U redu je. Samo moram opet imati jedan mali komentar. Pauza u radu parlamenta zapravo se ne podudara sa pauzom u plenarnom zasedanju. Molim vas, mi i te kako radimo i kad nema plenarnog zasedanja. Gospođa Gordana Paunović-Milosavljević, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, na Odboru za zdravlje i porodicu izdvojila sam mišljenje povodom Zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu. Sednicu Odbora, kao što smo već čuli, dr Paja Momčilov, predsednik Odbora, zakazao je po Poslovniku.
Na početku sednice bio je dovoljan broj članova i vladajuće koalicije i opozicije tako da je postojao kvorum, usvojen je dnevni red koji je imao dve tačke. Prva tačka se odnosila na Predlog zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, a druga tačka je bila Predlog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima.
Posle prve tačke, znači, kada je postojao kvorum, izdvojila sam mišljenje na Predlog zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu. Posle druge tačke, poslanici vladajuće koalicije, možda da je tu bio ministar ne bi napustili sednicu, jer je bilo 10 gostiju, predstavnika Ministarstva i iz civilnog sektora, i na iznenađenje svih gostiju, oni su jedan po jedan napuštali sednicu, tako da je sednica ostala bez kvoruma.
Nadležni odbor je ostao uskraćen za izveštaj koji, po članu 141. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, treba da predloži Skupštini, odnosno da se Odbor izjasni da li prihvata ili ne prihvata zakon u načelu.
Srpska radikalna stranka se zalaže za uvođenje reda i regulative koja je efikasna, koja je sprovodiva i koja će omogućiti sistemsku zaštitu stanovništva od izlaganja duvanskom dimu. Ovaj predlog zakona je sve, samo nije ono čime nadležno Ministarstvo zdravlja želi da ga predstavi.
Zakon nije ni sistemski, niti će predstavljati institucionalni okvir za zaštitu stanovnika od izlaganja duvanskom dimu. On ne može da bude idealan, ne može rešiti sve probleme bezbednosnog nivoa izloženosti duvanskom dimu, ali ne može biti ni ovakav kakvog ste predložili.
Ovaj Predlog zakona nije dobar jer je rezultat kompromisa. Nameće ekstremna i nerealna očekivanja, tako da je njegova implementacija slabo moguća. Na ovaj Predlog zakona podneli smo amandmane, što govori kakvo je naše mišljenje i stav. Svojim amandmanima želimo da doprinesemo da se ovaj Predlog zakona popravi, da može da se primeni, a ne da ostane mrtvo slovo na papiru, kakav je i važeći zakon usvojen još 2005. godine.
U Predlogu zakona ima dosta nepreciznosti, nejasnoća, što ukazuje na određeno ne poverenje ovog zakona. Za ovih još nekoliko minuta osvrnuću se samo na dva člana, a kasnije, u načelu, govoriću i o ostalim članovima Predloga zakona.
Na član 12, koji se odnosi na lice zaduženo za kontrolu zabrane pušenja, i član 14. – obaveze lica zaduženog za kontrolu zabrane pušenja. Ova dva člana su posebno sporna danas kada je eksplozija monstruoznih nasilja svakodnevna pojava. Prebacivanje ovlašćenja odgovornog lica, stav 2. člana 12, na druga lica otvara mogućnost diskriminacije, posebno žena, zloupotrebe i zlostavljanja, odnosno mobinga na radnom mestu.
U članu 14. nije jasno definisano šta znači preduzimanje mera, koje može da preduzme odgovorno lice ili lice na koje to lice prebaci, da iz prostora udalji lice koje i posle usmenog naloga ne prestane sa pušenjem.
Da li preduzimanje mera podrazumeva verbalnu komunikaciju ili dozvoljava i fizički kontakt? To bih želela kasnije i u načelnoj raspravi da obrazloži ministar nadležan za zdravlje, ovde prisutan. Smatram da ovako predloženi članovi nisu u interesu građana Srbije.

Poslanik Milan Dimitrijević ima reč.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da sam očekivao da će prilikom rasprave o ova dva zakona biti prisutan ministar zdravlja. Nažalost, nismo imali priliku da sa njim razmenimo neka mišljenja u vezi ova dva zakona, ali ćemo imati verovatno priliku danas.
Gospođo predsednice, moram da vas upozorim na određene činjenice koje se dešavaju na Odboru. O nekim stvarima ja sam vas i ranije upozoravao, a to je nepostojanje kvoruma ili neodržavanje određenih sednica Odbora, što je obaveza po Poslovniku, član 141. o tome govori. Znam da ćete se vi pozvati na zadnji stav člana 141, da ukoliko nadležni odbori ne dostave mišljenje, da će se o zakonu raspravljati u načelu i u pojedinostima. Dakle, i to stoji svakako u Poslovniku.
Prosto nije dobro kada Skupština nema mišljenje nadležnog odbora, ni pozitivno, ni negativno, ni neutralno mišljenje. Šta je to što natera poslanika vladajuće koalicije da u prisustvu velikog broja gostiju civilnog sektora, predstavnika ministarstva, panično napuštaju sednicu Odbora za zdravlje i porodicu?
Da li takvo ponašanje govori o samom zakonu? Verovatno da ima i toga. Svakako da sednice Odbora, u prisustvu svih tih gostiju i predstavnika ministarstva, dobra je prilika da se neke dobre teme otvore, da se o njima porazgovara, a ne da se narodni poslanici koji žele da rade u odborima dovedu u jednu takvu situaciju da gosti koji su prisutni na sednici Odbora ostaju zapanjeni ponašanjem narodnih poslanika.
Gospođo predsednice, takvo ponašanje pojedinih poslanika svakako utiče na ono što je bilo jučerašnje objavljivanje u medijima kakav je rejting Narodne Skupštine RS. Nekoliko puta sam vas upozoravao o tim stvarima i pozivao se na član 27, da ste vi kao predsednik Narodne skupštine dužni da se starate o primeni Poslovnika, da ste dužni da narodne poslanike opominjete da svoje radne obaveze izvršavaju. Koliko vidim, vi to niste uradili ili niste dovoljno bili energični da poslanike opomenete da se pridržavaju i ispunjavaju svoje obaveze.
Kako sada možemo da raspravljamo o zakonu kada nemamo izveštaj nadležnog Odbora? Možemo. Raspravljaćemo i reći ćemo šta mislimo o ovom zakonu, ali nije dobro kada Odbor koji je resorni, koji je stručan nema mišljenje o ovom zakonu, a pred nama je svakako jedan vrlo važan zakon, a to je zakon o lekovima i medicinskim sredstvima.
Odbor jeste razmatrao neka pitanja vezana za taj zakon. Čulo se i mišljenje struke i određene vrste zamerki, ali je prosto neverovatna stvar da onog momenta kada treba Odbor da se izjasni o tom zakonu da se desi to što se desi. To samo govori dovoljno i sasvim jasno o ponašanju i odgovornosti poslanika vladajuće koalicije.

Molim poslanike da odgovaraju svim svojim obavezama, ali nisam u mogućnosti da primenjujem vaspitne mere.
Gospodin Žarko Korać.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na sednici Odbora sam takođe izdvojio svoje mišljenje. Pošto imam relativno kratko vreme na raspolaganju da izložim zašto sam to učinio, govoriću isključivo o Predlogu zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.
Isključivo ću reći nešto o njegovoj koncepciji. Ovaj zakon je rezultat jednog kompromisa. Ovde se postavlja pitanje – šta naša država, ne samo Ministarstvo zdravlja, želi u odnosu na pušenje? Da li želi jednim radikalnim rezom da smanji mogućnost da se puši na različitim mestima i time posredno da utiče na smanjenje broja pušača u našoj zemlji?
Istraživanja u drugim zemljama su pokazala da se smanjuje broj pušača ako se ovo ograniči. Ili da napravi jedan hibridni zakon, kako je rekao gospodin ministar – polukorak do takvog zakona, jer u ovom zakonu imamo čitav niz kompromisa koji, recimo, nisu uobičajeni u svetu?
Navešću samo za primer da se ovde dozvoljava pravo pušenja u određenim medicinskim zdravstvenim ustanovama, pa recimo psihijatrijskim bolesnicima, nepokretnim bolesnicima itd. Moram da kažem da gotovo nema zemlje u svetu gde je dozvoljeno pušenje, razvijene zemlje, u medicinskim ustanovama.
Razumem šta je bio motiv. Na praksi i kasnije u nekim istraživačkim radovima sam boravio u psihijatrijskim ustanovama, znam šta znači zavisnost od pušenja kod te vrste pacijenata. Ovde je ključno pitanje –šta država u stvari ovde želi?
Nemojte da vodimo ovde teoretske rasprave o tome šta su prava države. Ovde su me svi pušači već napali, koji me znaju, ovde u Skupštini, da ne treba takav zakon, da treba pušiti. To je pogrešno. Nemojte da vodimo sociološke rasprave o tome šta država sme i ne sme.
Država sme mnogo štošta. Ako država može da ograniči brzinu vožnje na autoputu, da uzmem jednu analogiju, to čini da bi sprečila saobraćajne nesreće, država ima pravo da se umeša u ovu oblast i to su radile i druge države sa vrlo drakonskim zakonima.
U ovom zakonu praktično dozvoljavamo ugostiteljskim objektima da se izdvoji jedna prostorija. To u praksi znači da će se pušiti praktično i dalje u ugostiteljskim objektima. Ovde se doduše navodi da treba da bude ugostiteljski objekat iznad 80 kvadrata itd. Mnogi kafići su manji od 80 kvadrata, pa kao neće biti dozvoljeno pušenje.
Ovde se uvodi institucija, ne kaže se tako, lica koje je zaduženo za sprovođenje zakona. To je praktično redar. Moram da kažem da mi je prosto neverovatno da imamo redara. Neka zakon učini odgovornim direktora ustanove ili onoga ko vodi tu ustanovu. Meni je najlogičnije da onaj ko ima najveći autoritet brine o sprovođenju zakona, a ne neki redar koga niko živ neće slušati i u suštini da budemo načisto služiće za podsmeh.
Nemamo način da sprovedemo ono što smo ovde rekli, a to je taj, hajde da ga nazovem, redar, lice zaduženo za sprovođenje zakona i u stvari je posledica kompromisa da je dozvoljeno pušenje u tim ustanovama, a pušenje ne treba da bude dozvoljeno u tim ustanovama.
Imao sam prilike u svetu, u mnogim zemljama da vidim, ako hoćete nivo zabrane pušenja u javnim ustanovama, da ljudi izlaze npr. u Kanadi na minus 20 u cipelicama da popuše cigaretu, ali niko na to ne reaguje, zato što smatraju, kako ovaj zakon u obrazloženju vrlo jasno navodi, da su ljudi izloženi pasivnom duvanskom dimu i da prostite, dame i gospodo, ja sam nepušač, u ovoj zemlji pušači terorišu nepušače, a ne obrnuto.
Izvinite, mi nepušači smo ovde terorisani, a kako se ovde navodi u obrazloženju zakona, trećina stanovništva u Srbiji otprilike puši, mi smo u većini. Izvinjavam se, dve trećine stanovništva Srbije, odnosno da kažem da je taj procenat približan u svetu su nepušači i oni imaju prava da zahtevaju svoju zaštitu.
Tražim da se ovde štite nepušači jer je paradoksalno da budu zaštićeni i pušači, jer oni ovde se izlažu ogromnim zdravstvenim rizicima koji su ovde s razlogom navedeni.
Da kažem još ovo, ovde moramo da se opredelimo koga štitimo, da li štitimo industriju duvana, da li štitimo porez, jer se veoma velikim porezima državni budžet puni, od cigareta i duvana, od prometa, ili želimo da štitimo zdravlje stanovništva? Ako smo se opredelili za zaštitu zdravlja stanovništva, onda od početka to mora da bude zakon.
Bio sam u Skupštini Srbije u vreme Miloševića u to vreme 90-tih kada je donesen takođe jedan Zakon protiv pušenja koji nikada nije primenjen, jer on uzgred nije ni imao kaznene mere. Ovaj zakon bar ima kaznene mere koje su predviđene. Nažalost i tu instituciju čuvenu – redara.
Gospodo, u Hrvatskoj kada je donesen zakon da vozači ne smeju da imaju nimalo alkohola, došlo je do pobune ugostiteljskih objekata. Slomili su zakon i tamo je sada jedan mali procenat alkohola u krvi dozvoljen. Da li je moguće da ćemo mi u Srbiji zapravo biti i dalje žrtve jednog ogromnog lobija, ne kažem da to radi Ministarstvo zdravlja, proizvođača duvana, vlasnika ugostiteljskih objekata i onih koji su na strani pušača?

Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici žele reč? (Da.) Gospodin Krpić. Izvolite.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, danas kada raspravljamo o Predlogu zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, poslanici PUPS pozdravljaju predlog donošenja ovog zakona. Zbog čega?
S obzirom na to da je nikotinizam socijalno medicinski problem, neophodna je i nacionalna strategija borbe protiv nikotinizma. Tu prvo stavljam kao najodgovornije Ministarstvo zdravlja, zatim Ministarstvo prosvete, Ministarstvo rada i socijalne politike, Ministarstvo trgovine, Ministarstvo poljoprivrede. Ovaj problem, uz političku i stručnu javnost, mora da kao cilj bude objedinjenje svih društvenih snaga u Srbiji. Samo tako se može organizovati prevencija i smanjivanje nikotinomanije.
Sećam se Skerlićeve ulice broj 24 gde je bio Institut za zdravstveno vaspitanje i dr Kovačević Nemanju koji je bio pionir borbe ovoga do čega smo danas došli. Mislim da je to dobar put kojim ide Ministarstvo zdravlja sa svojim predlozima u smislu zaštite zdravlja stanovništva Srbije.
Potrebno je i poželjno osposobiti primarne oblike zdravstvene zaštite, kao što su domovi zdravlja, zavodi za javno zdravlje, ali i u jednim i u drugim, i u svim zdravstvenim institucijama moraju biti stroga pravila – lekari bez cigareta u ruci u ordinaciji. U obrazovanju učitelji bez cigareta u ruci pred učenicima.
Ako se tako postavimo, onda ćemo sigurno da studente informišemo pre upisa na medicinske odnosno zdravstvene fakultete, pedagoške, filozofske itd. i da im jasno kažemo koliko je neiscrpan kontigent problema od kojih proističu mnogi i ekonomski problemi.
Sadnja duvana umesto srodnih žita, umesto voća, umesto povrća, i sad zamislite, budžet Srbije koji se teško puni i teško stvara, Ministarstvo poljoprivrede daje subvencije poljoprivrednicima koji sade duvan, a neka statistika koja je tačna ili netačna, brojevi kažu da u Srbiji oko 12.000 hektara se sadi duvanom i ljudi za to dobijaju još subvencije, a sa druge strane govorimo o narodnim kuhinjama gde ljudi nemaju hleba, brašna itd.
Svi pokazatelji ukazuju na nekontrolisanu potrošnju duvana u našoj zemlji. Bolesnici stižu do lekova u poodmakloj fazi bolesti, kada je lečenje neuporedivo teže i posledice veće, malignitet, opstruktivne bolesti pluća, TBC i drugo.
Nekada su radne organizacije preko medicine rada slali svoje zaposlene u zdravstvene organizacije preventive radi. Danas tu ima problema i preventiva košta, i možda najviše košta, ali je najplodonosnija.
Situacija je dramatična. Pušenje ne utiče samo negativno na zdravlje, već i na porodicu, na radnu organizaciju, ekonomske prilike i velike ekonomske štete. Promovisati zdrav stil života, usvojiti politiku zabrane pušenja u školama i na radnom mestu mislim da je sada prioritet.
Svaka osoba i svaka porodica zavisnika imaju nevolje uzrokovane bolestima kao posledicu pušenja koje na prvi pogled nisu uočljive. One zahtevaju duži i temeljitiji rad. Potrebne su korenite izmene u ponašanju naše omladine.
Apstinencija sama po sebi ne znači ništa ako se ne radi na promeni ličnosti i prihvatanju novih zdravih životnih stavova i života. Specifičnosti naše zemlje povezane sa upotrebom i zloupotrebom duvana pokazuju zabrinjavajuće tendencije, naročito kada je reč o mladima.
Malo se govori o štetnosti pušenja među ženama, među trudnicama, a u adolescentnom periodu duvan je nažalost ulazna droga, a nastavlja se sa drugim psihoaktivnim supstancama, što kod većeg broja mladih dovodi do rizičnog ponašanja, napuštanja škole i drugih brojnih problema.
Alarmantan je podatak da teret koštanja lečenja bolesti i smrtnosti građana Srbije inicira kao podstrekač ili inicijalna kapisla upotreba i zloupotreba duvana, što raste ukoliko još ovome dodamo izgubljeno vreme radnika u toku radnog vremena i njihov nerad dok im je cigareta u ruci, znači nerad u to vreme, zatim troškove za nabavke lekova i bezuslovno njihovo lečenje izazvano od duvana i duvanskog dima.
Da pomenem da ova pošast izaziva veliki broj medicinskih posledica, štetnih po zdravlje i pušača i nepušača. Dugotrajna i skupa lečenja, sa velikim brojem bolesničkih dana, i zauzimanjem bolničkih kapaciteta, smanjuju produktivnost, dovodi do kolapsa zdravstvenog sistema i predstavlja društveni teret i trošak.
U Srbiji kažu da ima 8,8% mladića i oko 8% devojčica koje su već do 16 godine probale da konzumiraju duvan i da su mnogi nastavili da puše. Ova raširena upotreba duvana predstavlja veliki socijalni i medicinski problem.
Prema stavu SZO, pušenje je najveći pojedinačni preventabilni faktor prevremene smrti, bolesti i nesposobnosti. Ova masovna pojava, koja se opravdano naziva pandemijom, pokazuje dramatično povećanje u zemljama u razvoju, pa i u Srbiji, a stagnira ili opada u pojedinim najrazvijenijim zemljama u svetu.
SZO je sačinila i stalno promoviše strategiju "zdravlje za sve građane planete". U njoj je data puna pažnja aktivnostima koje treba da sprovede zemlja članica, zdravstvena služba, preduzeće, kolektiv, zajednica i svaka osoba prihvatajući zdrave životne i razumne navike.
SZO je procenila da svake godine u svetu umire tri miliona ljudi od pušačkih bolesti i da će do 2020. godine umreti oko 10 miliona stanovnika. U periodu od 2020. do 2030. godine preko 100 miliona će umreti zbog posledica pušenja.
Još 1970. godine SZO je zabranila pušenje na zasedanjima skupštine i sednicama komiteta i svim svojim prostorijama. Istovremeno je energično zahtevala od UN da je podrže. Ovaj predlog su podržale sve međunarodne organizacije u sistemu UN, takođe i naša zemlja.
SZO je 75. godine obrazovala Komitet eksperata za kontrolu pušenja i Svetski dan zdravlja 7. april je juče bio. Trebalo je da bude obeležen nekom porukom protiv pušenja ili za žrtvu u korist zdravlja, ali 31. maj nam dolazi u susret. On od 1989. godine je proglašen svetskim danom bez cigareta, odnosno to je svetski dan bez pušenja.
Zbog sveta toga poslanici poslaničke grupe PUPS u danu za glasanje glasaće za ovaj zakon jer mislimo da Srbija, kao deo UN i sveta, ima moralnu obavezu, a Etički komitet SZO je dao obavezu svakom lekaru da se bori za ova načela.

Reč ima gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, svašta smo uradili u ovoj skupštini, tako da za mene neće biti problem da sam sa sobom razgovaram, ali mislim da je besmislena rasprava koja poče tako što nam se ministar obrati u diskusiji od pet minuta i onda napusti sednicu.
Možemo da nastavimo rad, imamo šta da kažemo o ovim zakonima, ali i ovo je dovoljna potvrda i neozbiljnosti i neodgovornosti kojoj nažalost ne sme biti mesta u tako važnom ministarstvu kao što je Ministarstvo zdravlja.
Što se tiče Zakona o zabrani pušenja, mislim da je izostala jedna iskrena analiza efekata države u dosadašnjoj borbi protiv pušenja i to je naš zajednički problem, jer ne možemo živeti mimo sveta. Većina nas je bila u prilici da, bez previše problema, putujući svetom, vidi život u kojem su vrlo jasno definisana pravila i obaveze pušača i pravila i obaveze ljudi koji ne puše.
Jasno je da su prava i obaveze nepušača u svakom trenutku ispred prava i obaveza pušača zbog toga što pušači ne ugrožavaju samo svoje zdravlje, nego i zdravlje onih koji su njihove žrtve pre svega zbog činjenice da su osuđeni da se nalaze u njihovom prisustvu.
Do sada smo vrlo neodgovorno primenjivali Zakon o zabrani pušenja. Drago mi je što je u parlamentu, na našu inicijativu, uspostavljen kakav-takav red i što je parlament prestao da se ponaša onako kako su nažalost nastavile da se ponašaju mnoge druge institucije u zemlji, ali bez jasne svesti o štetnosti pušenja svaki zakon će biti neefikasan.
Ne bih želeo da donosimo zakone kojima ćemo formalno negovati taj trend uspostavljanja sistema vrednosti karakterističnog za prostor recimo EU čiji član želimo da budemo, a da pri tom te zakone niko ne poštuje i ne primenjuje.
Koliki su troškovi Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja zbog finansiranja recimo lečenja ljudi koji su oboleli od bolesti koje su posledice pušenja? Koliki su troškovi naših kompanija zbog toga što ljudi uzimaju bolovanje usled lečenja koje je posledica pušenja? Koliki su bili troškovi države u dosadašnjoj borbi protiv pušenja i koliko će oni biti veliki u vremenu koje je pred nama ukoliko želimo da budemo efikasni u primeni ovog zakona.
U Turskoj je pre godinu dana u potpunosti zabranjeno pušenje, u Grčkoj takođe. U Italiji, zemlji espresa i cigareta, takođe vrlo jasno se poštuje taj zakon, ne samo zbog toga što je kazna u Italiji 500 evra za onoga ko zapali cigaretu u kafiću ili restoranu posle ručka, nego i zbog toga što postoji javna svest o značaju poštovanja ovakvog zakona.
Za formiranje te javne svesti su odgovorne institucije, a mi nismo danas u prilici da razgovaramo o efektima njihovog dosadašnjeg rada, ne sa ambicijom da nekoga kritikujemo, da mu držimo lekcije, nego sa idejama da unapredimo taj rad – da bi onda rezultati bili onakvi kakvi želimo da budu.
Nažalost, mi smo lideri na crnim listama – od one kojom se meri procenat žena obolelih od različitih oblika maligniteta, pa do one kojom se meri procenat mladih koji puše ili procenat stanovništva koji puši, procenat novca koji se izdvaja po glavi stanovnika za duvan i duvanske proizvode.
Država ne može da bude nema pred činjenicom da smo mi društvo koje samo sebe uništava. Nije dovoljno apelovati na građane, sugerišući im da je bolje da žive zdravo. Još jedanput je potrebno, naravno pored ovih normi, uticati na društvenu svest, kako bi, pre nego što postane kasno, ljudi shvatili zašto je ovaj zakon izuzetno važan i zašto ovo zaslužuje mnogo više pažnje nego što mu mi sami poklanjamo.
Što bi neko poklonio pažnju ovom zakonu kada predlagač tog zakona danas tako nešto ne čini? Ako ministru nije stalo da nam govori više od pet minuta, u objedinjenoj raspravi o Zakonu o zabrani pušenja i Zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima – kako mi očekujemo da se društvo, koje je inače talac svake vrste neodgovornosti našeg sistema, samo od sebe promeni?
Smatram da ne sme biti kompromisa u borbi protiv pušenja, kao ni u borbi protiv alkoholizma ili narkomanije. Prvi, drugi i treći problem su posledice stanja u kome se nalazi naše društvo. Ako se ne suočimo sa uzrocima, bićemo neefikasni u otklanjanju štete koja prati, recimo, nekontrolisano pušenje u Srbiji, nekontrolisano reklamiranje duvanskih proizvoda, trendove koji su uspostavljeni i koji se neguju iz generacije u generaciju.
Kako se vrši kontrola prodaje duvanskih proizvoda? Da li smo efikasni u poštovanju one zabrane koja kaže – da ne može lice mlađe od 18 godina da kupi duvanski proizvod u prodavnici? Da li sankcionišemo one koji vode kampanje u kojima afirmišu pušenje – naravno da ne?
Zbog toga je ovaj zakon kao dobra ideja i dobra namera nažalost osuđen da se kreće u ravni u kojoj se kretao i prethodni zakon – to mislim da je loše. Zakoni ne mogu biti doživljeni kao izraz nekog našeg hira ili hira ministra Tomice Milosavljevića.
Ako jedan ministar treba da objasni Srbiji zašto je štetno pušenje, onda, koliko god on bio agilan u tome, biće neuspešan. Nije dovoljno okačiti bilbord na onu nedovršenu zgradu Kliničkog centra, 30. godina nedovršenu, sa porukom "Srbija zemlja u kojoj je zabranjeno pušenje". Potrebno je objasniti ljudima – da postoji drugačiji način života i omogućiti im jedan takav život.
Jedina zemlja u EU u kojoj je moguće pušenje na ovakav način kako je to predviđeno ovim zakonom jeste Austrija. Vi tamo možete u restoranu da sedite, u delu u kojem je predviđeno i dozvoljeno pušenje i koji je jednako komforan kao i onaj deo u kome se kreću nepušači. Kako će to izgledati u Srbiji? Kako će to izgledati na Kalemegdanskoj terasi, u Maderi, u nekoj piceriji, u prostoru većem od 80 kvadrata?
Mi ne možemo da donosimo zakone koji su neprimenjivi, pa će onda odgovorno lice biti vlasnik tog prostora, koji treba da pronađe način da reši tu nerešivu dilemu. Svi zajedno onda se suočavamo sa potrebom da izigravamo zakon, a ne da ga primenjujemo.
Kako će to izgledati ovde kod nas u Skupštini? Da li je u skupštinskom restoranu dozvoljeno pušenje ili ne? Da li je moguće ući u onaj deo u skupštinskom restoranu u kome nije dozvoljeno pušenje, a zaobići onaj deo u kome se puši? Ko će kazniti narodnog poslanika? Ko je odgovorno lice u Skupštini – predsednica Skupštine?
Pre zakona, treba jasna svest o ceni koju država plaća, o ceni koju plaćaju kompanije i o toj velikoj ceni koju plaća svako od nas. Mnogo su veće žrtve nepušači od pušača. Zbog toga pušači, odnosno oko mene je više pušača iz LDP, nego nepušača i pušači moraju da budu u drugom planu.
Ako se odlučuju da uništavaju svoj život, treba da shvate da, uništavajući svoj život, u mnogo većoj meri uništavaju život onih koji nisu pušači i zato treba da budu rigorozno sankcionisani. Ako treba slikovito da se izrazim – oni bi da skoče kroz prozor, ali da povuku još dvoje-troje sa sobom. To treba jasno reći ljudima u ovoj zemlji.
Mi se ne borimo protiv pušača, nego se borimo za život onih koji ne puše, koji su ugroženi tim zadovoljstvom ljudi koji uživaju u cigareti. To je mnogo više pitanje kulture, nego rigoroznih sankcija. Zato je to mogla da uradi i Grčka, zato je to uradila pre godinu dana i Turska, jer su shvatili kakva je veza između ambicije da budete najprestižnija turistička destinacija i želje ljudi koji dolaze na tu destinaciju da se nalaze u jednom zdravom prostoru.
Mislim da te svesti u samom zakonu ne može biti. Ideja zakona ne može da nametne takvu svest. To mora da bude naše zajedničko opredeljenje. Kao što smo banalizovali slučaj gripa, pa smo iz faze u kojoj smo bili spremni da gazimo leševe da bi dobili vakcinu i potpune kampanje koja je bila apsolutno neprimerena, uterivanja straha u društvo, došli u fazu banalizovanja i obesmišljavanja zdravstvene zaštite stanovništva.
Ne bi bilo dobro da se borba protiv pušenja svede samo na jedan zakon.
Što se tiče Predloga zakona o lekovima i medicinskim sredstvima, puno toga bi želeli da kažem ministru Tomici Milosavljeviću. Isto obrazloženje je ponudio i pre šest godina.
On je u drugoj vrsti problema. Obično naši ministri imaju kratak mandat i onda ne mogu da stignu da ostvare ono što žele u okviru svog ministarstva. Vi danas kada razgovarate sa ministrom Dinkićem, on je ministar ekonomije, nije ministar finansija. Kada razgovarate sa ministrom Milosavljevićem, on je danas ministar trgovine, nije ministar poljoprivrede. Ministar poljoprivrede Dragin je bio ministar zaštite životne sredine, a današnji ministar zaštite životne sredine je jučerašnji predsednik Skupštine. E, tu taj teret ne nosi gospodin Milosavljević – on je ministar zdravlja šest godina.
Mi smo pre šest godina takođe raspravljali o ovim zakonima. Tada je donošenje i usvajanje zakona pravdano potrebom usaglašavanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. To nije ipak urađeno onako kako je urađeno u EU.
Zato nas interesuje, prvo, kako je moguće usaglašavati ovu oblast sa zakonodavstvom EU, a pri tome zanemariti tu jednostavnu činjenicu i istinu, koja je očigledna, notorna – da u EU jedan zakon ne reguliše oblast humanih lekova, veterinarskih lekova i medicinskih sredstava, zato što smo mi tri apsolutno autentične oblasti obuhvatili jednim zakonom.
Mi sada usvajamo novi zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, koji je za 70 članova veći od zakona koji smo usvojili 2002. godine. U ovom zakonu je 232 člana. Šta kaže član 1, što je suština samog zakona, ovo je zakon o Agenciji za lekove. U kakvom je statusu Agencija za lekove – u vrlo čudnom?
Mi imamo i neke druge agencije u sistemu naše države. Ne postoji nijedna agencija koja je toliko zavisna od ministarstva kao što je to Agencija za lekove. Agencija za lekove daje saglasnost na stavljanje leka u promet – a sve druge saglasnosti daje Ministarstvo zdravlja. Da li je to tako u Evropi?
Da li je Vizartis svoje vakcine prvo odneo u Ministarstvo zdravlja ili je Agencija za lekove potpuno autonomno sprovela procedure koje treba da sprovede – nekliničko testiranje, kliničko testiranje, proizvodnju. Sve je to zadržao u svojoj nadležnosti gospodin Milosavljević, a od Agencije za lekove je napravio samo ček ap tog svog sistema, odnosno još jedno mesto gde je potrebna neka saglasnost. To je obrazložio – poštovanjem i usaglašavanjem sa normama EU. To je ozbiljan problem.
Ako govorimo o oblasti uređenja našeg sistema zdravstvene zaštite, tu nemamo pravo da se ponašamo kao vlast i kao opozicija. To nije sada fraza, mi smo oduvek tako nešto govorili. Postoje sektori u kojima je nemoguće negovati jedan takav pristup.
Na nivou grada Beograda, gde smo preuzeli odgovornost za sistem zdravstvene zaštite Beograđana, mi to poštujemo. Jedino što smo tražili od ljudi koji su preuzimali poslove je da budu profesionalci, jer nama ništa ne znači to što je neko lekar iz LDP-a ako nas loše leči, niti što je neko naprednjak ili socijalista, ako je pri tom bolji od nas.
Nismo dozvolili da se 2000. godine smenjuju ljudi po partijskoj osnovi tamo gde smo to mogli da kontrolišemo. Na primer, profesor Bumbaširević je ostao direktor Ortopedske klinike Kliničkog centra, iako su se mnogi trudili da nam objasne kako je član Glavnog odbora SPS-a. Danas je taj čovek jedan od najprestižnijih hirurga u toj oblasti medicine u svetu. To su činjenice.
Znači, ako govorimo o ovom zakonu, nemojte da nas posmatrate kao predstavnike opozicije. Svi smo zainteresovani da sistem zdravstvene zaštite funkcioniše. Da li on danas funkcioniše? Ne onako kako mi želimo. Koji su problemi? Materijalni, svakako, i oni su teško rešivi i oni su opterećenje za svaku vlast.
Ali, postoje neke sistemske nelogičnosti o kojima mi treba da razgovaramo. Mi te nelogičnosti ne samo da negujemo, nego ih još proizvodimo. Zakon o javnom zdravlju, koji smo usvojili pre dve ili tri godine, da li je rešio tako nešto? Nije.
Mi se svakog dana suočavamo sa tim problemima. Ovaj zakon koji sada usvajamo, da li će on učiniti efikasnijim ono što treba da bude efikasno? To je proces proizvodnje lekova, kliničkog i nekliničkog testiranja, a ne samo proces stavljanja leka u promet i izdavanje neke dozvole.
Zašto je to važno? Ako nama društvo ne veruje da mi definišimo sistem koji je efikasan, koji je kredibilan, jedna naslovna stranica u novinama u kojoj će nam se dokazivati kako je vakcina zapravo trovanje stanovništva, uništiće sve napore zemlje da recimo unapredi zdravstvenu svest svojih građana. Mi to ne možemo da ignorišemo.
Kako može da se reši ova anomalija o kojoj mi govorimo? Ona ne može da se reši pisanjem amandmana. Nemoguće je napisati amandman kojim će se razdvojiti, recimo, odnos u sistemu zdravstvene zaštite prema lekovima za humanu upotrebu prema onima koji se koriste u veterini i prema medicinskim sredstvima. Nema amandmana.
Mi treba da razgovaramo sa ministrom zašto je sve ovo u jednom zakonu i gde još postoji neki takav primer. Možda ministar ima neko obrazloženje i ako je logično mislim da treba da ga prihvatimo, ali mi to obrazloženje nismo čuli.
Mi sad dobijamo zakon koji se kreće u istom formatu nakon šest godina, koji je za 70 članova veći, a ti članovi su zapravo podzakonski akti koje je ministar u međuvremenu donosio. Previše je to nesporazuma unutar jednog sistema da bi imali pravo da pred tim ćutimo i da zaobilazimo takve činjenice.
Naš sistem zdravstvene zaštite je konfuzan danas, a takav ne sme da bude. Mnogo uređenija društva imaju problem sa finansiranjem zdravstvene zaštite svog stanovništva, mnogo uređenije. Da se ne poštapamo primerom Amerike, ali taj Bizmarkov model o kome mi govorimo i koji proizilazi iz poštovanja principa solidarnosti, koji nas danas opisuje kao mlade ljude bez nekih velikih potreba pred sistemom zdravstvene zaštite, ali sutra kao one koji će tražiti više od onog na šta imaju pravo ako se gleda stepen njihove participacije u tom sistemu. Zato je i napravljen model po kome mi svi danas ulažemo u sistem zdravstvene zaštite da bi sutra ostvarili neko svoje pravo.
Kako to izgleda u realizaciji? Nudi se ljudima operacije u Turskoj. Koliko ih je prihvatilo nešto takvo? Vrlo malo, ljudi to ne žele. Zašto nemamo operacione sale? Treba da dobijemo odgovor na to pitanje.
Ako nema dovoljno novca, hajde da vidimo gde ga ima, kako ćemo ga stvoriti. Ako je jedini način da se spasi ljudski život da se obavi posebna operacija u Turskoj, hajde da napravimo sistem koji će učiniti uverljivim jedan takav projekat, a ne da se sve pretvori u glasine i spletkarenja, pa sad da se ide u Tursku zato što je neko napravio poseban dogovor sa Turcima, pa će dobiti koji procenat od pacijenata koji se tamo pošalju. To je sve jako neodgovorno da bi imali pravo da o tome ćutimo ili da se sa tim pomirimo.
Nama je najveći problem kada govorimo o Ministarstvu zdravlja to odsustvo spremnosti na razgovor i na dogovor. Svi su pod pritiscima privatnih apotekara, koji ne razumeju stav države koja poštuje monopol državnih apoteka u odnosu na privatne. Svi smo svedoci nedovršenosti sistema za koji je odgovoran Republički zavod za zdravstvenu zaštitu.
Sama direktorka tog zavoda danas govori o velikim finansijskim problemima koje ima sa filijalama u Vojvodini. Znači, direktor u okviru svoje nadležnosti ne može da obezbedi funkcionalnost tog sistema. Da li je to tačno ili ne, to je drugo pitanje, ali ona o tome govori. Mi o tome treba da razgovaramo, to je tema za Žarka Koraća i članove našeg Odbora za zdravstvo.
Mi nemamo pravo da uvećavamo konfuziju koja ionako postoji u društvu. Ti rivaliteti koji su uspostavljeni mogu da budu i pozitivni i štetni. Pozitivni su rivaliteti onda kada teraju ljude da se takmiče da budu bolji i to je nekada bilo tako: gde će biti presađeno prvo srce, ko će presaditi pluća, gde je izvršena neka operacija, gde se pojavljuje bolji gostujući profesor.
Sad je taj rivalitet prešao u kontrafazu i sopstvenu negaciju, pa lekari više ne govore o svojim uspesima nego o neuspesima nekog drugog i tako dokazuju svoju vrednost. To je posledica politizacije sistema zdravstvene zaštite.
Ako govorimo o ovom zakonu, najveći problem je ta činjenica da se zapravo zakon donosi sa predznakom velikog nepoverenja koje ministar zdravlja ima u sopstveni sistem. Prvo, ministar ne želi jasnim zakonima da definiše oblasti humanih lekova, lekova za veterinarsku upotrebu i medicinskih sredstava, a potom čak ne želi ni da prenese nadležnosti koje treba da prenese na Agenciju za lekove, nego ih zadržava kao jednu prateću službu svog ministarstva koja se bavi poslovima koji nisu u nadležnosti agencije. Agencija mora da ima mnogo više prostora za delovanje nego što to ima u ovom zakonu.
Pošto ministra nema, jako je teško voditi ovu raspravu. Mi za zakon nećemo glasati, ne zato što se suprotstavljamo reformi zakonodavstva, nego što smatramo da taj zakon treba da poštuje neka pravila i praksu koja je rezultirala pozitivnim efektima u zemljama oko nas i toj Evropi ka kojoj težimo.
Znači, tri zakona, ozbiljan razgovor sa Ministarstvom, jasna strategija rešavanja problema zdravstvene zaštite našeg stanovništva i dogovor oko toga koji će obavezivati na duži rok svaku vladu.