Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, pokazalo se nakon današnje diskusije da je moja prva primedba – da smo ova dva zakona trebali da imamo na odvojene rasprave ispravna.
Nažalost, to je o jednom vrlo važnom zakonu o lekovima, odnosno govorilo je samo, ako je moja evidencija tačna četiri poslanika: poslanici DSS gospoda Dimitrijević i Lazić, gospodin Momčilov i gospodin Ostojić.
Imam utisak, iako se preterano ne razumem u tu oblast, da je taj zakon dozvoljavao i zapravo zahtevao jednu mnogo ozbiljniju raspravu koju danas nažalost nismo uspeli da izvedemo.
Što se tiče zakona o… da ne čitam sada naslov zakona… nije o zabrani pušenja nego… (smeh u sali.) Mogao bi tom zakonu da se gospođo daju i neka druga imena, ali mi pristojnost nalaže da to ne kažem.
Dakle, kada je reč o tom zakonu, moram da priznam da sam danas doživeo i određeno iznenađenje. Naravno da se mi, osim na vlast i opozicija, ovde kao ljudi delimo: neki su pušači, a neki su nepušači. Ja sam očekivao da će nepušači biti netolerantni, ne po sebi, ali u principu sam to očekivao.
Ispostavilo se naprotiv suprotno – ovde su pušači svi odreda istakli potrebu da se donese zakon i da zakon mora da uvaži ljudska prava svih, odnosno i prava nepušača da budu zaštićeni od duvanskog dima i prava pušača da puše tamo, da im se omogući da puše u nekom određenom prostoru, gde neće nikoga ugrožavati.
Ja sam otišao korak dalje i istakao prava nekih, a kasnije je to pretvoreno u ugostitelje, ne samo ugostitelje, nego ljude koji imaju, tj. čiji posao je baziran na tome da se kod njih okuplja jedan određeni broj ljudi i da su oni zainteresovani da taj broj ljudi bude što veći. To nije sporno.
Doduše, ministar je u jednom trenutku pročitao u kojim zemljama EU je pušenje totalno zabranjeno. U mnogo većem broju zemalja je donet neki zakon, na koje bi ovaj naš zakon mogao da liči, ako se popravi, ali o tome ćemo kada budemo raspravljali u pojedinostima.
Tako mislim, odnosno ono što me zapanjilo, kažem, jeste da su upravo nepušači iskazali jedan visok stepen netolerancije, doduše najveći broj njih su bivši pušači, a narod to kvalifikuje onom poznatom krilaticom – da oni koji su naknadno pokršteni bivaju veći katolici od pape. Ne umem to do kraja da vam objasnim. S obzirom na zanimanje predsednice Skupštine, ako bi ona imala dobru volju, ona bi to mogla dobro da objasni.
Pred nama je rasprava u pojedinostima. Kazao sam da je zakon, i o tome nisam želeo previše da pričam danas, već ćemo pričati kada bude rasprava u pojedinostima, ali skrećem pažnju gospodinu ministru da pročita amandmane. Demokratska stranka Srbije je podnela 25 amandmana na ovaj prvi zakon i negde desetak amandmana na ovaj drugi. Mislim da smo amandmane podneli sa isključivom namerom da popravimo zakon i da ga dovedemo u one okvire, o kojima smo danas govorili u načelu.
Meni je zadovoljstvo da su to govorili ne samo predstavnici opozicije, nego i predstavnici vladajućih stranaka, tako da napravimo jedan primenljiv zakon, koji će voditi računa o pravima i ljudskim pravima svih. Na taj način da obavimo jedan koristan posao. Slažem se, neko je tu rekao, nekolicina poslanika je to kazala, da ovo nije zakon oko kojeg mogu da postoje neke striktne političke razlike.
Ovo je zakon za koji bismo naprosto svi trebalo da budemo zainteresovani da bude onako kako treba da bude. Svako preterivanje u ma kojem smislu je izuzetno štetno i od zakona pravi surogat, koji se ne da posle primeniti ili se ne da adekvatno primeniti.
Na kraju imam dve napomene, a otišao je gospodin Krasić. On nažalost ne stoji dobro s matematikom, sudeći prema parametrima koje su ovde izneli moje kolege lekari, u čiju stručnost previše ne sumnjam – nisam izgubio devet i po godina života, nego čini mi se da sam izračunao 14 godina i sedam meseci, takoreći, vi imate mrtvaca pred sobom, ovo je samo moj duh. (Smeh u sali.)
Drugo, dugujem izvinjenje gospodinu Veselinoviću, koji je moju šaljivu pesmicu, odnosno šaljivu pesmicu Ršumovića, koja je očigledno uvredila njegov, očigledno, istančan smisao za šalu, pa mu se ja izvinjavam.

Reč ima ministar. Molim vas samo da se prijavite u elektronski sistem.

Hvala lepo. Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, na kraju ovog dana želim da vam zahvalim kao ministar za zdravlje na današnjoj raspravi, koja je pokazala da je moguće da se o ozbiljnim stvarima u srpskom parlamentu razgovara na nivou odgovornosti kakvu mora da ima i član izvršne vlasti Vlade i predstavnici narodne volje, poslanici u Skupštini.
Kada se raspravljaju pitanja koja su važna i koja imaju toliko veliki javni značaj, zaslužuju ne samo da im se posveti vreme i ne samo da se kažu stvari koje duboko mislite, ljudski, politički, stručno, nego koje zaslužuju da se o njima vodi dostojanstvena rasprava, koja neće ni jednog trenutka da padne ispod nivoa dostojanstvene rasprave o ozbiljnim stvarima. Ovde se radi o ozbiljnim stvarima i dozvolite mi da vašu pažnju na kraju zadržim na onome što smatram da je potrebno.
Bilo je diskusija i pitanja koja su se ticala pojedinačnih primera, nekada nejasnih incidentnih situacija. Za pitanja poslanika postoji jasna i precizna procedura. Nikada nisam dozvolio da ministar zdravlja ili Ministarstvo zdravlja odgovori na pitanje poslanika na način i u vremenu kako je to predviđeno, pa ću zamoliti sve poslanike koji imaju konkretno pitanje da ga postave kao pitanje i na to će dobiti odgovor.
Svi su svedoci da kada je bilo posebno zasedanje posvećeno pitanjima, ja sam dolazio, bio na raspolaganju da odgovaram usmeno, bio direktno na toj sednici, pa nisam dobio tada ni jedno pitanje, a kada dobijem pisani dokument iz koga se vidi šta me koji poslanik pita, mi odgovorimo.
Dakle, sad bih govorio o onome što jeste srž današnje rasprave, a to su ova dva zakona o lekovima i medicinskim sredstvima i zakon o zaštiti stanovništva od štetnih uticaja duvanskog dima. Bilo je u diskusijama pominjanja npr. između ostalog prava pacijenata. Dobro je poznato da je 2005. godine, kada je donet Zakon o zdravstvenoj zaštiti, u 15 članova tog zakona definisana oblast zaštite prava pacijenata, u istoj godini kada je doneta Evropska povelja o zaštiti prava pacijenata. Dakle, potpuno je nevažno da li će postojati poseban zakon koji će se tako zvati ili će se suštinski ta oblast naći u sistemskom zakonodavstvu, pa ćemo je zajedno sprovoditi.
U nekim od pitanja videlo se da se prikriva činjenica da neki koji su pitali imaju vrlo dobro iskustvo iz upravljanja zdravstvenim ustanovama, iz upravljanja širim kontekstom ustanova u čitavom jednom npr. velikom gradu, pa onda imaju direktno iskustvo iz prakse zaštitnika prava pacijenata i moraju da znaju i treba da znaju da je to posao koji je težak, koji je mukotrpan, koji smo započeli, zaorali smo njivu, posejali i sada ćemo zajedno da vidimo kako to raste i kako ćemo menjati. Ali, ako to negiramo u startu sa jednom dozom cinizma koja nije primerena toj oblasti, onda se ponašamo destruktivno, što nije dobro.
Novinske tekstove zaista nemam namere da komentarišem. Šta danas sve mogu da napišu novine, to je jasnije vama nego meni. Bila je u jednoj diskusiji tvrdnja – duvanski dim nije najveći rizik. Jeste, najveći je rizik. Najznačajniji štetni pojedinačni faktor za bolesti koje se mogu sprečiti je duvanski dim.
Da li je urađeno malo ili mnogo, o tome će dati svoj sud i građani, svaki dan daju, i verovatno svako od nas ima iskustvo iz zdravstvene ustanove, bilo lično, bilo preko nekog svog najbližeg, a ima i iskustvo unazad 10, 15 ili 20 godina. O nekima ste govorili jer bilo je reči, npr, o registraciji lekova i o nekim sumnjivim smrtima koje su bile povezivane sa ovakvim ili onakvim interesom.
Dakle, između 2000. i 2006. godine su rađena dva istraživanja. Prema tome, pogrešno je citirano ono od 2000. godine pa dosad, 10 godina, pa je to ispod 1%. Smanjenje broja aktivnih pušača u Srbiji između 2000. i 2006. godine, kada su rađena dva ozbiljna istraživanja istom metodologijom, nešto veće je od 1% godišnje. Svi ozbiljni ljudi koji to znaju bolje od mene kažu da je to odličan rezultat, pogotovo za sredinu u kojoj je pušenje duvana uvek bilo kulturološki prihvatljivo i tolerisano.
Mi smatramo da ako do 2015. godine nastavimo ovim tempom svi zajedno da kontrolišemo duvan, da će to biti dobro. Slovenija je 10 godina radila ovaj posao ovako. Jedanaeste godine je zabeležila manji broj obolelih od raka pluća. SAD 20 godina su radile ovako, pa su 21. godine zabeležile da na prvom mestu više nije rak pluća nego rak debelog creva. Znači, ovo je mukotrpan posao, dugotrajan. Ne vide se mnogo rezultati u hodu i ovo je štafeta. Prema tome, neko će ovu palicu nositi dalje.
Zašto ovaj zakon sad kada već postoji jedan zakon koji se zove Zakon o zabrani pušenja i zašto samo 60 mandatnih kazni? Upravo zbog toga što je zakon koji je sada na snazi praktično dekapitiran, nemoguće ga je sprovoditi, tako da vi kada evidentno imate kršenje zakona naplatite kaznu, zato što je on tako definisan da čovek mora u tom trenutku da drži upaljenu cigaretu, da povlači dim i tada je prekršio zakon.
Zatim, procedura inspekcijskog nadzora je takva da se daje ovlašćenje samo jednom delu inspekcijskih službi u sistemu države Srbije i praktično je skoro nemoguće sprovoditi ga efikasno.
U ovom zakonu se kriju dva mehanizma koja treba da pomognu da bude efikasniji. Jedan je – ne postoji nijedna inspekcija u zemlji u državi Srbiji koja neće biti nadležna za sprovođenje ovog zakona. Prosvetna za škole, zdravstvena za zdravstvene ustanove, tržišna itd. Broj dva – direktor je za ustanovu odgovorno lice. On može da prenese ovlašćenje na jedno ili na više. Šta to znači? To znači da ja kao ministar zdravlja mogu da prenesem ovlašćenje na sve zaposlene u Ministarstvu zdravlja, da svako bude odgovoran. To znači jedan od načina da budemo efikasniji u kažnjavanju kada se zakon krši.
Da li se sve može rešiti represijom? Nikada u istoriji čovečanstva nije moglo, nikad se to ne može ako ne postignete kritičnu masu volje i kritičnu masu pozitivne svesti. Današnja rasprava je pokazala da smo mi blizu kritične mase pozitivne svesti o ovom problemu. Bez obzira što se razlikujemo, npr. danas naučio lekciju od mladog poslanika jedne opozicione stranke, koju ću iskoristiti u predlaganju budžeta za 2011. godinu i predložiti Ministarstvu finansija da da olakšicu za onaj lokal koji bude zaustavio duvan tako što nema obavezu, ali odluči da izbaci duvanski dim. To je primer konstruktivnog opozicionog razmišljanja i delovanja.
Bilo je reči o zakonu o lekovima. Zakon o lekovima je toliko važan, istovremeno sistemski i vrlo visoko sofisticiran i profesionalno definisan propis, da verovatno niko od nas ne zna dovoljno da može o tome da govori dokumentovano, ako nema stručni stav farmaceutske struke.
Mogu da vam kažem da od 2004. godine, kada je Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima donet, više u Srbiji nije bilo moguće da neko, npr, donese lek i da dobije rešenje tako što će neko da mu lupi pečat u nekom kabinetu. Nažalost, to se radilo decenijama unazad, pa se događalo da kada 2003. godine preuzmete dokumentaciju iz tadašnjeg saveznog zavoda i saveznog sekretarijata za zdravlje o registraciji lekova, da je dokumentacija jedna gomila papira bez reda, u koji ne možete ni da uđete 15 dana dok raspletete o čemu se radi u tim papirima.
Pitajte jednog od savetnika verovatno za ovakvu diskusiju, jer ste vidim pitali ranijeg direktora agencije, a i sadašnjeg, da li je ikada ministar Milosavljević okrenuo telefon direktora agencije i nešto rekao u vezi sa lekom? Naravno da nije, zato što je zakonom delegiran profesionalni posao registracije, kontrole, kvaliteta i vigilanse nezavisnoj instituciji. Potpuno prihvatam da je moguće definisati i ovako i onako.
U nekim diskusijama pominjala se nekonzistentnost, netransparentnost, govorilo se o suštini i kvalitetu, o razdvajanju oblasti, a onda se usput pominjao i zakon o doživotnom ministru zdravlja i koristila jedna doza cinizma, koja meni postaje čak simpatična. Ponekad mi se čini, sa toliko kritika iza kojih ne vidim mnogo argumentacije, mogao bih ovo da radim do penzije. Naravno, šalim se.
Svakako da kada neko u kontinuitetu radi javni posao koji nije lak, nikad ga ne bih prihvatio da nisam pozvan 2002. godine direktno od Zorana Đinđića da učinim nešto dobro za svoju struku i za svoj narod i nikad se nisam pokajao.
Mnogi od ljudi koji su sada diskutovali kritički bogami su glasali 2004. godine taj zakon i glasali su i 2005. godine druge sistemske zakone i čak učestvovali u njihovim donošenju.
Mnogi koji su sada u vladajućoj koaliciji znaju da im je ministar zdravlja dolazio na poslanički klub kada su bili opozicija, pa ih uvažavao, pa im objašnjavao zbog čega je važno da donesemo sistemske zakone koji su iznad političke volje.
To je ono što ovaj posao čini smislenim i što i dalje imam snage i volje, i lično i kao ministarstvo, da guramo donošenje propisa koji treba svima nama da donesu bolje. Dakle, da li će jedan zakon da definiše lekove ili će biti poseban za veterinu, poseban za humanu, to je pitanje izbora i konvencije.
Mi smo odlučili da bude jedan, jer smo prethodno u razmatranju sa veterinarima shvatili da mnogo veterinarskih lekova ima direktnu implikaciju za ljudsko zdravlje, jer vi jedete hranu koja je dobijena od životinja koje su uzimale lekove. Dobro je da sve bude po visokom standardu i da od tih nekoliko stotina veterinarskih lekova i preko tri hiljade humanih lekova da kvalitet, standard, pravila budu ista.
Dozvoljavam, naravno, mogućnost da mogu da budu tri, ali ako jedna opoziciona stranka kaže - nećemo da glasamo zato što su tri, nisu tri nego jedan. Pa, ne morate ako je to mera vaše odgovornosti. Narod će doneti sud o tome da li vam je to toliko bitno, jedan ili tri, ili vam je mnogo važno da odigrate ulogu opozicije u ovom trenutku, ma koliko bilo destruktivno.
Šezdeset članova zakona se odnosi na medicinska sredstva, 58 se odnosi na davanje dozvole, 35 na klinička ispitivanja, 77 na proizvodnju, ako već govorimo u ciframa. Ali, to je potpuno irelevantno. Iza ovakvog predloga stoji Farmaceutska komora, farmaceutska udruženja, stoje institucije profesije. U Srbiji ne vidim koja je to druga institucija koja može da nam kaže da je ovo potpuno pogrešan put i da moramo da se vratimo nazad.
Nekoliko reči o inspekciji. Ako mene pitate – farmaceutska inspekcija treba da je zajedno sa agencijom. Da li je to moguće u Srbiji? Nije, zato što postoji Zakon o državnoj upravi koji inspekcijske poslove zadržava u državnoj upravi.
Ministarstvo zdravlja je razmotrilo uporedno sve mogućnosti i čak promenilo sistematizaciju po novom i formiralo poseban sektor za inspektorat u kome će biti zajedno zdravstvena inspekcija, sanitarna, farmaceutska, inspekcija za opijate.
Pripremajući se za trenutak kada će u okviru reforme državne uprave Republika Srbija definisati službu inspektorata kao jedno telo, inspekcija treba da radi po procedurama, bez diskrecionog odlučivanja, po unapred predviđenim upitnicima, po ček listama, ima, nema, i da donosi zaključke koji su potpuno van diskrecionog odlučivanja.
I u jednom trenutku, u trenutku reforme državne uprave, sigurno će doći momenat kada će se i ovaj deo posla vezan za lekove izmestiti u agenciju.
Agencija nije formirana ovim zakonom, nekolicina poslanika nije dobro razumela, formirana je prošlim zakonom iz 2004. godine, počela je da radi na dobrom tragu ranije odličnih rezultata Zavoda za farmaciju.
Okuplja jedan značajan broj, čini mi se, najboljeg što farmaceutska struka u Srbiji ima. Imali smo u startu veliku podršku i dalje EU da ustanovimo agenciju koja svima nama treba da služi na čast, jer je rame uz rame sa evropskim agencijama koje su mnogo starije, počinju da dolaze ljudi i od nas da neke stvari uče u procedurama, ne samo komšije iz regiona, nego i zemlje koje su već članice EU.
Moje duboko ubeđenje je da će ovakav zakon o lekovima i medicinskim sredstvima predstavljati ono što je struka od nas tražila, što je na tržištu lekova neminovnost, da lekovi koji ne idu na recept jedanput budu ostavljeni na slobodno tržište i da njihova cena bude slobodno formirana, da se izbrišu nelogičnosti i da mi insistiramo na nekoj proveri svake serije koju više niko ne radi.
Morate me shvatiti da je u filozofiji proizvodnje leka najveća odgovornost na onome ko proizvodi. Da li mislite da neko ko proizvodi lek za milione ljudi ima interes da nekome podvali? Naravno da nema, nego mora da ima interes i terate ga propisima, međunarodnim i nacionalnim, da to radi najbolje što može, da bude standardizovano, da liči na druge zemlje, da biste ga lakše prepoznavali i onda, naravno, vi kontrolišete.
Da li je za ove četiri poslednje godine mnogo pet otkrivenih falsifikata? Malo je, ali pre toga ih nije bilo uopšte, otkrivenih. Neki diskutanti su sedeli u Vladi kao ministri, u Vladi koja nije imala nijedan falsifikat otkriven, koja je stavljala pečate na registraciju, koja nije baš mnogo brinula o procedurama. Dozvolite, ovo jeste važan korak.
Na kraju, pošto sam obećao ne duže od 15-ak minuta, ono što je za mene najbolja poruka današnjeg dana – Srbija ima na vidiku nacionalnu alijansu protiv duvanskog dima, bez obzira na političke razlike.
Neko je ovde, kobajagi slučajno rekao kako je ministar Milosavljević pušio dve paklice i prestao. To je onako zanimljivo podmetanje nekoga sa velikim političkim iskustvom. Ja sam političar amater, ja sam doktor gastroenterolog, profesor interne medicine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, nikada nisam pušio.
Kad jednom ne budem bio na ovoj funkciji, ako ikada imate problem sa stomakom, naći ćete me u Kliničkom centru Srbije.
Hvala vam na konstruktivnosti i čestitam građanima što imaju Skupštinu koja je u stanju da raspravu o duvanskom dimu vodi kao da je sa sto godina tradicije normalne parlamentarne rasprave, a ne samo sa deset.

Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu i Predlogu zakona o lekovima i medicinskim sredstvima.
Ovim za danas završavamo rad i nastavljamo sutra, u petak, 9. aprila 2010. godine, u 10.00 časova. Hvala vam.