Gospodine narodni poslaniče, jednom rečenicom odgovoriću veliki broj vaših pitanja. Da li treba da podsetim Dom Narodne skupštine da je zakon o prodaji 51% akcija Naftne industrije Srbije usvojen velikom većinom u ovoj skupštini? Sve ostalo su posledice ovog zakona.

Gospodine Maraš po kom osnovu? Replika.

Valjda imam pravo. Gospođo Kalanović, kao i uvek, stvarno mi je teško naći reči posle ove vaše rečenice. Ona pokazuje suštinu onoga što je Liberalno-demokratska partija govorila od samog početka kada je u pitanju naftno-gasni sporazum, pokazuje da... A to smo čuli i od poslanika iz partije iz koje vi dolazite, nisu u potpunosti saglasni sa tim sporazumom; to smo čuli i od zamenika premijera Vlade, da nikad takav sporazum ne bi potpisao. Ali, mislim da je to prebacivanje odgovornosti sada na Skupštinu i poslanike, da su velikom većinom glasali za taj sporazum, krajnje licemerno. Tada se mahalo i govorilo o 200.000.000 evra zarade koju će Srbija imati od prolaska gasa kada bude napravljen „Južni tok“, govorilo se koje će koristi imati Srbija. Niko osim LDP-a nije hteo da kaže gde je suština problema.
Moram da vam kažem da sam ponosan zbog toga što, zajedno sa poslanicima iz Poslaničke grupe LDP i malim brojem poslanika vladajuće većine, nisam bio za taj sporazum. Tada je moj kolega gospodin Ostojić rekao da veliki teret namećemo našoj deci i da će se deca stideti te odluke. Koliko god ovo patetično zvučalo, to je tačno. Postajemo zavisni. Doneli smo lošu odluku. Niko nema hrabrosti ništa drugo da uradi, osim da ćuti ili da kao vi u jednoj rečenici pokuša da prebaci odgovornost na Skupštinu Republike Srbije.
Siguran sam da velika većina poslanika nije znala veliki broj detalja. Siguran sam da će ove posledice o kojima govorite, koliko god to vama smešno bilo, biti veoma bolne za Srbiju i njene građane. Dajemo garancije kao država za kredit kojim refinansiramo kratkoročne kredite. Pravimo novo skladište, iako ga već imamo, a poklonili smo ga. Neko je odgovoran za to. Nije tačno da niko nije odgovoran za gubitke. Nije tačno da niko nije odgovoran za ovakve postupke. Neko jeste. Insistiranje na odgovornosti nije naš hir, niti želimo da time bilo šta dokazujemo, samo je potreba da bude zaštićen javni interes.

Gospođa ministar. Izvolite.

Gospodine Maraš, ne želim da budem licemerna. Želim, kao odgovorna osoba, da se Skupštini obraćam sa činjenicama. Činjenica je ovo što sam rekla u prethodnom javljanju. Ni mene ni vas dalji razvoj energetske infrastrukture ne obavezuje da uđemo u izgradnju novog skladišta, izgradnju nove distributivne mreže i u stvaranje održivog sistema u snabdevanju Srbije prirodnim gasom.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Radojko Obradović.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka Kalanović, danas imamo dve tačke dnevnog reda, kao što je ministarka Kalanović na početku rekla, i to su Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji za „Srbijagas“ i Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu KfW za vodosnabdevanje.
Moram da vam kažem, kada sam video predloženi dnevni red, pošto ova sednica ima 38 tačaka i spaja se sve i svašta, mislio sam da je ovo značajan pomak, iz prostog razloga što smo već imali, kao prvu tačku dnevnog reda, Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist „Banke Inteze“, a opet za „Srbijagas“.
Međutim, kada pažljivo pogledate ta dva zakona, apsolutno nikakve razlike nema između kredita za „Srbijagas“, suštinske razlike, osim što se čini da neko misli da ne znamo da sračunamo da 170 plus 150... 170.000.000 evra je kredit po tački 5. sadašnjeg dnevnog reda i po ovoj dvadeset i nekoj tački dnevnog reda kredit je 150.000.000, u toku rasprave ću govoriti i o jednom i o drugom kreditu, to je u sumi 320.000.000 evra.
Naravno da ste na početku govorili o ekonomiji, a ovo se i te kako tiče ekonomije. Imali smo prilike da prethodnih dana gledamo izveštaje sa Kopaonika. Neću trošiti vreme danas, jer su ministri na najbolji način opisali ekonomsku politiku koju ova vlada vodi i na najbolji način su rekli šta misle kako da će da se izađe iz krize. Svaki ministar je govorio dijametralno suprotnu stvar, što je najbolji dokaz da smo u pravu kada govorimo da Vlada niti ima ideju kako da iz krize izađe, niti ima jedinstvenu politiku.
O jednom kreditu smo raspravljali pre nekoliko dana, i to je 320.000.000 evra kredita za „Srbijagas“. To je više od 3% javnog duga Republike Srbije. Kada se ova dva kredita izglasaju dug Srbije će biti veći za još tri procentna poena.
Mi ćemo se apsolutno složiti da je sve potrebno, tu je moj prijatelj gospodin Čolaković, potrebne su i veće penzije, potrebne su i veće plate, stanje u obrazovanju nije dovoljno dobro. Ministar Đelić je govorio o stanju u nauci, da je potrebno da nauka dobije znatno više sredstava. Upravo u tome i jeste suština. Zato postoje Skupština i Vlada, da se izaberu prioriteti.
Što se tiče Demokratske stranke Srbije, apsolutno smo za to da je infrastruktura jedan od prioriteta, tu se sa vama potpuno slažemo. Postoje i drugi prioriteti. Recimo, godinama je u Srbiji bila ideja da uslugama može da se reši problem. Značajno ulaganje u infrastrukturu, značajna ulaganja u usluge mogu da reše neke probleme. Da li je tako? Upravo je to radila Grčka i sada ima trista milijardi evra spoljnog duga, i, kao što ste čuli pre nekoliko dana u Vašingtonu, postoji opasnost da grčki dug napravi novi talas krize.
Ako nema ekonomske opravdanosti i pravilnog izbora prioriteta, onda to što ćemo reći da nam je sve potrebno ne znači ništa, jer nam je apsolutno sve potrebno i onda je sve prioritet. Postoje nekakvi prioriteti iznad prioriteta.
Ovo su predlozi zakona o dve garancije. Ne zadužuje se direktno Republika Srbija, nego se zadužuju, u ovom slučaju pričamo o „Srbijagasu“, javna preduzeća. U obrazloženju zakona kaže se da će se obezbediti finansijska sredstva. Kolika finansijska sredstva? U ova dva zakona nema ni jednog jedinog slova o tome kakav je kapacitet „Srbijagasa“, kolika je sposobnost „Srbijagasa“ da te kredite vraća?
Često nam u skupštinsku proceduru dolaze zakoni o garancijama. Najčešće se kaže da nije potrebno da se obezbede finansijska sredstva. Kada pogledate izveštaj Ministarstva finansija o izvršenju budžeta, dobili smo preliminarni izveštaj kao članovi Odbora za finansije za prethodnu godinu, otplata duga po aktiviranim garancijama je 3.900.000.000 evra. Očigledno je da postoje preduzeća koja nisu u stanju da vraćaju te dugove. Samo je pitanje dana kada ćemo da priznamo da ta preduzeća to ne mogu da urade i kada će to da uradi Republika Srbija. Onaj čuveni izveštaj DRI, o kome još uvek nismo razgovarali, ukazuje i na tu vrstu problema.
Koliko je situacija ozbiljna videćete ako pogledate samo za šta se ti krediti koriste: krediti kod „Banke Inteza“ – refinansiranje kratkoročnih obaveza prema komercijalnim bankama, finansiranje tekuće likvidnosti, dodatne investicije; kredit kod Evropske banke – refinansiranje kratkoročnih kredita, podzemno skladištenje, povezivanje gasovoda sa Republikom Srpskom, sa Rumunijom, rehabilitacija gasovodnog sistema. To apsolutno nije sporno, ali koliko sredstava ide za koji kredit?
Druga stvar, nema nijednog slova o preduzeću „Srbijagas“. Kada pogledate sajt Agencije za privredne registre, osnovni kapital preduzeća „Srbijagas“ je trinaest milijardi dinara. Preduzeće ima osnovni kapital koji je 130.000.000 evra, a mi treba da prihvatimo garanciju da će da se zaduži za 320.000.000 evra, tri puta više nego što je njegov osnovni kapital!
Kako će to preduzeće moći to da vraća? Ovde ne postoji nijedno slovo analize kako će to krenuti narednih godina. Ili će se možda to rešiti onako kao što EPS ima ideju da poveća plate, kaže, to nema veze sa budžetom, mi ćemo da podignemo cenu, pa ćemo da sračunamo koliko nam je potrebno za plate, pa ćemo kroz povećanu cenu to da platimo.
Kada pogledate, ovo su dugoročni krediti, pod relativno povoljnim uslovima; to je 320.000.000 evra, grejs period od tri, četiri godine i za jedan i za drugi, period vraćanja je desetak ili jedanaest godina. Da nema nijednog dinara kamate, to je trideset miliona evra svake godine kao obaveza da se servisira taj dug. Da li je to preduzeće u stanju da to uradi ili će se to lomiti po leđima poreskih obveznika? To su analize koje su potrebne da bi Narodna skupština mogla relevantno o tome da odlučuje.
Koliko je situacija paradoksalna? Može da zvuči banalno, ali pogledajte samo kredit prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj, naravno, engleska verzija i srpska verzija. Srpska verzija je ukupno na četiri strane, sa proredom; kada se pažljivo prebroji svaki karakter, svako slovo, uključujući interpunkciju, ovde ima pet hiljada karaktera, slova i znakova interpunkcije. Sa pet hiljada slova se traži garancija za kredit od 150.000.000 evra. Svako slovo ovog papira vredi 30.000 evra. To su sva objašnjenja da mi ovde glasamo i da kažemo da je to potrebno.
Da li je Srbiji potreban gasovod? Da. Da li je Srbiji potrebno podzemno skladište? Da. Da li je Srbiji potrebna rehabilitacija? Da. Da li su Srbiji potrebne veće penzije i veće plate? Gospodine Čolakoviću, šta mislite o tome? Da li Srbija može sve to istovremeno ili će Srbija za pet godina da postane Grčka? Da li neko o tome razmišlja?
U Srbiji u ovom trenutku apsolutno ne postoji nijedno telo koje raspravlja o isplativosti investicija, apsolutno nijedno telo koje na pravilan način utvrđuje prioritete i apsolutno nijedno telo koje će da utvrdi na koji način će se ta sredstva vratiti. Da li je to tako?
Setite se koliko ima fabrika koje nikad u bivšoj Jugoslaviji nisu proradile. Da li su i one bile potrebne kada su donošeni zakoni o njihovoj izgradnji? Pa jesu. Sve ono što se uradi tako, bez potrebnih analiza, sve ono što se uradi bez potrebnih prethodnih radnji, ne ukazuje na to da može da bude dobra investicija. Može da bude, ali u ozbiljnim državama se ništa ne prepušta slučaju, nego se o ovakvim stvarima raspravlja na ozbiljan način.
Apsolutno smo zabrinuti za ekonomsku situaciju u zemlji. Ugovori i zakoni koji su kao ovaj apsolutno ne otvaraju prostor da relaksirani gledamo u budućnost. Složićemo se da je infrastruktura u jako lošem stanju, ali ćemo se složiti da izbor prioriteta apsolutno nije adekvatan i da na takav način Srbiju samo još više približavamo nekom grčkom scenariju. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Jovan Nešović.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama se nalaze danas dva zakona: jedan zakon je potvrđivanje ugovora o garanciji koja se daje za JP „Srbijagas“, a drugi zakon je potvrđivanje ugovora o zajmu za finansiranje lokalne komunalne infrastrukture.
Što se tiče prvog zakona, odnosno ugovora o garanciji koja se daje za JP „Srbijagas“, radi se o garanciji prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj, a garancija se daje na 150.000.000 evra. Ta sredstva, po planu, treba da se ulože u nekoliko oblasti. Jedna oblast jeste refinansiranje kratkoročnih obaveza, odnosno kredita koje ima JP „Srbijagas“. Druga je izgradnja podzemnog skladišta u Banatu, skladišta Itebej, kapaciteta oko milijardu kubnih metara gasa. Treći deo je povezivanje gasovodnog sistema Republike Srbije i Republike Srpske, kao i povezivanje gasovodnog sistema Republike Srbije i Rumunije. Četvrti deo se odnosi na rehabilitaciju gasovodnog sistema za transport gasa, a to znači kvalitetno održavanje i unapređivanje gasovodne mreže.
Što se tiče ove prve oblasti, iskreni da budemo, JP „Srbijagas“ prema poslovnim bankama ima kratkoročne kredite i ti krediti su potpuno komercijalni, sa visokim kamatnim stopama. Ovo je jedan način da se jednostavno povuče jedan veći kredit, dugoročni kredit koji će nadomestiti i dati mogućnost preduzeću da vrati te komercijalne kredite poslovnim bankama. Čim je dugoročni kredit, on je povoljniji. Time će se poboljšati likvidnost i poslovanje JP „Srbijagas“, kako sada, tako i u budućnosti. Jednostavno, neće imati tih komercijalnih kredita.
Što se tiče drugog dela, a to je izgradnja podzemnog skladišta kapaciteta milijardu metara kubnih gasa, po projektu je predviđeno da to skladište košta oko pedeset miliona evra. To skladište treba da obezbedi dovoljne količine gasa Republici Srbiji za otprilike godinu dana, da ne dođe do poremećaja u snabdevanju gasom, kao što je bilo pre par godina. Zbog toga što su velike države, Ukrajina i Rusija, imale svoje probleme, u Srbiji su potrošači, kako individualna domaćinstva, tako i toplane, imali problema da li će biti grejanja. Znate koliko je to izazvalo problema u Srbiji.
S druge strane, to skladište može da omogući da država Srbija, odnosno JP „Srbijagas“ kupuje gas u periodu kada je cena gasa na svetskom tržištu niža i da ga sačuva za zimski period, kada je gas skuplji. Samim tim bi se poboljšalo i finansijsko stanje javnih preduzeća i ne bi bilo većih udara, odnosno povećanja cena tokom grejne sezone prema krajnjim korisnicima, odnosno potrošačima.
Što se tiče rehabilitacije gasovodnog sistema, odnosi se na sanaciju gasovodne mreže na onim mestima gde je ona dotrajala. Drugi deo se odnosi na unapređenja koja su vezana za zaštitu životne sredine i za bezbednost gasovodnog sistema. Treći deo se odnosi na nabavku savremene tehnološke opreme za ispitivanje stanja u gasovodnim mrežama. To jeste važno sa stanovišta bezbednosti.
Treba reći da je ovaj kredit zaista povoljan. Uzima se na period od 12 godina, grejs period je četiri godine. Početak realizacije je planiran za 2010. godinu; kamatna stopa je prosečni euribor za šest meseci, plus marža 1%; kada se sve sabere, negde manje od 2%. Zaista, da budemo iskreni, to je jedan od najpovoljnijih kredita koje može javno preduzeće da uzme, godišnja kamatna stopa je ispod 2%, što smatram zaista povoljnim.
Realizacija celog ovog projekta po planu obezbediće da imamo stabilniji gasovodni sistem nego što ga imamo sada, da imamo bolje i sigurnije snabdevanje naših potrošača, naročito u zimskom periodu, kada je i najpotrebnije snabdevanje naših potrošača. Siguran sam da će ovaj kredit omogućiti lakše i bolje finansijsko poslovanje našeg JP „Srbijagas“.
Što se tiče drugog zakona, to je zakon o ugovor o zajmu za finansiranje između KfW Razvojne banke Nemačke i Republike Srbije, za program vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji. Kada govorimo o ovom zakonu zaista je jako važno reći kakve vodovodne i kanalizacione sistema u ovom trenutku imamo u Srbiji, u našim opštinama. Ono što je sigurno jasno, zbog ekonomske krize, koja u Srbiji traje poslednjih dvadesetak godina, malo ili nedovoljno se ulagalo kako u vodovodne tako i u kanalizacione mreže i danas imamo uska grla. To znači nedovoljno vodosnabdevanje za mnoge stanovnike u gradovima i opštinama u Srbiji. Na određenom prostoru u opštinama povećavao se broj stanovnika, nije se radilo na promeni vodovodne mreže i samim tim prečnik vodovodnih cevi, odnosno protok nije dovoljan da opsluži sve te stanovnike koji hoće da se priključe na vodovodnu mrežu.
Druga stvar, koja je takođe važna u državi Srbiji, jeste da su gubici u vodovodnoj mreži veliki, zavisi od opštine do opštine. Neka ispitivanja pokazuju da se gubici u vodovodnoj mrežu u Srbiji kreću između 20% i 50%, što su jako veliki gubici, ako uzmemo da se u EU kreću između 5% i 10%. Razlog za te velike gubitke jeste dotrajalost vodovodnih cevi i dotrajalost svih onih priključnih elemenata koji su vezani za sastavke, ventile i sve ono što prati vodovodnu mrežu na nivou jednog grada odnosno opštine.
Stvar koja je takođe loša u državi Srbiji jeste da je naplata vode niska. Ona se ovom trenutku kreće, zavisno od opštine i grada, između 50 i 80%. S jedne strane, ekonomska situacija je takva da jednostavno ljudi nemaju dovoljno sredstava da plaćaju vodu, ali ima još jedna druga stvar, koja je jako važna, kod nas je voda još uvek socijalna kategorija, a ne ekonomska kategorija. Prema tome, cena kubika vode u državi Srbiji u skoro svim opštinama je niža nego što bi trebalo da bude, ali ako dođete do povećanja cena vode, onda imate problem naplate. Politika koju vode javna komunalna preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem je osetljiva i mora se voditi dosta računa.
Naša javna komunalna preduzeća zavise od subvencija, da li od lokalnih samouprava koje su njihovi osnivači ili od subvencija koje dolaze od države, jer je finansijsko poslovanje tih preduzeća ugroženo velikim gubicima i slabijom naplatom. Ona u ovom trenutku dosta zavise od priliva iz budžeta, kako države, tako i iz budžeta lokalnih samouprava.
Poseban je problem kanalizacione mreže u opštinama i gradovima Srbije. Danas u Srbiji mali broj gradova i opština ima postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda; otpadne vode se direktno iz kanalizacionih cevi ispuštaju u vodovodne sisteme, odnosno reke ili određene kanale, tako da sa stanovišta zaštite životne sredine i zaštite vodotokova imamo ozbiljne probleme.
Ovaj program se odnosi na osam opština i gradova u Srbiji, to su gradovi: Kraljevo, Loznica, Pančevo, Šabac, Sombor, Sremska Mitrovica, Vršac i Smederevo. On ima dva dela. Jedan deo je već završen, to je deo koji se sprovodio u poslednje tri godine i u tom delu je država... Odnosno, ova javna komunalna preduzeća u ovih osam gradova i opština su dobila donaciju u iznosu od deset miliona evra. Ta donacija je utrošena za izgradnju novih bunara. To znači, za dobijanje novih količina vode za gradove i opštine. S druge strane, utrošeno je za zamenu dotrajalih cevi. Znači, išlo se na smanjenje gubitaka u vodovodnim sistemima, kao i na zamenu vodomera i pumpi, sve ono što prati tu vodovodnu infrastrukturu.
Kažem, deset miliona čiste donacije je utrošeno i na ovaj način delimično je poboljšano vodosnabdevanje u ovim opštinama. Svaka opština dobila je između 600.000 i 1.200.000 evra, što mislim da je jako važno za te komunalne sisteme.
Ovaj drugi deo o kome danas govorimo jeste nastavak ovog prvog dela i on se takođe sprovodi u ovih osam opština. Sada se tu uključilo i Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, preko koga će ići ceo ovaj projekat. On će se nastaviti na ovaj prvi deo. Sredstva od ukupno 43.000.000 evra, sada govorimo o ovom zajmu, trošiće se na investicije za proširenje izvorišta, a to znači dobijanje novih količina vode za opštine i gradove koje sam malopre pomenuo. S druge strane, utrošiće se na poboljšanje kvaliteta vode. Danas se u državi Srbiji još uvek koriste azbestne cevi. Te azbestne cevi treba da se zamene i zamena tih cevi dovešće do boljeg kvaliteta vode. Potpuno sam siguran da će naši građani piti ispravniju vodu.
Veliki deo sredstava otići će na investicije za rehabilitaciju vodovodne i kanalizacione mreže. Ono što je takođe važno, ide se na proširenje površina na kojima će biti obuhvaćene vodovodne i kanalizacione mreže. Danas u ovih osam opština u Srbiji čak neka prigradska naselja, a kamoli seoska naselja, nemaju vodovodnu i kanalizacionu mrežu. Ovim će se proširiti broj korisnika jedne i druge mreže.
Ono što je takođe važno jeste da će se utrošiti određena sredstva za poboljšanje funkcionisanja javnih komunalnih preduzeća. Kad kažem javnih komunalnih preduzeća, mislim na upravljačku, odnosno na menadžersku strukturu tih javnih komunalnih preduzeća.
Kad se sve sabere, broj stanovnika koji će imati direktne koristi od realizacije ovog zajma je oko 800.000, toliko ljudi će imati bolje vodosnabdevanje u narednom periodu, nego što su do sada imali.
U svojoj diskusiji sam rekao da je ukupna vrednost ovog zajma 43.000.000 dinara, 25.000.000 dinara je kredit Razvojne banke Nemačke KfW, četrnaest i nešto miliona je bespovratna pomoć od nemačke vlade preko njihovog resornog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj, a dva i nešto miliona je tzv. doprinos Evropske unije, takođe bespovratna sredstva. Kad se sabere sve ono što smo dobili kao bespovratna sredstva u prvom delu i u drugom delu, to je ukupno 27.000.000 evra bespovratnih sredstava, koja će se uložiti u naša komunalna preduzeća, vodovodna preduzeća u ovih osam opština i gradova, a kredit je 25.000.000 evra.
Ono što je takođe važno reći, ovaj kreditni zajam se uzima na petnaest godina. Kad se sve sabere, kamata će biti 6,17%. Mislim da će na neki način to biti veliki podstrek za lokalne samouprave koje razmišljaju o razvoju vodovodne infrastrukture i uopšte o razvoju infrastrukture.
Takođe treba imati na umu da realizacija ovog programa znači veliki obim građevinskih radova. Potpuno sam siguran da će i lokalna građevinska operativa imati mnogo koristi zato što će morati da izvodi radove u ovim opštinama. To će, s druge strane, značiti zapošljavanje ljudi na realizaciji tih projekata, što će imati i taj finansijski efekat koji se odnosi na plate tih ljudi koji će raditi na ovim poslovima. Ono što je planirano jeste da će ovaj projekat krenuti sada, odnosno 2010. godine i nastaviće se u narednom periodu.
Znači, realizacija ovog zajma treba da omogući mnogo bolje vodosnabdevanje. Kad kažem mnogo bolje vodosnabdevanje, to znači povećanje količine vode, povećanje kvaliteta vode koju koriste građani u ovih osam opština i gradova. Treba da se poboljša i kvalitet kanalizacione mreže, odnosno da se razmišlja o nekim stvarima koje su vezane za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.
Na kraju, razvoj infrastrukture jednog društva predstavlja osnovu da svima bude bolje. Razvoj infrastrukture je nešto što omogućava i zapošljavanje ljudi u obavljanju tih poslova, ali predstavlja i osnovu da privučete investitore, koji će doneti novu tehnologiju i otvoriti nova radna mesta. Jednostavno, bez dobre infrastrukture, potpuno sam siguran, u gradovima i opštinama, i u državi uopšte, investitori beže iz tih gradova, opština, a na kraju i iz države.
Sve ovo što je vezano za razvoj infrastrukture i investicije u infrastrukturu G17 plus će, kao poslanička grupa, uvek podržati. Ovo su dobri predlozi i u danu za glasanje G17 plus će podržati oba ova zakona i očekuje od drugih poslaničkih grupa da urade isto. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović.