Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je dvanaest minuta i trideset pet sekundi.
Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević, a posle njega narodni poslanik Milisav Petronijević.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u vreme ukidanja viza za građane Republike Srbije od pojedinih predstavnika vlasti dobijali smo signale kao da je EU butik u koji građani treba da uđu da reše sve svoje probleme. Stoga, gospodine ministre, ne treba da nas čude oni podaci o kojima ste vi govorili, o povećanom broju azilanata sa područja Republike Srbije koji traže azil na području zemalja EU.
Zemlje koje nisu bile uspešne u svom pravcu, putu integracija u EU jesu upravo one zemlje koje nisu shvatile da EU predstavlja i vrednosni sistem. Stoga se LDP i boji tog našeg mentaliteta da bezvizni režim predstavlja sve, odnosno da smo dobili bezvizni režim i da ne treba ništa više kao država i društvo da radimo kako bismo taj put ka evropskim integracijama učinili što bržim i jasnijim.
Mi u Liberalno-demokratskoj partiji smatramo da treba građanima da kažemo da smo, kada govorimo o bezviznom režimu, pod monitoringom i da brzina naših evropskih integracija, između ostalog, zavisi i od tog monitoringa. Za LDP je takođe pogrešna strategija – uzmi od EU pare, vize, putovanja, a da mi ostanemo isti. Sve se može promeniti, samo mi da ostanemo isti.
Stoga i pežorativni pojmovi „Balkan“ i „Balkanac“ ne potiču samo od strane EU, nego, bojim se, i mi Balkanci ponekad doprinosimo tom pežorativnom pojmu, jer činimo sve da zaobiđemo pravila, činimo sve da tražimo ustupke za jedan veoma jasan put.
Ako vlast šalje poruke kako su neophodni neki posebni uslovi za državu da bi dostigla evropske integracije, ne treba da čudi što građani to očekuju i za sebe lično. Ako vlast poveruje da su himna, garda ispred Skupštine dovoljni da se vrati dostojanstvo parlamenta, ne treba da čudi mišljenje građana da je dovoljno da imaju kartu u jednom pravcu za bilo koju državu EU, pa da su oni državljani te EU.
Takođe ću da kažem kakav je stav Liberalno-demokratske partije što se tiče ovih predloga zakona o kojima danas raspravljamo. LDP podržava ove predloge zakona, odnosno ratifikacije sporazuma.
Želeo bih da naročito izrazim značaj Predloga zakona o potvrđivanju sporazuma između Srbije i Crne Gore i BiH o pograničnom saobraćaju. Gospodine ministre, dobro ste rekli da upravo ovaj sporazum treba da omogući olakšavanje života stanovništva nastanjenog u pograničnom području. Ovaj sporazum puno će značiti za građane opštine Priboj, jer dve trećine teritorije opštine Priboj se nalazi sa strane puta koji prolazi kroz BiH, odnosno jedna trećina građana opštine Priboj, da bi došla do svojih domova, mora po četiri puta da pređe državnu granicu Srbije i BiH. Pomoću ovog sporazuma njihov život će postati puno lakši i oni će moći normalno da žive, kao svaki građanin u Republici Srbiji. Međutim, ovaj sporazum ne treba da bude opravdanje za neizgradnju alternativnog puta, odnosno povezivanje svih delova Republike Srbije sa opštinskim centrima, odnosno sa centrima u kojima ti građani žive.
Iskoristiću priliku, gospodine ministre, kada govorimo o readmisiji, da vam postavim neka pitanja koja se tiču onih građana koji su do sada vraćeni u Republiku Srbiju po nekim ranijim sporazumima.
Kao što je poznato, vaša vlada je u februaru mesecu prošle godine usvojila Strategiju o reintegraciji povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji. Između ostalog, čini mi se da je u toj strategiji predviđeno oko 160.000.000 dinara za sprovođenje svih programa koji su definisani tom strategijom. Da li je šta urađeno po tom pitanju, jer u LDP-u imamo saznanja od predstavnika nevladinih organizacija, kao što je „Reintegracija“ iz Novog Pazara ili neke druge, da od toga nije bilo ništa?
Interesuje nas šta je sa građanima Republike Srbije koji su posle 2000. godine vraćeni u Republiku Srbiju, a živeli su na području Kosova i ne mogu da ostvare pravo na penziju? Dobili su neku informaciju, odnosno postoji informacija od Fonda PIO da je trebalo do 2001. godine da se prijave kako bi mogli da nastave da primaju tu penziju, međutim, oni su svi vraćeni posle 2002. godine i ne mogu da ostvare ta prava.
Obrazovanje osoba koje se prema Sporazumu o readmisiji vrate veoma je problematično. To se naročito odnosi na porodice ili decu koja su vraćena u toku školske godine, što je dodatni problem. Ta deca moraju da se uklope u naš obrazovni sistem, a to ne mogu da urade ako nemaju odgovarajuću diplomu. To ne mogu da ostvare ako im ta diploma nije nostrifikovana. Dolazimo u situaciju da deca koja su vraćena putem ove readmisije gube po minimum godinu dana što se tiče školovanja.
Ako govorimo o zdravstvenoj zaštiti, ne postoji zdravstvena zaštita za sve osobe koje su vraćene putem readmisije, odnosno procedura izdavanja neophodnih dokumenata kako bi se ostvarila ta zdravstvena zaštita je izuzetno komplikovana i ponekad je faktički nemoguća. Stoga je neophodno da se malo više povede računa o tim osobama koje su već vraćene i koje treba da se vrate putem readmisije, kako bismo omogućili ljudima jedan pristojan život ovde u Republici Srbiji. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta i trideset pet sekundi.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a posle njega narodni poslanik Sreto Perić. Izvolite.

Uvažena gospođo potpredsednice, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova, dame i gospodo narodni poslanici, najkraće što umem zadržaću se samo na dva pitanja.
Imajući u vidu da se pred nama nalazi jedanaest predloga zakona o potvrđivanju međunarodnih sporazuma, ono što je mesto i uloga Narodne skupštine, od toga posebno izdvajam osam – četiri o policijskoj saradnji i četiri o readmisiji, odnosno tri o readmisiji i četvrti je o protokolu u odnosu na već potpisan sporazum o readmisiji.
Imajući u vidu da Narodna skupština ima mogućnost da prihvati ili odbije potvrđivanje međunarodnih sporazuma, u odnosu na to šta su oni regulisali, šta sadrže, očigledno je da ovde nema, ne kod nas, nego u celoj Skupštini, dileme da te sporazume treba potvrditi. Prema tome, pored veoma iscrpnog, detaljnog obrazloženja sa dosta informacija, koje je dao ministar unutrašnjih poslova, mi nemamo posebnih razloga da dodatno objašnjavamo zašto želimo da potvrdimo ovaj sporazum.
Upravo iz tog razloga sam želeo da ukažem na dva pitanja. Jedno pitanje je pitanje međunarodne policijske saradnje. Treba li? Naravno da treba. Koliko god se EU i sve zemlje u Evropi trudile da izbrišu granice, koliko im je godina trebalo da ih izbrišu? Čak i nisu izbrisane, već su samo otvorene.
Kada je u pitanju organizovani kriminal, kada je u pitanju trgovina drogom, pranje novca, međunarodni terorizam, oni su, dame i gospodo, odavno kriminalci. Za njih odavno granica nema. Da bi se neko suočio sa tim, da bi se upustio u borbu protiv tog zla, nužna je policijska saradnja. Srbija ima razloga ne samo da potpiše sporazum o policijskoj saradnji, pre svega sa susednim zemljama, već sa svim zemljama, iz prostog razloga što je Srbija uputila jasnu poruku Evropi da je odlučila, državno rukovodstvo i pre svega MUP, da se bespoštedno upusti u borbu protiv organizovanog kriminala, trgovine drogom, pranja novca, međunarodnog terorizma. To je već pokazano na delu, građani to prepoznaju, podržavaju, Evropa prepoznaje i Srbija se polako nameće kao jedan od lidera u borbi protiv tog zla.
To su sve razlozi, da bi mogli uspešno da se nose sa tim problemom, zbog čega treba potvrditi sve sporazume o policijskoj saradnji koji se potpišu, a nastaviti sa potpisivanjem sporazuma sa svim državama.
Kada je u pitanju readmisija, želim da kažem samo jednu stvar. Naravno, ova tri sporazuma odnose se na zemlje koje nisu obuhvaćene sporazumom sa EU 2007. godine, već van toga istu materiju rešavaju. Organizovan je povratak ljudi koji nezakonito borave u tim državama. Ministar je već dao nekoliko informacija, konkretno je rekao sa koliko ozbiljnosti se prilazi tom problemu; ne samo, kako bih rekao, čoporativno, kada je u pitanju povratak ljudi, već se i te kako vodi računa o svemu tome kroz podatke koliko je uvaženo, a koliko odbijeno.
Samo jedno pitanje, država Srbija, rukovodstvo države i pre svega MUP učinili su ogroman napor da država Srbija i svi njeni građani dobiju bezvizni režim. Naravno, takav režim podrazumeva i posledice. Jedna, sa kojom se suočavamo ovih dana, to je da ljudi odlaze u te zemlje i traže politički azil. Pravo je te zemlje da odluči da li je to za politički azil ili nije, ali je obaveza države da pokaže svoju ozbiljnost u istom stepenu, u istoj srazmeri kao što je pokazivala da se bori za bezvizni režim, da poštuje te odluke i da se na organizovan način uključi i prihvati te ljude. U suprotnom, pokazala bi da nije bila dovoljno odgovorna, ozbiljna kada je zarađivala bezvizni režim.
To su dva dodatna razloga koja sam želeo da istaknem u prilog tome da ove sporazume treba potvrditi. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, posle njega narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas je najviše vremena potrebno da se pobroje tačke dnevnog reda o kojima raspravljamo u Narodnoj skupštini i da se navedu vaše funkcije. Ovo ne govorim zlurado, kako jedan od prethodnika reče da o ovim zakonima, odnosno sporazumima ne treba govoriti zlurado; namera poslanika SRS nije nikada da govorimo o bilo kojem zakonskom predlogu ili bilo čemu o čemu se raspravlja u ovom visokom domu zlurado, nego da govorimo na način da naši građani mogu da imaju koristi.
Gospodine ministre, moram da kažem, vi kao da ne pripadate jednoj političkoj organizaciji čija je parola bila „Srbija se saginjati neće“. Pa, vi ne samo da ste član te političke stranke, vi ste i njen predsednik. Kada se pročitaju ovi sporazumi da se zaključiti da se Srbija ne saginje, nego je poklekla, a zbog čega?
Kada su u pitanju ovi sporazumi o readmisiji, nijednom rečju ili rečenicom niste kazali koliko stranih državljana, da budem precizniji, iz Švajcarske, Hrvatske, Norveške i Italije treba da bude obuhvaćeno procesom readmisije prema svojim državama, da država molilac bude Srbija. Nijedan, verovatno. A u tekstovima sporazuma postoji isto onoliko članova koji su posvećeni obavezi Srbije da prihvati svoje državljane koliko i članova u kojima se nameće obaveza preko tih sporazuma da iz Srbije prime svoje članove.
Gospodo, to bi trebalo na nešto da ukaže. Srbija, niste vi odgovorni, gospodine ministre, za kompletnu situaciju, nije interesantna ne samo svojim građanima, nego ni drugima. Naravno, ne svima. Niko ne trči u Srbiju. Prethodnog dana smo imali zakon o amnestiji, vezano za izbegavanje služenja vojnog roka, i vidite da nije u pitanju samo odlazak iz Srbije zbog izbegavanja te obaveze, nego zbog načina i uslova života. Veliki je broj nezaposlenih i nešto se pokušava predstaviti kao ekonomska kategorija.
Mislim da je na fantastično dobar način kolega Krasić uspeo da objasni kada su članice EU dozvoljavale politički azil, a kada ne. U momentu kada je trebalo da ti isti građani njima posluže da pokažu kako se u Srbiji ljudska prava krše, onda su im bila širom otvorena vrata, a sada kada žele da pokažu nešto drugo i da se oslobode tih, onda više ne važe ta pravila.
Kada bi se samo površno čitalo, sporazum o policijskoj saradnji, sporazum o readmisiji, onda bi se moglo postaviti pitanje – zar ima neko u ovom parlamentu da neće glasati za te predloge? Naravno da ima, jer stvari nisu tako proste kao što izgledaju u prvom momentu. Vi ste, gospodine ministre, sigurni da ti građani koji treba da dođu u Srbiju ne žele to svojom voljom, nego su prosto naterani. Te države koje su im bile utočište duži niz godina ne žele više da takve građane imaju u svojim državama. Mi smo sada to uzeli kao obavezu.
Policijska saradnja – apsolutno smo saglasni sa svim kolegama koji kažu da kriminal ne poznaje granice, čini mi se da je tu bolja veza i sprega nego između naše policije i država sa kojima imamo dobru saradnju i sa nama prijateljskim državama. Ali, ni u kom slučaju ne mogu da prihvatim činjenicu da zarad razvoja dobrih, prijateljskih odnosa sa Hrvatskom treba da donesemo takav sporazum, jer je činjenica da je 500.000 Srba proterano iz te države i ukazuje da nemamo sa njima dobre odnose.
Činjenica je da je odlazeći predsednik nekoliko dana pre isteka svog mandata na najbrutalniji način pljunuo u lice vlastima Srbije i građanima Srbije kada je jednog ratnog zločinca oslobodio, odnosno pomilovao ga za godinu dana izdržavanja kazne zatvora. Onda su neki naši državnici rekli, odnosno ministri, konkretan da budem – pa to je lični stav tog predsednika. Ne može to da bude lični stav tog predsednika. To je odnos državne politike prema Srbiji.
Morali bismo da se zapitamo zbog čega to oni rade? Zbog, moram da kažem, mlitave i nedovoljno energične politike koju treba da vodi Vlada ove države, a to ću vam pokazati na jednom sporazumu kome je ministar posvetio malo pažnje. Doduše, ovde i piše da će taj sporazum da predstavlja ministar inostranih poslova, ali kada sam rekao da je potrebno najviše vremena da se pobroje tačke dnevnog reda i vaše funkcije zaista nisam mislio zlurado, nego nam to daje za pravo i ostavlja nam mogućnost da otvorimo neka pitanja koja su u najdirektnijoj vezi sa ovim predlozima, a možda vi kao ministar unutrašnjih poslova ne biste mogli da date odgovor na ta pitanja.
Kad je u pitanju Sporazum o recipročnom priznavanju nacionalnih vozačkih dozvola sa Španijom, svakako ćemo za taj sporazum i glasati. Već vam je od strane predstavnika Srpske radikalne stranke rečeno da je to trebalo da se odnosi i na Italiju. Mislim da je i Slovenija jedna od država gde postoji veliki ili nešto veći broj naših građana koji rade tamo, rade kao vozači, da bi i to trebalo da se uradi.
Sporazum o određivanju graničnih prelaza između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine je nešto što ste vi obrazložili samo jednom rečenicom. To je onaj sporazum gde stoji da će u ime Vlade ovaj sporazum predstavljati Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova. To je sporazum koji je 24. februara 2005. godine potpisan u Sarajevu. Kaže se da je potpisan u originalu na srpskom jeziku i službenim jezicima naroda Bosne i Hercegovine, na hrvatskom, bosanskom, možda i sarajevskom, jer je potpisan u Sarajevu. Kad ćemo početi da branimo jezik naše države i da li uopšte neko ko vodi ovu državu razmišlja o tome?
Ovde postoje praktični problemi. Ministre, vi možda niste u toku, ali je neko morao to da zna i ja ću izneti nekoliko graničnih prelaza, kao što su Ljubovija, Bratunac i Bajina Bašta – Skelani. Mi imamo tu situaciju da zbog carinjenja robe... Ovo vam govorim konkretno, iz prakse. U Bajinoj Bašti postoji fabrika betonskih elemenata. Sredstvima iz donacije vršena je elektrifikacija područja Skelani i drugih seoskih mesta na području opštine Srebrenica. U Bajinoj Bašti postoji fabrika betonskih stubova, carinjenje se vrši u Užicu i prevoz tih stubova mora da se vrši preko graničnog prelaza u Karakaju. Ne bih sada da pogrešim, ali preko 100 km je do tamo, a ovde se radi o samo par kilometara.
Slična je situacija i sa poljoprivrednim proizvodima, kada je u pitanju malina. Carinjenje takođe mora da se vrši u Užicu, ako ide iz Bajine Bašte u Srebrenicu ili u Bratunac u hladnjače, ili možda iz Zvornika u Bajinu Baštu. Kad tu relaciju od sto kilometara, nakon celog dana berbe, pređe taj poljoprivredni proizvod, on je promenio svoje agregatno stanje.
Da vas podsetim, lokalna samouprava je saglasna sa tim da se ovaj problem reši. Između ostalog, predsednik opštine u Bajinoj Bašti je čovek koji je član SPS-a, ali građani misle da lokalna samouprava može puno toga da učini i onda se tu stvara jedan jaz.
Vidite sad koliko smo mi dobronamerni, ukazujemo na nešto što je životni problem, ne vodeći računa o političkoj pripadnosti. To u krajnjoj liniji, kada govorimo o potrebama građana, za nas uopšte nije ni važno.
Veliki broj ljudi koji žive u Bajinoj Bašti je iz Skelana. Oni imaju kuće i u Bajinoj Bašti i u Skelanima, imaju i dvojna državljanstva, ali ne mogu čak ni poljoprivredne proizvode za sopstvene potrebe da prenesu, čak ni drva za ogrev. Ponekad je to stvar službenih lica koja rade tamo, da li će to da vide ili neće. Ne može se reći da oni zloupotrebljavaju svoj položaj, ali vrlo često ne mogu da reaguju na adekvatan način i onda nastaju određeni problemi.
Možda bi ona dvojna komisija koja stoji ovde u sporazumu na ovaj način mogla da reši... Već pet godina se primenjuje ovaj sporazum. Čini mi se da su neke stvari praktičnije bile rešene od 1992. godine, kada su zemlje članice, a mislim na Bosnu i Hercegovinu i Republiku Srbiju, jednostranim odlukama rešavale te probleme, da su bile bolje rešene nego sad. Ako nije moguće odmah reagovati, onda u narednom periodu od mesec ili dva.
Kao prvi potpredsednik Vlade i zamenik predsednika Vlade, vi sigurno možete taj problem, odnosno to pitanje da postavite u Vladi Republike Srbije, i da se to reši. Onda bi mogla priča onih predstavnika kojima je dovoljno da se nešto pojavi, da njihove kolege ili šefovi političkih stranaka u ime Vlade zastupaju te zakonske predloge, pa da oni o tome pričaju sve najbolje... Vaša konkretna aktivnost, dobra ili loša, pokazuje se i to ocenjuju građani Srbije, a cilj poslanika Srpske radikalne stranke jeste da argumentovanim i činjeničnim stavovima pokažu da žele da unaprede zakonske predloge i da se oni zaista donose zbog života, a ne zbog same forme.
Moram još jednom da napomenem, da teritorija Republike Srbije, tačnije njenih 15% nije sasvim ozbiljno ugroženo i da više može da postane neprihvatljivo, bar u spoljnom predstavljanju i za same predstavnike Vlade, ne bi možda iz drugih zemalja slali takve poruke.
One koji se pitaju kada je Vlada donela odluku da promeni svoje nastojanje šta je bitnije, da li Kosovo i Metohija, da li EU, samo da podsetim da je 2006. godine ova Narodna skupština potvrdila, a građani većinom izglasali, Ustav, koji je svojom preambulom rekao da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. I sa Ustavom i bez Ustava za SRS i za građane Srbije, a pre svega za građane Kosova i Metohije, uvek će tako ostati. Hvala.

Iskorišćeno je dvanaest minuta i petnaest sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić, a posle njega narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ovom svom obraćanju u okviru zajedničkog jedinstvenog pretresa o ovim predlozima zakona osvrnuću se na ove predloge zakona koji se odnose na readmisiju.
Pokušao sam pažljivo da saslušam ono što ste vi iznosili govoreći o ovim predlozima zakona, o ovim protokolima koji se zaključuju sa određenim državama, vezano za readmisiju. Rekli ste da je osnovna namera pri zaključenju ovih protokola i sporazuma sa pojedinim državama o readmisiji suzbijanje ilegalnog boravka. U okviru vašeg izlaganja nisam uspeo da vidim jedno načelo reciprociteta u odnosu na neke državljane drugih država u državi Srbiji, da li ima takvih, koliko ih ima i ako ih ima da li su oni predmet, odnosno subjekt readmisije u odnosu na te države.
Dalje, proširio bih možda ovo što ste vi rekli, namera suzbijanja ilegalnog boravaka, na još nešto – ne samo ilegalnog boravka, već i ilegalnog delovanja. Znate, ilegalni boravak može da bude blaža kategorija tog osnova za zaključenje protokola ili sporazuma o readmisiji. Ako ovde uključimo i ilegalno delovanje, mislim da tu ima osnova za nešto drugo.
Siguran sam, gospodine ministre, da vi kao prvi čovek Ministarstva koje vodite raspolažete određenim operativnim podacima, na primer, vezano za ova ilegalna delovanja, o određenim licima iz nekih država koja pod okriljem nekih evropskih komisija vrše popis imovine nekih javnih preduzeća u Srbiji za potrebe tih evropskih komisija, koji se ne odnosi na imovinu ovih velikih javnih preduzeća koja još nisu prodata, već nekih drugih, pa čak i javnih preduzeća možda na prvi pogled minornih i malih po lokalnim samoupravama.
Siguran sam da se iza ovoga krije nešto sasvim drugo, ali mislim da ćete u nekim operativnim saznanjima i podacima, koje vi kao ministar i vaše ministarstvo treba da imate u vezi s ovim, verovatno doći i do činjenice zbog čega se to radi.
Rekli ste da su u novembru 2006. godine počeli pregovori, da je 1. januara 2008. godine stupio na snagu Sporazum o readmisiji i sada se zaključuju protokoli o toj readmisiji. Čitali ste jednu retrospektivu zaključenih protokola, kao i pregovora koji se u ovom trenutku vode u vezi sa usaglašavanjem teksta protokola sa nekim državama.
Rekli ste nešto i o troškovima, kao i o readmisiji naših državljana koji su albanski državljani, koji, kako vi kažete, idu direktno na Kosovo i Metohiju, a ovi koji nisu albanski državljani mogu da biraju da li će ići na Kosovo i Metohiju ili na neku drugu lokaciju ili drugi deo Srbije.
Od 2.191 zahteva, kako ste rekli, 1.423 zahteva je država Srbija po zamolnicama ovih država pozitivno rešila.
Vratio bih se nekoliko godina unazad, gospodine ministre, ne da bih napravio paralelu u pogledu nekih slučajeva readmisije koja je vršena u tom periodu devedesetih godina sa ovim periodom u kojem se danas vrši readmisija, već čisto da možda vidimo da li postoji neka, ako ne generalna onda pojedinačna prevencija u pogledu nekih lica koja možda mogu da budu predmet opservacije, predmet operativnog istraživanja vašeg ministarstva.
Da li raspolažete operativnim podacima o nekim readmisijama, odnosno o nekim deportovanjima koja su izvršena u tom periodu, posebno u periodu 1993, 1994. i 1995. godine? Znate da su neke države prihvatale određena lica, da su čak neka lica u nekim kampovima obučavana, školovana, pa kada su postala balast u nekim državama, oni su ih nakon toga deportovali na novu teritoriju.
Da li je u tim readmisijama koje su vršene od strane zemalja zapadne Evrope na našu teritoriju, posebno Kosova i Metohije, kada su vraćani tadašnji državljani naše zemlje, da li je među njima bilo nekih teških kriminalaca? Da li posedujete operativne podatke koliko je takvih kriminalaca bilo tada, koliko je bilo šiptarskih terorista i separatista među njima? Da li su oni operativno obrađivani? Da li su svi slobodno vraćeni na teritoriju današnje države ili su neki uhapšeni posle okončane readmisije? Znate li koliko je krivičnih dela koja su naši takvi tadašnji državljani počinili, posebno prema pripadnicima policije i vojske?
Ovo pričam ne zato da bi se u nekim situacijama povukla paralela, već jednostavno da bi se obavila neka specijalna prevencija prema određenim licima koja su subjekt današnje readmisije. Da li sada kada se vrši postupak readmisije postoji dobra saradnja i razmena operativnih podataka sa državama po čijim zamolnicama se readmisija obavlja?
Ovo poslednje pitanje možda može biti aktuelno kada se ima u vidu, na primer, član 3. Predloga sporazuma, evo uzeo sam, između Republike Srbije i Kraljevine Norveške o readmisiji, koji kaže da Srbija prihvata, po zamolnici Norveške i bez drugih formalnosti, osim onih utvrđenih ovim sporazumom, sve državljane treće zemlje ili lica bez državljanstva ako se dokaže da ta lica poseduju ili su u vreme ulaska posedovala važeću vizu ili dozvolu boravka koju je izdala Srbija ili su nezakonito i direktno ušla na teritoriju Norveške nakon što su boravila ili bila u tranzitu preko teritorije Republike Srbije.
Gospodine ministre, da li u ovom slučaju postoji velika potreba za razmenom operativnih podataka o ovim licima? Drugo pitanje je da li u okviru ove grupe lica postoji mogućnost za jedno vrlo ekstenzivno, široko tumačenje koja sve to lica potpadaju pod ova lica koja će biti predmet readmisije?
Gospodine ministre, Srbija je u proteklom periodu, u proteklih pet godina, bila percipirana od strane zemalja zapadne i severne Evrope kao zemlja koja je problematična, što se tiče tih migracionih tokova. Postoje čitave studije u zemljama zapadne i severne Evrope koje su pokušale da odgovore isključivo na jedno pitanje – kolika je verovatnoća da državljani Srbije zatraže azil u tim zemljama.
Po rezultatima studija do kojih sam mogao da dođem, u zemljama zapadne i severne Evrope koje su ta istraživanja radile nalazimo se, gospodine ministre, na „odličnom“ drugom mestu, odmah iza Kine. Ako se uzme u obzir broj stanovnika Republike Kine i koliko takvih ljudi vrši migraciju, mislim da se zaista ovde približavamo prvom mestu po ovome. Uvek se posle tog velikog broja zahteva za azil od strane državljana jedne države kao jedino moguće nameće jedno od dva rešenja: jedno rešenje je nametanje viznog režima, a drugo rešenje je readmisija.
Među podnosiocima zahteva za azil iz Srbije, prema podacima koje sam ja mogao da nađem, oko 37% zahteva su podneli Albanci, oko 43% zahteva su podneli Romi, a oko 2,5% zahteva su podneli Srbi; ima nešto i Aškalija i nekih drugih, međutim, to su podaci koji se smatraju vrlo minornim.
Tu se postavlja najveći problem u pogledu prihvatanja, smeštaja i zbrinjavanja lica koja su subjekti readmisije. To je nešto na šta zaista niko nije obratio pažnju. Prvo, Srbija, kao što znamo, ima jedno ustavno ograničenje koje se tiče kako lica koja su državljani Republike Srbije ovde, tako i lica koja su subjekt readmisije, a to je pravo na putnu ispravu, za razliku od, na primer, Republike Rumunije, koja je u jednom periodu svoje istorije sebi dopustila da ograniči pravo na izdavanje putnih isprava.
U odeljku „Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona“ predlagač kaže da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna posebna finansijska sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Gospodine ministre, da li ova finansijska sredstva nisu potrebna zbog toga što ona nisu posebno predviđena budžetom Republike Srbije za ove namene; da li ona nisu potrebna iz nekog drugog razloga, što se taj budžet, po rečima predsednika države, prilično sporo puni (čuli smo da je on rekao nedavno da nije zadovoljan kako se puni budžet Republike Srbije), pa zaista nema novca za ove namene, ili nema za sve koji su subjekt readmisije ili su jednostavno ovi ljudi prepušteni sami sebi, pa neka se snalaze kako znaju i umeju? Znamo kako će biti izmireni osnovni troškovi, to ste rekli, a nisam siguran kako će se sve ostalo odvijati.
Koliko su, gospodine ministre, pouzdani podaci o broju lica koja će biti vraćena u Republiku Srbiju? Da li se to množi sa nekim faktorom? Da li su to oni brojevi koje pokazuje statistika ili je to možda faktor dva, tri koji se množi sa onim osnovnim brojem?
Gospodine ministre, postavljam pitanje da li postoje pouzdani podaci o zdravstvenom stanju ovih lica? Da li je vaše ministarstvo u tom pogledu sarađivalo sa drugim ministarstvima, resornim, kojima je ovo osnovni problem? Dakle, kakvo je zdravstveno stanje svih ovih lica koja kroz readmisiju treba da se vrate na teritoriju Republike Srbije? Dalje, koliko je među ovim licima dece, trudnica, porodilja itd?
Postavljam jedno pitanje, gospodine ministre: da li je Strategija o reintegraciji povratnika doneta pod direktnim pritiskom i kao uslov evropskih integracija?
Jedno od poslednjih pitanja koje u okviru svog obraćanja želim da vam postavim – da li su za implementaciju ove strategije dobijene neke donacije? Ako jesu, koliko je sredstava dobijeno iz donacija, a koliko je sredstava otišlo iz budžeta Republike Srbije za implementaciju ove strategije, s obzirom na okolnosti? Dakle, ovo pitam isključivo zbog toga što je, kada je to bila tema dnevnog reda, rečeno da će preko 80% sredstava ići iz donacija, a da će samo 20% sredstava biti obezbeđeno iz budžeta Republike Srbije.
To su neka otvorena pitanja na koja bih želeo da čujem odgovore i nadam se da ću ih danas čuti od vas. Zahvaljujem.

Petnaest minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. (Nije prisutan.) Narodni poslanik Aleksandar Martinović. (Nije prisutan.) Narodni poslanik Petar Jojić. (Nije prisutan.) Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Izvinite, koliko imam vremena?
(Predsedavajuća: Četrdeset minuta je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS.)
Taman jedan lepi čas, da građani lepo shvate o čemu se radi. Naravno, pokušaću to da objasnim, da bismo znali o čemu se radi, šta možemo očekivati.
Znate, potrebna je mudrost, u politici pogotovo, ali svako ko se bavi politikom mora da pokazuje i elementarnu inteligenciju. Ako ne idemo dalje u te definicije, onda da prihvatimo onu laičku, a to je sposobnost i mogućnost da se čovek snađe u datoj situaciji na bazi iskustva. To neko kaže „Koga zmija peče i guštera se plaši“. Branko Ćopić je znao da kaže „znam ja vas“, da bi prikazao da nema prostora za improvizacije. Zna se, kaže, ista meta, isto rastojanje. Vi ste – mi smo.
Naravno, danas imam samo obavezu da podsećam, neću da se bavim ničim novim, niti da najavljujem šta bi bilo kad bi bilo, šta možemo očekivati. Do sada je, doduše, uvek tako i bilo, ako ne za dva meseca, onda za pola godine ili za godinu dana. I danas se nalazimo na onim tačkama dnevnog reda o kojima smo pričali svih ovih godina.
Što se mene tiče, pričao sam još od 2001. godine ili, da budem precizniji, od onog poražavajućeg poteza kada je SRJ podnela zahtev da bude primljena kao nova država članica u UN, jer je neko tada rekao rukovodstvu da će u januaru 2001. godine biti problema sa američkim izborima, pa će ona odluka o stavljanju van snage suspenzije našeg članstva u UN malo da popričeka i onda treba krenuti za novim zakonom. Sećate se da je Svilanović u to vreme išao da bude prisutan kada se diže zastava ispred zgrade UN.
Prva država koja se uključila da pomogne, navodno, Srbiji, bila je Švajcarska. Sećam se da su oni odobrili velika sredstva, kojima su nam omogućili da imamo neka prava u MMF-u i po osnovu sredstava. Vidite i sami da postoji jedan kontinuitet. Ako pitate ove ljude u lokalnoj samoupravi gde je švajcarska vlada ili neki grad iz Švajcarske donirao pomoć, imate prilike da čujete jedno obrazloženje – rečeno nam je da moramo da se uključimo u to, iako nismo članovi ni UN, ni NATO pakta itd. Sličan je bio i stav Norveške. Naravno, ona predvodi onaj deo koji se tiče NATO pakta. Godinama je Norveška ta transmisija, naša veza prema NATO paktu.
Neka svako izvlači zaključak o prisustvu pojedinih firmi iz pojedinih država EU u sektorskim politikama Republike Srbije: telekomunikacije, čelik, da ne ređam dalje. Verovatno nije teško da se zaključi o kakvom se to sistemu radi. Naravno, nije ovo teorija zavere, taman posla, to ne postoji. Kada je Balkan u pitanju, kada je u pitanju Srbija, to ne postoji, znate i sami.
Da uzmemo primer Švajcarske. Opet čitam njihove podatke; ako neko misli da nešto može da ospori, onda će imati verovatno kao sagovornika švajcarsku državu. Kako Švajcarska priznaje države? Ovo pričam zbog nezavisnog Kosova, a Švajcarska je jedna od prvih koja je to priznala. Kaže: „Priznavanje stranih država je u nadležnosti federalne vlade Švajcarske. Švajcarska se u tom postupku rukovodi doktrinom tri elementa, koja podrazumevaju da država mora imati stalno nastanjeno stanovništvo, definisanu teritoriju i organe državne uprave“. To su kriterijumi koje Švajcarska primenjuje kada odlučuje da li će da prizna neku novu državu.
Nije teško da se zaključi, to se uči na prvoj godini pravnog fakulteta, sa još dva uslova koja su izvedena iz ova tri osnovna. Kaže – ova doktrina čini u osnovi Montevideo konvenciju o pravima i obavezama država, a ta konvencija je doneta 1933. godine. Sjedinjene Američke Države, potpisnice, usvojile su kriterijume koje mora da zadovoljava neka država da bi kao takva bila priznata.
S obzirom na to da priznate vlade moraju da imaju sposobnost sprovođenja određene državne uprave, Švajcarska je u većoj meri rezervisana prema priznavanju vlada, nego prema priznavanju država. To je jedan, ako mogu tako da kažem, standard koji bi morale da primenjuju sve države. Neću da pričam dalje o Povelji UN i drugim dokumentima, pogotovo ovim evropskim, koji regulišu granice, mir i stabilnost u Evropi itd. Sve je to na našoj strani. Znači, nema nikakve zamerke.
Međutim, praksa je malo drugačija. Kaže: „Čin priznanja se izvršava dostavljanjem pismene odluke nadležnim institucijama novopriznate države“. To je uradila i Švajcarska, to je uradila i Francuska, to je uradila i Norveška. One su tema mog interesovanja danas. Sve su one to uradile.
Što se tiče Evrope, to nisu uradile samo Rumunija, Grčka (doduše, Grčka priznaje pasoš nezavisne države Kosovo zbog nekih svojih razloga), Kipar, Slovačka i Španija. Dvadeset dve države kažu – Kosovo je nezavisna država. Skoro svi su dali mišljenje i svoj stav u ovom postupku pred Međunarodnim sudom pravde, gde osporavaju ono što mi tražimo da se utvrdi. Na strani su nezavisne države Kosovo.
Evropska unija finansira Euleks, finansira otimanje dela teritorije Republike Srbije. Evropska unija, prvo njena preteča Evropska zajednica, pa kasnije Evropska unija, nikada nije primila nekoga kao pola države i nikome nije davala uslov da mora da se odrekne dela svoje teritorije, nego su primljene kompletne države. Zamislite, ljudi, 1989. godine se samo Nemačka ujedinila, a sve ove druge države koje nisu bile u okviru Evropske zajednice su se podelile, najbrutalnije bivša SFRJ, intervencijom sa strane. Slično su pokušali da urade i sa Sovjetskim Savezom, i delimično su uradili.
Danas imamo na delu dva evropska procesa. Prvi proces – nema carina između država članica EU. A taj Brisel od nas traži da stavimo carine između Srbije i BiH. Opet treba da se pozovemo na ono iskustvo iz 1989. godine, neko se ujedinjavao, drugi prostor se cepao, atomizirao na kapilarne delove, svaka vaška obaška. Kaže – kad vas razbijemo, onda ćemo da vas sakupimo.
Između Austrije i Slovenije nema granica, između Mađarske i Austrije nema granica. Ovde se prave granice. Gde se prave? Na Drini. Još se finansira evropskim fondovima vlast u Republici Srbiji da te carinske prelaze moderno opremi, da ni ptica ne može da proleti, što se ono kaže. Samo niču. Na nekoliko stotina kilometara dalje prema zapadu to se skida. Videli ste prošle godine kako su Slovenci uklonili kontejnere i carinske postaje, kako oni to kažu.
Evropa ima dupli aršin. Nešto važi za njih, za ono što su oni omeđili kao svoje, a drugo važi za ovu teritoriju gde treba da se kontroliše krizom. Ovde neće da se reši, ovde mora stalno da bude kriza. Koliko će ona biti prisutna ne zavisi od nas, zavisi od Vašingtona i Brisela, i to svi znaju.
Još dvadeset godina mogu da idu sa parolom – za evropsku Srbiju, za evropski Aranđelovac, za evropski Pirot, za evropsku Seličevicu, za evropsku Moravu, Žitorađu… Sve to može da ide, ali šta je iskreno, šta je pravo? Ako se malo posumnja, tutne se neka para, miran budi i nastavi dalje, mora da se pliva.
Hajde da vidimo šta kaže Sarkozi. Šta je uradio 2005. godine, kada je trebalo da mu dignu rejting? Progurao je mere za zaustavljanje globalne imigracije, istovremeno promovišući integraciju kvalifikovanih radnika u francusko društvo. Ovih 45, koji su zbog praznog stomaka otišli tamo, verujući u pasoš i u ovo što je rekla EU, nisu kvalifikovani za tu vrstu posla koja njima tamo treba i zato su vraćeni, zato će svi da se vrate.
Januara 2007. godine, šta je rekao gospodin Sarkozi? Tokom kampanje obećao je da će korupcija i nepotizam u zemlji da se zamene besprekornom republikom. Šta je još rekao – boriću se za Evropu koja štiti, zato što je evropski ideal zaštititi građane Evrope. To je sada onaj koncept nadvlade. I, građani Evrope koji žele malo bolje da žive ne mogu da žive u zapadnoj Evropi, moraju da dođu u Srbiju.
U sledećoj etapi verovatno će ovde biti neka druga vrsta sabirališta, da ne upotrebim neku drugu reč. Zašto? Zato što imamo vlast koja pristaje na sve. Da bi opstali na vlasti prave i neprirodne koalicije, nije bitno šta je bilo pre nekoliko godina, ko je koga prozivao, ko se u šta zaklinjao, ko je sa kojom platformom izlazio na izbore, to uopšte nije bitno. Jer, građanin odavno ne postoji kao politički subjekt, postoji kao predmet za medijske manipulacije. Kada se ovde skupi to, u nedostatku argumenata pojavi se glavni argument – imamo 126, možemo, završavamo, ne sviđa vam se, ali ovo je sve na pragu evropskih integracija. Odmah dolazi odgovor, kao svojevrsna fatamorgana .
Naravno, ne treba ljudima ukidati niti nadu, niti veru, niti volju. Svakome stoji na raspolaganju, svako ima legitimno pravo da se nada nečemu dobrom, da voli nešto, da očekuje nešto. To je individualni osećaj svakog pojedinca, ali mi kao kolektivitet moramo da vodimo računa o nečemu što se zove Ustav, što se zove država, što se zovu politički, nacionalni, svi drugi interesi. Moramo da očekujemo od onih koji vrše vlast da napokon nešto urade za građane. Danas niko ne traži ništa spektakularno, ali da sutrašnji dan bude makar za promil bolji nego današnji i da se tako polako diže i narod, i privreda, i ekonomija i sve ovo.
Međutim, dobijamo pogrešne poruke. Ovde se seje strah, od sednice Narodne skupštine do sednice Narodne skupštine. Ovde se omalovažava institucija, omalovažava se Ustav, ovde se omalovažava sve. Zašto? Da bi se reklo – postoji neko iznad, sve je politika, navodno. Kako reče onaj pre deset godina, treba voditi realnu politiku.
Evo realne politike, čitam, nijedna rečenica nije autorska, samo čitam šta je rekla ta EU, šta EU očekuje, šta namerava da uradi – namerava da otme Kosovo. Znaju da to ne može pravno da se završi na perfektan način i traže saučesnika ovde koji će jasno, glasno ili prećutno da prizna. E, ja kritikujem to što u ovim sporazumima vidim prećutnu saglasnost da se nešto prizna.
Niko ovde nije protiv borbe protiv kriminala. Svi smo za to. U ovoj sali niko nije za to da naši građani nelegalno borave u inostranstvu i da se ispredaju u zapadnoj Evropi razne priče, čak i one omalovažavajuće, koje poništavaju i ugrožavaju dostojanstvo ovog naroda i ove države, ali moramo da nađemo neki minimum. Verovatno Ustav sadrži to što je minimum.
Nije sasvim svejedno da li ćete otići na neku konferenciju i biti u istoj sali sa predstavnikom nazovidržave Kosovo. Radi javnosti moram da kažem, treba pohvaliti Narodnu skupštinu. Kada su delegacije poslanika išle na međunarodne skupove uvek su uslovljavale organizatora skupa da nezavisno Kosovo ne može biti prisutno, nego KFOR, UNMIK, nije bitan naziv, pa kada taj njihov navodni predstavnik izađe da priča lepo se pokupimo, izađemo napolje, i ko puši i ko ne puši. Konkludentnom radnjom stavljamo do znanja da zastupamo Ustav Republike Srbije i da se ne mirimo sa tim, i to očekujemo od države, od predstavnika vlasti to očekujemo. To je jasna poruka i onima u inostranstvu i jasna poruka Narodnoj skupštini da izvršna vlast poštuje Ustav i zakon i jasna poruka svakom našem građaninu da zna šta je vrednost, šta se ceni u državi.
Te delegacije su bile različitog političkog sastava, ali moram stvarno da pohvalim – pokupimo se svi i izađemo napolje, demonstriramo da ne priznajemo nezavisno Kosovo. U tom trenutku to možemo. Da ne pričam da u najavi skupa organizatoru kažemo – doći ćemo, ali ako dođu oni teroristi koji su navodno narodni poslanici ili poslanici nezavisne države Kosovo, nećemo da učestvujemo. Onda im menjaju tablice, pa nešto rade, nešto se i oni nalaze u nekim mukama, ali to je njihova muka zato što su osmislili takav jedan sistem.
Na nekim skupovima ne možete da učestvujete, kada Amerikanci pozovu kao goste i talibane i ove iz nezavisne države Kosovo. To je neka druga priča, ali stoje pod USA.
Na svakom koraku moramo da demonstriramo to.
To je razlog zašto nećemo glasati za neke sporazume, jer nam deluje potpuno čudno. Tražili smo podršku Generalne skupštine UN. Mnoge države su nam dale podršku da idemo pred Međunarodni sud pravde. Kakvu mi poruku šaljemo tim državama koje su nam pomogle, koje su nas podržale, ako ulazimo u ovakve koprodukcije? To su međunarodni ugovori koji činom ratifikacije postaju deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka. To je problem.
Postoje međunarodne konvencije, postoji i ta situacija da smo članovi nekih međunarodnih organizacija, gde nas obavezuju neka opšta pravila, koja između ostalog regulišu i ovu materiju. To nije problem. Ali, ako idemo na čin ratifikacije sa državom koja je pokazala da baš nije prijatelj Republici Srbiji, molim vas... Ili pomerite ovo sa dnevnog reda, pa svoje de jure priznanje neka pretvore u de fakto, pa u sledećoj etapi neka povuku ta priznanja nezavisnog Kosova, pa da idemo kao pravi prijatelji da sklapamo te bilateralne ugovore, gde treba da produbimo nešto što je međunarodnim standardima regulisano.
Ovako trčimo ispred rude. Ovako vređamo one koji su nam dali podršku. Ovako dovodimo u pitanje onih pet država koje nas podržavaju u EU. Dovodimo u pitanje...
Da vas podsetim, pre nekoliko godina, čini mi se 2006. godine, isto je bila neka situacija, tako nekontrolisana, nedefinisana, u Narodnoj skupštini. Rusi su jasno rekli – aman, sedite, održite sednicu Narodne skupštine, donesite deklaraciju, napišite šta hoćete, da bismo znali šta da zastupamo u Savetu bezbednosti i na drugim mestima. Tako je i bilo. Kada smo postigli neki dogovor i rekli – to je minimum, onda je i velika Rusija stala iza toga. Prihvatila je i Kina, prihvatile su i druge države.
Samo da vas podsetim na još jedan podatak koji je već istorijski – 17. februara se proglasilo nezavisno Kosovo. Zakazana je sednica Saveta bezbednosti, na zahtev Rusije. Održane su dve sednice. Nije bilo nikakvog zaključka. Ova druga je prekinuta. Blokirali je oni veliki. Zašto su je blokirali? Zato što ideja o Euleksu možda potiče, sigurno potiče iz Brisela, ali ona je tada prećutno bila prihvaćena od strane vlasti u Srbiji. Napokon smo čuli decembra 2008. godine priznanje da je ova država odobrila Euleks misiju.
Onda, posle nekoliko meseci, čujemo ministra za Kosovo i Metohiju, koji se ponaša kao gaulajter za severni deo Kosova, da je on nezadovoljan Euleks misijom, jer ona navodno treba da bude statusno neutralna. Kako može da bude statusno neutralna kada u samom nazivu ima pojačanje pravnih kapaciteta države Kosovo? Kako može da bude neutralna?
Šta to radimo? Šta radi ova vlast? Gde je ta poslednja crta odbrane ispod koje nećemo da prođemo? Da li ona postoji? Dajem vam primer, ovih nekoliko sporazuma. Dao sam vam slikovit primer: Slovenija pomera granične prelaze, Srbija pravi granične prelaze, a imamo obavezu za specijalne i paralelne odnose sa Republikom Srpskom. To su interesantne stvari.
To je sada ona priča o hiljadu i nešto lica. Svako lice može da bude atraktivno lice vlasti, ukoliko se medijski dobro obradi. Ukoliko se kaže – eto, moramo, zahvaljujući tome dobijamo kredit. Gde će taj kredit da ode, to više nikoga ne interesuje. Ide i obećanje – biće zaposlenja.
Nadam se da niko neće da mi zameri, ni ovde u sali, a ni oni koji prate ovaj prenos. Pazite, imamo situaciju da jedna politička stranka kaže – besplatne akcije u vrednosti od hiljadu evra. Onda oni vanparlamentarni, koji kažu – mi smo pre vas za Evropu, to će biti 2.000 evra. I mi radikali da kažemo – prihvatamo to, ali garantujemo 3.000 evra. Kažite mi, šta je realno od toga? Ni 1.000, ni 2.000, ni 3.000, ali ste napravili čarobnu formulu oko toga.
Ili, kada su pitali onoga – u čemu se razlikuješ od Borisa Tadića, on kaže – ja ću nas dva puta brže odvesti u Evropu. Mi ćemo tri puta brže da vas odvedemo u Evropu, ali ne zavisi od nas, ljudi.
Ne zavisi od nas. Zavisi od nekih drugih, od njihovih interesa i onoga što žele da rade sa ovim prostorom. Da li ovaj prostor može da se izbori za pravo na život? Sa ovakvom politikom ne možemo. Ne možemo. Problem je naša politika. Problem je naša vlada. Ako ova vlada nema svoje dostojanstvo, ako ova država nema svoje dostojanstvo, ako se poništava dostojanstvo u Narodnoj skupštini, gde treba otvoreno da se kaže o svim problemima...
Imamo manir da se najavi tema za dva meseca, onda se tema završi preko medija i dođe u Narodnu skupštinu; što bi rekli naši ljudi, izanđalo, već se čulo sve što ima da se čuje. Ako bi se reklo nešto novo, blokiraju tamo, B92, Tijanić, tajkuni drže ove štampane medije. Nema. Nema reči, a onda odmah kreće nevladin sektor, te transparentna Srbija, te ovaj, te onaj, izvuče neki promil, od toga napravi slona i završi posao.
Šta ćemo sa narodom? Šta ćemo sa građanima? Kakva je poruka njima? Čemu oni da se nadaju? Lokalnim izborima na svakih petnaest dana? Jer, dok su lokalni izbori, nešto se i asfaltira. Šta? Ko će da obezbedi posao? Ovi što unose pare iz inostranstva? Znate i sami šta ste radili. Kaže – grinfild investicija, došao strani investitor. Država kaže stranom investitoru – za svakog zaposlenog dobijaš po dve hiljade evra iz budžeta. Koje koristi imamo od te strane investicije? Nemamo, imamo samo štetu.
Treba 200.000 da se zaposli. Koliko ste ih otpustili? Dve godine se penzije ne usklađuju po zakonu. Ne usklađuju se po zakonu.
Znate, malo me ovo podseća na kraj 1993. godine. Vi ste mlađi, pa možda se niste interesovali za te stvari. Krajem 1993. godine je bio onaj opšti haos sa inflacijom.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, sa punim razumevanjem da različite vrste sporazuma podrazumevaju različitu argumentaciju, zaista bih vas zamolila da malo bliže govorite o temama dnevnog reda, jer ste sad povezali nevladine organizacije i 1993. godinu. Tako da, jedanaest sporazuma je pred nama, pa poslanička obaveza je dnevni red.)
Godine 1993. nije bilo nevladinih organizacija, gospođo Čomić, da znate.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, pažljivo vas slušam. U poslednjih minut i četrdeset pet sekundi doveli ste u vezu nevladine organizacije, ekonomski i socijalni status stanovništva i 1993. godinu. U tom trenutku sam vas zamolila i molim vas još jedanput da se vratimo poštovanju Poslovnika i tačkama dnevnog reda.)
Dobro. Da vidimo kakva će korist biti od ovih sporazuma koji se budu ratifikovali. Nema koristi. Nijedan sporazum ne donosi pare. Do sada ste govorili da moramo da zaključimo sporazum – zgrabi, toliko će para da dođe u zemlju. Ovde nema, ne dolazi. Ne dolaze pare. Jedina dobra stvar je to što će u Španiji da se desi sa vozačkim dozvolama. Dobra je stvar što Izrael zbog svojih interesa zastupa naš stav kada je u pitanju nezavisno Kosovo i Metohija. Sve ovo drugo je, koliko vidim, loše. Koliko vidim, loše je.
Zašto bismo mi mogli bilateralnim sporazumom da poboljšamo saradnju sa nekom državom kada smo član Interpola? Da li to ne priznajemo Interpol? Ili nismo zadovoljni ovim što se dešava preko Interpola?
Samo da vas podsetim, Hrvatska ima čuveni član svog ustava kojim zabranjuje bilo kakve integracije koje bi mogle da liče na bivšu SFRJ. Hrvatska ima zabranu da ulazi u bilo šta što bi moglo da liči na bivšu SFRJ. Da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, ali to je napisano u njihovom ustavu i oni se toga pridržavaju.
Znate, sada se vodi jedna akcija kako će nekim međunarodnim standardima i međunarodnim ugovorima da se i pitanje ekstradicije reši na drugi način, da više državljanstvo i poimanje suvereniteta nemaju značaj koji danas imaju. Razmislite da li možete tu da zaštitite interese Republike Srbije u borbi protiv kriminala. Ne radi zaštite kriminalaca, nego u borbi protiv kriminala.
Setite se da su zbog dobrosusedskih odnosa Makedonija i Crna Gora odmah posle odluke Generalne skupštine priznale nezavisno Kosovo, otvorile diplomatska predsedništva, priznale su i pasoš. Postavlja se pitanje – u kakvom to mi okruženju živimo i koju sigurnost mi imamo? Znate vrlo dobro, gospodine Dačiću, kakve uticaje trpi Srbija, koji dolaze sa teritorije ove i ovakve Milove Crne Gore, odavno trpe te loše uticaje.
Mogu da vas podsetim, recimo, na decembar 1996. godine, kada je Cane doneo petsto hiljada maraka da poboljša onemoćale proteste opozicije. Hvalio se, to mu je bio najveći doprinos razvoju demokratije, i kome je dao pare i zašto je dao pare i po čijem nalogu. Sve to već je deo istorije, to je sve zapisano, to ne može da se promeni, to su činjenice. Sve su to činjenice.
Slično je i danas. Zašto? Zato što nemamo tu politiku, to je naš problem. Nemamo politiku koja vodi računa o Republici Srbiji i o građanima Republike Srbije, već imamo jedno najobičnije politikantstvo, gde se svako dodvorava nekome ko je neki faktor u inostranstvu, jer je ovde stvorena psihoza da je sve što dolazi sa Zapada dobro, apsolutno sve što dolazi odande je dobro. U toj trci da se što pre stigne tamo, a ništa ne zavisi od nas, imamo negativne, da ne idem dalje, samo da uzmem te ekonomske i socijalne pokazatelje.
Pre nekoliko dana ste čuli šta kažu demografi, za 700.000 će se smanjiti broj stanovnika Republike Srbije za nekoliko godina. Zašto? Šta je urađeno da se povrati poverenje u državu, vlast, da se da nada građanima, da im se pokaže pravac, da im se kaže šta je društveno korisno, šta država podržava, šta će država da finansira? Gde je taj pravac? Nema ga. Građani ne mogu da se orijentišu. Istraživanja kažu – 76% se boji siromaštva, 67% se boji gubitka posla, da ne ređam dalje te visoke procente i crne slutnje. Niko neće doći sa strane da to popravi ako to ne popravimo mi, Narodna skupština, Vlada u nekom sastavu koji može da shvati šta su interesi ovog naroda i da se posveti rešavanju interesa ovog naroda.
Koliko je ova država sklopila međunarodnih sporazuma, bilateralnih ugovora, koliko se zadužila? Znate, da bi primirili, da bi obezbedili neku stabilnost, a oni se od 2008. godine hvale da je postignuta stabilnost, kako oni kažu, na teritoriji zapadnog Balkana, treba razvijati dobrosusedske odnose i to je sve rešeno; demilitarizovan je ovaj prostor odavno, ekonomski je degradiran, ne može niko ni da se podigne. Verovatno smo izjednačeni u bedi, trčimo taj počasni krug ko će da bude malo bogatiji od nekog komšije, trkaju se ovi političari, kažu – lider u Evropi, lider na Balkanu, neke prazne priče. Šta je efekat? Da li je narod zadovoljan? Da li se radi više? Da li se izvozi više? Da li je bolji životni standard? Ili se seje samo strah?
Od ovih sporazuma imaćemo samo štetu. Koju štetu ćemo imati? Prihvatanjem ovih sporazuma sa ovim državama koje su priznale nezavisno Kosovo mi šaljemo poruku svima da smo neozbiljni u onome što tražimo da odluči Međunarodni sud pravde, da nismo kao država sigurni u ono što smo tražili i da smo zbog nekih sitnih interesa nekih ljudi na vlasti u mogućnosti da prihvatimo sve i svašta i da vlast uopšte ne interesuje šta su elementarni interesi naroda i građana. Zbog toga za ovu grupu sporazuma nećemo da glasamo.
Kod nas se prave carinarnice. Kod nas se pravi ta tvrda carinska linija, a u Evropi se skidaju. Zapamtite, Nemačka se ujedinila, bivša SFRJ se rasturila i poprilično SSSR. Kako je moguće da iz iste kuhinje dolaze dva različita procesa?
Naravno, ja ne očekujem odgovore na ova pitanja, jer ovde i nema racionalnog odgovora, samo očekujem da narod, da građani pogledaju šta su njihovi pravi interesi, šta žele, kojim putem žele da se razvija Srbija, da o tome razmišljaju, da razmišljaju o svojoj porodici, o svojoj deci, o svojim unucima, o tome šta će biti za koju godinu na ovoj teritoriji, ko će ovde da živi, kako će ovde da se živi, dokle da se trpi to poniženje i, ako je moguće, da svi damo neki doprinos da na sledećim izborima dobijemo bolju vlast, ne vlast koja će baš mnogo da obeća, ali vlast koja će da dela i da poboljša stanje i situaciju u našoj državi.
Gospođo Čomić, ako sam nešto pogrešio, izvinjavam vam se.