Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, govoriću argumentovano o onim stvarima koje su u Predlogu zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu loše.
Predlog ovog zakona nije uslov za ulazak Srbije u EU. Zakon je predložen radi sprovođenja Okvirne konvencije o kontroli duvana Svetske zdravstvene organizacije, koju je Republika Srbija ratifikovala 9. februara 2006. godine, a stupio je na snagu 9. maja 2006. godine.
Od ukupno 27 zemalja članica EU Okvirnu konvenciju je ratifikovalo 26 zemalja, dok je Republika Češka za sada samo potpisnica. Srpska radikalna stranka smatra da je zakon rezultat kompromisa i nije dobar, jer nameće ekstremna nerealna očekivanja, štiti proizvođače duvana i profitere, kao što su – distributeri duvana, kockarnice, ugostiteljski objekti.
Zašto, gospodine ministre, niste od 2005. godine radili na implementaciji još važećeg Zakona o štetnosti duvanskog dima? Prosto je neverovatno da ste tek posle nekoliko godina, odnosno krajem 2009. godine shvatili, vi i vaše ministarstvo, da je trenutno važeći zakon neprecizan, prevaziđen i da ga treba menjati.
U Srbiji, pored ovog zakona, na snazi je i Strategija o kontroli pušenja, koju je Vlada Republike Srbije usvojila 18. januara 2007. godine. Zatim Ministarstvo zdravlja je formiralo Komisiju za prevenciju pušenje, a pri Institutu za javno zdravlje dr Milan Jovanović-Batut od pre više godina radi Kancelarija za kontrolu duvana. Postoji i Savet za kontrolu duvana Republike Srbije i čine ga predstavnici više ministarstava.
Kakvi su rezultati postignuti sa svim mogućim propisima, zakonima, promocijama, skupim manifestacijama i kampanjama koje su u vreme ekonomske krize dovele do smanjenja budžeta, a nisu dale očekivane rezultate, sem ličnih promocija? Ministarstvo zdravlja već 10 godina organizuje razne kampanje protiv pušenja, a pušenje je za 10 godina ostavilo 6,9% stanovništva – znači ni jedan procenat godišnje.
Doktorka Krstev, predsednica Komisije za prevenciju pušenja, 29. maja 2009. godine, povodom 31. maja, Svetskog dana bez duvanskog dima, iznela je vrlo zabrinjavajuće i alarmantne vesti – 23% trudnica je pušilo tokom čitave trudnoće, a 37% u nekom periodu.
Vi ste, gospodine ministre, 29. aprila 2009. godine na skupu "Duvan i troškovi zdravstvenog sistema Srbije" izneli da je svaka šesta smrt u Srbiji povezana sa pušenjem. Znači, duvan je jedini legalni proizvod od koga ljudi umiru, a da je jedini razlog njegovog postojanja profit kompanija koje ga proizvode, pa se one trude da što atraktivnijim dizajnom kutija privuku potrošače.
U Srbiji još nije dovoljno razvijena svest o tome koliko je duvanski dim štetan za mozak, srce, pluća, krvne sudove i da javnost ima pravo da sazna punu istinu. Svake godine više od pet miliona ljudi umire zbog duvana. Više od HIV infekcije, side, malarije i tuberkuloze zajedno.
Istraživanja su pokazala da je kod 70% nepušača u Beogradu pronađen nikotin u organizmu jer su uglavnom na radnom mestu bili izloženi duvanskom dimu. Dim od duvana je najveći serijski ubica. Duvanski dim sadrži preko četiri hiljade otrova koji loše utiču na zdravlje, od kojih je za 50 dokazano da su kancerogeni. Podjednako su ugroženi i oni koji puše, a i oni koji udišu dim, tzv. pasivni pušači.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u svetu danas puši više od jedne milijarde stanovnika. Ako ne prestanu sa pušenjem, jedna trećina do jedne polovine umreće od posledica pušenja i to u proseku 15 godina ranije.
U Srbiji, prema istraživanjima iz 2006. godine, puši 38% muškaraca i 29% žena. Ono što je krajnje zabrinjavajuće, to je da više od polovine školske dece u Srbiji, starosti između 13 i 15 godina, više od 50%, već su pušili cigarete, a svaki šesti, 16,33%, trenutno puši.
Približno jedna trećina, odnosno 31,30% su zapalili svoju prvu cigaretu pre nego što su navršili 10 godina života, što ukazuje na visok potencijal upotrebe duvana i potencijalno visoku prevalenciju bolesti koja prouzrokuje duvan. U proseku, danas i devojčice i dečaci u Srbiji puše podjednako i, manje-više, u istom broju kao i devojčice i dečaci u Evropi.
Sada bih on nedostacima Predloga zakona koji je pred nama. Kao što smo već rekli, SRS smatra da je ovaj zakon rezultat kompromisa. Vlada Republike Srbije je pod pritiscima duvanskih kompanija i ugostitelja odustala od totalne zabrane pušenja u zatvorenom prostoru.
List "Danas" 23. decembra prošle godine je objavio da je nacrt zakona završen u oktobru 2009. godine, ali nije bio prvobitno usvojen na sednici Vlade. Indikativno je da su sastanku sa duvanskim kompanijama prisustvovali ministri iz G17 plus, koji su kasnije ubedili koalicione partnere da odustanu od potpune zabrane pušenja.
U Srbiji ima oko devet hiljada ugostiteljskih objekata u kojima je zaposleno oko 600 hiljada ljudi. Udruženi u narodnu inicijativu su apelovali na Vladu Srbije da ne usvoji prvobitni nacrt zakona. Ajde Jurekli, savetnik Svetske zdravstvene organizacije u Ženevi, istakla je da se Srbija nalazi među zemljama koje kontrolišu finansiranje duvanske industrije i naglasila je da je neophodno da Srbija poveća takse na duvanske proizvode.
SRS se zalaže za uvođenje reda i regulative koja je efikasna i sprovodljiva i koja će omogućiti rešavanje ovako važnog problema. Predlog zakona koji je predložilo Ministarstvo zdravlja nije ni sistemski, niti će predstavljati institucionalni okvir za zaštitu stanovništva od izlaganja duvanskom dimu.
Počeću od člana 5. predloženog zakona koji se odnosi na ugostiteljske objekte, i to od stava 3. U ovom stavu 3. kaže se da prostor ugostiteljskog objekta ako ne može ravnomerno da bude raspoređen na prostor u kome je pušenje zabranjeno i prostor na kome je pušenje dozvoljeno, odgovorno lice u ugostiteljskom objektu dužno je da veći deo prostora, odnosno stolova, pultova, šankova i drugih površina na kojima se služi hrana ili piće i koji su grupisani u vizualnu celinu odredi kao prostor u kome je pušenje zabranjeno. S tim što taj prostor mora da se nalazi pored ulaza u ugostiteljskom objektu.
Želela bih da čujem od gospodina ministra na koji način misli da zaustavi širenje duvanskog dima, koji znamo u kakvom je agregatnom stanju, u prostoru ugostiteljskog objekta koji ne može ravnomerno da se rasporedi na prostor u kojem je pušenje zabranjeno i prostor u kome je pušenje dozvoljeno.
Takođe, kao psihijatar ne mogu da se ne osvrnem na član 9. ovog zakona koji se odnosi na smeštaj u posebnim ustanovama. U ovom članu 9. stav 1. tačka 2), da je pušenje dozvoljeno u posebno određenim prostorijama u kojima borave pacijenti specijalnih bolnica za lečenje psihijatrijskih bolesti, odnosno pacijenti psihijatrijskih odeljenja, jednostavno rečeno ovaj predlog zakona nemoguć.
Svako ko je radio u psihijatriji i ko radi u psihijatriji mora da shvati da je ovo jedna vrsta diskriminacije psihijatrijskih bolesnika, ako znamo uopšte prirodu psihijatrijskih bolesnika. U psihijatrijskim bolnicama, ovako kako ste vi ovde naveli, leče se teški duševni bolesnici, psihotični duševni bolesnici, koji imaju takvu prirodu bolesti da njih ne možete da ograničite na jednu prostoriju.
Zbog nus-pojava koje imaju od lekova njihovo kretanje ne možete da kontrolišete, pa nažalost ne mislite da ćete sad u 21. veku ove bolesnike ograničavate tako što ćete ih fiksirati za krevete, oduzimati cigarete ili davati medikamentozna sredstva da ne bi pušili.
Pošto su oni svi uglavnom prisilno hospitalizovani, po članu 45. Zakona o vanparničnom postupku ili članu 10. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, niko od njih koji su na ovaj način koji ste vi ovde naveli nije uglavnom dobrovoljno hospitalizovan, pa u nekim psihijatrijskim bolnicama koje su uglavnom tzv. velike psihijatrije, gde se leče teški duševni bolesnici, na neki način su im već uskraćena prava na lečenje time što ste od 2000. godine smanjili broj postelja za lečenje ovih duševnih bolesnika i uskratili ste im lečenje na jedan adekvatan način.
Možda je i povećanje ovog nasilja i uopšte svega i posledica toga što pokušavate da psihijatriju otvorite i da psihijatrijske bolesnike pustite na ulicu, što mislim da je nehumano, da je diskriminacija ovih duševnih bolesnika i kao psihijatar, koja je 23 godine provela radeći u jednoj od najtežih psihijatrijskih bolnica " Dr Laza Lazarević", zalažem se sve ovo vreme da se zaštite prava duševnih bolesnika i da im se omoguće njihova prava.
Zato smatram da ovim duševnim bolesnicima možete, ako imate dobru volju, da dozvolite pušenje, kao što ste i dozvolili pušenje licima koja se nalaze u istražnom postupku. To je što se tiče ovog člana i ovog zakona.
Zatim, to sam govorila samo pet minuta, neću ponavljati odgovorna lica, o tome neću govoriti, ali govoriću u okviru ovog zakona da je nepotrebno uvođenje kancelarije i komisije, jer one, kao što sam već rekla, postoje i postoje lica koja su zadužena, i da je neophodno pojednostavljenje skupe državne administracije.
U Srbiji unazad nekoliko godina radi Republička komisija za prevenciju pušenja, čiji je predsednik doktorka Krstev, a u okviru Instituta Batut primarijus dr Đeletović je šef kancelarije za prevenciju pušenja.
Dalje, umnožavanje institucija koje se istim poslom bave zapravo predstavlja dodatno opterećenje inače skromnog budžetskog fonda. U vreme ekonomske krize, kada duvanski dim nije najveći rizik po zdravlje stanovništva, moramo se truditi da smanjimo broj komisija, agencija i sličnih institucija koje povlače dodatne troškove, ne doprinoseći značajno realizaciji programa prevencije i suzbijanje duvanskog dima.
Na kraju, SRS poziva pušače da prestanu da puše, a oni koji to ne mogu da to ne čine u prisustvu nepušača. Takođe se zalažemo za primarnu prevenciju koja je ovim zakonom potencirana. Međutim, vi ste već govorili o tome da je pušenje, kao i alkoholizam i kao narkomanija, svrstano u bolesti zavisnosti. Znamo da se sve bolesti zavisnosti leče, pa u okviru ovog zakona niste spomenuli uopšte mogućnost sekundarne prevencije ljudi koji ne mogu dobrovoljno da prestanu sa pušenjem, tako da mislim da je i to jedan od problema.

Iskorišćeno je 15 minuta i 50 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Milan Vučković, posle njega narodna poslanica Aleksandra Janković.

Gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, bilo mi je jako zanimljivo da slušam prethodnicu, jedino što nisam razumeo je zašto neće podržati ovaj zakon, jer je argumentacija apsolutno na mestu i podržavam je, i bilo bi još korisno da i glasate za taj zakon i onda bi i Skupština poslala jasnu poruku da je pušenje u zatvorenom prostoru štetno po zdravlje građana. Ali dobro, to je vaše pravo.
Ono što bi trebalo da naglasim u ovoj diskusiji jeste da su većina građana danas u Srbiji pušači. Jer, osim onih preko jedne trećine koji su aktivni pušači, mnogi drugi, velika većina drugih svakodnevno su prinuđeni da udišu taj duvanski dim na svom radnom mestu, u kafićima, u javnom prevozu, u taksi prevozu i to je ono što ovaj zakon tretira i to je ono što mi smatramo za problem.
Danas u Srbiji morali biste da živite negde sami u kolibi, u šumi, pa da ne budete prinuđeni da udišete taj dim, da imate privilegiju da vam u telo ne ulazi nikotin, katran, ugljen-monoksid i hiljade drugih supstanci koje se nalaze u duvanskom dimu, kojima ni ime ne znate, a pri tom ste nepušač.
Pušač, prilikom pušenja najčešće cigarete, udiše oko 15% dima, ostalih 85%, ukoliko puši u zatvorenoj prostoriji, on nesebično deli sa ostalima. Drugi su u toj prostoriji prinuđeni da budu pušači, iako to ne žele.
Zbog toga što je uočeno da postoje problemi koji se javljaju isključivo kod pušača i kod nepušača, osmišljen je taj termin – pasivno pušenje, tako da smo svi mi danas u Srbiji ili velika većina nas, nažalost, pasivni pušači. Predloženim zakonom je omogućena sloboda da onaj ko želi da bude pušač to i bude, a onaj ko ne želi to ne mora da bude. Kao na primer ja, hvala koleginice.
Razume se, svako ima pravo da živi život onako kako misli da je najbolje i svako ima pravo da, ukoliko je odrastao i ukoliko ima potrebu za pušenjem to i čini, ali nema pravo da ugrožava zdravlje drugih. Duboko verujem da je fundamentalno pravo svakog čoveka sloboda, ali ponekad moramo da ograničimo jednu slobodu da bismo proširili prostor sloboda za sve ostale.
Kao što moramo da ograničimo slobodu onog koji bi da parkira nasred puta i da time onemogući građane da normalno prolaze, dakle da onemogući slobodu kretanja za većinu građana, tako moramo da onom ko bi da zapali cigaretu, recimo, na radnom sastanku gde su prisutne njegove kolege koji su nepušači, moramo da mu uskratimo to pravo, moramo da mu tu njegovu slobodu ograničimo, da bismo omogućili onima koji žele da u svom radnom prostoru udišu zdrav, čist vazduh da to i čine.
Naprosto, ovaj zakon u tom smislu nije restriktivan, on je zakon koji širi prostor slobode za veliku većinu naših građana. Mi, ljudska bića, unosimo hranu nekoliko puta dnevno, unosimo tečnost nešto češće, ali udišemo na svakih pet sekundi i onda taj vazduh koji uđe u naša pluća, putem krvotoka, razliva se svuda po telu. Sada, ako pri tom ne udišete čist vazduh, udišete otrovan vazduh, zamislite kako izgleda naše telo, bez obzira na to da li smo pušači ili nismo pušači.
Čuli smo danas i od ministra, dobili smo i u obrazloženju, i od mnogih kolega i koleginica danas mnoge podatke o štetnosti pušenja, o bolestima koje izaziva, o statistici i ne bih da ponavljam te sumorne podatke, ali želim da podvučem da su danas pušenjem najugroženija deca, iako su deca po definiciji najčešće nepušači. Deca su najneviniji pasivni pušači. Pri tom je njihov organizam osetljiviji, njihova pluća su slabija, a pri tom što su manja deca brže dišu i time se više kontaminiraju.
Ovo je zakon koji narodni poslanici treba da izglasaju i Narodna skupština treba da podrži zbog toga što je to naša dužnost upravo zbog te dece. Retko mi se dešava da kad šetam, recimo, kroz Kragujevac, koji je moj rodni grad, i pogledam kroz izloge poslastičarnica, ne vidim neko dete kako u oblaku dima jede svoj omiljeni slatkiš. Naš zadatak je da ovim zakonom zaštitimo ta mala pluća i to je ono što mi činimo i što ćemo učiniti kada izglasamo ovaj zakon.
Dakle, zakon nije restriktivan, nepušači ne treba da se boje, ali ovaj zakon uvodi red, mora da se zna kada je dozvoljeno pušenje, gde, a gde nije dozvoljeno pušenje.
Kao što reče uvažena koleginica Gordana Čomić, kada ljudi među sobom ne mogu da se dogovore, onda zakon stupa na snagu, onda je potrebno da država donese neki zakon i da odredi pravila. Inače, kada bi ljudi mogli oko toga lako da se dogovore, ne bi bilo potrebno da donosimo zakon, ali kako je to u praksi skoro nemoguće, hajde da onda mi kao država, kao parlament postavimo jasne standarde oko toga šta je dozvoljeno, šta nije.
Ovaj zakon to vrlo precizno definiše, vrlo jasno, pri tom nerestriktivno, ostavlja mogućnost u kafićima da se puši, takođe i u nekim radnim prostorijama koje su za to posebno određene.
Zbog toga, hajde da i poslanici drugih opozicionih partija takođe glasaju za ovaj zakon, jer je njihova argumentacija ista kao naša. Ko želi da bude pušač, neka bude. Ko ne želi, ne sme da bude. To je naša poruka. Ovo je zakon za zdravlje čitave naše nacije. Podržimo ga.

Šest minuta i pet sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković, vreme na raspolaganju 3,20 minuta, posle nje narodna poslanica Nataša Vučković.

Jako mi je žao što je ministar izašao, verovatno je anticipirao šta ću govoriti. Izgleda da trenutno Srbija nema većeg prioriteta u oblasti zdravstvene zaštite od usvajanja ovog predloga zakona koji, doduše, nije uslov za članstvo u EU, ali je, koliko sam shvatila ministra "večitog", poslednji veliki poduhvat pre njegovog konačnog davanja ostavke.
No, nemojte, dragi građani Srbije, preterano da se radujete, kao što ste se obradovali kad su nedavno jedne dnevne novine objavile duhovitu vest: "Tomica Milosavljević podneo ostavku", a malo sitnijim slovima dodale "na mesto predsednika Gradskog odbora G17".
Ako je on kao konstanta svake vlade, posle Leposave, procenio da je od svih bolesti zavisnosti sada neophodno boriti se sa zavisnošću od duvana, onda je to sigurno istina, kao iz onog voždovačkog grafita "neko nam je opet stavio duvan u heroin".
Trovači navlače decu na cigarete, umesto da ih lepo puste da nekadašnji slogan "seks end drags end rok-end-rol" svedu na "drags onli", pijani maloletnici bodu se noževima, najmlađi registrovani narkoman ima devet godina, ali je zato važno da se stanovništvo zaštiti od izloženosti duvanskom dimu. Niko i ne spominje dim od marihuane.
Ko ne bi verovao u dobre namere i procene ministra "večitog", kada je bio spreman da prvi zavrne rukav za, doduše, tričavu milionsku proviziju i napravi svojevrsnu koaliciju za praseći grip, uz jake izjave tipa "nemoguće je izbeći pandemiju".
Čak su gripohajkači u jednoj od najgledanijih emisija evropskog javnog servisa stigli do zaključka da i odbijanje naroda da primi toliko nuđenu vakcinu znak nepoverenja u državu. Procenat od 2,5% građana Srbije koji su rekli da vakcini je svojevrstan referendumski odgovor na pitanje imate li poverenja u ministra večitog i Vladu u celini.
Nije bilo očekivano da ovaj večiti ministar postupi kao japanski ministar saobraćaja, koji nije mogao da podnese da mu vozovi kasne 20-tak minuta godišnje, pa je dao ostavku, ali nije baš najnormalnije ni da ministar večni kaže – bez obzira na težinu epidemije svinjskog gripa javnost bi ostala nezadovoljna, ostajem ministar.
Uostalom uvek je moguće višak vakcina pokloniti siromašnijem od nas, humano, a pošto već imamo taj višak i prioritet u razvijanju zdravih stilova življenja će biti lovljenje pušača, sve se plašim da će dolaziti neke komisije da nam njuškaju prste, da vide da li smo u međuvremenu pušili i naravno, drukanje pušača, posebno ako želite da se dodvorite šefu, možda je dobar predlog da se ovi gadni poročni pušači vakcinišu, pa da mi izvedemo još jedan eksperiment in vivo u Srbiji.
Zašto Ministarstvo zdravlja nije pokrenulo longitudinalnu studiju o uticaju osiromašenog uranijuma ili je on možda manje štetan od duvanskog dima? O divno, vraća se ministar. Lepo je i što je ministar tek sad ušao i zavrnuo rukav, ali nije lepo što i dalje taj rukav nije zavrnut da bi se radilo.
Što se tiče komentara ministra večitog da su zdravstveni radnici časno radili svoj posao i da nije u redu da ih opozicija napada, izgleda da je zbog današnje izloženosti stresu, Tomica malo mnogo, da se poslužim njegovom sintagmom, pogrešno interpretirao diskusije.
Zdravstveni radnici u Srbiji su i te kako zavrnuli rukave i s obzirom na to u kakvim uslovima rade jesu pravi podvižnici. Njih niko nije osporavao, osporio je procene, akcije i kompetencije ministra kao političara. S obzirom na ...

Tri minuta 20 sekundi narodna poslanice. Vreme na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno. Hvala vam. Reč ima narodna poslanica Nataša Vučković, posle nje narodni poslanik Đura Mučenski.

Poštovana gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je vrlo indikativno da danas većina poslanika koji su govorili o zakonu o sprečavanju izloženosti građana duvanskom dimu zapravo nije u mogućnosti da opovrgne važnost ovog zakona i da, bez obzira što ga neki kritikuju da je restriktivniji ili manje restriktivan od onog što bi oni sami želeli, niko od nas zapravo ne može da opovrgne rezultate medicinskih istraživanja i, bez obzira da li smo pripadnici medicinske struke ili nismo, ne možemo a da se ne složimo sa dominantnim mišljenjima da je pušenje štetno, odnosno da barem ne kažemo da u svakom slučaju nije korisno.
Ono što u ovoj debati ni u Skupštini, ali ni u našem društvu, ne treba da bude dominantno, to je podela na one koji štite pušače ili na one koji štite nepušače. Ovo nije pitanje dodvoravanja ni jednima ni drugima i mislim da u našoj javnosti, to nije bio slučaj u našem parlamentu, zato govorim, pre svega, o javnosti, ne treba debata o ovom pitanju da poprima takve tonove. To je moje mišljenje. Govorimo o nečemu što je interes celog društva i interes zajednice u celini.
U pravu su oni koji kažu da usvajanje ovakvih rešenja nije evropski standard, da to nije nužno za priključivanje Srbije EU. To je tačno sa stanovišta onoga što čini možda kontekst Aki Komunitera ili pravnih tekovina EU. Ono što je tačno, to je da je prevencija pušenja postala dominantna javna politika u svim evropskim zemljama.
Imate podatke da je od 27 zemalja članica EU njih 26 ratifikovalo Okvirnu konvenciju o kontroli duvana. Ratifikovala ju je i Srbija i ovaj zakon spada u domen primene, implementacije ove okvirne konvencije. I Češka će verovatno vrlo skoro ratifikovati ovu konvenciju.
Na osnovu te konvencije doneli smo Strategiju o kontroli duvana 2007. godine. Tom strategijom smo se opredelili da ćemo voditi jednu određenu politiku prevencije pušenja, voditi određene kampanje za sprečavanje i smanjivanje štetnih dejstava duvana.
Da li je ovaj zakon najrestriktivniji mogući? Moje mišljenje je da nije, da on pooštrava zabranu pušenja u onome što je javna sfera, što su javni prostori itd, ali ostavlja mogućnost izbora da li će neki prostor biti prostor za pušače ili nepušače, kada se radi o ugostiteljskim objektima.
Kada poredimo rešenja koja su prihvaćena u različitim zemljama EU, imate dve zemlje u EU koje imaju potpunu zabranu. To su Irska i Engleska. U devet zemalja postoji delimična zabrana, a u 16 zemalja postoji delimična zabrana sa sistemom podele prostora na prostor za pušače i prostor za nepušače.
Pitanje zaštite građana od izloženosti duvanskom dimu je za mene jedno demokratsko pitanje. To je pitanje na koji način i da li bilo ko ima prava da ugrožava zdravo okruženje nekog drugog građanina. Pitanje zaštite građana od izloženosti duvanskom dimu je takođe pitanje društvene odgovornosti.
Društvo se opredeljuje da je određeno ponašanje društveno prihvatljivo za građane i za zajednicu. To je ono ponašanje koje društvo u najvećem delu smatra dobrim. Mislim da se svi slažemo i današnja debata je pokazala da borba za sprečavanje, odnosno smanjivanje štetnog dejstva duvana jeste nešto što smatramo poželjnim u našoj zajednici.
Pitanje o kojem danas raspravljamo takođe spada u domen ljudskih prava. Podsetiću vas da smo doneli još jednu strategiju, pored Strategije o kontroli duvana. To je Strategija za bezbednost na radu i doneli smo novi Zakon o bezbednosti na radu, jedno od vrlo važnih ekonomskih i socijalnih prava je pravo na bezbedno i zdravo radno mesto.
Kada to dovedete u poređenje sa činjenicom da 70% koji rade u Srbiji jesu izloženi duvanskom dimu na svom radnom mestu, onda ćemo videti da te strategije moraju negde da se dodirnu, odnosno da pitanje zaštite građana od izloženosti duvanskom dimu jeste i pitanje vrlo bazičnih ljudskih prava.
Ono što je važno da se istakne, to je da ovaj zakon nije samo zaštita nepušača. Mislim da je on i zaštita pušača na neki način od njih samih.
Kada govorimo o podatku da su 30 i nešto posto građana u Srbiji pušači, mislim da ćemo se svi složiti s tim da kad pogledamo naše prijatelje ili rođake, od deset njih verovatno troje razmišlja o tome da ostavi pušenje, pokušalo je da ostavi pušenje, ili namerava da to učini u nekom periodu koji je pred njima.
Iskustvo zemalja koji ove mehanizme zaštite imaju već duže vreme pokazuju da ovi mehanizmi zaštite od izloženosti duvanskom dimu, odnosno ograničenje prava na pušenje u određenim situacijama dovodi do određenog smanjenja pušenja i to jeste pozitivan efekat koji očekujemo primenom ovog zakona.
U pravu su oni koji kažu da ima i mnogo drugih zala kojima smo okruženi. Govorimo o alkoholu, narkomaniji, o štetnim uticajima u našoj životnoj sredini, ali protiv toga se borimo. Doneli smo strategiju, različite zakone i primenjujemo ih. Moramo da kontrolišemo na koji način ih primenjujemo.
Ovaj zakon spada u nešto što je pitanje da li smo kao društvo i kao pojedinci spremni da se menjamo. Donosimo brojne zakone – bezbednost hrane, bezbednost građevinskog materijala, zaštita životne sredine. Sve su to zakoni koji pred nas same stvaraju obaveze da se menjamo u svakodnevnom životu i na svom radnom mestu. To pokazuje u kojoj meri smo kao građani, ne samo deklarativno, spremni da se samodisciplinujemo u nekom procesu pridruživanja EU, u kojoj meri smo spremni da prihvatimo promenu u svakodnevnom životu.
Tako je i sa ovim zakonom. Ovim zakonom, kada ga budemo usvojili i počeli da ga primenjujemo, pokazaćemo da li smo spremni da se menjamo i samim tim da li smo spremni da se samo disciplinujemo.
To je jedna pojava koja je, čini mi se, našem društvu jako potrebna. To znači da li ćemo kao građani biti odgovorniji prema drugim građanima. To znači da li ćemo kao prosvetni radnici, kada budemo poštovali odredbe o zabrani pušenja u školama, gimnazijama, univerzitetima, slati direktnu poruku mladim naraštajima da je pušenje štetno i da očekujemo da oni slede jedno takvo društveno prihvatljivo ponašanje, da ne otpočinju pušenje.
Da li ćemo kao lekari biti odgovorni prema svojim pacijentima i slati i njima, takođe, jasnu poruku da se slažemo sa rezultatima medicinske nauke, da prihvatamo štetnost pušenja i da ne pušimo u bolnicama. Da li ćemo, naravno, kao državni službenici, kao poslanici, kao ministri, kao svi oni koji rade s nama, na primer u parlamentu, novinari, biti u stanju da poštujemo odluke i propise koje donosimo.
Ovo pitanje je naravno multidisciplinarno ili da kažem pitanje primene ovog zakona ne spada samo u domen Ministarstva zdravlja. Bilo bi vrlo dobro da je tu danas bio i ministar obrazovanja, ministar državne uprave, zato što smatram da postoji potreba da imamo jednu vrstu društvenog i političkog konsenzusa o potrebi poštovanja ovog zakona.
Postoji primedba da su kazne za nepoštovanje odredbi ovog zakona vrlo visoke. Videćemo kako će to biti u primeni. Nadam se i volela bih da primena ovog zakona ne bude doprinos značajnijem punjenju državnog budžeta na osnovu naplate kazne zbog nepoštovanja ovog zakona.
Verujem da ćemo kao društvo i kao građani i kao pojedinci, pokazati u svakodnevnom našem životu svest o tome, o potrebi da budemo odgovorniji prema sebi samima, ali i prema ljudima sa kojima živimo. Zbog toga ću glasati naravno za ovaj zakon i pozivam i sve druge da to učine.

Devet minuta i 30 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Đura Mučenski. Posle njega narodni poslanik Nikola Lazić.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici,  sa posebnim zadovoljstvom danas učestvujemo u ovoj diskusiji o zakonu o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.
Danas smo prvi put napravili onako jednu pravu parlamentarnu atmosferu, jednu kvalitetnu diskusiju, gde se praktično iz diskusije svakog govornika može videti da li pripada grupi pušača ili nepušača, i da smo pomalo izašli iz nekih stranačkih okvira i da svi na neki način svojim argumentima i kontraargumentima dajemo pravi parlamentarni kvalitet raspravi zakona koji bi trebalo da bude kao takav primer i za sve ostale rasprave.
Izneću prosto nekoliko istorijskih činjenica i osnovnih pokazatelja koji pokazuju ozbiljnost problema koji proističu iz aktivnog i pasivnog udisanja dima. Duvan je, svi znamo, naziv roda zeljastih biljaka, kao i najpoznatije vrste roda običnog duvana koji se zove "nikotijana tabakum", koji se sadi u celom svetu radi sakupljanja listova koji se koriste za pušenje.
Ime je dobio po prezimenu jednog francuskog poslanika – Žan Nikot, koji je duvan poslao u Francusku, gle paradoksa, za korišćenje u medicini 1560. godine.
Iako legalno prihvaćen duvan, odnosno nikotin u gotovo svim državama sveta spada u jedan od najvećih otrova koji čovek svesno unosi u svoj organizam, ugrožavajući svoje zdravlje i, pri tom, ugrožavajući zdravlje drugih. U duvanskom dimu se nalazi oko 4.000 štetnih i 43 kancerogene materije koje izazivaju 40 različitih oboljenja. Nikotin kao sastavni deo duvanskog dima je visokotoksička droga i stvara ozbiljnu zavisnost. To moramo imati na umu kada razgovaramo o ovom zakonu.
Najveću pozornost ovog zakona treba da nam privuče činjenica koju je naglasio moj kolega Milan Vučković, a to su deca. Istraživanja koja je radila Svetska zdravstvena organizacija pokazuje da je gotovo preko polovine dece sveta izloženo pasivnom unošenju duvanskog dima. Nažalost, Srbija po istraživanju koje je sprovedeno 2008. godine prednjači. Naša deca u uzrastu od 13 do 15 godina su izjavila da preko 77% žive u domaćinstvu gde su izloženi pasivnom pušenju i unošenju dima.
Druga činjenica koja je poražavajuća jeste broj pušača među decom. U uzrastu od 13 do 15 godina tu se, nažalost, poredimo sa svetom – 8,9%, nešto niži postotak je u našoj populaciji. U nekim stvarima smo prosto stigli svet, što u ovom slučaju, nažalost, nije dobro.
Svake godine u svetu četiri miliona ljudi izgubi život zbog pušenja. Svaka popušena cigareta skraćuje život za sedam minuta. Znate, dok sedite sa svojom porodicom ili sa svojim prijateljima, završavajući jednu cigaretu, vi sebi svesno skraćujete život za sedam minuta.
Jedna činjenica je najvažnija u ovom svetlu svih ovih rasprava da je pušenje bolest zavisnosti, nažalost, široko socijalno prihvaćena, zato što ne izaziva neposredne štetne efekte kao zloupotreba droga i alkohola, i na taj način je vrlo opasna.
Iako duvanska industrija obezbeđuje profit i posao za hiljade radnika, uzgred budi rečeno ti radnici i nemaju neke zarade, najveći profit od toga ostvaruje duvanska industrija.
U svim zemljama, na svim nivoima razvoja i dohotka, siromašni najviše puše i najviše su opterećeni bolestima uzrokovanim pušenjem. Svaka država snosi velike ekonomske troškove zbog koštanja zdravstvene zaštite i smanjenja produktivnosti zbog bolesti koje su izazvane pušenjem.
U visoko razvijenim zemljama je procenjeno da od pet do 15% cene koštanja zdravstvenih usluga otpada na bolesti lečenja kao posledice pušenja. Pušenje je glavni razlog i glavni faktor rizika za hronične opstruktivne bolesti, za malignitete pluća, za kardiovaskularne bolesti, infarkt i inzulte, kao i za bronhitis i astmu kod dece.
U Srbiji se svake godine registruje 4.300 novih obolelih ljudi od raka pluća. Izlečenje nije izvesno, a to državu košta jako mnogo. Za jednog obolelog u svetu, u razvijenim zemljama, od raka pluća izdvaja se 25.000 evra, toliko košta njegovo godišnje lečenje. To bi kod nas bilo na godišnjem nivou 107 miliona evra ili negde oko 10 milijardi dinara, a znamo da je budžet Republike Srbije 750 milijardi dinara. Možemo samo da uporedimo koja bi to cifra bila ako bismo mi tu cifru morali da izdvojimo za te bolesnike.
Ono što na neki način predstavlja putokaz šta treba mi da radimo i ono što je moj kolega Simo Vuković rekao, šta je uradila Finska. Finska je pre pola veka 76% muškaraca imala pušača. Kroz edukativni program, kroz različite programe koje je država sprovodila, oni su taj broj smanjili na 26%. Za 50 godina jedan procenat godišnje i to je uspeh. Šta su dobili? Dobili su rezultat. Smanjili su broj obolelih od raka pluća za neverovatnih 63%.
Sve ovo govori u prilog da se mora agresivno ući u bitku protiv pušenja. U svetu je potpisalo 137 zemalja sporazum o kontroli duvana UN. Dve osnovne stvari kao poruka iz tog sporazuma idu, da sve vlade treba da donesu zakone kojima će stanovništvo zaštititi od izloženosti duvanskom dimu, kao i da treba da sprovedu obrazovne kampanje za smanjenje izloženosti dimu u domaćinstvu, zato što je još uvek vrlo visoka.
Koji su razlozi za donošenje ovog zakona? Osnovni razlozi jesu da se sistemski, zakonski uredi zaštita stanovništva od duvanskog dima, što podrazumeva potpuno uklanjanje duvanskog dima iz radnog i javnog prostora, da se stvore bezbedni uslovi za radnu zdravu sredinu i na taj način smanje troškovi zbog zaštite na radu.
Da se preventivnim delovanjem utiče na decu i mlade dane počinju sa pušenjem, a na odraslo stanovništvo koje puši da pušenje ostavi i da se posveti zdravom načinu života.
Na taj način mi sprovodimo obaveze iz Okvirne konvencije o kontroli duvana SZO, koju je ova Narodna skupština donela 9. februara, a stupila na snagu 9. maja 2006. godine. Na kraju, ispunjavamo obavezu države da pojedince zaštiti od duvanskog dima na način donošenjem takvih zakona.
Neću se baviti pitanjima kojima je regulisana zabrana pušenja u zatvorenim javnim prostorijama, u javnom prevozu, o izuzecima, to je nešto što je bilo predmet debate svih poslanika i to je nešto što je jasno da predstavlja realan način da donesemo jedan zakon koji se može ostvariti i biti sprovodljiv u našim uslovima.
Više bih se osvrnuo na drugi deo priče, a to je priča oko primene zakona. Imao sam jednu dilemu, ima jedan deo ovog zakona koji se naziva u samom tekstu – društvena briga za zdravlje stanovništva u Republici Srbiji. U ovom momentu bih rekao – državna briga.
Državna briga iz tog razloga što još uvek mislim da nemamo dovoljno ojačan kapacitet svesti u našem stanovništvu o štetnosti duvanskog dima i da država mora da preduzme određene korake, a mi kao narodni poslanici, koji smo predstavnici građana i koji činimo tu državu treba taj deo posla da iznesemo, da bismo stvorili uslove i sproveli ono što jeste glavni zadatak, a to je da očuvamo zdravlje stanovništva.
Onoga dana kad uspemo da promenom svesti kroz obrazovanje, kroz vaspitanje, dođemo do tog koraka, onda mislim da možemo da kažemo da će to biti društvena briga. U ovom momentu mislim da je to državna briga. Te dve stvari koje moramo da odradimo, možemo da uradimo na sledeći način. Jedno je kaznena politika, koja je deo zakonskih odredbi, a drugo je menjanje svesti kroz obrazovanje, vaspitanje i kroz donošenje određenih programa prevencija za suzbijanje upotrebe duvanskih proizvoda.
Da je to moguće, imamo živi primer iz nedavne prakse, kada smo doneli zakon o saobraćaju koji je drastično promenio navike u vožnji. Bilo je neshvatljivo da ljudi maltene vezuju pojaseve, čak su bile izjave u Narodnoj skupštini da pojedini ministri nisu bili ti koji su to radili. Danas vidimo da svi voze sa upaljenim svetlima i da svi vezuju pojaseve. Znači, nekada moramo da primenimo određene restriktivne mere da bi na taj način uticali na prihvatanje određenih zakonskih normi i da bi svi shvatili da je to ozbiljna stvar kojoj smo posvećeni.
Radi obezbeđivanja društvene brige za zdravlje stanovništva, ministar će doneti program za prevenciju, institucionalno o tome će da se stara Institut za javno zdravlje, a Komisija za prevenciju upotrebe duvana će doneti pripremu predloga programa mera za prevenciju i suzbijanje pušenja.
Pošto često u našoj političkoj praksi bude onako pošalica – ako ne želiš da rešiš problem, onda formiraš komisiju, pa se to razvuče. Nadam se i ubeđen sam da to tako neće biti, jedna mala pošalica. Naime, očekujem upravo od te komisije i od gospodina ministra da taj predlog programa mera za prevenciju i ovaj drugi deo što komisija treba da uradi, a to je da prati i procenjuje godišnje aktivnosti i postignute rezultate u sprovođenju programa čujemo u nekom izveštaju za godinu dana. Da vidimo šta smo uradili, da vidimo koliko je kazni naplaćeno, koliko je ustanova obiđeno i koliko je stvarno posle izvesnog vremena nešto konkretno učinjeno.
Ogromna je obaveza pred svima nama, najveća u ovom momentu leži oficijelno na gospodinu ministru zato što je predlagač zakona, ali mi svi moramo da znamo da ne može jedan čovek da sprovodi zakon. U tome moramo da mu pomognemo svi, da damo svoj doprinos. Ono što očekujemo svi od njega, i tu ima apsolutnu moju podršku, da bude krajnje restriktivan i krajnje, maksimalno, koliko god može, dosledan u primeni ovog zakona.
U tome očekujem pomoć svih narodnih poslanika, jer ako mi, kao narodni poslanici, zakon koji donesemo ne poštujemo, kako možemo da očekujemo od građana da ga poštuju? Velika je odgovornost na nama.
Želeo bih da naglasim još jednu stvar. Lekar sam po profesiji. Iz današnje diskusije se videlo ko je pušač, a ko je nepušač. Imali smo jednu kvalitetnu diskusiju koja je izašla iz stranačkih okvira. Videli smo kontra i argumente za, ali iz svega ovoga ja bih izvukao jednu rečenicu koju su me učili prvo u medicini, prvo pravilo – primum non nocere, prvenstveno nemoj da naškodiš.
Hajde da učinimo svi jedan korak. Mislim da bi lekari, kao najodgovorniji ljudi koji vode i sprovode zdravstvenu zaštitu, morali biti primer svima drugima da pokažu da je pušenje nešto što je štetno za zdravlje i da svojim ličnim primerom pokažu da to ne treba da se radi i da se treba od toga odvići.
Ja sam bivši pušač, uspeo sam da se izborim s tim. Pozivam i sve ostale kolege da svojim primerom to urade. Pozivam gospodina ministra da bude dosledan u primeni ovog zakona i u ovome će imati sigurno podršku svih poslanika, ona je jasna, očigledna iz svih diskusija koje su bile u toku današnje rasprave izložene.
Možda neće svi poslanici glasati za ovaj zakona, čak uveren sam, iako neki poslanici iz pozicije ne bi glasali za ovaj zakon, da ćemo imati podršku iz redova opozicije. Hvala najlepše.

Iskorišćeno je 14 minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Nikola Lazić, a posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.

Na raspolaganju poslaničke grupe DSS je devet minuta i 10 sekundi.