Reč ima narodni poslanik Đuro Perić, ovlašćeni predstavnik. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, podleže ozbiljnoj kritici veliko kašnjenje u proceduri donošenje statuta AP Vojvodine.
Period duži od godinu dana protekao je u stalnom očekivanju da se donese zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine na osnovu kojeg bi se tek i moglo pristupiti izradi statuta. Međutim, šta se događalo? Zakon je kasnio, a Skupština AP Vojvodine je, pozivajući se na to da ističe rok za usaglašavanje sa Ustavom, donela Predlog statuta, umesto da je, što bi bilo bolje, vršila snažan pritisak na Republiku da donese pre zakon.
Predlog statuta koji je donet, bez saznanja Skupštine AP Vojvodine kakve će se nadležnosti Vojvodine utvrditi zakonom, prejudicirao je neka rešenja koja su bila suprotna Ustavu, ipak. Logično, to je u javnosti izazvalo stalne diskusije i rasprave o tome šta se ovim činom i ovim preuranjenim Predlogom statuta želelo postići.
Ima čak mišljenja da je to sve namerno činjeno, ali u to ne verujem i sumnjam da je to bila tendencija. Mislim da se tu više radilo o slaboj koordinaciji između Pokrajine i Republike. Suština pokrajinskog statuta treba da bude operacionalizacija ustavnog koncepta pokrajinske autonomije, a ne da ga koriguje niti da ga dograđuje, što je pak ovaj statut u nekom smislu učino.
Pošto je postalo očigledno da takav Predlog statuta AP Vojvodine, kakav je bio napravljen, teško da može biti prihvaćen, pristupilo se u Skupštini Vojvodine tzv. pravno-tehničkoj redakciji statuta. Pod tom definicijom promenjene su neke bitne odredbe statuta, koje je predložilo Izvršno veće Vojvodine, a posebno su izvršene bitne promene šest odredaba koje je SPS predložila svojim amandmanima.
Po mišljenju poslaničke grupe PUPS ove promene koje su prihvaćene nisu samo pravno-tehnička redakcija teksta statuta, već se radi i o suštinskim promenama teksta koji je faktički najviše izazivao najširu polemiku u javnosti i stvarao razne zabune.
Evo nekih od tih promena teksta, iz kojih se vidi o čemu se radi. Sada imamo novi tekst i sadržaj, koji glasi da je Vojvodina neotuđivi deo Srbije, umesto što je bilo da je sastavni deo jedinstvenog, kulturnog, civilizacijskog, ekonomskog i geografskog prostora srednje Evrope. Ona to u stvari jeste, ali trebalo je to mnogo jasnije da se kaže i poveže sa ovim što je gospođa Suzana govorila.
Da pokrajinske skupštinske odluke neće imati snagu zakona, kako je to bilo predviđeno predlogom statuta, da Vojvodina može sklapati samo međuregionalne, a ne međunarodne ugovore, da neće imati glavni grad, nego glavni administrativni centar, mada se, moram istaći opet, pravi neka nova zavrzlama, pa se u naslovu ostavlja - glavni grad, a u članu teksta se govori o glavnom administrativnom centru.
Lično mislim da to u suštini nije nikakav bitan niti elemenat autonomnosti, niti je tako bitno pitanje, jer Ustav Srbije tako nešto i ne predviđa, a i građani Vojvodine od toga nemaju nekakvu posebnu vajdu, mada se slažem sa tim da se to u svetu naziva i na jedan i na drugi način.
Takođe je važno i to da Pokrajina neće moći samostalno da odlučuje o promeni sopstvenih granica. Moram naglasiti da ima još nekih odredaba statuta koje baš nisu usaglašene sa Ustavom, što može u budućnosti izazivati određene nesporazume i nedoumice.
Tako mislim, na primer, da je član 6. Predloga statuta sasvim nepotreban, a i netačan, jer je pitanje ravnopravnosti precizno definisano u članu 1. Ustava Srbije, gde je rečeno da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovano na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.
U članu 33. se kaže da je Skupština AP Vojvodine najviši nosilac normativnih vlasti u AP Vojvodini, dok se u članu 19. statuta nabrajaju taksativno svi opšti, ali i pojedinačni akti, čak i deklaracije i rezolucije koje su više politički akti, ali mislim na to ne smeta ništa.
Što se tiče prava Skupštine AP Vojvodine da donese akt o osnivanju razvojne banke Vojvodine radi podsticanja privrednog i društvenog razvoja Vojvodine, ne bi trebalo da ima problema, ako banka bude više komercijalna, a ne državna, koja bi se neposredno mešala u privredni i društveni život Pokrajine, ne bi smela izigravati neku vrstu NBS.
Istina, u članu 97. tačka 6. Ustava čitav bankarski sistem je u nadležnosti Republike Srbije, pa to treba u tom smislu usaglasiti.
U članu 28. stav 2. Predloga statuta predviđeno je da se radi zakonitog, uspešnog i nesmetanog obavljanja poslova iz svoje nadležnosti AP Vojvodina može predložiti osnivanje stalne i mešovite komisije, sastavljene od predstavnika organa Republike i organa AP Vojvodine. To je dobro razmišljanje kako bi se poboljšalo funkcionisanje Pokrajine, ali pitanje je da li je dobro rešenje stvaranje takve komisije ili neko drugačije bolje rešenje, jer poznato je da komisije nisu baš najsrećnija rešenja kad se radi o ovakvim pitanjima.
Čini mi se da bi zalaganje AP Vojvodine da u zakonom poverenim poslovima, bar u nekim od njih, na primer poljoprivredi, bilo mnogo važnije i značajnije ostvarivanje prava građana, nego da li je na primer Novi Sad glavni grad ili administrativni centar. Po mom mišljenju, to smatram ne toliko bitnim.
Trenutak je inače da se ovom prilikom uputi ozbiljno upozorenje na činjenicu što se kasni u nekom vidu i obliku regionalizacije, i posebno decentralizacije u celoj Republici, jer da je do toga došlo, mogla se lako izbeći sada nastala neka vrsta asimetričnosti u funkcionisanju Republike, koja će sigurno često izazivati nepotrebne probleme.
Decentralizaciju Republike Srbije trebalo bi, po mišljenju PUPS, što pre započeti i zasnivati je na osnaženoj i višestepeno organizovanoj lokalnoj samoupravi, pri čemu bi se najvišim jedinicama lokalne samouprave omogućilo funkcionalno povezivanje, u cilju realizovanja projekata koji nadmašuju privredne potencijale svake od njih. To bi bio i način da se ubrza decentralizacija i na pokrajinskom nivou, a isto tako da se posebne geografske celine u okviru Vojvodine, Banat, Bačka i Srem, afirmišu i dobiju određeni stepen nadležnosti, imajući u vidu da se i one u mnogo čemu međusobno razlikuju.
U procesu decentralizacije mora se što pre rešavati pitanje funkcionisanja nekih opština, jer je zabrinjavajuće stanje u većini opština na jugu Srbije, a i u nekim obodnim opštinama istočne Srbije. Želim posebno da istaknem i činjenicu da se ne tako retko, od nekih javnih ličnosti iz raznih sfera života u Vojvodini može čuti žal za autonomijom iz 1974. godine, koja je tadašnjim Ustavom SFRJ bila gotovo u svemu izjednačena sa Republikom, tako da su Vojvodina i KiM bile konstitutivni deo federacije.
Srbija je bila slučaj sui generis, jer su predstavnici pokrajina u Skupštini Srbije učestvovali u donošenju svih odluka, koje su se u stvari odnosile na deo Srbije van pokrajina, a predstavnici republičkih organa nisu imali adekvatna prava u odlučivanju u pokrajinama.
Tada se bila uobičajila definicija Srbije van pokrajina, kao Užas, što će reći uža Srbija. Težiti sada od bilo koga stvaranju onakve pokrajine iz Ustava 1974. znači, po mišljenju partije Ujedinjenih penzionera Srbije, u stvari, tražiti samostalnu državu, a ne nikakvu pokrajinu.
Na kraju, poslanička grupa Parija ujedinjenih penzionera Srbije se nada će doći do daljeg poboljšanja teksta zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine usvajanjem određenih amandmana i adekvatno tome usklađivanja statuta, pa će u danu za glasanje glasati za Predlog zakona i dati svoju saglasnost na statut.

Reč ima narodni poslanik Pastor Balint.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo najupornije zahtevali od oktobra prošle godine da Narodna skupština Republike Srbije raspravlja o Predlogu statuta AP Vojvodine i o Predlogu zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine.
Meni je veoma drago što je predsednica Narodne skupštine održala svoju datu reč i što je prekinula prethodnu sednicu, kada je u proceduru stigao Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, zakazala novu i što imamo prilike da vodimo raspravu o ovim veoma značajnim predlozima.
Nemam nameru da sada odgovorim na sve one optužbe na račun onih stranaka koje su iskreno zahtevale donošenje statuta i zakona o nadležnostima. Mi smo prethodnih 14 meseci konstantno, iz dana u dan, tražili poštovanje Ustava, tražili donošenje statuta i zakona o nadležnostima i mislim da je sve rečeno. Nema tu potrebe da se odgovara na razne optužbe u vezi secesije, separatizma, otcepljenja itd.
Umesto toga, želeo bih samo da kažem da se nadam da će 30. novembra Narodna skupština Republike Srbije, ogromnom većinom, dati saglasnost na Predlog statuta AP Vojvodine i usvojiti Predlog zakona o nadležnostima AP Vojvodine.
Predsednik Izvršnog veća Vojvodine gospodin Bojan Pajtić je 14. oktobra 2008. godine, posle usvajanja Predloga statuta u Skupštini AP Vojvodine, rekao: Dobro jutro, Vojvodino. Nisam sklon patetici, ali da je tu gospodin Bojan Pajtić, on bi sigurno rekao: Dobar dan, Srbijo.
Umesto toga, samo želim da kažem da se nadam da će od 1. januara 2010. godine Vlada AP Vojvodine i Skupština AP Vojvodine dokazati da zna i ume vrlo efikasno da izvršava one nadležnosti, koje će dobiti na osnovu Ustava Republike Srbije, statuta AP Vojvodine i zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine.

Da li reč želi narodni poslanik Velimir Ilić ili ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe NS? (Ne.)
Onda idemo po redosledu, od manje ka većoj poslaničkoj grupi.
Pitam narodne poslanike, naravno, u ovom toku sednice, narodni poslanici koji trenutno nisu u sali, a po redosledu su, mogu dobiti reč.
Narodni poslanik Čedomir Jovanović je rekao da će govoriti kasnije. Narodni poslanik Dušan Bajatović ima reč. Izvolite.

Poštovane kolege i koleginice, žao mi je što neke kolege vrlo emotivno i žestoko, ali ipak u cilju dnevno-političkih poena, diskutovali o ovom statutu.
Situacija je slična jučerašnjoj. Osvrnuću se malo i na neke kvalifikacije i etikete, uz jednu opasku, ne sada odmah, nego kasnije, da zaista moramo voditi računa da mi iz ove skupštine emitujemo i političke signale kompletnoj javnosti Srbije.
Reći ću ono što sam rekao i juče, da se ovde ipak stvara jedan komunikacijski ozbiljan šum. Oni koji gledaju ovaj prenos, a masovno se gleda, zato na njemu i insistiramo, pored političkog marketinga, da valjda i obavestimo javnost u Srbiji, oni su ipak hendikepirani.
Potpuno sam siguran da kvalifikacije, podržane nekakvom emotivnošću i glasnim iskazivanje političkog stava, ne jačaju argumente ni onih koji su za, ni onih koji su protiv akata koji su na dnevnom redu ove skupštine.
Dakle, šta je bila politička strategija SPS, i nije nova, ali i drugih stranaka? Ne želim samo nama da pripišem zaslugu za to. Suštinski, autonomija - da, država - ne.
Autonomija koja nema sadržaj i koja ne može u praksi da bude funkcionalna, ona je besmislena.
Zato obesmišljavanje nadležnosti AP Vojvodine, u stvari, uglavnom zagovaraju oni koji žele unitarno uređenu Srbiju, protiv čega nemam ništa, smatram da je Srbija i danas unitarno uređena država, ali ne treba da bude ni decentralizacije, ni autonomije, ni ekonomske regionalizacije Srbije, bez obzira na sve probleme sa kojima se danas srpsko društvo, pa i na nivou lokala, suočava.
Kada pitate bilo kog predsednika opštine, iz bilo koje stranke, da li mu treba imovina, da li želi municipalne menice, da li želi izvorne prihode, da li želi nadležnosti, a sve u svrhu boljeg života ljudi koji su ga tu postavili, izabrali da upravlja resursima, svako će vam reći - da.
Kada gledate evropsku praksu, kada gledate dobro rešene, pa i unitarne države dobro rešene, onda ćete videti da mi po onoj maksimi - koga zmija ujede, i guštera treba da se plaši, bojimo se tih manifestacionih oblika moguće državnosti, pa smo, zahvaljujući amandmanima SPS, skinuli i glavni grad, i Vojvodinu kao evropsku regiju itd, ali sam to gledao drugačije.
Kada smo podnosili te amandmane mi smo, u stvari, želeli da, shodno primedbama koje su bile prisutne u javnosti, povećamo politički kapacitet ovog dokumenta ili ovih dokumenata, kako bismo ubedili i naše druge kolege, oponente, da probaju da zajedno sa nama usvojimo i statut i zakon. Zašto?
Zato što je kao posledica usvajanja novog ustava i ustavnog zakona bila naša obaveza da jedno otvoreno političko pitanje, otvoreno na ovaj način od 2000. godine, nadam se, do današnjeg dana, a to je pitanje autonomije Vojvodine, prosto bude skinuto sa dnevnog reda. Jer na taj način uspostavljamo novi kvalitet i jačamo političku stabilnost u Srbiji.
Meni se čini da smo više skloni političkim rešenjima i ubiranju stranačkih poena, nego što smo spremni da na ozbiljan način razgovaramo o ozbiljnim, Ustavom naloženim, političkim projektima i programima.
Nekoliko stvari želim da ocenim, kada je ovaj statut u pitanju. Ne znam da li je neko želeo, time što je prvo doneo statut, da izvrši pritisak na donošenje i zakona i statuta, ili ko je koju igru već igrao, šta tačno znači pravno-tehnička redakcija i sve ostalo. Ali, želim da ocenim da je dobro što se ovaj posao završava i što će se on suštinski završti tamo gde mu je mesto, u Skupštini Republike Srbije.
Da je osnovni kvalitet ovog akta, mimo toga što su u pravno-tehničkoj redakciji ispravljene neke stvari koje je tražila i SPS, ali da se razumemo, da ona vladajuća većina koja donosi ovaj akt nije želela da to uradi, ne bi ponovo prošli amandmani SPS koje smo podnosili i u Skupštini Vojvodine. Dakle, oko ovoga je postignuta pristojna, u smislu broja glasova koje će dobiti ova dva dokumenta, većina u Skupštini Srbije.
Prema tome, tvrdim usvajanjem ovih akata povećavamo i stepen političke stabilnosti u Srbiji.
Želim još jednu stvar da ocenim, a kasnije ću pokušati da dokažem, da i ako je bilo autonomaški ili separatistički ili drugačije kvalifikovanih projekata, oni su poraženi. Njih ovde nema.
Možda je bilo namere. Znate šta, svaka rasprava o autonomiji, a naročito u socijalno napetim društvima, politički nestabilnim, ne bih voleo da tako kvalifikujem našu zemlju, uvek može ići u dva pravca. ka ukidanju autonomije ili ka eventualnom iskorišćenju autonomije za neku separaciju. Bitna je mera stvari.
Zato smo ukinuli i istorijske razloge, amandmanima SPS ili tehničkim popravkama, za postojanje autonomije Vojvodine. Ona postoji na osnovu Ustava Republike Srbije i nikako drugačije. Ne može da egzistira u političkom, državnom, pa i ekonomskom, socijalnom, kulturnom sistemu Srbije.
Dakle, samo tako, uz svo obilje političke raznolikosti i predloga sa kojima je išlo donošenje i zakona, molim vas, ovde kažemo o prenošenju nadležnosti, zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine.
Ono što je bitna stvar, u teorijskom i u praktičnom smislu, kako god hoćete, svugde autonomija ili regija, možda ih nije dobro izjednačiti, u svetu, tamo gde su dobro rešene, gde su funkcionalne, imaju supervizora.
To može biti skupština, može biti guverner, može biti ministarstvo ili neki drugi oblik, mi smo se opredelili, kada pažljivo pročitate i zakon i statut, supervizor svega onoga što u nadležnostima dobija AP Vojvodina je Vlada Republike Srbije.
Ako pričamo o ustavnosti i neustavnosti, naravno, legitimno je političko pravo svakog ko osporava ove dokumente da, po njemu, možda imaju ove ili one tendencije, ali konačnu priču o ustavnosti ili neustavnosti ovoga statuta, kao što je većina kolega najavila, koji su protiv ovih akata, daće Ustavni sud Republike Srbije.
To će biti konačna ocena. Moje pitanje je kako će se te iste političke stranke ponašati posle toga.
Okej, političke poene smo ubrali, obratili smo svom biračkom telu, manje smo ili više plašili ili nismo plašili Srbiju, neki su pokušali da dokažu da su bolji Srbi ili da nisu bolji Srbi od nekih drugih, mada ne vidim da su vojvođanski Srbi lošiji od bilo kojih drugih Srba.
Za mene je pitanje autonomije Vojvodine srpsko-srpsko pitanje, pa ne znam od koga bi se mi to otcepljivali. Nisu ovaj statut pisale nacionalne manjine, pa da imamo problem s takvim nečim ili slične stvari.
Nikada ne bih zanemario ni stvaralaštvo srpskih intelektualaca zapisano latiničnim pismom, iako je naše zvanično pismo ćirilica i po Ustavu svi to poštujemo. Nekoliko samo ocena.
Ako je bilo namere da postoje nekakvi autonomaški projekti, oni su ovde poraženi. Nema nikakvog govora o vraćanju u nekakvu novu 1974. godinu. Taj posao su socijalisti završili još 1988. godine i nema vraćanja više na to.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: To su bili socijalisti.)
Veoma cenim vaše stavove, gospodine Nikoliću, i vi ste bili radikali, kada već želite da dobacujete.
Ono što je neodvojivi deo Srbije ne može biti nikakvim aktima i nikakvim referendumima izuzet iz Republike Srbije. Prema tome, ne vidim strah od tog referenduma.
Što se tiče 1974. godine, to sam već ocenio. Koristim malo smernice koje je dao naš lider Ivica Dačić, kome spočitavate da je hteo da dnevno-politički poentira.
Kada neko dobije ova ovlašćenja, sada želim da se obratim nama, Vojvođanima, pre svega vojvođanskoj administraciji sadašnjoj i budućoj, biće veoma važno kako će tim ovlašćenjima da upravlja, ili mogućnostima.
Nadam se da će vojvođanska politička elita dobro koristiti ove, pre svega, razvojne mogućnosti i da će Vlada Republike Srbije, i svaka buduća vlast u Srbiji, biti u stanju da konstatuje da od 153 nadležnosti, a preko 100 su samo prenete nadležnosti, ne treba uzimati Vojvodini nego da i Vojvodini, i svakome onome ko je u stanju da se regionalno organizuje, pre svega na ekonomskim principima, treba dati još, jer je to ekonomski, kulturno-politički, razvojno efikasnije nego centralizam sam po sebi, koji ne bi inače mogao sam po sebi da rešava narasle socijalne tenzije u našem društvu.
Što se tiče otvaranja predstavništva negde, molim vas, obratite pažnju da se predstavništva Vojvodine bilo gde, koja bi trebalo da budu u funkciji ekonomskih razvojnih projekata, mogu otvarati isključivo uz saglasnost Vlade Republike Srbije. Dakle, verovatno iz toga posledično sledi da neće moći da budu otvorena gde nekom padne na pamet, nego će biti otvorena uz saglasnost Vlade Republike Srbije, tamo gde to ima svrhe. Bila je velika priča o vojvođanskim upravnim okruzima. Pobrojano je da će biti osnovani u svim okružnim centrima, gde i danas funkcioniše Srbija. Zaista mislim da nikome neće pasti na pamet da proba da organizuje vojvođanske upravne okruge drugačije nego što to predviđa administrativno uređenje Republike Srbije kada su u pitanju okruzi.
Može se dati još jedna politička ocena da ovaj projekat ne može biti autonomaški, zato što priča o imovini i priča o finansijama u suštini tek treba da se otvori. Ne vidim zašto bi strah od tih stvari bio zadat unapred. Očigledno je da će Zakono o javnoj svojini Republike Srbije, kao što važi za sve opštine, kao što to važi za grad Beograd, važiti i za AP Vojvodinu.
Lično mislim, kada pročitate ovo vrlo pažljivo, da će kao imovina AP Vojvodine biti definisano samo ono što inače služi u ovom momentu u upravljanju organima AP Vojvodine, biće da to i nije tako mnogo. Prava decentralizacija treba da usledi tako što će ta prava, ta imovina, te mogućnosti biti spuštene na opštine i gradove u Srbiji.
Tako gledam pravu i doslednu decentralizaciju Republike Srbije, koja će sobom doneti i političku stabilnost, ali i istinske razvojne mogućnosti.
Šta bi se još moglo reći o Predlogu statuta? Činjenica jeste da je ovde ostala Vojvođanska akademija nauka i umetnosti i bojim se da će tu uslediti odgovarajuće ustavne tužbe, žalbe, šta li će već biti, pa neka se o tome raspravi.
Što se tiče Novog Sada kao glavnog grada, moram da kažem da ovde postoji taj zarez o kome se već raspravlja. Kaže se Novi Sad je glavni, pa zarez, administrativni centar Vojvodine. On po prirodi stvari jeste administrativni centar pokrajinskih organa, koji će vršiti ili obavljati sve prenete i sve izvorne nadležnosti.
Ovde se predviđa takođe izvesna uloga pokrajinskih organa kada su u pitanju lokalne samouprave, pa se nadam da nikome nije ideja, u negativnom smislu rečeno, možda to i nije tako, da Beograd zameni Novim Sadom. Nadam se da će taj proces decentralizacije ići u pozitivnom smislu, a da manifestni oblici nečega što bi moglo voditi ka državi neće biti ono o čemu ćemo i dalje raspravljati.
Ono što je bila dodatna primedba o nekakvoj mreži sudova, ili ne znam čemu, zaista ne vidim da ovde ima sudske, izvršne, zakonodavne vlasti. Ako je polaganje pravosudnog ispita ili državnog ispita, što mogu da nalože ili da organizuju pokrajinski organi, nešto što vodi sudsku ili zakonodavnu vlast, onda se bojim da su nam oči u strahu prevelike, čak i kada su namere dobre i kada nadilaze potrebe ubiranja dnevno-političkih poena.
Ono što možda zaista treba reći jeste da nema potrebe da plašimo Srbiju. Sve ovo što piše u ovom statutu i što je pozitivna praksa u drugim zemljama sveta treba preneti kod nas. Kako će to kod nas u praksi izgledati, da li će to zaista biti separatizam ili će to biti razvojna šansa, ljudi zavisi od političke elite Srbije ili opštine, ili grada ili, u krajnjoj liniji, Vojvodine.
Kako ćete vi koristiti te mogućnosti? Uvek možete da ih koristite dobro ili loše, zavisi ljudi od nas. Mi smo politička elita Srbije, mi koji sedimo u ovom parlamentu, oni koji sede u vojvođanskom parlamentu, oni koji su predstavnici naših partija na opštinskom ili gradskom nivou. Ne treba ukidati mogućnosti samo zato što se eventualno možemo teorijski plašiti njihovih posledica.
Prema tome, još jednom ću to da kažem, poslanička grupa SPS - JS, a koliko sam razumeo i naše kolege iz PUPS-a, podržaće ovaj Predlog statuta AP Vojvodine, odnosno stvorićemo uslove da se ovaj akt u vojvođanskoj skupštini ovako kako je sada redigovan i usvoji.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik poslaničke grupe LDP.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Replika.)
Nemate pravo na repliku.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo, želim da iskažem svoje nezadovoljstvo i da ponovim još jedanput, pre svega, zbog toga što ovde nisu prisutni predstavnici vojvođanskih institucija, vojvođanskog Izvršnog veća i vojvođanske Skupštine.
Reći ću i zašto – zato što mislim da nas ta velika ideja autonomije, koju mi razumemo kao pravo čoveka da utiče na svoj život, obavezuje da izdvojimo malo svoje pažnje za onu vrstu politikantstva koja je veoma kompromitovala i ideju statuta i ideju zakona o utvrđivanju nadležnosti, koji će se sa republičkog nivoa preneti na nivo Vojvodine.
Dva puta su politikanti u vojvođanskim institucijama ponizili Skupštinu Srbije. Prvi put kada su bez ikakvih konsultacija sa parlamentom započeli jedan proces za koji je unapred bilo jasno da će biti osuđen na neuspeh, pri čemu imaju pravo na lične neuspehe, ali ideja odgovorno uređene pokrajine ne sme biti poražena, a to je bilo prošle godine u oktobru.
Niko se nije obratio Odboru za ustavna pitanja i pokušao da se Odborom pronađe odgovor na vrlo komplikovano političko pitanje, koje je već tada bilo jasno postavljeno, jer se ovde najmanje radi o usklađivanju statuta sa Ustavom iz novembra 2006. godine, upravo zbog toga što je u međuvremenu vojvođanska Skupština zaboravila na taj Ustav i u čitavom nizu pitanja nije nastavila da deluje kako bi uskladila samu sebe ili ona većina koja postoji u vojvođanskoj skupštini ovde u parlamentu tako nešto ne čini.
Drugo poniženje Skupštine je ono čemu smo prisustvovali poslednjih mesec dana, ono što je nazvano pravno-tehnička korekcija, redakcija itd. To je bilo sve samo ne pravno-tehničko usaglašavanje jednog teksta. To je bilo postavljanje pitanja suštine.
To politikantstvo je mera kratke pameti i zato su nam bili potrebni ovde predstavnici takve politike da sa njima o tome razgovaramo, pa da kažemo da iz naše obaveze prema Vojvođankama i Vojvođanima glasamo za statut, a ne zbog toga što sami pristajemo da ponižavamo sebe, kao što ponižavaju i neki drugi kada objašnjavaju kako je pod pravno-tehničkom korekcijom moguće izmeniti preambulu statuta, promeniti naslov člana statuta, kako je moguće poigravati se sa Novim Sadom kao glavnim administrativnim centrom, gradom koji je glavni, koji nije glavni. Pa to nije rađeno samo sa parlamentom ovde, nego je to urađeno i sa nekim drugim institucijama, a radi se na problematičnim osnovama, u društvu koje je duboko podeljeno i traumatizovano strahovima koje ne samo ignorisati, iako se sa njima ne mirimo.
Kako je bilo moguće dogovoriti se oko Ustava, a nemoguće je dogovoriti se o statutu? Nas koji smo bili kritičari načina na koji je usvojen Ustav, to posebno interesuje.
Gotovo sve parlamentarne stranke su tada pokazale razumevanje za potrebu ustavne definicije zemlje. Na konceptu tog Ustava je bilo potrebno uraditi i statut i mislim da je to urađeno. Verovatno će o tome na kraju morati da se izjasni Ustavni sud, ako neko pokrene inicijativu, ali mi u ovom statutu ne vidimo ništa protivustavno.
Problem predlagača statuta, a to naravno nije Odbor za ustavna pitanja, suštinski to je vojvođanski parlament, jeste u činjenici da su vladajuće stranke u Vojvodini zaobišle dogovore sa drugim partijama koje tamo čine opoziciju, zbog toga što ima dvotrećinsku većinu, pa su tako otvorile prostor za neargumentovanu i neosnovanu kritiku koja godinu dana uništava ideju vojvođanske autonomije i ideju daljeg reformisanja naše zemlje.
Kada se pročita prva, druga, treća verzija onoga što predlagači nazivaju statutom, onda je zapravo moguća samo jedna konstatacija: Novi Sad se u potpunosti povukao pred nesporazumima koje je proizveo svojom jednostranom odlukom, pred nemoćima koje su prisutne u Beogradu, pred strahovima koji postoje u Beogradu i u Vojvodini, a povlačenje nije dobar put za reformisanje našeg društva.
Zato nema nikoga ko je zadovoljan ovim statutom. Jedni zadovoljstvo traže u praznim simbolima, jer nema puno smisla u interpunkciji kojom se dokazuje ispravnost jedne ideje ili pobeda jednog koncepta nad drugim, a oni koji ovaj statut kritikuju bez obzira šta u njemu piše, samo koriste prilike koje su im drugi omogućili svojom nesposobnošću da na strahu nastave da opstaju u politici Srbije.
Šta su bile ključne primedbe, koje su i danas prisutne u onome na šta LDP želi da ukaže? Prvo, izuzeti su građani iz toga posla. Ovaj statut bi bio jači za podršku svih onih ljudi koji su u Vojvodini obespravljeni, kojima je država oduzela prava i odlučila da živi život umesto njih. Krug tih ljudi je mnogo širi od kruga birača bilo koje stranke.
Jednako su nezadovoljni tim osećajem bespomoćnosti i birači SPS, i SRS, i Nikolićeve partije i LDP. Zašto su građani izuzeti iz procesa rada na samom Ustavu tj. statutu? Zašto se bežalo u fraze? Samo zbog toga što se time prikrivalo odsustvo suštine.
Zbog toga je bilo moguće u prvu verziju statuta ugurati sve ono čega u realnom statutu nema i nije mu mesto. Zašto se na takav način provocirao deo Srbije? To je ono što nas interesuje.
Ako se pomirio SPS sa DS u Beogradu, ako je svako priznao da ima svoju bol, ako se svako posuo pepelom i odrekao delom sebe iz prošlosti, zašto ne može to da se desi u Vojvodini? Ko je prepreka za to?
Ko je pozvao Nikolića i Koštunicu da se s njima oko toga dogovori ili radikale? Ako nekoga ne pozovete u posao, onda on može samo u tome da vam se suprotstavlja. To je njegovo legitimno pravo.
Ali, ako ga pozovete, pa se on ne odazove, nego se tome suprotstavlja, a mogao je da učestvuje u tome, onda je to neodgovorna politika koju građani u ovoj zemlji, ipak mislim, mogu da razumeju. Zato ste otvorili prostor Koštunici da razvlači one čaršave po mostovima i tužno svedoči o propasti sebe, svoje stranke i svoje politike.
Nas nešto drugo brine. Što u ovome nema potrebnog kvaliteta za onaj rezultat, bez koga ni Vojvodina ni Srbija ne mogu postati sređeno društvo. I to je naša zajednička muka. Kako može da ga bude kada proizilazi iz Ustava?
Oni koji su doneli Ustav su se u međuvremenu podelili. Sada se na Ustav pozivaju oni koji su tada silom prilika za Ustav glasali, a to su na primer G17 i Demokratska stranka, a upravo ono što proizilazi iz Ustava kao pravo Vojvodine, osporavaju oni koji su taj ustav Srbiji nametnuli, a to su tadašnji radikali i Demokratska stranka Srbije.
Pa zašto onda ne kažemo gde je suština i ne ukažemo na suštinu problema? Ona nije ni u vojvođanskim institucijama, ona nije ni među građanima i građankama Vojvodine i građanima i građankama Srbije, nego u nemoći i nesposobnosti partija - da se menjaju i da vode onu politiku koja se mora voditi ukoliko se želi promena stanja u zemlji. To je činjenica.
Mi ćemo pružiti podršku ovoj poslednjoj verziji pravno, tehnički usklađenog, korigovanog statuta. Ali će ostati puno dilema u našem društvu, koje je uskraćeno za odgovoran odnos, jer se građanima i građankama neko morao obratiti da bi oni mogli da razumeju o čemu se zapravo radi.
Nema Vlade. Opet je nema. Nema nikoga iz Vojvođanske vlade i vojvođanske Skupštine. Tu je predsednica parlamenta da ona brani statut koji nije ona pisala.
Ako se formalno ne brani, gospođo Čomić, statut, suštinski se brani. Jer ako mi ćutimo, onda će se čuti samo oni koji danas govore jezikom devedesetih. Naravno da se neće desiti u Srbiji ono što se desilo u prošlosti, jer građani tako nešto ne podržavaju, ali će ovo biti još jedna propuštena prilika.
Umesto da danas uradimo onaj posao koji je trebalo da uradimo onda kada su sva istočno-evropska društva započela svoj put ka Evropi, mi ćemo ga ostaviti za našu decu, onda kada dostignemo standard iz osamdesetih, otprilike za 30 godina.
Dalje, bilo bi dobro kada bi se oni koji su pisali statut pojavili i pokušali, recimo, da uvere SANU. Sa jednim njenim delom se nikako ne slažemo, onim koji previše politizuje tu instituciju. Ali, u toj akademiji nisu samo guslari. Tamo ima potpuno razumnog sveta.
Zašto se niko nije konsultovao sa SANU i kroz konsultacije sa Akedemijom došao do onog zaključka, koji je, po nama, jedini normalan. U zemlji u kojoj je pola stanovništva tehnički nepismeno jedna regionalna akademija nauka i umetnosti nije pretnja, ona je šansa. Ako mi ne objasnimo društvu da je to šansa, a ne pretnja, ako mi ćutimo, društvo će slušati one koji umesto nas govore.
Kada govorimo o Novom Sadu, mislim da više ni oni koji su pisali statut, ni oni koji žive u Novom Sadu ne znaju gde žive. Jedan predlog statuta je usvojen u oktobru prošle godine, pa je drugi predlog statuta potvrđen u Vojvođanskom parlamentu pre dve ili tri nedelje, pa je treći predlog statuta stigao ovde pred nas u skupštinsku raspravu.
Da li je uopšte Novi Sad važan kada se na takav način odnosite prema njemu ili je Novi Sad čip na toj buvljoj pijaci, u kojoj se pretvorila Vojvođanska skupština – pa za svakog ponešto.
Za gospodina Bajatovića amandmani, iako nema amandmana na statut – usvojen statut, dvotrećinskom većinom. Godinu dana posle toga – ipak mogu amandmani.
Za gospodina Čanka zarez, da može da se protumači ipak nekako Novi Sad glavnim gradom, a za ljude u Novom Sadu i za nas ovde koji treba da donesemo neku odluku koja je razumna – sve je očigledno besmisleno. To je vređanje Novog Sada. To je vređanje Novog Sada i glasanjem za statut mi ne želimo da vređamo Novosađane.
Ono što je obaveza nas u ovoj skupštinskoj raspravi jeste da osvetlimo jednu nerasvetljenu stranicu naše stvarnosti – kakvu mi državu želimo, u kakvoj mi državi želimo da živimo? Ako smo prihvatili onu koju smo utvrdili Ustavom, zašto taj ustav oni koji su dužni ne primenjuju i ne poštuju? Ako je u međuvremenu postalo jasno, a više se ne može ignorisati, da je tako organizovana Srbija politička fikcija – da je Ustav bio pucanje u prazno u borbi za Kosovo, zašto onda ne radimo na stvaranju jedne normalne zemlje?
Umesto svega toga, mi smo ušli u uređenje Vojvodine, pa sada treba da dokazujemo da Vojvodina nije država u državi, kada je očigledno – da Srbija nije država. Ima nas koji bi želeli da bude naravno, nije sporno, jer je vidimo na drugi način. Niko od nas ne može da kaže da je ona stvarna, da je ona realna. To je tema za stranke u zemlji.
Ako govorimo o pravu Vojvodine da afirmiše i razvija svoje autentične interese, onda to ne može biti problem za bilo koga, jer to pravo valjda proizlazi iz našeg ličnog prava da mi uradimo sve kako bi naš život bio što je moguće bolji, a da pri tom nikog drugog ne ugrožavamo.
Kako smo uopšte došli na teren secesionizma, separatizma? Kako su sada opet raskopani rovovi međusobnih podela? Od koga će to Vrbas da se otcepi, Zrenjanin, Kikinda, Sombor? Od koga će Sremci da se otcepe? Gde će da odu?
Za nedelju dana će nam biti ukinute vize. Bolje da mislimo ko će ostati ovde da živi kada bude u mogućnosti da ode gde hoće i kada hoće, kada bude u mogućnosti da ode u Evropu u kojoj postoji 300 Vojvodina i 300 glavnih gradova.
Šta mislite koliko se Berlinci osećaju poniženi zbog toga što Berlin nije glavni grad, koliko ih to pogađa, ili koliko je Njujork uskraćen za činjenicu da on nije glavni grad? To naravno ne znači da Beograd ne treba da bude. Samo bi bilo mnogo važnije kada bismo se bavili suštinom, a ona je ostala na strani na marginama.
Mi nećemo da učestvujemo u onoj skupštinskoj diskusiji koja će krečiti, farbati, šminkati našu stvarnost, pa ovom statutu davati onaj smisao koji realno nema. Ovaj statut je mnogo više izraz nemoći i kompromisa jedne vladajuće koalicije u jako teškim okolnostima, zbog čega mi imamo razumevanje za njega, nego potvrda snage jedne reformske politike. S druge strane, ovaj statut je jadni izgovor za još jadniju politiku koja danas pokušava da opstane na onom konceptu na kome je poražena pre deset godina i u tome neće uspeti, koliko god razvlačili svoje transparente po mostovima i pozivali na način na koji su to činili devedesetih.
Ono što zajedno moramo da uradimo to je da iz ove skupštinske rasprave izađemo sa jasnim porukama – da ćemo poštovati drugačije mišljenje, da ćemo prihvatiti volju većine u Vojvođanskoj skupštini, da ćemo pomoći vojvođanskim partijama regionalnim da postoje, a onima koji deluju u čitavoj Srbiji i na prostoru Vojvodine imaju veliku podršku da shvate da moraju da budu mnogo ozbiljniji, a to je pre svega DS.
Podvalili ste nam ovaj statut i to vi koji sedite ovde u skupštinskim klupama vrlo dobro znate. Sve je glava zabolela od brzopletosti. Ni sa kim se oko toga niste dogovorili, a onda smo morali ovde da pronalazimo način da se to nekako reši.
Kompromitovali ste svoje koalicione partnere koji su vam bili lojalni. Predsednik vojvođanske Skupštine je stigao u Jagodinu. Stigao je Egereš i kod Markovića da mu Marković očita lekciju u Jagodini. Evropska regija je završila u nahiji i ćutala. To je slika jedne politike na koju više ne smemo da pristanemo i koju moramo jasno prvo da opišemo, a potom da je promenimo.
Ljudi u Srbiji treba da znaju da Vojvodina i ovaj statut ni na kakav način ne ugrožavaju i ne sužavaju njihova prava. Baš naprotiv, čak i ovako loš statut i zakon Vlade koji ga čak nije ni branila, samo ukazuju na neminovnost suštinskih reformi, sveobuhvatnih promena u društvu, u organizaciji naše države koja mora stati u drugi plan, a prvi plan prepustiti onima koji u njoj žive.
Milioni su nestali u temeljima Srbije, a mi danas ne znamo gde su njene granice. Petnaest godina posle francuske revolucije počeli smo da stvaramo svoju zemlju. Vojvodina je autonomija 170 godina. Pogledajte kakva je danas i pogledajte kakva nam je zemlja u kojoj je ona pokrajina.
To je naša obaveza i to je naša dužnost. Izvinjavamo se onima koji su, recimo, u maju prošle godine verovali više u ideju moderno organizovane Vojvodine i još modernije Srbije, ali ovo je ipak prepreka koja je savladana i siguran sam da će sa statutom i sa zakonom, uprkos brojnim slabostima, život ljudi u Vojvodini biti lakši i makar će biti lakše utvrditi odgovornost kada nešto nije onako kako bi moralo biti. Zbog te spremnosti da se preuzme odgovornost i oni koji su statut predložili treba da imaju naše razumevanje.

Narodni poslanik Tomislav Nikolić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

To pravo sada ne mogu da ostvarim pošto mi ga niste dali onda kada sam tražio reč za povredu Poslovnika, nego ste namerno dali reč sledećem govorniku. Time ste povredili Poslovnik, a sa vama zaista o povredama Poslovnika ne želim da razgovaram.