Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničke grupe je iskorišćeno. Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga se pokazalo nerealnim, gospođo Dragutinović, u odnosu na okvire ili projekciju ekonomske politike Vlade Republike Srbije u 2009. godini, ako pođemo samo od činjenice prilikom usvajanja budžeta za ovu godinu i najavljenog pada rashoda, kako se tada govorilo, koji je  trebalo da isprati i evidentan pad budžetskih prihoda po osnovu poreza na dodatu vrednost, poreza na dobit preduzeća i poreza na dohodak građana, a do toga jasno nije došlo.
Pri tom smo imali samo povećanje ukupnog javnog duga države povlačenjem kreditnih sredstava iz inostranstva, nepoštovanje Zakona o budžetskom sistemu. Posledica svega toga je ono o čemu ovih dana razgovaramo, a čini mi se da se najslikovitije vidi upravo u odnosu na taj projektovani budžetski deficit koji je sa onih 1,5%, odnosno 49,8 milijardi dinara drugim rebalansom dospeo čak do 104,8 milijardi.
Amandman, kojim sam u ime poslaničke grupe SRS predvideo smanjenje sredstava iz budžeta koja se odnose na otplatu glavnice po garancijama, samo je bio pokušaj da se još jedanput ukaže na nešto što smo nebrojano puta kao poslanička grupa kritikovali i ukazivali tokom godine koja je na izmaku.
Uveravali su nas da neće biti problema u vraćanju pozajmljenog novca sa kamatom. Uveravali su nas da po nekakvim raznim parametrima, ja baš ne pronađoh nijedan, mi u principu i nismo zadužena zemlja itd, a podaci i činjenice i cifre na najbolji način demantuju, pre svega, vas kao predstavnike vlasti.
Ako se pogleda samo nešto što je zvaničan podatak, a tiče se planirane otplate glavnice i kamata već od 2010. godine, pa za period do 2015. godine, jasno je da ćemo se naći u jednom ozbiljnom problemu, jer već tokom 2010. godine taj ukupan spoljni dug, dakle, planirana otplata glavnice i kamate, nešto je preko tri i po milijarde evra i, suma sumarum, u narednih pet godina nas očekuje ukupno 15 milijardi evra vraćanja novca.
Kome sve dugujemo, počev od tih međunarodnih finansijskih organizacija, preko Pariskog i Londonskog kluba, ostalih kreditora itd. i sama struktura dugovanja ukazuje da očigledno tu mnogo toga ne ide onako kako treba.
Potvrđuje se ono o čemu smo govorili, a to je da sva ta kreditna sredstva koje je Srbija uzimala jednostavno nisu racionalno korišćena, onako kako to i teorija nalaže i sugeriše i kako realni ekonomski pokazatelji u zemlji u kojoj živimo i nalažu.
Dakle, mi smo blagovremeno ukazivali da je cela ta suština, odnosno koncept na kojem se vodila ekonomska politika tokom 2009. godine, a očigledno da nas po okvirima, odnosno obrisima, očekuje ista i tokom naredne 2010. godine, nije bila u situaciji da se ozbiljno suoči sa suštinskim problemima, sa određivanjem mera koje su usmerene pre svega na reformisanje javnog sektora, već je celu godinu obeležilo stalno novo zaduživanje i po svoj prilici ostavljen je, dakle, za vraćanje duga nekakvim boljim vremenima i drugim vladama.
Naša osnovna zamerka u svemu tome je što apsolutno nije bilo realnog uporišta za tako nešto, jer imali smo u vidu i stopu rasta privrede i na osnovu nje bi i mogla da se odredi mogućnost otplate kredita, a u našim uslovima to je zaista jako teško.
Ukazivali smo, dakle, i da su tokom 2009. godine, a to se i pokazalo i kroz ovaj rebalans i kroz Predlog zakona o budžetu za narednu godinu, da su sredstva koja su uzeta iz inostranstva pre svega korišćena na javnu potrošnju, a to što sada pokušavate da nas ubedite da će tokom 2010. godine ta sredstva biti usmerena na infrastrukturu, javne investicije, teško da mogu biti prihvatljiva.
Jasno je da se ove godine država uglavnom zaduživala i radi pokrivanja budžetskog deficita. Poseban je problem što je ukupan javni dug ove godine rastao visokim tempom, tako da smo samo ove godine, dakle, godine koja je na izmaku, bili zaduženi za nešto više od milijardu evra i činjenica o kojoj sam govorio da već od sledeće godine ćemo morati da vraćamo veću sumu novca nego što je to do sada bio slučaj.
Kažem opet, amandmanom je pokušano da se na neki način valorizuju posledice ovakve politike, odnosno predloženo je da otplatu kredita moraju vršiti korisnici kredita, a da samo jedan deo to radi Republika Srbija iz sredstava budžeta. Naravno, amandman nije prihvaćen jer kažu da je neprihvatljivo i ovoga puta uporište za odbijanje amandmana nije u Zakonu o budžetskom sistemu, kao što je bilo u većini slučajeva pre ovoga, nego upravo u Zakonu o javnom dugu.

Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Marina Raguš. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Milan Škrbić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Milorad Buha, zajedno narodni poslanici Zlata Đerić, Miroslav Markićević, Aleksandra Ilić i Milutin Jeličić i zajedno narodni poslanici Nenad Popović i Donka Banović.
Gospođa Zlata Đerić želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, Nova Srbija je podnela amandman na član 4. koji glasi – član 4. briše se u celosti.
Naime, uvek kada govorimo o rebalansu budžeta, bar u našim uslovima, to podrazumeva politiku svršenog čina, jer mi o ovom rebalansu budžeta govorimo posle usvajanja budžeta za 2010. godinu. Ono što nas je podstaklo da podnesem ovakav amandman na ovaj član, inače, vrlo skromnog predloga zakona koji u šest članova treba da opravda i dobije saglasnost i saučesništvo ove zakonodavne institucije za ono što je već učinjeno i potrošeno van zakona, upravo jeste u ovom članu 4, pre svega oblik na koji je on koncipiran, pa nekoliko reči koje vas pomalo i vređaju, bez obzira što one jesu pravno determinisane.
Kaže – izuzetno u 2009. godini, u slučaju da se primanja budžeta Republike Srbije ostvaruju u manjem iznosu od planiranog, Vlada donosi odluku itd. Pazite, govorimo o sadašnjem vremenu, kao da se to tek sada događa, a u stvari se retroaktivno rešava problem i pokušava se dobiti opravdanje za ono što je već učinjeno. Znači, mi govorimo kao da će Vlada sada da uradi u slučaju kao da ona to već nije uradila, kao da se taj slučaj već nije desio, a mi sada to sve treba da prihvatanjem ovog rebalansa budžeta amnestiramo, odnosno dovedemo pod zakonsku regulativu, da, kako je rekao neki kolega, ne bi neko za nešto slučajno, u slučaju primene nekih zakona, zaista i završio tamo gde treba da završi.
Međutim, ta kratka informacija o rebalansu budžeta u stvari pokazuje jednu veliku, ogromnu mogućnost da se mnogo toga zloupotrebi. Rebalans budžeta na ovakav način i sa svim onim što je već u članu 3. pokušano nekim amandmanima da se ukaže, za koje smo unapred znali da su osuđeni na propast i da ne mogu da budu prihvaćeni i zato se pomalo svi osećamo ovde kao gubitnici, pre svega vremena.
Taj pokušaj da se popravi rebalans budžeta dobronamernim amandmanima i da se skrene građanima pažnja na ono što se istinski događa je uspešan isto onoliko koliko je uspešan pokušaj davanja transfuzije egipatskoj mumiji, sa željom da je vratite u život.
Mi ćemo se verovatno u sledećoj godini suočiti sa još većom javnom potrošnjom u koju nam se ova Vlada zaklinjala, setite se, negde pred Novu godinu 2009, koju sada ispraćamo, da neće biti povećano, da će se sprovesti drastične mere, i jesu se negde sprovele i drakonske mere, ali željeni rezultat je izostao, deficit se utrostručio.
Prvo i važno pitanje Vladi jeste – zašto te mere nisu dale željeni rezultat koji nam je tako pompezno najavljivan? Zašto Vlada nije prihvatila onako najavljenu restrikciju na samoj sebi, odnosno da će biti lider u uštedama? Nismo ni do dana današnjeg, recimo, dobili odgovor, a postavljeno je kao poslaničko pitanje, pa makar za samo četiri kabineta potpredsednika Vlade - kako se istinski raspoređuju sredstva u okviru usluga po ugovoru, u okviru specijalizovanih usluga.
Ili ona famozna stavka koja se svake godine i svuda pojavljuje – oprema i mašine, koliko se to zaista oprema i mašina kupuje u ministarstvima, službama, agencijama? Da li je tačno da mi svake godine baš te naše kompjuterske sisteme zanavljamo na taj način, kada smo mi svedoci da su neki veoma, veoma stari, a svakako nekoliko godina prilično izraubovani?
Dakle, ima tu mnogo pitanja na koja smo želeli odgovore. Želim upravo ovim amandmanom na član 4. da skrenemo pažnju, jer smo ga doživeli ne kao član Predloga zakona kojim treba da se dese neke izmene i dopune, nego jednostavno on je više retorski ili više neko opravdanje koje se u književnosti naziva opšte mesto.
Zato i počinje ne kao zakonski član, nego tim tako blago izvinjavajućim rečima „izuzetno, u slučaju da“, ali to i izuzetno i u slučaju da jeste naš perfekat, jeste naš pluskvamperfekat, naše davno prošlo vreme, to se nama već desilo i ovaj visoki dom treba svojom institucionalnom ulogom da ozakoni nešto što je nezakonito potrošeno u ime građana.

Reč ima gospodin Milorad Buha.

Zbog javnosti ću morati pročitati odredbu člana 4. Predloga ovog zakona, zbog jasnoće.
Kaže: „Izuzetno u 2009. godini, u slučaju da se primanja budžeta Republike Srbije ostvaruju u manjem iznosu od planiranih, Vlada donosi odluku da se iznos aproprijacije koji nije moguće iskoristiti unese u tekuću budžetsku rezervu i može se koristiti za namene za koje nisu predviđena sredstva u dovoljnom obimu ili za namene koje nisu predviđene ovim zakonom“.
Gledajte, samo komentarišem ovaj prvi deo, znači, u slučaju da se u budžetu ne ostvaruju, ne limitiraju dovoljna sredstva za izvršenje aproprijacije, to je ta situacija. Vlada donosi odluku da se iznos aproprijacije koje nije moguće iskoristi unese u tekuću budžetsku rezervu. Kako će uneti nešto što je nedostatno, što nedostaje? Tekuća budžetska rezerva se ne finansira iz nepostojećih prihoda. Finansira se iz postojećih prihoda. Ovo je suprotno odredbama o budžetskom sistemu koji jasno kaže – sredstva budžetske rezerve koristiće se za neplanirane svrhe za koje nisu utvrđene aproprijacije ili za svrhe za koje se u toku godine pokaže da aproprijacije nisu bile dovoljne. Ovo vam je sasvim dovoljno da na temelju člana 69. Zakona o budžetskom sistemu to izvršite.
Ne znam šta će vam ovo? Finansiraćete nešto iz nepostojećih sredstava. Ne možete finansirati bilo koji oblik, niti bilo koju aproprijaciju iz sredstava koja nedostaju. Odbili ste iz nepostojećih razloga ovaj moj amandman, ali idemo dalje.
Postavljam pitanje ministru finansija – kakva je sudbina opšteg kolektivnog ugovora? Samo zbog javnosti moramo da ukažemo na ono kako smo došli do opšteg kolektivnog ugovora. Deset dana pred izbore 2008. godine, između poslodavaca, sindikata i Vlade je potpisan opšti kolektivni ugovor. U novembru 2008. godine potpisan je aneks u kojem su data određena finansijska prava u smislu regresa, toplog obroka i za minuli rad, tako da po svakom radniku u 2009. godini trebala je država obezbediti 7.000 dinara. Ukupno za 12 meseci je to 84.000 dinara.
Šta se odigralo sa tim opštim kolektivnim ugovorom? On je zamrznut. Takvo je zvanično objašnjenje zajedničkog sastanka ekonomsko-socijalnog saveta na kojem su bili predstavnici Vlade, Sindikata i poslodavaca. Kako zamrznut? Zakon o obligacionim odnosima ne poznaje termin zamrzavanja, neprimenjivanja: ili postoji i sa određeni obavezama onoga ko ga je potpisao, ili ne postoji; ili se primenjuje ili se ne primenjuje.
Šta je to za 2009. godinu ono što je trebalo izdvojiti za ove namene? Za državnu administraciju 42 milijarde dinara, za lokalnu samoupravu oko 9 milijardi dinara i organizacije obaveznog socijalnog osiguranja 18 milijardi, što je ukupan iznos od 69 milijardi dinara. Otprilike 12% budžeta.
Bili ste svesni da nećete moći ispoštovati, ali ste potpisali. Slagali ste narod, slagali ste državnu administraciju. To je sada više nego što je Dinkićevih 1000 evra. Ovo je druga godina da niste predvideli ovo što je predviđeno, što je zamrznuto. Kada će se odmrznuti? Da li postoje određene računice da se nađu sredstva, da se obezbede sredstva i da se ta sredstva plate onome kome pripadaju, na temelju onoga što je potpisano?
Nemate odgovor na ovo. Raskinite ugovor. Opšti kolektivni ugovor morate staviti van snage. On je sa ovom neprimenom zamrzavanja, on je faktički van snage, ali time derogirate sve druge kolektivne ugovore. Ovo je temeljni kolektivni ugovor za sve ostale ugovore. Šta je sa posebnim, šta je sa pojedinačnim itd? Sve je to van snage. To je jedno šarenilo u primeni, samo zbog toga što dajete lažna obećanja. Ovo su lažna obećanja.
Kada smo kod lažnih obećanja, ovo vam je za verovali ili ne. Na jedno moje poslaničko pitanje koje sam uputio još negde u toku prve polovine godine – koliko je sredstava izdvojeno u toku 2001. i 2008. godine za zapošljavanje, zatim koje državne ustanove su vršile plasman ovih sredstava, koliko je novih radnika uposleno u tom periodu i koji su međunarodni krediti zaključeni i povučeni za zapošljavanje itd, Vlada mi je dala odgovor u kome kaže sledeće – u periodu od 2001. do 2008. godine prosečno je godišnje zaposleno oko 250.000 lica, sa napomenom da je u 2008. godini oko 100.000 više zaposleno nego u 2001. godini.
Od 2001. do 20008. godine to je, kalendarski gledano, osam godina, puta 250, to je dva miliona ljudi. Mi nemamo nezaposlene. Moramo uvoziti radnu snagu. Ovde to piše.
Vidite kakve odgovore daje ova vlada. Imate li odgovor na ovo? Nemate. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe “Napred Srbijo”. Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč. Izvolite.

Član 4. ovog rebalansa znači da Vlada traži pravo od nas da joj odobrimo da troše sredstva za namene koje nisu predviđene ovim zakonom. To je jedna od mogućnosti u članu 9. stav 3. koji tretira ovaj član 4.
Ovo mogu ovako da prevedem – načelo prava građana, načelo prava budžetskih korisnika da dobiju sredstva koja su im zakonom određena, a žrtvovano je načelo interesa Vlade da raspolaže sredstvima po svom nahođenju i još traži da joj mi dozvolimo.
Od postojanja budžeta kao državnog proračuna, kao računa koji Vlada svojim građanima polaže u smislu prikupljanja i trošenja sredstava, nikada se u istoriji nije desilo da je neko tražio da može da troši sredstva mimo zakona o budžetu. To čak ni Makijaveli nije svetovao Monteskjeu u paklu. Znači, nepoznata je praksa.
Ono što jeste bilo potrebno, to je da negativne i loše pojave identifikujete i da ih sprečite, jer lekari i oni koji se bave moralom istražuju negativne pojave, ne da uče druge kako da zlo šire, nego da se zlo spreči i ne širi dalje. Najveće zlo koje postoji je zloupotreba para u budžetu, a ovaj član uči kako da se i dalje i još šire i bez polaganja računa zloupotrebljavaju sredstva građana.

Na član 5. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Zoran Krasić, zajedno narodni poslanici Zlata Đerić, Miroslav Markićević i Aleksandra Ilić i grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe “Napred Srbijo”. Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Zlata Đerić ima reč.

Iz svih onih razloga koje sam navela za podnošenje amandmana na član 4. podneli smo i amandman na član 5. i to u istovetnom tekstu, tražeći da se on briše, unapred svesni da je amandman osuđen na to da ne bude prihvaćen, a sa željom da možda podstaknemo, ako ne i efektno probudimo razmišljanja u Vladi da pokaže više poštovanja prema građanima koji su vlasnici budžeta, a čija su sredstva dobili poverenjem na jednim izborima na upravljanje.
Poštujući vašu ulogu i vašu stručnost, gospođo ministar, znajući da onako suptilnom, etičkom prirodom mnoge stvari ne odobravate, zameram vam samo što se niste borili za više prava, da u Vladi češće i strože stavite svoje ne na mnoge tokove i na veliki deo potrošnje, koju znam da ne odobravate.
Javna potrošnja je kod nas uvećana. Već smo videli koji su efekti toga. Nije došlo do željenih efekata i nužnih i potrebnih efekata koji su nam obećavani i koji bi bili neka nada i građanima Srbije da će neke stvari da se povoljnije i pozitivnije po njih reše.
Nas ne teši saznanje da se socijalna davanja uvećavaju. Ona nas, naprotiv, veoma brinu, kao što nas brinu umesto stotine hiljada otvorenih radnih mesta, stotine hiljada otkaza, sa kojima smo se suočili u toku ove godine.
Zbog svih tih razloga, Nova Srbija neće moći glasati za ovakav rebalans budžeta, neće ga podržati u danu za glasanje, neće ga podržati, bez obzira što to neće ništa moći promeniti po građane Srbije i zbog toga iskreno žalimo.
Ne možemo podržati to zbog toga što 700.000 ljudi po priznanju ove vlade, a to je minimalna cifra, živi ispod granice egzistencije, što znači bez hrane, zbog toga što je, između ostalog, usvojen Statut Vojvodine, koji je protivan Ustavu Srbije, zbog skandaloznog reizbora sudija, zbog toga što je srušena koncesija za izgradnju autoputa Horgoš - Požega, vredna dve milijarde evra, koja bi značajno pomogla da ne bude i ovakvih erozija u budžetu.
Zbog toga što je manjak u budžetu u odnosu na prošlu godinu porastao za 400 miliona evra, zbog toga što su u Izveštaju revizorske institucije vidljive zloupotrebe korišćenja budžetskih sredstava, a još ne vidimo kako će se to rasplesti do kraja, a urađena je samo četvrtina revizije, zbog toga što je promer Đilasovih, Šapera, Krstićevih firmi 500 miliona evra u ovakvoj Srbiji, zbog toga što su članovi RIK međusobno podelili čitavo bogatstvo i zbog prevare sa hiljadu evra u akcijama, kojima još uvek ne vidimo epilog, zbog toga što je napravljena prevara veka sa "Fijatom" i zbog toga što se stvarno ovako neće moći dugo, ni dalje.