Dame i gospodo narodni poslanici, vidite, gospođo Kalanović, ne plašimo se mi vode koju bi građani trebalo da piju, a obezbediće se kroz ove kredite, ali se plašimo kredita koji se stavljaju na teret onima koji će ih otplaćivati, kako ovaj kreditni aranžman kaže, 2024. godine.
U prvom delu svoje priče neću govoriti o meritumu ovih kredita, nego o politici zaduživanja koju vodi Vlada Republike Srbije i koja, po mišljenju SRS, zaista nije dobra i u svakom smislu predstavlja dobar preduslov da Srbija uđe u dužničku krizu. Vidite, ono što se kao problem javlja jeste činjenica da i naučna i stručna javnost kaže da Srbija lagano ali sigurno ide u visoko zadužene zemlje. Iz toga proističe zaključak da Srbija ne ume da upravlja svojim dugom, naročito svojim spoljnim dugom.
Da bih to potkrepio činjenicama i brojkama reći ću vam da je u periodu od kada ste došli na vlast, a vi iz G17 plus ste na vlasti svih deset godina otkako je DOS došao na vlast, prosečna zaduženost po glavi stanovnika sa 1.400-1.500 dolara danas porasla na 4.500 dolara. Naše pitanje za vas koji predstavljate ovu vladu jeste – šta je Srbija u reciprocitetu dobila za to?
Kada analizirate ekonomski ambijent u kome mi danas živimo, zaista nemate čime da se pohvalite. Ilustrovaću vam to na vrlo konkretnim primerima, ali ono što moram da kažem jeste – da li ćemo doživeti da se neko od vas, ko predstavlja Vladu, a bavi se ekonomijom na ovaj ili onaj način, na bilo koji zakonski projekat bar u jednom delu osvrne kritički i kaže da nešto tu nije baš kako treba? Za vas je sve dobro. Naročito su vam dobri krediti. Dobri su vam krediti i povoljni, jer ćete vi da trošite pare, a naša deca će da ih vraćaju. To je ono s čime mi ne možemo da se složimo.
Šta je Srbija dobila? Srbija je danas država u kojoj dva ključna čoveka koja vode ekonomiju u ovoj državi ne mogu da se usaglase da li ćemo u ovoj državi u ovoj godini da povećavamo platu javnom sektoru ili nećemo. Onda se genijalni potpredsednik Vlade seti da kaže – znate, industrijska proizvodnja je u februaru mesecu porasla za 3,5% i to je dobar indikator da od septembra podignemo platu u javnom sektoru, a prećuti činjenicu da je u januaru industrijska proizvodnja pala za 12,5%, pa kad uzmete to i stavite u odnos, izračunate koliko industrijska proizvodnja mora da poraste do kraja prvog kvartala, sve vam je jasno.
S druge strane, ministar finansija ima potpuno oprečan stav. Vlada koja ne može unutar same sebe da napravi konsenzus oko najvažnijih stvari ne može da stvara zdrav ekonomski ambijent.
Vi ste, gospođo ministre, ministar u Vladi u državi koja u regionu ima najveće plate u javnom sektoru, ali istovremeno ste iza Albanije i Makedonije u procesu kreiranja poslovnog ambijenta. Da li možete da se pohvalite investicijama u poslednjoj godini, u poslednje dve godine? Da li možete da obećate Srbiji investicije u 2010. godini? Možda je bolje da ih ne obećavate, jer kad ih vaša grupa obeća, onda se to završi kao „Zamber“ u Vranju.
Da li možete da se pohvalite stabilnošću kursa? Za svaki pad vrednosti dinara za jedan dinar Srbija je zaduženija skoro trideset milijardi dinara. To su parametri kojima morate da se rukovodite kad donosite odluke da zadužujete ovu državu dodatno.
Zbog činjenice da ste povlačili kredite da biste plaćali plate Bojanu Krištu i sličnima dovodite u pitanje ovakve, možda korektne, projekte. Srbija zaista ima problema i sa vodosnabdevanjem i sa tretiranjem otpadnih voda, i tu ste potpuno u pravu, i sa gubicima i kvalitetom, ali o tome ću nešto kasnije da govorim.
Šta je sa nezaposlenošću? U istoj toj prerađivačkoj industriji za godinu dana otpustili ste 60.000 ljudi. Koliko ljudi danas u Srbiji ne može da ostvari pravo na zdravstveno osiguranje, zato što Vlada, u kojoj i vi sedite gospođo Kalanović, ne može da natera vlasnike da izmire svoje obaveze prema radnicima?
Evo vam primera iz moje opštine: preko 135.000.000 dinara vlasnik fabrike „Mačkatica“ duguje svojim radnicima. Postoje izvršna sudska rešenja da se izmire obaveze prema radnicima. Ne postoji neko ko na to može da ga natera. Znate li šta je on dobio zauzvrat? Dobio je privilegiju da na Ekonomskom forumu na Kopaoniku sedi sa Mirkom Cvetkovićem i zajedno sa ostalima kreira ekonomsku politiku ove države u narednom periodu.
Da li ova država ima stabilno tržište kapitala? Jedino što je stabilno to je da banke trguju hartijama od vrednosti, a mi ga unapređujemo tako što obaramo poreske stope. To je dobro, nije sporno, neka se obaraju, ali niko da reaguje upravo iz ove grupacije ministarstava u Vladi, pošto su se oni deceniju bavili finansijama u ovoj državi, na činjenicu da su u ovoj državi razlike u kamatama na depozite i na dinarske plasmane do osamnaest puta, na to su svi gluvi i nemi, na taj javašluk.
Da li su nam stabilne devizne rezerve, pa ćemo moći tako hrabro da povlačimo milione i milione? Lako im je zato što ih troše. Danas imate deset milijardi deviznih rezervi. Procenjuje se da za očuvanje stabilnosti kursa treba između milijardu i po do dve milijarde. Tri milijarde evra nam treba za redovnu otplatu kamata na godišnjem nivou. Banke nagoveštavaju da će povući skoro četiri milijarde, na ime olabavljenja Bečkog sporazuma. Koliko će nam efektive, te neto efektive ostati u bankama, odnosno koliko će ovde ostati prostora za te rezerve, pa da osećamo ekonomsku stabilnost, odnosno nešto što će da nam pruža garanciju da možemo u ovakve aranžmane da ulazimo? To je ekonomski ambijent koji stvara politika koja nas ubeđuje da su ova kreditna zaduženja dobra.
Ponovo kažem, mi ne osporavamo potrebu da država sređuje svoju komunalnu infrastrukturu, sve ono što komunalna infrastruktura podrazumeva, to je dobro. Na lokalnim nivoima smo kroz primere pokazivali da to treba da se radi, ali ovako paušalno, ovako ležerno prilaziti činjenici da ćemo povlačiti sto, dvesta, ovoliko ili onoliko miliona, tako ležerno i lako govoriti o tome, za to stvarno treba velika hrabrost ili treba nemati nešto drugo. Ne znam, vi procenite.
Imate državu u kojoj ste se kreditno zaduživali kada je kurs dinara bio 80 dinara; danas je on 100 dinara, plate su ostale na 80, ali se kamate obračunavaju na kurs od 100 dinara za jedan evro. Postoji niz drugih stvari na koje niko ne želi da da adekvatan odgovor. Imate državu u kojoj izvoz učestvuje sa svega 20%, a da biste bili stabilni to mora da bude 60%, u BDP.
Onda predstavnici države kažu – znate, u skladu sa evropskim standardima mi nismo prezaduženi, nemamo 70% duga u odnosu na BDP. Znate li šta je evropski standard? Evropski standard je dobra praksa da se sa 60% duga ne pređe BDP, ali ne postoji država u Evropskoj uniji koja to nije prešla. Oni imaju ekonomsku stabilnost, imaju razvijen izvozni sektor, pa takva kreditna zaduženja sebi mogu da priušte, takav luksuz mogu sebi da priušte. Mi to ne možemo, jer nam državu plaćaju oni koji još malo funkcionišu kroz činjenicu da plaćaju PDV u trenutku kad ispostave fakturu, a ne kad naplate posao. To je ekonomski ambijent koji vi stvarate i u kojem želite da nas uverite da će ovo zaduživanje biti isplativo i da je u redu.
Kada govorimo o ovoj komunalnoj infrastrukturi, vi ste, gospođo Kalanović, zaista u pravu, ali analizirajte, recimo, gde se nalazi ovih osam opština. Moram da vam kažem da se i na jugu Srbije pije loša voda, pa da imate na umu u narednoj preraspodeli nekih sredstava. Nagovestili ste Leskovac, ali da li će tu biti ili neće, ne znam. Čini nam se da ste se nekako rukovodili politikom pri odlučivanju, a ne potrebama, ponajmanje ravnomernim regionalnim razvojem ili tom, kako vi volite da kažete, regionalizacijom, odnosno decentralizacijom.
Javna preduzeća na lokalnom nivou su danas zaista na jednom niskom i lošem nivou. Ovo je problem koji nije nastao u poslednjih godinu dana. Postavljam pitanje – kako decenijama unazad ti menadžmenti nisu imali potrebu, nisu imali svest o tome da treba svoju komunalnu infrastrukturu da unapređuju? Kako u tome nisu videli prostor da stvaraju profit, pa kroz naplatu tih usluga da prave pozitivne platne bilanse na kraju godine? Sva preduzeća ili gotovo sva preduzeća su vam u gubicima.
Navešću primer preduzeća iz opštine iz koje dolazim. U gubitku je bilo jedanaest miliona dinara za 2008. godinu. Znate li kako su odgovorili na to? Tako što su nelegalno podigli cene komunalnih usluga, pa im u toku 2009. godine Ministarstvo trgovine i usluga dva puta nalaže da cene vrate. Oni to neće da urade. Ne postoji mehanizam da ih natera da urade, pa donesu odluku na skupštini da retroaktivno podignu cene komunalnih usluga, godinu dana; rešenje ne objave u „Službenom glasniku“, i to tako ide. Dubioze, iz problema u problem.
Kako tražiti od njih da se bave gubicima u vodovodnoj mreži? Kako tražiti od njih da se bave problemima otpadnih voda? Koliko javnih preduzeća u Srbiji danas ima adekvatna postrojenja za tretiranje voda? Kakva je presija na vodotokove, naročito u ruralnim sredinama? Tu problemi postoje objektivno, ali ovakva zaduženja, ovakve avanture, ovakvo povlačenje novca u ekonomski trusnom i rovitom području zaista su, u najblažoj formi, avanture. Zato ovo ne možemo da podržimo, koliko god vi to sa osmehom, ovako ili onako, gledali. Ovo su avanture koje će plaćati generacije koje će radno sposobne biti 2024. godine, a vi dobro razmislite šta preuzimate i kakvu odgovornost preuzimate na sebe. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je trinaest minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Miloš Radulović, a posle njega narodni poslanik Nemanja Šarović.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Gospođo Kalanović, vi ste pozvali kako stranke iz vladajuće koalicije, tako i poslanike iz opozicionih stranaka da glasaju za ove zakone o zaduživanju. Pri tome ste rekli da su ovo vrlo bitni zakoni koji se odnose upravo na projekte koji su od strateškog značaja za Srbiju i koji su vezani za infrastrukturu.
Činjenica je da su ovo zajmovi koji se odnose na infrastrukturu, ali jedan deo... a kasnije ću da se osvrnem na pitanje tih kratkoročnih obaveza za refinansiranje kredita koji su već uzeti za određene projekte.
Ono što mene ovde interesuje, gospođo Kalanović, to je da smo krajem decembra meseca imali ovde raspravu o jednom setu kreditnih zaduženja koja se odnose na Koridor 10; tada je ministar za infrastrukturu, gospodin Mrkonjić, potvrdio ono što sam rekao, a to je da je obezbeđeno 1.125.000.000 evra za infrastrukturne projekte, odnosno za izgradnju autoputa na Koridoru 10. Ako je već obezbeđeno i ako postoje ta sredstva, pitam vas, gospođo Kalanović, zašto praktično ništa od tih sredstava nije upotrebljeno? Za dve godine vaše vlasti izgrađeno je samo 40,5 kilometara autoputa, iako vi prisvajate i sedam i po, odnosno osam kilometara obilaznice oko Beograda, koja je manje-više bila završena. Zašto, gospođo Kalanović, ta sredstva nisu iskorišćena, jer svi mi znamo i kada pričamo o razvojnoj šansi Srbije upravo pominjemo Koridor 10 i autoput?
Kada smo vodili raspravu o tim kreditima gospodin Mrkonjić je upravo potvrdio našu konstataciju da postoji nesaglasje između tri ministarstva koja pretenduju na to da raspolažu tim sredstvima i da budu nosioci programa izgradnje autoputa. To su: Ministarstvo za infrastrukturu, Ministarstvo za NIP i Ministarstvo za prostorno planiranje. Pri tome je gospodin Mrkonjić rekao da je njegovo pravo da upravo njegovo ministarstvo bude kreator i nosilac tih poslova.
Gospođo Kalanović, činjenica je, što je potvrdilo i ovo savetovanje na Kopaoniku, da postoji mnogo disonantnih tonova i različitih mišljenja unutar vladajuće koalicije. To je ono što pritiska i muči sve građane Srbije, jer upravo oni osećaju najveće posledice takvog vašeg nesaglasja i nepostojanja zajedničke platforme za prevazilaženje krize.
Osvrnuo bih se u jednom delu i na ovaj kredit i ponovio bih ono što je uvaženi kolega gospodin Obradović rekao i vama postavio pitanje zašto ste uopšte razdvojili ove dve tačke koje se odnose na zaduživanje „Srbijagasa“, da li ste vi to želeli da prikrijete da se tu radi o mnogo većem iznosu nego što je iznos o kojem sada pričamo? Ukupno zaduženje je, to treba da znaju građani Srbije, po osnovu samo ova dva kredita, 320.000.000 evra.
Ono što nas brine, prvi set kredita o kojima smo pričali upravo je kredit za refinansiranje obaveza koje već postoje i za održavanje likvidnosti. Nismo čuli ovde koliko je sredstava potrebno za održavanje likvidnosti od ovog kredita koji je 150.000.000 evra.
Gospođo Kalanović, verujem da sve, ako postoji imalo savesti kod vas iz vladajuće koalicije i ako delite sudbinu ovog naroda, treba da pritiska to što svi mi razmišljamo o obavezama koje ste vi stvorili prema svim građanima i koji su nametnuti ovoj državi. To je nešto o čemu se vodi rasprava ne samo u Srbiji, ne samo na Kopaoniku. Građane iritira, pored ovoga i pored ovih rasprava koje se vode na Kopaoniku, to što gospoda ministri koja se nalaze gore zajedno sa predsednikom Vlade taj samit na Kopaoniku doživljavaju kao turistički izlet. To je upravo pokazatelj kako se vi ponašate i kakve odgovornosti imate prema građanima Srbije.
Ono što sve nas ovde brine je to što mi samo u ove dve rasprave u okviru ove sednice raspravljamo o kreditima vrednim ukupno 505.000.000 evra, što smo u decembru mesecu ovde raspravljali o kreditima vrednim preko 750.000.000 evra, što ste prošle godine zadužili državu Srbiju sa 3.300.000.000 evra. Vaš način opstajanja i vaše viđenje kako treba da funkcioniše ova država je upravo na tim kreditima.
Vas upozoravaju i ekonomski stručnjaci iz zemlje i ekonomski stručnjaci iz inostranstva da je to potpuno pogrešna politika, a mi poslanici Demokratske stranke Srbije smo više puta sa ove govornice sve vas, gospodo iz vladajuće koalicije i ministre, upozoravali na pošast i opasnost od prevelikog zaduživanja. Ne znam da li do vas dopiru ove reči i da li uopšte slušate građane Srbije, narod koji živi u strahu od tih vaših suludih zaduživanja. Da li ste vi svesni u kakvim okolnostima i kako žive građani Srbije i da li je budućnost Srbije upravo u zaduživanju?
Gospodin Sajmon Grej na samitu na Kopaoniku je rekao da je najveći problem ove vlasti to što vi imate 40 nekih programa sa kojima vidite budućnost i način za prevazilaženje krize, a da samo jedan od tih programa može da bude rešenje za izlazak iz krize.
Očigledno je da se vi i suviše bavite sobom, da imate ministre i potpredsednike koji žele da dokažu kako su veliki sportisti, kako znaju i da skijaju; na njegovu žalost, nije osvojio prvo mesto, nego četvrto. Sreća bi bila za građane Srbije da smo u svemu četvrti. Međutim, po svim pokazateljima se nalazimo na 93. mestu. To je juče priznao i potpredsednik Vlade gospodin Boža Đelić, koji se konačno dozvao i shvatio da Srbija nije pusto ostrvo, gde će da pohrle strani investitori, gde će da dođu velike pare, gde će građani Srbije da žive u izobilju. Verovatno i njega njegove komšije i rođaci pitaju – šta je ovo, gde su te pare? Kako mi živimo?
Da li vi uopšte ulazite u narod? Da li vidite koliko narod trpi i kako živi, koji je standard, kolike su plate, šta mogu da kupe za taj novac?
Podržavamo svaku investiciju, svaki program koji vodi boljitku, ali ne podržavamo vaša suluda zaduživanja, jer znamo da će to morati da plaćaju generacije koje dolaze. Zato, pošto ste nejedinstveni, pošto nemate zajednički program, najbolje je za sve građane Srbije da se što pre rastanete, a da svima nama i građanima Srbije dozvolite da biramo na sledećim izborima najpovoljniju i najbolju opciju za njihov život.

Gospodin Šarović ima reč. Da li ste hteli vi, gospođo ministre? Posle Šarovića.
Izvolite, gospodine Šaroviću, imate reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako je gospođa Kalanović ovde obrazložila kako će ovaj set zakona imati izuzetno dobre posledice po građane Srbije, kada se malo zagrebe po površini videćemo svi zajedno da to nije tako.
Pre svega, moram uputiti generalno jednu primedbu zbog činjenice da nastavljate besomučno zaduživanje Srbije. Slažem se sa vama u konstataciji da je razvoj infrastrukture uslov za razvoj Srbije, ali se nikako ne mogu složiti u tome što vi jedini način za finansiranje tih kapitalnih ulaganja vidite u daljem zaduživanju. Navodite nekakve iznose, pa kažete – nije Srbija još uvek previše zadužena, to je 30% bruto nacionalnog dohotka.
Međutim, pravo je pitanje – da li bilo ko u Srbiji zaista zna koliko smo zaduženi, da li je bilo ko u stanju da sabere ove vaše zajmove, da sabere sve kamate koje će nam doći za deset, petnaest, ili dvadeset godina, da sabere zaduženja jedinica lokalnih samouprava, koja su takođe izuzetno velika? Kada biste sve to uradili, budite sigurni da je iznos i obim zaduženja Republike Srbije daleko veći od onoga što pokušavate da predstavite građanima.
Naravno da treba širiti gasnu mrežu u Srbiji i naravno da treba graditi komunalnu infrastrukturu, ali je pitanje da li mora uvek samo zaduživanjem ili je to moguće nekada učiniti iz sopstvenih sredstava? Zašto ne uradite nešto iz sopstvenih sredstava javnih komunalnih preduzeća ili iz profita koja pojedina javna preduzeća u Srbiji ostvaruju?
Pretpostavljam, odmah ćete reći da takvih preduzeća nema, ali, evo, nedavno je grad Beograd kupio zgradu „Ineksa“. Za to je plaćeno više od milijarde dinara, 400.000.000 je dao grad Beograd, a preko 600.000.000 dinara je dato navodno iz profita beogradske „Gradske čistoće“. Po statutu, uslov za takvu investiciju bi bio da je „Gradska čistoća“ u prethodnoj godini ostvarila više od 1.200.000.000 profita, zato što se, u skladu sa statutom grada Beograda, minimum 50% uplaćuje u budžet grada.
Ukoliko je to tačno, zaista u te podatke sumnjam, dobro bi bilo da konačno budžetska inspekcija poseti i grad Beograd, jer ukoliko ste našli po lokalnim samoupravama, koje imaju budžete od dvesta ili trista miliona dinara, silne zloupotrebe, zamislite šta biste tek našli u gradu Beogradu koji ima budžet preko osamdeset milijardi dinara.
Nesporno je da određene zakonitosti postoje. Treba se zapitati zašto je „Srbijagas“ kao preduzeće koje ima monopol, kao preduzeće koje uvozi gas i prodaje ga po skupljoj ceni, znači, nemoguće je ne zaraditi, u takvoj situaciji da ne može iz sopstvenih sredstava, iz profita da izvrši ovakva ulaganja?
Reći ću vam jedan od osnovnih razloga, a to su ogromna dugovanja elektrana širom Srbije prema „Srbijagasu“. To je nešto što ova vlada ne samo da odobrava, nego što čak i podstiče. Preko 7,5 milijardi dinara Beogradske elektrane duguju „Srbijagasu“. Od tih sedam i nešto milijardi, dve milijarde je stari dug za koji je uzet bankarski zajam i to se polako otplaćuje; preko 4,5 milijarde dinara je trenutni dug, koji je nesporan, i oko 660.00.000 dinara je suma o kojoj se trenutno pregovara sa Vladom Republike Srbije da taj deo duga bude otpisan. Sveukupno, to je više od sedam milijardi dinara i to je otprilike pola ovog iznosa za koji Srbija garantuje, pojavljuje se kao garant, u ugovoru o zajmu između Evropske banke za obnovu i razvoj i „Srbijagasa“.
Treba se zapitati kako je moguće da Beogradske elektrane ne samo da nisu platile ni jednog jedinog dinara „Srbijagasu“ za energente koje su preuzele za ovu grejnu sezonu, već još uvek nisu plaćeni, iako je već 2010. godina, ni energenti koji su iskorišćeni za grejnu sezonu 2008/2009. godine? Ako znamo da je prihod Beogradskih elektrana oko milijardu i po dinara dnevno, i to u ovom trenutku, to znači da je na godišnjem nivou za 12 meseci (jer se grejanje plaća svih 12 meseci) prihod Beogradskih elektrana oko 18 milijardi dinara. To je samo po osnovu naplate daljinskog grejanja, a oni se bave još nekim poslovima, između ostalog i distribucijom gasa. Na primer, u Mladenovcu distributer gasa su Beogradske elektrane, što znači da i po tom osnovu ubiraju prihode.
Najavljeno je povećanje cene grejanja za nekih 20%, iako je grejanje u Beogradu najskuplje u Srbiji, što, priznaćete, ne bi smeo da bude slučaj, jer kada je u pitanju igra velikih brojeva i kada je veliki broj korisnika daljinskog grejanja u pitanju, što je veći broj korisnika, to je i samo grejanje jeftinije. To važi svuda u svetu, to važi u Evropi, u koju pokušavate da nas odvedete, ali izgleda jedino ne važi u Beogradu.
Kako je moguće da i pored duplo veće cene grejanja nego u nekim drugim gradovima u Srbiji, a ista je količina toplote koja se po korisniku isporučuje, Beogradske elektrane i dalje imaju i nagomilavaju tako velike dugove?
Ako uzmemo u obzir da će ovo povećanje od 20% dići prihod Beogradskih elektrana u 2010. godini na 22 milijarde dinara i činjenicu da na plate 2.500 zaposlenih ode nešto manje od tri milijarde dinara godišnje, postavlja se pitanje – gde je ostatak od 15 milijardi, 15 - 19 milijardi? Sa ovim povećanjem razlika će biti oko devetnaest milijardi dinara na godišnjem nivou. Gde odlazi taj novac, ukoliko Beogradske elektrane na plaćaju „Srbijagasu“ energente? Dakle, nisu platili ni ovu, ni prethodnu godinu. Pitanje je na koji način će to biti regulisano?
Prethodnih godina praksa je bila da se to reguliše tako što se iz dobitaka, iz poslovnog prihoda NIS-a to otpiše. Praktično je država na kraju te nagomilane dugove plaćala. Naravno, kada ste prodali polovinu „Srbijagasa“, kada se pojavio ruski partner, njima ne pada na pamet da tako rade, nego žele da posluju po tržišnim uslovima.
Ono što je takođe zanimljivo i što pokazuje da država na različitim nivoima dozvoljava takav odnos je činjenica da... Na primer, kada je „Srbijagas“ krajem 2009. godine, a to su učinili još jedanput i u januaru 2010. godine, kada je blokiran račun Beogradskih elektrana, šta mislite na koji način su oni rešili problem blokade? Prvo su čekali danima, a kada je došlo vreme da se isplate plate radnicima, što naravno nisu mogli, oni su dali nalog Infostanu da sredstva koja prikupi svakog meseca iz objedinjene naplate i koja se odnose na daljinsko grejanje prekine da uplaćuje na žiro račun Beogradskih elektrana, nego su poslovnim bankama, kod kojih zaposleni imaju račune i preko kojih primaju plate, poslali obračun. Infostan je direktno platio poslovnim bankama, a onda su poslovne banke radnicima Beogradskih elektrana isplatile lične dohotke. To je nešto što u organizovanoj državi svakako ne bi moglo i ne bi smelo da se dozvoli.
Gospođo Kalanović, vi ste predstavnik političke stranke koja kontroliše ekonomske odnose u ovoj zemlji. Ovo jeste, pre svega, odgovornost vaše stranke. Voleo bih da mi vi odgovorite kako je to moguće.
Drugi problem je to što vi izuzetno loše poslujete i izuzetno loše gazdujete tim javnim komunalnim preduzećima. Između ostalog ste rekli i da je problem, zašto je neophodan zajam, pa ne mogu komunalna preduzeća da to rade iz sopstvenih sredstava, to što ste nasledili loš sistem iz prethodne decenije. Jeste ga možda nasledili, ali ste ga nasledili sami od sebe, jer je Demokratska stranka na vlasti u pojedinim gradovima u Srbiji, između ostalog i u Beogradu, već punih 13 godina, duže od jedne decenije.
Kako je moguće, a proverite i to, da Beogradske elektrane, s jedne strane, prethodnih dana, u sklopu ove akcije naplate daljinskog grejanja i isključenja, šalju građanima pisma u kojima im prete, između ostalog, i plenidbom imovine, a verovali ili ne, šalju čak i onima koji nisu priključeni na sistem daljinskog grejanja? Onda imamo jednu potpuno suludu situaciju – Beogradske elektrane pojedine korisnike nisu uvele u sistem naplate, iako im isporučuje toplotnu energiju i priključeni su na sistem daljinskog grejanja, a s druge strane, pojedine korisnike koji nisu priključeni na sistem pokušavaju putem ovih pretećih pisama da nateraju da plate neke nepostojeće dugove.
Pročitaću vam, naravno neću govoriti o kome se radi, ovo je poslato pre nekoliko dana. Ono što je zanimljivo, u opomeni ne stoji iznos duga koji treba da se plati. Mislim da je to osnovni podatak. Ukoliko nekome, evo, možete pogledati memorandum, radi se o Beogradskim elektranama... Osnovno bi valjda bilo, ako vam neko duguje, ako ga pozivate da plati, da napišete i iznos koji navodno duguje.
Kaže se da je dug za period od januara 2008. do decembra 2009. godine; traži se da se u roku od osam dana od prijema opomene izvrši izmirivanje duga na račun Infostana. Zatim kaže – ako se i posle isteka ovog roka ne uplati iznos koji dugujete, Infostan će, u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku, podneti Prvom osnovnom sudu predlog za dozvolu izvršenja na osnovu verodostojne isprave, a Beogradske elektrane će biti prinuđene da pristupe isključenju vašeg stana sa sistema daljinskog grejanja. Ovaj stan nije ni priključen na sistem daljinskog grejanja!
Dalje kaže, onda tek kreću prave pretnje – ukoliko ne izmirite svoja dugovanja, bićete u obavezi da platite i sve dodatne sudske troškove, a do tada vam neće biti garantovan kvalitet grejanja, niti će Beogradske elektrane postupati po zahtevima za reklamaciju. Napominjemo da je krajnja mera izvršna zabrana na lični dohodak ili izvršenje plenidbe lične imovine.
Ovo je pismo koje je dobila osoba, iz pristojnosti neću govoriti ime i adresu, čiji stan nije ni priključen na sistem daljinskog grejanja. Onda kaže – potvrdu o uplati celokupnog iznosa niste dužni da lično dostavite u Infostan, već je možete predati prilikom dolaska ovlašćenih lica JKP Beogradske elektrane za isključenje grejanja, čime će vaš stan ostati u sistemu daljinske naplate.
Problem je to što vaši eksperti gazduju javnim preduzećima na takav način da jednostavno pored njih niko živ ne bi mogao opstati.
Da se vratimo ovom ugovoru o garanciji između Evropske banke za obnovu i razvoj i Republike Srbije. Ovde ima nekoliko stvari koje su veoma sporne. Pre svega, u samom ugovoru se kaže da je banka saglasna da odobri zajam zajmoprimcu u iznosu do 150.000.000 evra. U obrazloženju ovoga zakona i u razlozima za donošenje vi kažete da je Evropska banka za obnovu i razvoj spremna da odobri zajam od 150.000.000 evra. Nije isto reći – daćemo zajam do 150.000.000, jer do 150.000.000 može biti pet, može biti pedeset, može biti sto četrdeset devet. Potpuno je drugo kada kažete da je zajam fiksni iznos od 150.000.000.
Uslovi su, moram reći, nepovoljni i u nekim elementima ponižavajući. Ubeđen sam, a to ću vam i dokazati, da ovaj zakon sadrži elemente koji su protivustavni. Između ostalog, vi se obavezujete, to je član 2.03 – ostale obaveze, kažete – garant se obavezuje, Republika Srbija se obavezuje da izmeni Zakon o energetici Republike Srbije tako da, između ostalog, Agencija za energetiku Republike Srbije, u njenom svojstvu organa koji reguliše energetska pitanja Republike Srbije daje isključivu odgovornost za utvrđivanje nivoa tarifa zajedno sa metodologijama za utvrđivanje tarifa za gas i da uloži najbolje napore da podnese predlog takvih izmena Zakona o energetici Narodnoj skupštini Republike Srbije najkasnije u junu 2010. godine.
Da li neko ko je prošao pored Pravnog fakulteta može ovako nešto da zamisli? Vi se jednim zakonom i ugovorom obavezujete da ćete promeniti Zakon o energetici Republike Srbije. Kako to možete garantovati i ko to može da garantuje? Da li vi možete garantovati da će ova vlada i parlament opstati još nedelju dana? Naravno da ne možete. Možda će ovaj parlament biti sutra raspušten. Možda još večeras, možda već za nedelju dana, mesec dana. Vi ne možete znati čak ni to da li će parlament biti raspušten ili ne, a svakako ne možete znati kakva će biti volja 250 ili 126 narodnih poslanika. Onda ste mogli istovremeno dati u proceduru ili prethodno dati u proceduru Zakon o energetici, pa razmišljati da na taj način ispunite nekakve uslove koje su vam prilikom pregovora o ovom zajmu postavili.
Dalje se Republika Srbija obavezuje da podrži zajmoprimca, a to je „Srbijagas“, u naplati neizmirenih dugovanja korisnika gasa putem ukidanja snabdevanja gasom ili drugih odgovarajućih mera.
Šta ćete uraditi? Naveo sam primer Beogradskih elektrana, koje duguju preko sedam milijardi. One moraju biti prve. Ne verujem da postoji veći dužnik u Srbiji od Beogradskih elektrana. Možda i postoji, ali verovatno je jedan od najvećih to javno komunalno preduzeće. Da li se ovim obavezujete da ćete uskratiti gas Beogradu, Novom Sadu, bilo kom drugom gradu i na taj način ostaviti, zarad Evropske banke za obnovu i razvoj i njihove političke volje, građane Srbije bez grejanja u toku ove ili bilo koje naredne zime? Jer, odredbe ovog ugovora će se primenjivati narednih dvanaest godina i vi praktično imate obavezu do 2022. godine.
Dalje se kaže – obavezuje se Srbija da preduzme sve radnje koje budu potrebne da bi se omogućilo potpuno implementiranje odredaba Zakona o energetici Republike Srbije. Vi se jednim zakonom obavezujete da ćete primenjivati drugi zakon. Valjda je to vaša ustavna obaveza da obezbedite implementiranje ne ovoga, nego svakog zakona.
Dalje kažete da se obavezujete da ćete pružiti podršku „Srbijagasu“ u svim korporativnim reformama, uključujući i povećanje standarda korporativnog upravljanja.
Ono što je takođe veoma, veoma sporno, to je što jedna od odredaba ugovora isključuje mogućnost da se novac koji dobijete po osnovu ovog zajma... Oni kažu da se koristi za te i te projekte, ali izričito isključujući skladišta gasa u vezi sa projektom „Južni tok“ i projektom „Banatski Dvor“.
Ovim vas zapravo EU preko svoje banke tera da sarađujete sa Rumunijom, sa Mađarskom, da se ovaj novac troši na izgradnju gasne mreže između Srbije, Rumunije i Mađarske i praktično nas upućuje na to da kupujemo ruski gas, ali ne da ga kupujemo direktno preko „Južnog toka“, već da ga kupujemo preko Evropske unije, a svi veoma dobro znate da nas je Mađarska tokom prethodnih godina ucenjivala kad god je to mogla i da su nam papreno naplaćivali gas koji smo preko njih uzimali. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kalanović, ako se ima u vidu osnovni koncept ekonomske politike koja se vodi u Srbiji u poslednjih deset godina, onda moram da priznam da me je prilično zabrinula izjava Sajmona Greja, predstavnika Svetske banke za Srbiju, data tamo gde se naš ekonomski krem skija dok je narod nasankan, a to je da je prošlo vreme pozajmica i da se Srbija ubuduće mora oslanjati isključivo na sopstvene kapacitete.
Da ne bismo bili shvaćeni maliciozno, morate znati da SRS apsolutno smatra da je potrebno pomoći, između ostalog, i ovo o čemu danas govorimo u Skupštini, a to je program vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji, ali da jedino opravdanje za sva zaduživanja, zajmove, kredite sa kojima se suočavamo u prethodnih nekoliko godina može da se nađe isključivo ukoliko se ta novčana sredstva ulože u izgradnju infrastrukture ili kapitalne projekte. Ono što ističemo stalno kao krucijalni problem, to je otplata kredita. Mi ćemo već ove godine, kao država, ako se ne varam, na osnovu ranije preuzetih obaveza biti u prilici da vratimo nekih 3,14 milijardi evra.
Verovatno je većini građana poznato da sve ekonomske krize koje nastaju u državama pre svega nastaju ili kao posledica kontinuiranog deficita platnog bilansa ili onoga o čemu i danas govorimo i što će imati za posledicu dalji rast spoljne zaduženosti jedne zemlje. U jednom takvom privrednom ili ekonomskom ambijentu, kada je sudbina države i građana isključivo u rukama inostranih kreditora i raznih međunarodnih finansijskih institucija i zavisi od njihove spremnosti da obezbeđuju priliv kredita, pri tom ne smemo zapostaviti stimulaciju visokim kamatama, jasno je u kakvom se problemu može naći, odnosno već se nalazi ekonomija Republike Srbije, pogotovo kada se iz bilo kog razloga, ekonomskog ili političkog, taj priliv kredita uspori ili zaustavi. Onda nije teško izvesti zaključak sa kakvim se problemima suočavaju i država i građani.
Sve to dovodi, naravno, i do prekomernog i nekontrolisanog pada vrednosti domaće valute i tu je onda jako teško bilo šta učiniti, čak i intervencijom centralne banke. Dakle, u principu stradaju svi, a najveći problem je taj što su među stradalnicima i oni koji bi koristili te kredite racionalno.
Takođe je potpuno svejedno u ovakvim situacijama kakva je ta dužnička struktura, odnosno da li više duguje država ili privatni sektor, o čemu smo mi u SRS već u nekoliko navrata do sada govorili. Pogotovo smo isticali onaj podatak koji se često apostrofira, a to je da je čak i nekadašnja SFRJ, sa dvadeset dva miliona stanovnika, imala spoljni dug od oko dvadeset dve milijarde dolara, dok sadašnja Srbija, sa devet miliona stanovnika, ima dug prema inostranstvu od skoro trideset milijardi dolara.
Ovakav deficit je ishod jednog dugoročnog ekonomskog „rada“, koji je samo posledica mnogo činjenica. Jedna od tih je svakako i podatak da je državna administracija preterano velika i skupa, i to ne iz razloga što je potrebna za funkcionisanje države, već isključivo iz neke potrebe da se zadovolje ambicije partnera u vladajućoj koaliciji.
Srpsku privredu je u ovakvu situaciju dovela pre svega jedna neodgovorna liberalizacija spoljne trgovine, nekontrolisani priliv kapitala i korišćenje dinara kao nekakvog monetarnog sidra.
Svi oni, i Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj i naročito MMF, bili su važni ili isključujući faktori u opredeljivanju za vođenje jedne takve politike i sigurno od njih ne treba očekivati u narednom periodu bilo kakvu reč kritike, već daljeg ohrabrivanja da krenemo putem jednog ekonomskog ambisa, gde se trenutno nalazimo.
Godinama je Srbija, to je veoma dobro poznato, suočena sa tim problemom hroničnog spoljnog trgovinskog deficita, velikog duga i godinama je Srbija jedna od dve evropske države koje, nažalost, ostaju bez završnog računa. Sa ovakvom politikom, koja se vodi čitavu deceniju, očigledno je da bi država Srbija, odnosno svi njeni građani i poreski obveznici, trebalo zapravo da postane opšti žirant za sve dugove i da se obaveže da svu svoju ušteđevinu, umesto u razvoj proizvodnje, troši isključivo na vraćanje dugova države i građana. SRS ima nedvosmislen stav povodom toga i smatramo zaista da je krajnje vreme da se prekine sa ovakvom ekonomskom politikom koja se vodi.
Kako protumačiti izjave zvaničnika, kao što je, recimo, jedna od izjava guvernera NBS Radovana Jelašića, o tome kako je zaduženost po stanovniku u Srbiji manja nego u susednim zemljama i da krediti čine 43% BDP, što je u odnosu na zemlje u okruženju, kako je rekao, od 20 do 25% manje?
Da li možemo ozbiljno i odgovorno prihvatiti najavu guvernera, koga smatramo najodgovornijim za vođenje monetarne politike u ovoj državi, da se tokom ove, 2010. godine može očekivati ublažavanje restriktivne monetarne politike i povećanje iznosa odobrenih kredita, pogotovo ako se ima u vidu rečenica u kojoj se kaže da su ranije banke u Srbiji, čiji su osnivači inostrane banke, od svojih centrala tražile da im odobre što više novca za kreditiranje klijenata, a sada njihove centrale od njih traže da povećaju kreditnu aktivnost, i da će cena kredita u Srbiji u ovoj 2010. godini zavisiti od inflacije, referentne kamatne stope NBS, rejtinga Srbije i stanja u inostranim bankama, kao i iznosa štednih uloga?
Ono što je posebno skandalozno, a mi u SRS smo i na to upozoravali, jeste činjenica da bi zaduženost Srbije ove godine, praktično i krajem prošle godine, bila i veća da malopre pominjana Svetska banka nije otpisala nekih 400.000.000 duga i prebacila ga na račun tzv. države Kosovo. Ta ista organizacija, od koje svaki predlog i savet prihvatamo kao da je reč o dobronamernom, pre nekoliko meseci primila je zvaničnu Prištinu u svoje članstvo. Tako ćemo očigledno imati tu mogućnost da predstavnici Srbije sede zajedno sa predstavnicima tzv. države Kosovo u istoj sali na zasedanjima Svetske banke, a cena toga je ta što je Srbiji otpisano 400.000.000 evra tzv. kosovskog duga.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da je neophodno da se jednom potpunom i suštinski izmenjenom poreskom politikom stvori ambijent u kojem bi pre svega banke prepoznale interes da se okrenu privredi, zbog čega one u suštini valjda i postoje, a ne da se nastavi kao do sada praksa zaduživanja, zajmova, kredita i svega ostalog.
Regulisanjem određenih zakonskih odredaba trebalo bi omogućiti da se te poslovne banke motivišu da finansiraju javne radove, pa da ubuduće u republičkom parlamentu na taj način razgovaramo, a ne da se uvek suočavamo sa raznoraznim evropskim, svetskim finansijskim institucijama i bankama.
Ono što još ovom prilikom želim da istaknem jeste da ekonomski problemi Srbije nisu konjukturni, već strukturni i da priča koju ovih dana možemo da čujemo u javnosti o tome da polako prolazi ekonomska kriza, da je za nama, neće nestati, jer primenom svega onoga što je u ovih proteklih desetak godina od nas zatraženo, pre svega od strane već pominjanih međunarodnih finansijskih institucija, jasno je da ćemo biti suočeni sa situacijom da ukupan spoljni dug Srbije (i države i privatnog sektora) u naredne dve godine pređe nivo od 90% BDP. I onima koji nisu ekonomisti jasno je da to u stvari znači jedno permanentno stanje dužničke i ekonomske krize i da će budućnost svakako biti još neizvesnija nego što se to može činiti u ovom trenutku.
Ono što mi tražimo od onih koji su najodgovorniji za ovakvo stanje je ne samo kratkoročno gledanje kako ćemo i od koga uzeti kredite za popunu budžetskog deficita ili druge namene, već je neophodno napraviti konkretnu projekciju za narednih nekoliko godina, projekciju koja podrazumeva suštinske izmene ekonomskog sistema. Sve to bi trebalo da se manifestuje kroz stvaranje jedne izvozno orijentisane industrije, kroz pomaganje poljoprivrede kao strateške grane razvoja, jer ćemo u protivnom imati velikih problema. Ono što sada radimo jeste samo kupovina vremena i doći ćemo u fazu, ukoliko se ništa ne bude promenilo, da postanemo jedna prezadužena država, koja nažalost neće moći da vraća sve svoje dugove. Zahvaljujem se.

Reč ima gospođa Kalanović. Izvolite, gospođo ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, teško je bilo očekivati da će dva ovakva zakona, koja predviđaju razvoj infrastrukture na većoj teritoriji u našoj zemlji, koja predviđaju ne samo podizanje kvaliteta života i standarda građana, nego i elementarne potrebe, nad kojima plačemo u trenutku kada ih nemamo, izazvati ovakvu vrstu polemika.
Očekivala sam da grupa poslanika koja je u prethodnom periodu bila u Vladi neće imati tako kratko sećanje. Očekivala sam da će se neki poslanici setiti da su sedeli u Vladi kada su izabrane opštine, njih osam, za program poboljšanja vodosnabdevanja i da je to uradio 2006. godine tadašnji ministar za lokalnu samoupravu, jer je pod njegovom ingerencijom i u njegovoj nadležnosti bila agencija za lokalne komunalne infrastrukture.
Očekivala sam da ćemo naići na kontinuitet u radu i razmišljanju i podržati da ono što smo sami započeli bude dovedeno do kraja. Očekivala sam da ćemo u ovoj skupštini govoriti onim jezikom koji je primeren i ovom domu, i auditorijumu i javnom mnjenju koje nas prati.
Nemojmo da vređamo inteligenciju. Ovde govorimo o jednom zajmu koji je vezan za vodosnabdevanje i zajmu koji je vezan za energetsku infrastrukturu, a postavljamo ona pitanja na koja svi znamo odgovore; postavljamo pitanje zašto nije gotov Koridor 10.
Ne želim da skrećem od teme, ali reći ću vam da je 2006. godine osnovan NIP. One koji danas kažu zašto Vojvođanska banka nije izabrana kao razvojna u Vojvodini, hoću da podsetim da je budžet NIP-a osnovan delom od privatizacije Vojvođanske banke 2006. godine i da ta banka od 2006. godine nije vojvođanska. Da podsetim da su najveća sredstva iz NIP-a, koji je tada iznosio 1.650.000.000 evra, potrošena na razne putne infrastrukture. Da podsetim da tad prioritet nije bio Koridor 10, da su tada prioriteti bili putevi, gde smo sa televizorom na leđima trčali da dobijemo izbore.
Da podsetim da je ova vlada nasledila stanje na Koridoru 10, bez ijednog jedinog projekta i bez ijednog lota ili dela puta na kome je izvršena eksproprijacija. Da podsetim da danas imamo preduslove da u ovoj godini tek krenemo u realizaciju Koridora 10 zato što smo mukotrpno prošle godine pokušavali da sastavimo kraj s krajem.
Da podsetim da smo ustanovili novi sistem realizacije projekata, gde svako ministarstvo ima svoje zaduženje i uz koordinaciju ministarstava se projekti sprovode. U ovom trenutku to funkcioniše. Da li se neko od nas žali? Da li je to bitno? Da li je bitno da li nekom ministru odgovara ili ne odgovara da radi u timu? Nadam se da to nisu činjenice. I nadam se da mi dobro funkcionišemo.
Da podsetim da se danas interpretiraju i zakon i reči koje su na Biznis forumu na Kopaoniku iznete kao slobodne interpretacije, koje su u većoj meri istrgnute iz konteksta ili nisu tačne. Ne želim da mislim da su zlonamerne. Ali, činjenica je da je o razvoju infrastrukture na Kopaoniku postojao konsenzus svih političkih aktera, i onih koji su došli kao privrednici iz stranaka koje nisu u vladajućoj većini.
Zbog toga je moje čuđenje što se danas postavlja pitanje za koga se to mi zadužujemo. Zadužujemo se, gospodo, da bi 2024. godine Srbija kao ravnopravni član EU bila srednje razvijena zemlja, a preduslovi za to su da „Fudlend“ u Brusu ima vodu da bi mogao da izvozi svoje proizvode zdrave hrane u zapadnu Evropu, jer ima potpisane ugovore i postavlja pitanje zašto mu prethodna vlast nikad to nije odobrila, a 200 ljudi zapošljava u novoj fabrici koju pravi u Igrošu. I onom u Kusovcu koji je sa 500 tona kupusa prešao na 1500 tona kupusa izvoza zato što je dobio HASAP jer mu je asfaltiran put, i onom u Korman Polju koji će već krajem jula da podigne 15 novih fabrika, odnosno novih komponentaša, i onom u Inđiji koji dobija novu industrijsku zonu, i to predstavlja razvoj infrastrukture za ovu zemlju. Predstavlja osnov, predstavlja bazu iz koje ćemo da krenemo da podižemo standard građana, da zapošljavamo ljude.
Kako mislimo, da se zatvorimo u čauru i na taj način zapošljavamo ljude? Kako mislimo da danas diskutujemo o razvoju infrastrukture bez ozbiljnih kredita i zaduživanja kod međunarodnih finansijskih institucija? Potpuno je jasno da budžet izdvaja određeni deo sredstava iz domaćih izvora. To je ove godine, nažalost, tek oko 2% budžeta, ali u onim kriznim godinama u kojima jesmo, a nismo uvek bili u kriznim, mi imamo toliko da možemo da uradimo elementarne stvari. Da li su te elementarne stvari dovoljne? Naravno da nisu, nisu dovoljne da napravimo ni vodovode u selima u Surdulici, a kamoli da napravimo velike sisteme kakav traži Vršac, za koji je potrebno 6.250.000 evra.
Zbog toga je, dame i gospodo, moje čuđenje danas veliko. Da li je moguće da neko danas postavlja pitanje zašto se država Srbija zadužuje za razvoj infrastrukture? Reći ću vam, dva su razloga. Jedan je što je to jedini način da Srbija bude zemlja u koju može da se investira završetkom projekata, jer danas, uz nedostatak puteva, ne postoji niti jedan investitor koji će da dođe u Srbiju, jer neće proizvoditi pod konkurentnim i tržišnim uslovima u Evropi. Isto to važi i za komunalnu infrastrukturu; isto to važi i za energetsku infrastrukturu.
Drugi razlog zbog čega se Srbija danas zadužuje: kroz infrastrukturne projekte na najsigurniji način se mogu zaposliti ljudi, povećati njihov standard i okrenuti taj krug koji ide preko bruto društvenog proizvoda do budžeta Republike i do novog ciklusa investiranja.

Zahvaljujem. Nema osnova za repliku. Dobro, doživeli ste da vas nije razumela ministarka. Izvolite.