Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, preciznosti radi neko je izračunao, i taj podatak ću navesti, da je statut Vojvodine putovao 397 dana od Novog Sada do Beograda. Kad to uzmete u obzir, onda ne treba da čudi ni debata koja se vodila i juče u Skupštini, i van Skupštine i način na koji je današnji dan počeo.
Jer za ovo vreme, za ovih 397 dana, statut je postao poligon za stranačka prepucavanja. Ne mogu da se setim, a kamoli da nabrojim i citiram šta je ko pričao od momenta donošenja statuta u Pokrajinskoj skupštini, ali opšti utisak je da su protivnici statuta bili glasniji od onih koji su podržavali i koji podržavaju ovaj dokument.
Donošenje novog statuta AP Vojvodine nije pitanje bilo čije političke volje, nego obaveza koja proističe iz člana 10. Ustavnog zakona, u kome se kaže – novoizabrana Skupština AP Vojvodine dužna je da pre usvajanja dostavi predlog statuta AP Vojvodine na saglasnost Narodnoj skupštini najkasnije u roku od 90 dana od dana svog konstituisanja. Organi i službe AP Vojvodine preuzimaju nadležnosti predviđene Ustavom, stupanjem na snagu novog statuta i zakona kojim se uređuju pitanja od pokrajinskog značaja.
Članom 15. Ustavnog zakona propisano je da će se do 31. decembra 2008. godine uskladiti svi ostali zakoni koji nisu u skladu sa Ustavom, što se odnosi i na zakon kojim se određuju pitanja od pokrajinskog značaja.
Ceo postupak usvajanja novog statuta Vojvodine i pretećeg zakona trebalo je da bude završen do kraja 2008. godine, što naravno nije urađeno, čime je prekršen Ustavni zakon i pitanje donošenja statuta Vojvodine je nepotrebno ispolitizovano, kao što vidimo.
O statutu su se najmanje izjašnjavali pravnici i stručnjaci za ustavno pravo, ali verovatno ne postoji nijedan političar u Srbiji koji nije izrekao svoj sud, a sa neverovatnom lakoćom su čak i lideri pojedinih stranaka statut odmah proglasili neustavnim, a nekih izjava bi se postideo i prosečni srednjoškolac.
Razume se da te izjave nisu samo rezultat neznanja, nego i političkog stava, jer statut i jeste političko-pravni akt i podložan je raznoraznim tumačenjima, od najnegativnijih do najpozitivnijih. Kako to obično biva, istina je negde na sredini.
Kakav položaj Vojvodina treba danas da ima, pitanje je uverenja, interesa pojedinaca i političkih grupa. Zaista milim da svako o tome može i treba da ima svoje mišljenje, sviđalo se to nekima ili ne.
Iz tog razloga ne mogu da tvrdim da Vojvodina donošenjem statuta dobija minimum ili maksimum, ali iz ove izlišne i nametnute debate, mogu da zaključim ono što sam već rekla, da je ovo pitanje maksimalno ispolitizovano i da su stranačke centrale ovde u Beogradu učinile sve da se probiju rokovi zadati Ustavnim zakonom, a to nažalost nije prvi, a bojim se ni poslednji put, da se rokovi koje smo sami odredili u potpunosti zanemaruju.
Šta vidimo kada pogledamo statut? Je li to, kao što tvrdi veći deo opozicije corpus separatum, da li se to stvara država Vojvodina, kako tvrdi jedan senator Republike Srpske, koja je kao što znamo entitet jedne druge države? Nastaje li statutom vojvođanska nacija i vojvođanski jezik? Odgovor je negativan.
U pozadini svih ovih optužbi, teških reči koje zveče, a koje su daleko od istine, jeste strah od drugog i drugačijeg.
Strah od decentralizacije i regionalizacije. U strahu su velike oči, pa se tako mnogima priviđa i država u državi i početak secesije i raspada Srbije, jer one stare, dobre floskule o dezintegraciji Srbije, o njenom cepanju, separatizmu i sličnim političkim podmetanjima kukavičjih jaja, još uvek dobro funkcionišu, tako da se veoma lako i uspešno vrši zamena teza.
Samo malo više sluha za potrebe građana Vojvodine raspršilo bi ove strahove i malo manje želje da se sve odluke, makar one bile i banalne i rutinske, moraju donositi samo u Beogradu i nigde više.
Od svih tradicija na koje se mi pozivamo, najmanje se pominje decentralizacija i regionalizacija, jer ko god se usudio da o tome priča i piše odmah je dobio etiketu izdajnika ili separatiste.
Na stubu srama su stavljani svi oni koji su nudili drugačija i bolja rešenja, a tradicija pokazuje da je Srbija oduvek bila jaka centralizovana država, da je u Srbiji oduvek postojala jaka centralna vlast, a da se ostalima davalo na kašičicu i to samo onda ako baš mora. Da je dominantan tok političke misli, još od vremena ustanka iz 1804. godine, obnova države, a ne tamo neke regije.
Ali, ako i ubuduće ostanemo i gluvi, i slepi, i nemi na sve jače glasove koji dolaze iz ostalih delova Srbije za decentralizacijom i regionalizacijom, onda ćemo, bojim se, zaista doći u situaciju da se zabrinemo za sudbinu zemlje. Jer ako je bilo potrebno 397 dana, godinu i mesec i po dana da statut dođe iz Novog Sada do Beograda, da se ispuni ustavna obaveza prema AP Vojvodini, onda se pitam, koliko će godina, da ne kažem decenija, biti potrebno da se prepoznaju i potrebe građana iz ostalih delova Srbije?
Jer, polazeći od načela jednakosti i jednakopravnosti, i tim građanima se mora pružiti šansa za regionalnim organizovanjem, preko koga oni koriste pravo na samoupravu, kako se ne bi osećali kao građani drugog reda u sopstvenoj državi. Iz toga je u interesu i građana Beograda i građana centralne Srbije da se ovakav statut odbrani, jer se na taj način afirmiše ideja regionalnog i decentralizovanog uređenja države i pomaže najavljena reforma na nacionalnom nivou, a u korist centralizmom ugroženih regiona Srbije.
Ko iole poznaje i razume genezu Vojvodine, od najranijih dana do danas, zna da ona nikada nije dovodila u pitanje državnost Srbije i svoje mesto u Srbiji, već samo centralističke tendencije.
U čitavom procesu donošenja statuta i zakona o utvrđivanju nadležnosti stranka G 17 plus nije bila ni kočničar, ali ni spasilac, jer za nas nema dileme da su nesumnjive istorijske kulturne, etničke posebnosti dovele do autonomije Vojvodine. Svako društvo, svaka država prirodno počiva na razlikama i nesmetano ispoljavanje razlike jeste izraz slobode.
Prihvatanje tih razlika, kao i stvaranje uslova za njihovim institucionalnim izražavanjima, jeste preduslov slobodnog razvoja i napretka društva, kao i izbegavanje sukoba u jednom društvu. To naravno ne znači da razlike u društvu treba da idu na uštrb celovitosti države, ali je najgore kada zatvorimo oči pred razlikama i kada insistiramo na uniformnosti i jedinstvu u svemu.
Što se tiče samog teksta statuta, moram odmah da kažem da mi je žao što je promenjen član 1, koji je AP Vojvodinu definisao kao višenacionalnu, višekulturalnu, višekonfesionalnu, demokratsku evropsku regiju. Ovde je pojam evropska regija imao vrednosnu konotaciju, što znači da se radi o regiji koja neguje razvoj građanskog društva u skladu sa evropskim vrednosnim sistemom.
Nažalost, nekome je u nekoj partijskoj centrali očigledno zasmetalo da se Vojvodina nazove evropskom regijom, bez obzira što se ovaj član u ovoj prvoj verziji statuta završavao stavom da je AP Vojvodina autonomna teritorijalna zajednica u Republici Srbiji. Umesto toga, u izmenjenom članu 1. statuta kaže se – da je Vojvodina regija u kojoj se tradicionalno neguju višekulturalnost, višekonfesionalnost i drugi evropski principi i vrednosti.
Vojvodina je, da se podsetimo svi, članica Skupštine evropskih regija, sa sedištem u Briselu, od 2002. godine i čini jednu od 300 evropskih regija okupljenih u ovoj organizaciji. Do sada nije zabeležen slučaj da je neka regija članstvom u Skupštini evropskih regija ili u nekoj drugoj organizaciji koja okuplja regije postala država. Zato mi se čini neosnovana bojazan da se u statutu ostavi odrednica Vojvodina – evropska regija, kada ona to formalno i suštinski jeste. Vojvodina jeste evropska regija evropske Srbije.
Optužbe na račun člana 9, koji govori o simbolima AP Vojvodine, gde se kaže – simboli autonomne pokrajine su zastava i grb, takođe su potpuno deklasirane, jer ne samo da sve regije Evrope imaju svoja obeležja, već ih imaju i gradovi i opštine u Srbiji.
Juče je moj kolega Ivanji, govoreći o zakonu o utvrđivanju nadležnosti, pomenuo statut grada Niša koji u članu 8. kaže – grad ima svoje simbole, grb i zastavu, čiji se izgled, sadržina, upotreba, način sticanja utvrđuju posebnim propisom. Takva obeležja ima većina srpskih gradova i opština. Zbog čega bi onda bilo sporno da ta obeležja ima i autonomna pokrajina?
Primedbe koje se tiču glavnog grada ili promene koje su usledile u članu 10. statuta, to je stara dilema da li je Novi Sad glavni grad AP Vojvodine ili glavni administrativni centar pokrajine, više su formalne i simbolične nego suštinske.
Svaka evropska regija ima svoj „kepital“, a uobičajeni prevod te reči jeste glavni grad. Očigledno je da oni koji nisu upoznati sa osnovama regionalnog uređenja države smatraju da je glavni grad samo jedan i da je to Beograd.
Najzad, dolazimo do člana 17. statuta i Vojvođanske akademije nauka. U članu 17. se kaže: „Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti osniva Skupština AP Vojvodine pokrajinskom skupštinskom odlukom, kojom utvrđuje njenu ulogu, uređuje njenu delatnost i način ostvarivanja“.
Regionalne akademije postoje u mnogim zemljama, kako onim federalnim, kao što je Nemačka, tako i u onim regionalnim, kao što je Italija, ali i u unitarnim, kao što je Francuska. One se u tim zemljama ne smatraju razbijačima državnog jedinstva, već naprotiv, one zajedno sa nacionalnim akademijama šire lepezu naučnog, umetničkog delovanja.
Primedbe da se ponovo osnivanje VANU može doživeti kao simbolički uvod u neko stvaranje neke nove države i nacije ili primedbe tipa da je Srbija suviše mala da bi imala više od jedne akademije nauka su po meni vrlo neosnovane i na nivou onih koje su svojedobno čak i Jašu Tomića proglasili separatistom.
Poslanici G17 plus, to smo već više puta rekli, glasaće za statut AP Vojvodine i za zakon o potvrđivanju nadležnosti, baš kao što su i naše stranačke kolege u Pokrajinskoj skupštini to učinile pre nas.
Mi glasamo iz uverenja da je ovo samo prvi korak ka stvarnoj decentralizaciji i regionalizaciji Srbije i da statut Vojvodine može da posluži kao primer drugim regionima da je moguće i političko organizovanje i delovanje i van centralne vlasti. Jer kao što je davno rekao niko drugi do Napoleon treći – sa daljine se može vladati, ali se samo izbliza može dobro upravljati.
