Još sedam minuta je na raspolaganju. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Hvala vam, gospođo Čomić. Pokušaću da u ovih nekoliko minuta, koliko je preostalo našoj poslaničkoj grupi, jezikom brojki dočaram gospodinu Dačiću i njegovim saradnicima do koje mere je problematičan ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Vlade Hrvatske o policijskoj saradnji.
Kao što znate, gospodine ministre, Hrvatska i Srbija imaju brojne probleme u svojim bilateralnim odnosima. Jedna strana problema je ekonomska – svega deset srpskih kompanija funkcioniše na teritoriji Republike Hrvatske, a preko 200 hrvatskih firmi radi u Srbiji. Otprilike isti takav debalans na strani Srbije postoji i kada je u pitanju ta tzv. policijska saradnja.
Naime, od marta meseca 2001. godine Biro Interpola Zagreb počeo je da raspisuje poternice za Srbima i pripadnicima bivše JNA. Praktično danas, gospodine ministre, od druge pa do devete Interpolove zone u svetu traje lov na Srbe, na sve one koji su na bilo koji način učestvovali u oružanim sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije, odnosno na teritoriji Republike Hrvatske i na teritoriji Republike Srpske Krajine.
Do kraja 2006. godine oko 160 Srba je bilo stavljeno na tu hrvatsku Interpolovu poternicu, pri čemu je najmanje 55 u tom momentu već bilo uhapšeno, pet u Mađarskoj, četiri u Nemačkoj, tri u Bugarskoj, tri u Norveškoj, tri u Švajcarskoj, 16 u BiH, tri u SAD, šest u Austriji, tri u Grčkoj, dva u Engleskoj, dva u Hrvatskoj, a po jedno lice u Kanadi, Makedoniji, Belgiji, Australiji i Rusiji, od kojih su 16 ekstradirana Hrvatskoj.
Prema podacima Ministarstva pravde Republike Hrvatske iz maja meseca 2004. godine, u razdoblju od 1991. do kraja 2003. godine zbog krivičnih dela ratnog zločina u Hrvatskoj ukupno je prijavljeno 4.721 lice, pri čemu je, naravno, najveći broj pripadnika srpskog naroda. Od toga je 1.730 optuženo, 804 su pravosnažno osuđena, a 104 su oslobođena ili je optužnica odbijena.
Vi sigurno znate, gospodine ministre, da u Srbiji nijedan Hrvat ili državljanin Hrvatske nije optužen za zločine koje je počinio nad pripadnicima srpskog naroda na teritoriji Republike Srpske Krajine. Da zlo bude veće, mali je broj njih u Hrvatskoj koji je odgovarao zbog tih ratnih zločina.
Poznato vam je, gospodine ministre, da je Hrvatska u kontinuitetu od 1991. do 1995. godine počinila veliki broj zločina nad srpskim narodom. Ta tužna hronologija otprilike izgleda ovako: prvi veći masovni pogrom desio se u zapadnoj Slavoniji u jesen 1991. godine. Apsolutno nema nikakve presude, niti se vodi bilo kakav krivični postupak protiv onih koji su odgovorni za pustošenje više desetina srpskih sela u zapadnoj Slavoniji.
Što se tiče zločina u Gospiću, u jesen 1991. godine osuđeni su Mirko Norac i Tihomir Orešković na minorne kazne. Proces je naravno vođen u Hrvatskoj, pri čemu se i javno i tajno ova dvojica veličaju kao nacionalni heroji tzv. domovinskog rata.
Kada je u pitanju zločin na Miljevačkom platou, gde je ubijeno oko 50 Srba u junu 1992. godine, apsolutno nema nikakve presude, niti se vodi bilo kakav krivični postupak.
Nema nikakve presude, gospodine ministre, niti se vodi krivični postupak protiv odgovornih za operaciju hrvatske vojske u Ravnim kotarima u januaru 1993. godine, kada su počinjeni masovni zločini na području Maslenice, Peruče i Malog Alana, kada je ubijeno oko 300 Srba.
Za zločin u operaciji „Medački džep“, pustošenje srpskih sela Divoselo, Čitluk, Ornice i Počitelj u septembru 1993. godine, kad je ubijeno najmanje 100 Srba, osuđen je Mirko Norac na sedam godina zatvora, dok je general Rahim Ademi oslobođen optužbe.
Kada su u pitanju zločini „Bljesak“ i „Oluja“ – kada je u pitanju „Bljesak“ iz 1995. godine, kada je pobijeno više od 300 Srba, apsolutno nema nijedne presude, niti se vodi bilo kakav krivični postupak, a kada je u pitanju vojno-policijska operacija „Oluja“ iz avgusta 1995. godine, kada je ubijeno najmanje 2.000 Srba, a više stotina hiljada proterano sa njihovih vekovnih ognjišta, vode se krivični postupci protiv nekoliko hrvatskih generala u Hagu, što se sudi samo za oko 150 srpskih žrtava i jednu trećinu okupirane teritorije Republike Srpske Krajine.
Mislim, gospodine ministre, da ćete se složiti sa mnom da je krajnje vreme da Srbija postane svesna da je ovakva policijska saradnja sa Hrvatskom apsolutno na štetu Srbije i na štetu srpskog naroda koji je ostao da živi u Hrvatskoj. Hrvatska država na licemeran način poziva proterane Srbe da se vrate, ali ti ljudi realno ne mogu da se vrate zato što ne znaju da li se nalaze na nekoj od tajnih optužnica koje funkcionišu u Hrvatskoj. U Hrvatskoj je pravosuđe, uprkos svim proklamovanim reformama, na nivou srednjovekovne inkvizicije. Tamo se vode tajni postupci i ljudi nisu sigurni šta će im se desiti ukoliko stupe na teritoriju Republike Hrvatske.
Gospodine ministre, ubedite vaše cenjene kolege u Vladi da prestanu da se ponašaju snishodljivo prema Hrvatskoj, odnosno prema muslimanskom rukovodstvu u BiH. Završavam. Posebno je skandalozno to što se gospođa ministarka pravde Malović maltene izvinjavala Bosni i Hercegovini zbog toga što je Srbija tražila izručenje Ejupa Ganića, koji je jedan od najodgovornijih za presecanje kolone JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu u maju 1992. godine.
Mi iz Srpske radikalne stranke od vas ne tražimo ništa sem da budete ponosni na to što ste Srbi, kao što su ministri Hrvatske ponosni na to što su Hrvati, a muslimanski ministri na to što su muslimani. Nemojte vi da budete veći Hrvati i muslimani od njih samih.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika Narodne skupštine?
Molim vas da se prijavite u elektronski sistem.
Ako ne, da li želi reč predstavnik predlagača? (Da.) Izvolite. Reč ima ministar Ivica Dačić.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim na kraju da se zahvalim na svim diskusijama. Jedno je pitanje da li se neko slaže ili ne sa diskusijama, ali mislim da je bilo veoma korisno da se o ovim pitanjima raspravlja.
Želim na početku da vam kažem da svakako ni ja lično a ni MUP nemamo nikakve nadležnosti u okviru Narodne skupštine RS, tako da je vaša stvar koje će tačke dnevnog reda da budu objedinjene. Što se nas tiče, i mene lično, kad god me pozovete doći ću u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Pošto sam dugo godina bio narodni poslanik, znam da je to večna primedba narodnih poslanika, spajanje diskusija u objedinjene rasprave. I ja sam se dok sam bio poslanik opozicije bunio i protivio tome, ali očigledno je da je to tako bilo i u prošlom periodu kada je neko bio vlast, a sada je opozicija. Još jednom vam skrećem pažnju da, što se nas tiče, apsolutno nema nikakvih razloga da se ne viđamo i u ovim pojedinačnim raspravama, nevezano za sve ove objedinjene tačke dnevnog reda.
Razumem diskusije. Većina diskusija nije bila usmerena na našu adresu, više su bile za javnost ili su bile određene ironične primedbe na ponašanje zemalja EU u vreme kada su se na jedan način tretirali ljudi koji nezakonito borave od ovoga kako je danas.
Želim da vas podsetim, pošto je gospodin Todorović na početku rekao da sam pozvao ljude da ne putuju u Evropu, ne, ja naše građane pozivam da slobodno putuju, jer imamo viznu liberalizaciju. Pozivam naše građane da poštuju uslove i zakone po kojima se ta putovanja obavljaju. Jedno je pitanje putovanja, a drugo je pitanje traženja azila, koji sada u ovoj situaciji više nije politički, ne priznaje se kao politički azil, već se više smatra ekonomskim, odnosno pitanjem zaposlenja, radnog mesta itd.
Želim samo da vam kažem da su prvi sporazumi bili zaključeni još 1996. godine. Naša zemlja je do sada zaključila 16 bilateralnih sporazuma, kojima je obuhvaćeno 18 zemalja. Prvi je potpisan 1996. godine, i to sa Nemačkom, drugi sa Švajcarskom 1997. godine, kasnije sa drugim državama. Do sada su ukupno primljene, za sve ovo vreme od kada postoji Sporazum o readmisiji sa zemljama EU, 30.252 zamolnice. Mi smo pozitivno odgovorili na 16.265. Govorim o celokupnom periodu.
Postavili ste pitanje da li mi nekoga vraćamo iz naše zemlje. Da. U toku prošle godine na 1.219 naših zamolnica su Mađarska i Hrvatska dale pozitivno mišljenje da ih vratimo. Reč je o državljanima trećih zemalja koji su ovde boravili nezakonito a ušli u Srbiju preko Mađarske i Hrvatske.
Da li treba da sarađujemo sa državama koje su priznale Kosovo i Metohiju? Želim samo da vas podsetim da sporazumi o policijskoj saradnji nemaju nikakve političke konotacije. Policija mora da sarađuje, bez obzira na to da li sa nekom državom imate političke odnose ili nemate. Policija sarađuje čak i sa onim zemljama sa kojima uopšte nema diplomatske odnose.
Želim samo da kažem, kada je reč o Hrvatskoj, naravno da je ovo bila tema svih ovih razgovora i to je više pitanje za Ministarstvo pravde nego za Ministarstvo unutrašnjih poslova; mi smo ta pitanja postavljali, da se konačno stavi tačka na sve ove probleme o kojima ste govorili, oko tih tajnih spiskova, optužnica, kako bi naši građani znali u kakvom su pravnom statusu.
Što se toga tiče, Ministarstvo unutrašnjih poslova Hrvatske ima takav stav, pozitivan, da je i njima stalo da se to pitanje što pre reši. To je, naravno, sada pitanje pravosudnih organa u Hrvatskoj. Apsolutno se slažem sa vama da naša država treba to pitanje stalno da postavlja.
Da li treba da sarađujemo sa njima? Mi moramo da sarađujemo. Danas su ovde predstavnici hrvatske policije zato što je jedan od naših državljana ubijen u Hrvatskoj. Može se sarađivati preko Interpola, ali uglavnom policije sarađuju preko policijskih atašea koji postoje u ambasadama. Znači, uglavnom se sarađuje direktno kada želite bolju saradnju. Zato ovi sporazumi nisu na štetu ove države, naprotiv, oni mogu biti samo korisni za nas.
Mi sada pregovaramo i želimo da napravimo... Odnosno, navešću vam samo jedan primer. Kada su u pitanju države koje su daleko, kao što su zemlje o kojima ste govorili, koje predstavljaju danas puteve droge, tu ne postoji tradicionalna, direktna policijska saradnja. Postoji put heroina, postoji put kokaina i mi sa tim policijama moramo da sarađujemo ili preko Interpola ili preko bezbednosnih službi velikih država. Nemamo direktnu komunikaciju sa njima, što stvara određene probleme u istragama i u praćenju pojedinih lica, jer, kao što znate, veliki broj onih koji se bave ilegalnom trgovinom droge se ne nalaze u našoj zemlji, nego rade upravo na tim putevima droge. Zato je neophodno da postoji zajedničko praćenje.
Šta podrazumeva policijska saradnja? Podrazumeva razmenu informacija, razmenu operativnih saznanja, saradnju u praćenju ljudi koji se terete, odnosno za koje postoji sumnja da se bave kriminalom. Kako bi saradnja bila što bolja, podrazumeva možda i saradnju policije i tužilaštava u okviru stvaranja zajedničkih istražnih timova, mogućnost zajedničkih opservacija, odnosno praćenja ljudi koji prelaze sa jedne teritorije na drugu, u smislu primene tajnih nadzora komunikacije itd. Podrazumeva i jedinstveni nalog za hapšenje, koji bi važio za celu teritoriju Balkana ili EU, ali to je idealna situacija.
Zato mislim da ovi sporazumi ne mogu da štete, naprotiv, mi želimo sada da potpišemo i sporazume o bilateralnoj policijskoj saradnji sa zemljama Latinske Amerike, gde trenutno postoji najviše potrebe za tim. Tu su pre svega Brazil, Argentina, Urugvaj i druge države, kao što znate, gde danas postoji taj put ilegalne trgovine narkoticima, u ovom slučaju kokaina.
Kada je reč o heroinu, tačno je da je balkanski put... Po procenama američkih službi, 80% heroina koji stiže u Evropu prolazi preko ove teritorije. Ne preko teritorije Srbije, nego celog ovog regiona. Zato je neophodna saradnja između policija u ovom regionu.
Kada je reč o vozačkim dozvolama, postoje mnoge zemlje koje priznaju naše dozvole. Tamo gde ne priznaju mi insistiramo na rešavanju tih problema. Očekujemo uskoro posetu ministra unutrašnjih poslova Italije Maronija, sa kojim smo razgovarali da se konačno reši pitanje priznavanja važenja vozačkih dozvola sa Italijom, što je u ovom trenutku najaktuelnije, jer tu postoji trenutno najveći problem.
Kada je reč o pograničnom saobraćaju ili, kako se to ranije zvalo, malograničnom, mi smo apsolutno otvoreni za to. Predlažemo i da to važi za druge države, za Bugarsku, za Rumuniju, ali tu sada postoji prepreka, to je zakonodavstvo EU. Mi smo imali ranije razgovore sa Rumunijom i Bugarskom da otvorimo nekoliko malograničnih prelaza. Trenutno se čeka odobrenje iz EU od njihove komisije da li je to moguće, jer malogranični saobraćaj podrazumeva, odnosno podrazumevao je ranije putovanje bez viza, a u nekim situacijama čak i bez pasoša, odnosno sa ličnim dokumentima, ličnom kartom, što mislim da je od velikog interesa za ljude koji žive na tom području. Vi ste o tome govorili. Postoje mnogi ljudi kojima je možda imanje na drugoj strani, koji treba da idu po 100 km da bi došli do nekog graničnog prelaza.
Kada je reč o onome što ste govorili u vezi sa našom granicom, našim graničnim prelazima, mi moramo da stvorimo dobru graničnu policiju i moderne i opremljene granične prelaze, jer je to jedan od kriterijuma koji je veoma važan za ispunjenje uslova za ulazak u EU, da bismo, kada uđemo u EU, ušli u šengenski prostor i mogli da ukinemo sve to što smo stvorili. To jeste tako i baš zato nemojte da mislite da je ovde reč o uspostavljanju nekih čvrstih granica da bi se odvajale teritorije, nego zato da bi granica bila otvorena potpuno za prolaz ljudi, za promet robe, kapitala, za malogranični saobraćaj, ali da bude zatvorena za prekogranični kriminal.
Vezano za readmisiju samo još jednu stvar da kažem, da reintegracija povratnika ne spada u ono što mi govorimo, to je nastavak ovog procesa. Ministarstvo unutrašnjih poslova je nadležno za sprovođenje same readmisije, u smislu da se taj proces završi. Pitanje reintegracije povratnika na osnovu strategije koja je doneta je u nadležnosti drugih ministarstava u Vladi Republike Srbije. Tu se, naravno, podrazumeva i ovo o čemu ste pričali, pravo na penziju, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu itd.
Kada je reč o zdravstvenim pitanjima, mi nikada ne radimo readmisiju, odnosno vraćanje ljudi koji su u teškom zdravstvenom stanju, već isključivo uz prisustvo lekara kako policija ne bi kasnije snosila neke posledice za takav transport.
Reciprocitet readmisije postoji. Već sam rekao koji su tu podaci i da mi isto tako vraćamo, Srbija, sve one koji nezakonito borave.
Na samom kraju, zahvaljujem se na ovoj raspravi. Naravno, bilo je ovde tema koje nisu upućene našem ministarstvu. Ne bih da o tome sada govorim. U svakom slučaju, što se nas tiče, ovog ministarstva i mene lično, pošto sam dugo godina proveo ovde, čak bih rekao i više decenija, ne bih da otkrivam koliko godina imam, apsolutno smo otvoreni da ovde raspravljamo, da li je objedinjena rasprava ili pojedinačna, na odborima. Verujte mi, imajući u vidu posao kojim se ovo ministarstvo bavi, sigurno je da je mnogo prijatnija atmosfera u Narodnoj skupštini Republike Srbije, bez obzira na to koliko postoje političke razlike i varnice u polemici, nego u izvornom poslu koje ovo ministarstvo radi svakoga dana.
Zahvaljujem se i pozivam vas da glasate za ove predloge. Srđane, hvala na ovom podsticaju. Pozivam vas da glasate i neću više da vam oduzimam vreme od ove planirane pauze. Zahvaljujem.

Zaključujem zajednički jedinstveni pretres.
Pre nego što odredim pauzu obaveštavam narodne poslanike da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, na osnovu člana 85, a do okončanja tačke koja u tom trenutku bude predmet našeg rada.
Rad nastavljamo u 15.10 časova. Hvala.
(Posle pauze – 15.15)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu.
Prelazimo na zajednički jedinstveni pretres 29. i 30. tačke dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O POTVRĐIVANjU UGOVORA O GARANCIJI (REFINANSIRANjE KRATKOROČNOG DUGA, IZGRADNjA PODZEMNOG SKLADIŠTA GASA I ODRŽAVANjE MREŽA ZA PRENOS I DISTRIBUCIJU GASA) IZMEĐU REPUBLIKE SRBIJE I EVROPSKE BANKE ZA OBNOVU I RAZVOJ I PREDLOG ZAKONA O POTVRĐIVANjU UGOVORA O ZAJMU I FINANSIRANjU IZMEĐU KFW, FRANKFURT NA MAJNI I REPUBLIKE SRBIJE – PROGRAM VODOSNABDEVANjA I KANALIZACIJE U OPŠTINAMA SREDNjE VELIČINE U SRBIJI I – FAZA 2
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović, povodom razmatranja 29. i 30. tačke dnevnog reda, pored predstavnika predlagača mr Verice Kalanović, ministra za Nacionalni investicioni plan i dr Diane Dragutinović, ministra finansija, pozvala da sednici prisustvuju i Višnja Kuzmanović, mlađa savetnica u Upravi za javni dug, Snežana Ristić, načelnica u Sektoru za naftu i gas u Ministarstvu rudarstva i energetike i Biljana Simonović iz Javnog preduzeća „Srbijagas“.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji (Refinansiranje kratkoročnog duga, izgradnja podzemnog skladišta gasa i održavanje mreža za prenos i distribuciju gasa) između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj i Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu i finansiranju između KfW, Frankfurt na Majni i Republike Srbije – Program vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji I – Faza 2, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, prema članu 152. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, i to: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Dušan Bajatović Poslaničku grupu SPS - JS, narodni poslanik Jovan Nešović Poslaničku grupu G17 plus, narodni poslanik Dejan Mirović Poslaničku grupu SRS.
Saglasno članu 152. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji (Refinansiranje kratkoročnog duga, izgradnja podzemnog skladišta gasa i održavanje mreža za prenos i distribuciju gasa) između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj i Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu i finansiranju između KfW, Frankfurt na Majni i Republike Srbije – Program vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji I – Faza 2.
Da li predstavnik predlagača ministarka Verica Kalanović želi reč? (Da.) Izvolite.

Dame i gospodo, pred nama su dva zakona o potvrđivanju ugovora, jedan o novom zajmu kojim se finansira veliki projekat iz oblasti komunalne infrastrukture, o zajmu koji su Republika Srbija i Nemačka razvojna banka, u pravcu rešavanja pitanja vodosnabdevanja u osam opština u Republici Srbiji, zaključile krajem februara prošle godine. Drugi ugovor je takođe vezan za obnovu infrastrukture. To je ugovor o garancijama koje Republika Srbija daje Evropskoj banci za obnovu i razvoj i odnosi se na projekat vezan za energetsku infrastrukturu.
Najpre želim da kažem da, gotovo bez izuzetka, postoji konsenzus da razvoj Srbije zavisi od razvoja infrastrukture i da bez razvoja infrastrukture teško da ćemo moći da poboljšamo poslovnu klimu, da privučemo strane investicije, da poboljšamo privrednu aktivnost, da zapošljavamo nove ljude.
Na početku želim da kažem šta je predmet finansiranja kroz ova dva ugovora i pojedinačno želim da govorim i o jednom i o drugom zakonu.
Zakon o potvrđivanju Ugovora o finansiranju između Nemačke razvojne banke KfW, Frankfurt na Majni i Republike Srbije odnosi se na finansiranje programa vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji – Faza 2. Iz ovog programa ne možemo da vidimo šta je tačno predmet finansiranja i zbog toga mi dozvolite da kažem kako je nastao program.
Godine 2006. i 2007. Nemačka razvojna banka, zajedno sa tadašnjom Agencijom za razvoj lokalne komunalne infrastrukture, ušla je u rešavanje jednog ozbiljnog problema vezanog za vodosnabdevanje u Srbiji i unapređenje rada komunalnih sistema i komunalnih javnih preduzeća u osam opština srednje veličine, odnosno osam opština koje imaju preko 50.000 stanovnika. To su: Kraljevo, Loznica, Šabac, Smederevo, Pančevo, Sremska Mitrovica, Sombor i Vršac.
Zašto se ušlo u jedan ovakav projekat? Utvrđeno je da devastiranost ovih komunalnih sistema značajno utiče na kvalitet života ljudi u tim opštinama, ali značajno usporava i njihov privredni razvoj. Analizom je utvrđeno da je ogroman gubitak vode koji se troši zbog neispravnih vodovodnih cevi, zbog neispravnih spojeva, da ne postoji odgovarajući kvalitet vode u svim gradovima, ali takođe i da javna komunalna preduzeća rade veoma često ispod granice rentabiliteta, sa sistemom koji su nasledili iz prethodnih decenija.
Ušlo se u program tako što je najpre uloženo deset miliona evra donacija od strane nemačke vlade. Te donacije, raspoređene po opštinama, iznosile su između 600 i 1.200.000 evra, u zavisnosti od potreba i od veličine grada, odnosno opštine.
Najpre je urađena jedna detaljna ekspertiza a posle toga su urađene sitnije popravke, uz detekciju gubitaka koji su u opštinama bili prisutni. Utvrđeno je da je potrebno neuporedivo više sredstava i da je projekat takav da mora da bude značajno proširen kako bi se ovo pitanje rešilo na sistemski način.
Osnivanjem Ministarstva za Nacionalni investicioni plan Nemačka razvojna banka je sa partnerom, Ministarstvom sa Nacionalni investicioni plan, najpre definisala ciljeve u ovom projektu. Ti ciljevi su postavljeni u pet tačaka.
Prva je širenje korisničke mreže zbog toga što je utvrđeno da neke od ovih opština i gradova već na samim svojim rubovima imaju domaćinstva koja nisu vezana za centralne vodovode, pa samim tim ne samo da utiču na poslovanje javnog komunalnog preduzeća koje je zaduženo za vodu, nego i značajno povećavaju cenu svojih usluga.
Druga stvar je da je kvalitet vode koji se koristi takav da u svakom trenutku nije zadovoljavajući ni za domaćinstva niti za industriju koja u tim gradovima u značajnoj meri koristi vodu.
Treće, neredovno snabdevanje vodom je prisutno, posebno u letnjim mesecima, u nekim od ovih opština, odnosno gradova, a kontinuitet u snabdevanju vodom jeste osnovni civilizacijski standard bez koga u 21. veku ne možemo dalje.
Četvrta stvar jeste potpuna transformacija, modernizacija i, rekla bih čak, tranzicija javnih komunalnih preduzeća koja ni po načinu rada, niti po naplati usluga nisu na takvom stepenu koji bi odgovorio potrebama potrošača.
Peto je podizanje pozitivne poslovne klime za privredu i za investiranje u te opštine kao centre razvoja, s obzirom na to da se radi o opštinama koje imaju i velike potencijale i značajan broj tih ljudi.
Utvrđeno je da je za tako veliki posao neophodno 60.000.000 evra, 10.000.000 smo dobili kroz donaciju i u ovom trenutku 25.000.000 evra je predviđeno za budžet koji se dobija iz projektnog zajma, a 17.400.000 evra kroz donaciju, od čega je 14,5 miliona predviđeno iz donacija nemačke vlade, a ostatak iz sredstava EU.
Želim da vas potpuno precizno informišem kako će biti raspodeljena ta sredstva. Opština Kraljevo je u prethodnom periodu dobila 666.000 iz donacija; pet miliona evra je potrebno da se završi projekat, delom iz kredita, koji će se vraćati preko Ministarstva finansija i iz budžeta Republike Srbije, a delom iz donacije koja je predviđena od 40%, to je ovih 17.400.000 koje sam pomenula.
Loznica je dobila 905.000 iz donacija i potrebno joj je još 5.950.000 da se završi projekat. Pančevo je dobilo 753.000 iz donacija i 5.370.000, govorim u evrima, za završetak projekta; Šabac – 520.000 iz donacija i pet miliona za završetak projekta; Smederevo – 712.000 iz donacija i 6.200.000 za završetak projekata; Sremska Mitrovica – 925.000 iz donacija i pet miliona evra za završetak projekta; Sombor – 544.000 evra iz donacija i četiri miliona za završetak projekta i Vršac 503.000 iz donacija i 6.250.000 evra za završetak projekta.
Zašto mi je bilo važno da pročitam ove cifre? Gotovo bez izuzetka ove opštine i gradovi su kao jedan od svojih najvećih prioriteta iznele problem vodosnabdevanja. Iznele su to kao problem i kao pretpostavku za njihov dalji razvoj, kao što je opština Vršac, koja sa 6.250.000 evra u narednom periodu treba da reši i pitanje demanganizacije, vezano za nesmetani rad farmaceutske industrije koja je locirana u Vršcu, ali vezano i za pitanje kvaliteta vode, kao što je slučaj u Sremskoj Mitrovici, do povećanja broja korisnika, kao što je slučaj u Kraljevu.
Ovaj projekat od šezdeset miliona evra treba u narednom periodu trajno, na sistemski način, da reši pitanje vodosnabdevanja u ovih osam, rekla bih, za srpske prilike velikih, gradova i opština, što će značajno da utiče na poboljšanje njihovog standarda i kvaliteta života ljudi.
Napominjem da je ovo jedan od onih programa koji imaju svoju istoriju i svoju perspektivu. Najpre se u rešavanje pitanja vodosnabdevanja ušlo u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu posle 2000. godine, kada su značajna sredstva uložena u poboljšanje njihove komunalne mreže. Ovo je drugi korak, gde je osam opština i gradova obuhvaćeno programom. U narednoj godini imaćemo proširenje programa još za šest opština, koje su nešto manje veličine, između 40.000 i 50.000 ljudi, iako ovde ima gradova među kojima je najveći Leskovac.
Ovo je jedan klasičan primer gde se na planski način, sa strateškim pristupom prilazi rešavanju jednog od ključnih infrastrukturnih problema u Republici Srbiji.
Na kraju želim da kažem da je podrška jednom ovakvom zakonu vezana za 800.000 ljudi. Pozivam vas da ovaj zakon o zajmu i finansiranju između Nemačke razvojne banke i Republike Srbije podržite.
Drugi zakon je vezan za potvrđivanje Ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj. Jasno je da je energetska infrastruktura nešto ekstremno važno za dalji razvoj Srbije i potpuno je jasno da bez uključivanja javnih preduzeća iz oblasti energetike nećemo moći ovakve projekte da vodimo i implementiramo do kraja.
Ovaj projekat implementiraće Javno preduzeće „Srbijagas“, a Republika Srbija je sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj potpisala ugovor 18. februara 2010. godine.
Projekat se sastoji iz četiri dela. Prvi deo je refinansiranje kratkoročnog kredita, drugi deo je održavanje i unapređenje distributivne mreže, treći implementacija projekta i četvrti izgradnja podzemnog skladišta gasa.
Šta je namena, šta su osnovni ciljevi ovakvog jednog projekta? Najpre, znamo šta za održivost jednog sistema i dalji rad znači refinansiranje kratkoročnih kredita, koji su po pravilu komercijalni, pod neuporedivo oštrijim uslovima nego projektni zajmovi, koji se potpisuju sa međunarodnim razvojnim finansijskim institucijama, međunarodnim finansijskim institucijama koje finansiraju razvojne projekte, gde se radi o dugoročnim kreditima, sa dugačkim vremenom počeka i koji daleko manje opterećuju poslovanje takvih preduzeća nego kratkoročni. Ali, pored vraćanja kredita i onog što je kamen oko vrata u ovom trenutku, kredit je predviđen za daleko ozbiljnije infrastrukturne zahteve. To su izgradnja podzemnog skladišta gasa, povezivanje gasovodnog sistema Republike Srbije i Republike Srpske, povezivanje gasovodnog sistema Republike Srbije i Republike Rumunije i rehabilitacija gasovodnog sistema za transport prirodnog gasa.
Nadam se da će pored zaklinjanja u razvoj infrastrukture, koje je prisutno u svakodnevnom životu, kod privrednika koji na svakom mestu infrastrukturu ističu kao jedan od osnovnih preduslova za konkurentnost, njihovu privrednu aktivnost, ali i njihovo novo investiranje, kod onih koji prave modele ekonomske, fiskalne, monetarne, svake druge politike za izlazak Srbije iz privredne krize, ali i kod građana u zadovoljavanju njihovih svakodnevnih potreba, implementacija ovih projekata naići na vaše odobravanje, jer u ovom trenutku razvoja Srbije nismo mogli to da uradimo iz sopstvenih sredstava, nego smo zahvaljujući povoljnim kreditima odlučili da kombinujemo budžete i da projekte završimo što je moguće ranije.

 Zahvaljujem ministarki Kalanović.
Htela bih da vas obavestim da će po ovoj tački predstavnik Poslaničke grupe LDP biti narodni poslanik Slobodan Maraš.
Da li izvestilac nadležnog odbora želi reč, narodni poslanik Branka Ljiljak?
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.) Gospodin Slobodan Maraš.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, o ovoj temi zaista može da se priča veoma mnogo. Ovde imamo dve stvari koje su nam ponuđene i koje nam je ministarka obrazložila. Naravno, na kraju, kada je obrazlagala prvu tačku, odnosno vodosnabdevanje, pozvala se na korist 800.000 građana i to je sasvim u redu. Međutim, kada ste obrazlagali ovu drugu tačku ostali ste mi dužni veoma veliki broj informacija, gospođo ministre. To je davanje garancije Republike Srbije Evropskoj banci za obnovu i razvoj, a povodom 150.000.000 evra koji treba da idu „Srbijagasu“, kako ste vi naveli, za izgradnju novog skladišta, za održavanje mreže, finansiranje kratkoročnih kredita itd.
Imamo tu jedan veliki problem. Kada smo pre desetak dana, tu je bila i gospođa Dragutinović, žao mi je što nije sada tu, pričali o garanciji koju je Republika Srbija dala povodom 170.000.000 evra Banka Intezi, takođe za „Srbijagas“, postavili smo pitanje za koje smo mislili da je u tom momentu veoma bitno postaviti, a to je pitanje – koliki je dug „Srbijagasa“ u 2009. godini, kako je nastao taj dug i da li je neko odgovoran?
Od ministarke smo tada dobili odgovor da faktički „Srbijagas“ nema duga. To je potvrdio i direktor „Srbijagasa“, koji je, doduše, 28. decembra 2009. godine rekao da je gubitak „Srbijagasa“ u 2009. godini oko 107.000.000 evra i to zbog nepovoljnog kursa dolara, neplaćenih potraživanja i manje isporuke gasa. „Realno gledano“, kaže on, „gubici su 9,3 milijarde dinara ili 107.000.000 evra, ali ako uzmemo u obzir i vrednost kapitala stečenog preuzimanjem Fabrike stakla u Paraćinu, Fabrike metanola itd., naš saldo je oko nule.“ Prema rečima gospodina Bajatovića, za gubitke „Srbijagasa“ niko nije kriv, jer se radi o odluci Vlade da iz socijalnih i privrednih razloga drži cenu gasa ispod realne.
Kada je u pitanju vrednost kapitala stečenog preuzimanjem, recimo, Fabrike stakla u Paraćinu, ni ministarka, a ni gospodin Bajatović nisu rekli da je Fabrika stakla u Paraćinu prošle godine imala gubitak od 64,7 miliona evra. O kakvoj nuli onda pričamo, kada je preuzimanje nekih propalih firmi, gubitaša od strane „Srbijagasa“ anuliralo dug koji postoji?
Postavili smo pitanje zašto postoji taj dug. Imao sam potpuno razumevanje za one koji sada vode „Srbijagas“, jer postoji realni problem, koji je sam direktor „Srbijagasa“ više puta apostrofirao – elektrane ne plaćaju, za celu prošlu godinu grejnu sezonu nisu platili, privreda ne plaća i realno je da neko posluje sa gubitkom.
Ali, iz ove njegove izjave vidimo da je to odluka Vlade da čuva socijalni mir. Sada treba mi poslanici da dignemo ruku i da pritisnemo taster i da glasamo – da, zadužićemo još. Odnosno, Srbija će dati garancije za kredit koji, po vama... Citiraću vas: „Energetska infrastruktura je jako važna za budućnost Srbije“.
Gospođo Kalanović, moram da vas podsetim da Srbija ima skladište gasa, ono se zove „Banatski Dvor“. Vi to veoma dobro znate. Veoma dobro znate da je „Banatski Dvor“ skladište na koje je iz NIP-a, po vašim rečima, otišlo 11,1 milion evra, je li tako, vi ste dali tu izjavu, u toku 2006, 2007. i 2008. godine.
Isto tako, svi relevantni pokazatelji i sve informacije koje smo do sada dobili kažu da je u skladište gasa „Banatski Dvor“ uloženo oko sto miliona evra; da bi se dovršilo to skladište bilo je potrebno nešto manje od sto miliona evra. Šta onda rade rukovodioci u ovoj državi? Ničim izazvani, daju 51% Ruskoj Federaciji u NIS-u. Ničim izazvani, sklapaju sporazum sa „Gaspromom“, gde 51% u zajedničkom preduzeću koje osnivaju, a vezano za skladište „Banatski Dvor“, daju ruskoj strani.
Šta se sada događa? Dobijamo informacije, pošto stvarno ne znam ko ovo može da razume, da od 51% ruska strana ulaže oko 25.000.000 evra, srpska strana ulaže oko 24.000.000 evra, s tim što Rusi treba da doplate još 3.500.000 evra, jer će utisnuti jastučni gas. Sve informacije koje dobijamo poslednjih godinu i kusur dana od ministra energetike, od premijera, od direktora „Srbijagasa“, od velikog broja poslanika ovde govore da je skladište gasa „Banatski Dvor“ neverovatno značajno za Srbiju, da ćemo skladište gasa „Banatski Dvor“ osposobiti i to će biti garant energetske stabilnosti Srbije, moći ćemo tu da skladištimo gas.
Ali, šta vi onda uradite? Pre mesec dana sklopite dogovor sa ruskom stranom, gde su oni vlasnici 51%. Sada, zašto niko nema hrabrosti da kaže – „Banatski Dvor“ više nije u vlasništvu Srbije? To što „Srbijagas“ ima 51%, odnosno 49%... Pitaće se onoliko koliko se pita srpska strana i u NIS-u, sada sa 49%. Znači, ništa. Rusi upravljaju NIS-om sto posto. Upravljaće i skladištem „Banatski Dvor“ sto posto.
Onda lepo imate hrabrosti da kažete – moramo da izgradimo novo skladište gasa zato što Srbija više nema svoje skladište gasa. Neće imati gde da skladišti gas, odnosno imaće, ali će plaćati komercijalnu cenu Rusima, koju odredi većinski vlasnik. Većinski vlasnik, odnosno „Gasprom“ je poznat po tome da je recimo u Srbiji najveća cena goriva, benzina i nafte, a najlošija je. Razlozi su prerada itd., ali nije bitno. Najveća je cena. O tome odlučuje ruski partner.
Isto će se desiti i sa skladištem „Banatski Dvor“. Ako kao država Srbija budemo hteli da skladištimo, a slušamo poslednjih godinu i po dana da ćemo tamo skladištiti silne količine gasa, moraćemo da plaćamo komercijalnu cenu, koju odredi većinski vlasnik. Zbog toga moramo da gradimo novo skladište.
Sada, vi ste od ove garancije, odnosno od kredita za koji država Srbija daje garancije, sedamdeset miliona evra opredelili za novo skladište gasa koje se planira da bude u opštini Žitište, odnosno kod Itebeja. Mene interesuje jedna stvar – po svim informacijama, država Srbija je uložila oko sto miliona evra u skladište „Banatski Dvor“. Manje od sto miliona je bilo potrebno da se ono potpuno završi, znači, da utisnu taj jastučni gas. Tu imamo različite cifre, one koje daje ministar, koje daje direktor „Srbijagasa“, i koje čujemo i sa ruske strane.
Moram da vam pročitam šta je rekao čovek koji je sa ruske strane potpisao ugovor. On je rekao ovako – 80% posla oko „Banatskog Dvora“ je završeno, da bi mogao da funkcioniše, završeno je 80% objekta. Od 1. aprila treba da počne da se utiskuje tzv. jastučni gas.
To je čovek izjavio pre neki dan. Moram da vam pročitam izjavu direktora „Srbijagasa“ od 10. 11. 2009. godine. On je podsetio da će prva faza izgradnje podzemnog skladišta „Banatski Dvor“ biti završena do kraja 2009. godine i omogućiti skladištenje oko trista miliona metara kubnih tog energenta i dnevnu proizvodnju pet miliona kubnih metara gasa. Do sada je skladišteno oko 250 miliona kubika gasa i u toku je izgradnja osam bušotina.
Mene interesuje jedna stvar, a verujem i građane, tolike pare smo dali za „Banatski Dvor“, građani ove države, preko „Srbijagasa“, „Naftagasa“, vi znate dobro da je i NIS učestvovao sada sa dvanaest miliona evra u izgradnji „Banatskog Dvora“ u toku prošle godine, vi ste dali iz NIP-a jedanaest miliona evra; vremenom, prethodnih godina, silne pare su date za osposobljavanje tog skladišta gasa, a onda dolazimo u situaciju da jednim potezom pera više nismo vlasnici toga, odnosno imamo 49%. Kao što ste digli ruke od NIS-a, pošto imate samo 49%, tako ćete dići i od „Banatskog Dvora“.
Gradite novo skladište, i to je u redu. Zašto ga gradimo? I to treba građani da znaju. Zato što po standardima EU svaka država mora da ima zalihe gasa koje skladišti, ali mi planiramo da skladištimo u sopstvenom skladištu, je li tako? Pošto „Banatski Dvor“ više nije naš, moraćemo u Itebeju.
Tražimo da nam kažete samo jednu stvar – zašto niko nije spreman da preuzme odgovornost ni za šta? Ovde je bio gospodin Čiplić pre dva, tri, četiri meseca, koji je inače bio član Upravnog odbora NIS-a u toku 2008. godine, onda je imenovan za ministra. Tri puta sam ga pitao, za trinaest minuta koliko mi je bilo dozvoljeno, ne tri puta, nego trideset tri puta sam ga pitao za tih trinaest minuta – ko je odgovoran? Zašto je jedna uspešna kompanija, koja je samo u oktobru 2008. godine bila na 20. mestu po profitu u Evropi, postala gubitaš na kraju te godine? I to je jako veliki gubitak. Nijedan odgovor nisam dobio. Nije se udostojio ni da kaže – nije tačno.
Mogu da razumem zašto nije to rekao. Mi ulazimo u veliki problem, mi postajemo energetski zavisni. Naravno da svaka zemlja želi... Videli smo unazad nekoliko meseci ili godinu dana kako zemlje pokušavaju da se priključe „Južnom toku“, odnosno gasovodu čija je izgradnja planirana, a svi znamo iz kojih razloga – iz prostog razloga što je Rusija imala veliki problem sa Ukrajinom.
Međutim, šta se dešava? U Ukrajini dolazi do političkih promena. Čovek koji se vodi kao veliki pristalica kvalitetne saradnje sa Rusijom postaje predsednik. Šta on radi kao prvu stvar? To je obećavao u izbornoj kampanji, a šta radi kao prvu stvar? Sklapa sa Rusijom i EU dogovor da gasovod koji prolazi kroz Ukrajinu više neće biti ukrajinski, nego će svako biti vlasnik trećine, znači EU, Rusija i Ukrajina. Na taj način više neće biti straha od nestanka gasa zbog toga što je Ukrajina zavrnula slavinu i ne da protok kroz svoju teritoriju.
Druga veoma važna stvar koja se događa, to je ova ekonomska kriza koja je uzdrmala sve, pa i „Gasprom“. Vi sigurno dobro znate, pošto ste ministarka u Vladi, da još nije započeta izrada studije o „Južnom toku“, da se ne zna kada će biti početa, da treba bar tri godine da se napravi. Stvarno je pitanje kada će biti „Južni tok“ i da li će ga biti. Kažu da je vrednost te investicije oko dvadeset pet milijardi evra i da u Rusiji opravdano postavljaju pitanje isplativosti izgradnje takvog jednog gasovoda sada. Ne zaboravite, taj gasovod je bio preduslov da ruskoj strani damo 51% NIS-a, 51% zajedničke firme „Banatski Dvor“ itd.
Hteo sam još nešto da spomenem. Ovo je potpuno sveže. Mi smo tokom proteklih godinu i po dana... U stvari, sada će skoro dve godine od kada je ona poslednja vlada Vojislava Koštunice htela da na onoj sednici, dva dana pred izbore, donese odluku o naftno-gasnom sporazumu. Mi smo tog maja bili na ulici zajedno sa deset hiljada ljudi, došli ispred Vlade i predali zahtev da se o tome ne odlučuje na Vladi, nego da to radi nova vlada. Iz kog razloga? Smatrali smo da se NIS ne može prodati na taj način, da se ne može dati 51%, jer to niko nije uradio itd.
Vremenom su se dešavala i krize kada je u pitanju snabdevanje gasom. Prošle zime Srbija je nekoliko dana bila izložena slabom snabdevanju gasom, faktički, bilo je hladnih dana u stanovima. Ustanovilo se da je to zbog toga, pod jedan, što je Ukrajina zavrnula slavinu; pod dva, što nismo imali adekvatno skladište gasa u kome bismo mogli da izvlačimo gas i da grejemo stanovništvo.
Pošto je u međuvremenu skakala cena gasa za 63%, ako se ne varam, mi smo tada rekli – nemojte dizati cenu gasa, ukinite posrednika. Bili smo jedini ovde koji su stalno govorili – ukinite posrednika u kupovini gasa koji je 2006. godine uveden. Stalno smo dobijali odgovore – moramo da imamo posrednika, moramo da imamo posrednika.
Sada iz Rusije dolazi sledeća informacija, sigurno ste upoznati sa tim, da ruska strana preispituje postojanje posrednika i da je spremna da ukine posrednika zato što ima pritiske u svim državama. Naš ministar energetike gospodin Škundrić kaže da izražava sumnju u tačnost takve informacije i da nikako ne može da se dogodi da Srbija ukine posrednika. Taj posrednik, da vas podsetim, uzima 4% plus PDV, to je skoro 5%. „Jugorosgas“, gospođo Kalanović, tako se zove firma.
Sada, 11. marta, gospođo Kalanović, ove godine, šta kaže ruski ambasador? Konuzin upozorava ruske investitore i ovako kaže – kupac u Srbiji ne zna šta kupuje. To govori ruski ambasador Konuzin 11. marta. Kupac u Srbiji ne zna šta kupuje, a prodavac šta prodaje. Agencija za privatizaciju, posrednik u kupoprodaji, ne snosi odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavi srpska strana. Onda se vremenom pojave dugovi preuzetih srpskih firmi, za koje kupac pre kupovine nije znao da postoje, niti su se ti dugovi mogli videti iz raspoložive dokumentacije prilikom preuzimanja firme.
Zbog loših iskustava koje imaju ruske firme ruski ambasador upozorava ruske firme kada ulažu u Srbiju. Na pitanje da li se to odnosi i na NIS, on je odgovorio – da. Pazite vi ovo, kaže – ruski „Gasprom“ danas u svom vlasništvu ima tek 2 - 4% imovine NIS-a, a vi ste njima prodali mačku u džaku.
Mi smo sve vreme upozoravali da ste obmanuli građane Srbije. Kad kažem vi, ne mislim konkretno na vas, nego na Vladu i one koji su zagovarali naftno-gasni aranžman sa Rusijom zato što će nam doneti stabilnost. To nam je donelo samo zavisnost od jedne države. Mi smo jedan monopol zamenili drugim monopolom, monopolom druge države. Pošto smo im dali NIS, sada im dajemo skladište, jedino koje imamo, a onda podižemo kredit da bismo pravili novo, i to kredit od sedamdeset miliona, sa kojim smo verovatno mogli da završimo „Banatski Dvor“ i da „Srbijagas“, odnosno država Srbija bude vlasnik skladišta, koje može da bude zaista regionalni lider i da snabdeva i ostale zemlje i da nikad više nemamo problem sa nestašicom gasa.
Ali, neko je odlučio da je ovako jednostavnije, odnosno bolje za nekoga. Samo što smo to sve vreme govorili. Mi uopšte nismo bili protiv bilo kakve saradnje sa ruskom stranom, ali na ravnopravnom nivou i da budemo 50:50. Ali, ovde smo imali neke koji su više branili interese ruske strane nego srpske strane, a mislim da to čine i danas.
Meni je žao što ministar Škundrić nije tu, samo da protumači ovo. Da li ima nekog u ovoj zemlji ko može sa sigurnošću da kaže da će postojati „Južni tok“, da će „Južni tok“ biti te i te godine završen, za 15 – za 15, da će proći kroz Srbiju i da objasni zbog čega postojeće skladište gasa „Banatski Dvor“ dajemo ruskoj strani, uloživši mnoge pare u njega, oko sto miliona evra, a sada podižemo kredit, država daje garanciju za sedamdeset miliona evra, da bismo počeli da gradimo novo skladište kod Itebeja.
Zaista je puno nelogičnosti. Teško je snaći se u svemu ovome. Vi stalno dobijate različite podatke koliko ima jastučnog gasa. Neka neko izađe i kaže da li je jastučni gas ispumpan iz „Banatskog Dvora“, pa se vodi kao komercijalni gas. Da li postoji sada jastučni gas koji je postavljen u „Banatskom Dvoru“ ili je on ispumpan i vodi se kao komercijalni gas, knjigovodstveno, i spreman je za prodaju, zato što verovatno onaj ko rukovodi time odlučuje da spasi ono što se spasiti može? To je tolika neodgovornost.
Vi ste na početku rekli koliko je značajna infrastruktura kada je u pitanju energetika. Koliko je značajna strategija? Mi smo energetsku strategiju koju smo imali pogazili kada ste usvojili ovaj sporazum o naftno-gasnoj saradnji sa Rusijom. Koliko je bitno ne biti zavisan u energetskom pogledu, to zna svaka država. Jedino je Srbija sebi dozvolila da bude u potpunosti zavisna od države Rusije i od „Gasproma“.
Nadam se, gospođo Kalanović, da ću bar na neko od ovih pitanja dobiti odgovor u toku rasprave. Hvala vam.

Gospođo ministre, imate reč. Ministarka Verica Kalanović ima reč.