Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 105 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali 87 narodnih poslanika, odnosno da postoje uslovi Poslovnikom utvrđeni za rad.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Miroslav Petković, Rade Obradović, Esad Džudžević, Milisav Petronijević i Aleksandar Čotrić.

Obaveštavam vas da je, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović pozvala da, pored predstavnika predlagača Jasne Matić, ministarke za telekomunikacije i informaciono društvo, sednici prisustvuju i Irina Reljin, pomoćnica ministra za telekomunikacije i informaciono društvo, Slobodan Marković, posebni savetnik u Ministarstvu za telekomunikacije i informaciono društvo, Stefan Lazarević, savetnik u Ministarstvu za telekomunikacije i informaciono društvo.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O ELEKTRONSKIM KOMUNIKACIJAMA (pojedinosti)

Primili ste amandmane koji su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Vladan Batić, zajedno narodni poslanici Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković i Dragan Čolić, zatim, zajedno narodni poslanici Donka Banović i Milan Dimitrijević, zajedno narodni poslanici Milica Vojić Marković i Nikola Lazić, zatim, narodni poslanik Milan Avramović, narodna poslanica Aleksandra Jerkov, narodni poslanik Ivan Andrić, Dejan Radenković, zajedno narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić Marković i Nikola Lazić, zajedno narodni poslanici Milan Lapčević i Aleksandar Pejčić, zatim, narodni poslanik Vladan Jeremić, Dragan Stevanović, Milan Lapčević, Lidija Dimitrijević, Sreto Perić, zajedno narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović i Nikola Lazić, narodni poslanik Mirko Munjić, Nemanja Šarović, Aleksandar Martinović, Radiša Ilić, Bojan Mladenović i Dobrislav Prelić, kao i amandman koji je podneo Odbor za saobraćaj i veze.

Primili ste izveštaj Odbora za saobraćaj i veze i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Na osnovu člana 148. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, Zakonodavni odbor je odbacio kao nepotpune amandmane koje je podnela grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo na čl. 21. i 27. zbog čega navedeni amandmani, saglasno članu 148. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, ne mogu biti predmet rasprave i o njima se ne glasa.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Podsećam narodne poslanike da ovlašćenje kojim su poslaničke grupe ovlastile narodne poslanike da ih predstavljaju važi i za pretres zakona u pojedinostima, a ovlašćeni predstavnik za Poslaničku grupu SPS je narodni poslanik Dejan Radenković, za Poslaničku grupu DSS je Milan Lapčević i za Poslaničku grupu SRS je Vladan Jeremić.

Za sve druge izmene molim da vas da dostavite informacije u toku pretresa u pojedinostima.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović i Milan Dimitrijević.

Vlada i Odbor za saobraćaj i veze prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Narodna poslanica Donka Banović je prijavljena.

Možete da koristite vreme poslaničke grupe, pošto je amandman postao sastavni deo Predloga zakona. Izvolite.

Hvala. Ovo je jedan od oko dvadesetak amandmana koje je DSS podnela na Predlog ovog zakona. Naime, amandman se odnosi na član 3. i na tačku 11) gde je očito došlo do lošeg prevoda.
Pokazaću kako se menja smisao određene tačke ako nije prevod dobar i ako upotrebite pogrešan prisvojni pridev.
Ta tačka glasi da u obezbeđivanju mogućnosti krajnjih korisnika, da prilikom korišćenja javnih komunikacionih mreža i usluga slobodno pristupaju i distribuiraju informacije, kao i da koriste aplikacije i usluge po njihovom izboru.
Ispada da korisnici mogu da koriste aplikacije i usluge po, tamo nečijem izboru, odnosno nekog trećeg lica.
Ovim amandmanom se predlaže da se "po njihovom izboru" menja rečima "po svom izboru". Ovde je očigledno u pitanju loš prevod, tako da bih zamolila predlagača zakona, s obzirom na to da su u pitanju zakoni. Da su neki manje ozbiljni tekstovi to ne bi bilo strašno, međutim, kada je u pitanju zakon, onda, ovakve greške mogu da dovedu do velikih problema.
Smatram da je ovaj amandman dosta važan. Ovo je, takođe, primer kada predlagač zakona, da kažem, prihvata one manje značajne amandmane, ali ne prihvata one veoma značajne amandmane. Konkretno, mislim na amandmane Zaštitnika građana koji se odnose na članove 128. i 130. gde Ombudsman, odnosno Zaštitnik građana pokušava da spreči da Srbija postane i ostane policijska država.
Naime, ovim predlogom zakona se dozvoljava Bezbednosno informativnoj agenciji, Vojnoobaveštajnoj agenciji i policija da bez ikakvih ograničenja prisluškuju građane Srbije. Dakle, bez sudske odluke bilo koja od ovih organizacija i institucija može da prisluškuje svakog građanina Srbije sa kim razgovara, koliko traje razgovor, čak i sadržaj.
Prema tome, ovim zakonom Srbija i konačno postaje policijska država, tako da svaki građanin, uključujući sve poslanike koji sede ovde, može biti predmet prisluškivanja i nadzora bez ikakve kontrole. Tako da smatram da nije u redu da, kada već donosimo ovakav sistemski zakon, ne otklonimo one nedostatke.
Na sednici Odbora za saobraćaj i telekomunikacije direktor BIA je, valjda pokušavajući da odbrani ovaj predlog zakona, rekao – pa, mi i sada tako radimo, na osnovu zakona koji se odnose na te institucije. Dakle, oni i sada to rade.
I sada Srbija i parlament ne žele da iskoriste priliku da se toj praksi stane na kraj i da se stavi tačka. Ovaj zakon bi mogao da spreči niz zloupotreba. Takvih zloupotreba je bilo u prošlosti, a sasvim sam sigurna da će ih biti i u budućnosti.
Apelujem na sve kolege ovde, nas je 250, pa, ukoliko predlagač zakona dovoljno ne razume ovo ili nije dovoljno kooperativan i ne želi kompromis po ovom pitanju, onda, predlažem da zaštiti privatnost nas 250 i komunikaciju građana Srbije. Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je tri minuta i 35 sekundi.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođa ministarka, ono što je ovde važno jeste činjenica da se na vrlo grub način obmanjuje javnost o tome šta je sadržaj ovog zakona. Dakle, neću da komentarišem činjenicu da se podnosilac amandmana javlja o amandmanu koji je prihvaćen i postao sastavni deo zakona, ako koriste vreme svoje poslaničke grupe da obrazlažu ono što smo svi smatrali da treba prihvatiti, onda, to nije naš problem. Ali, ono što jeste problem svih građana ove zemlje, jeste kada se iznose najgrublje neistine o sadržaju ovog zakona.
Dakle, ako se kaže da se ovim zakonom omogućava neovlašćeno prisluškivanje, onda je to zaista ortodoksna neistina. Član 129. ovog zakona kaže – "zabranjeno je zadržavanje podataka koji otkrivaju sadržaj komunikacija". Zabranjeno je! Dakle, molim vas, ili ne razumete, ili imate nameru da obmanete javnost.
Ako se ne može ući u sadržaj komunikacije onda se ne može govoriti o prisluškivanju. Dakle, čak ni kolokvijalno to nije prisluškivanje. Prema tome, ja vas, zaista, molim, ako već govorimo o ovom zakonu, interes svih je da ovaj zakon bude što bolji i da se pažljivo razmotre svi amandmani, da se uzme u obzir činjenica da, s jedne strane, ovim zakonom ne možemo suspendovati odredbe zakona koje utvrđuju na koji način se vrši krivični postupak, s jedne strane, niti odredbe onih zakona koje uređuju način rada službi.
Dakle, ovim zakonom to ne možemo raditi. Ako zakonom kojim se definiše vođenje krivičnog postupka ili istražnih radnji i zakonima kojima se definiše rad službi i organa daje nadležnost organima da od operatera traže informaciju o tome, što se može kolokvijalno nazvati listing, sa kim je vođena komunikacija i pri tom zakon izričito zabranjuje ulazak u sadržaj, znači, zabranjuje prisluškivanje, onda, hajde da vidimo da li neko smatra da bi zakone kojima se regulišu te oblasti trebalo menjati, pre svega, imajući na umu potrebu društva da se zaštiti od zloupotrebe.
S jedne strane, mi ovde, zaista, imamo potrebu da se društvo na zakonom uređen način bori protiv svih oblika kriminala, i potrebu da nadležnim organima damo nadležnosti i oruđa, da tako kažem, da se protiv kriminala bore. Istovremeno, mi, zaista, smatramo da tema kontrole rada službi i civilnih kontroli svih bezbednosnih struktura jeste tema koju nikada ne treba zatvoriti i uvek treba tragati za rešenjima koji će omogućiti da se onemogući zloupotreba prava. Hvala. (Aplauz)

Od vremena predsednika poslaničke grupe iskorišćeno je tri minuta i 25 sekundi.
Narodna poslanica Donka Banović koristi vreme poslaničke grupe. Izvolite

Pre svega, Zaštitnik građana, odnosno ta institucija koju smo ovde izabrali, skrenuo je pažnju na ovaj zakon i DSS skreće pažnju. Vi govorite samo o zadržavanju podataka. Ako se podatak ne zadrži ne znači da se on ne upotrebi ili ne zloupotrebi, to ne znači da se ne može iskoristiti onako kako ne treba. Dakle, zadržavanje – ne znači. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je trideset sekundi.
Narodna poslanica Suzana Grubješić ima reč.

Dame i gospodo, potpredsednice, poštovani narodni poslanici, podstaknuta sam da se javim i da govorim, ako već nisam u načelu o ovom zakon, pošto nisam bila prisutna, o pojedinostima, jednom kampanjom koja se vodi protiv Narodne skupštine i protiv narodnih poslanika, a kampanju vodi deo javnosti, deo medija, deo nevladinog sektora. To bih vrlo razumela da se ne radi o institucijama koje je ova Narodna skupština birala: o Zaštitniku građana i o Povereniku za informacije od javnog značaja.
Ne mislim da je dobar način komunikacije preko nečijeg veb-sajta ili bloga, već da smo, Skupština kao najotvorenija institucija i mi kao narodni poslanici, uvek spremni za dijalog i raspravu i o stvarima sa kojima se, možda, ne slažemo, ali komunikacija ima dva kraja, uvek je dvostrana. Ne mislim da je dobro da se ja o stavovima Ombudsmana i o stavovima gospodina Šabića obaveštavam na njihovim veb-stranicama. Zašto nisu tražili sastanak sa poslaničkim klubovima i zašto ove nedoumice nismo raspravili pre nego što se njima pozabavio deo medija, koji, zaista mislim da vodi kampanju. Jer, ako ovo nije kampanja, pa, pogledajte naslove – Vlada radi za BIA, Skupština radi za BIA?! Izvinite, ja za BIA ne radim! Radim kao narodni poslanik i štitim interese građana koji su glasali za listu na kojoj sam se nalazila.
S druge strane, želim da kažem da podržavam inicijativu Ombudsmana da se obrati Ustavnom sudu i da zatraži od Ustavnog suda mišljenje o tome da li je ovaj zakon u sladu sa Ustavom ili nije, jer se ne osećam dovoljno kvalifikovanom da to kažem. Misli da je Ustavni sud jedina instanca u ovoj zemlji koja može da nam objasni i da nam kaže da li je ovaj zakon o elektronskim komunikacijama u skladu sa Ustavom ili nije.
Što se tiče samog zakona i samog toka kako je ovaj zakon donet, ne znam da li treba da se podsetimo svi kako se jedan zakon pravi. A pravi se tako što se napravi radna grupu, a radnu grupu je formiralo Ministarstvo za telekomunikacije, pa, između ostalih, u toj radnoj grupi su bili, osim ljudi koji su zaposleni u Ministarstvu, i prof. dr Vladimir Vodinelić, dekan na Pravnom fakultetu Univerziteta ''Union'', Slobodan Kremenjak, advokat i to upravo advokat nezavisnih medija nevladinog sektora, Dušan Stojković, advokat, Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka, dr Miroljub Radojković, profesor na Fakultetu političkih nauka. Ne mislim da su oni, baš, žmureći prešli preko teksta zakona i da su pustili da se kasnije razne nepravilnosti ispostave u ovom zakonu.
Javna rasprava o ovom zakonu otvorena je još 2. oktobra 2009. godine, objavljivanjem Nacrta zakon o elektronskim komunikacijama i trajala je do 30. oktobra. Raspored javne rasprave je bio sledeći, a ako grešim tu su ljudi iz Ministarstava, neka me isprave, dakle: 2. oktobra je objavljen Nacrt zakona o elektronskim komunikacijama na veb-sajtu Ministarstava i početak javne rasprave; 14. oktobra održan je Regionalni okrugli sto u Beogradu i to u velikoj sali Građevinskog fakulteta; 16. oktobra održan je Regionalni okrugli sto u Novom Sadu; 27. oktobra održan je Regionalni okrugli sto u Nišu; 30. oktobra bio je završni Regionalni okrugli sto, koji je značio završetak javne rasprave. Svi pristigli komentari u toku javne rasprave bili su postavljeni na veb-stranicu Ministarstava, mogu i danas da se pogledaju, pa bi moglo da se vidi ko je kakve primedbe imao na Nacrt ovog zakona. On je, zatim, nakon analize svih pristiglih komentara, stavljen u proceduru prikupljanja mišljenja ostalih ministarstava, svi znamo kako to ide u vladi, a nakon toga je došao u parlament.
Nekoliko minuta bih posvetila zakonima koje je ova skupština davno donela, a to je, Zakon o BIA iz 2002. godine i Zakon o VBA koji je doneto 2009. godine, kako bi se videlo da Zakon o elektronskim komunikacijama apsolutno ne donosi ništa novo u ovoj oblasti oko koje su se uzbudili duhovi i oko koje je reagovao Ombudsman i Poverenik za informacija od javnog značaja, a i deo javnosti, kao što bih rekla, čiji nalog suda postoji, i u Zakonu o BIA, za svako odstupanje od tajnosti komunikacije, pa i za zadržane podatke, ali su njime predviđena i neka odstupanja. Citiraću neke članove, čisto da se svi podsetimo. Član 13. kaže: "Direktor agencije može, ako je to potrebno iz razloga bezbednosti Republike Srbije, svojim rešenjem, a na osnovu prethodne odluke suda, odrediti da se prema određenim fizičkim i pravnim licima preduzmu određene mere kojima se odstupa od načela nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava opštenja u postupku utvrđenim ovim zakonom".
Član 14. kaže: ''Odstupanja od načela nepovredivosti i tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja, na predlog direktora Agencije, odobrava odlukom predsednik Vrhovnog kasacionog suda, odnosno sudija tog suda koji je određen da po ovim predlozima odlučuje u slučaju odsustva predsednika tog suda, u roku od 72 časa od podnošenja predloga. Predlog i odluke iz stava 1. ovog člana sačinjavaju se u pismenom obliku. Predlog sadrži podatke i činjenice koji su od značaja za primenu ove mere.
Član 15. Zakona o BIA kaže: ''Kada su razlozi hitnosti u pitanju, kada razlozi hitnosti to zahtevaju, a posebno u slučaju unutrašnjeg međunarodnog terorizma, odstupanje iz člana 14. ovog zakona može svojim rešenjem naložiti direktor Agencije, uz prethodno pribavljenu pismenu saglasnost, za početak primene odgovarajućih mera, predsednika Vrhovnog kasacionog suda, odnosno ovlašćenog sudije.''
Dakle, ove odredbe su na snazi od 2002. godine. Pitam se, a pitam i sve nas – zašto niko nije pokrenuo izmene i dopune ovih spornih odredbi, jer ovaj zakon o elektronskim komunikacijama se samo držao Zakona o BIA, koji je iz 2002. godine.
Što se tiče Zakona o dvema vojnim službama, VBA i VOA, koji je na snazi od prošle godine, koji je isto ovaj parlament doneo i Zakon o elektronskim komunikacijama i u ovom pogledu ne donosi ništa novo, jer uopšte se ne predviđa postojanje odluke suda.
Član 12. kaže – ''Posebni postupci i mere tajnog prikupljanja podataka iz nadležnosti VBA su: tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i korisnika bez uvida u njihov sadržaj.'' Pa tu odredbu ima i Zakon o elektronskim komunikacijama. Na ovaj Zakon o vojnobezbednosnim službama ne sećam se da su podnošeni ovakvi amandmani kao na Zakon o elektronskim komunikacijama. ''Primenu posebnih postupaka i mera iz stava 1. ovog člana uređuje ministar odbrane, na predlog direktora Vojnobezbednosne agencije, uz mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost. Ako se mišljenje iz stava 2. ovog člana ne dostavi u roku od 30 dana od dana prijema podnetog zahteva, smatraće se da je mišljenje pozitivno.''
Član 13. kaže – ''Posebni postupci i mere iz člana 12, od 1. do 6. ovog zakona, preduzimaju se na osnovu naloga direktora Vojnobezbednosne agencije ili lica koje on ovlasti.''
Da zaključim, ukoliko su i Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja želeli da ostvare komunikaciju sa parlamentom i da unesemo izmene i dopune Zakona o elektronskim komunikacijama na način kako su oni želeli, oni su to mogli da urade. Međutim, pošto to nije urađeno na način za koji mi smatramo da je prigodan, mi ćemo za ovaj zakon glasati u celini i uz glasanje za amandman koji je podneo Odbor za saobraćaj i veze. Hvala.

Od vremena predsednice poslaničke grupe iskorišćeno je osam minuta i 55 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević, koristi vreme poslaničke grupe za amandmane. Izvolite.

Poštovana potpredsednice, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj direktan prenos, poštovane kolege narodni poslanici, poštovana ministarko, radi građana i radi javnosti (kolega Tomiću, 'oćete, samo, malo, molim vas), hoću da kažem nekoliko reči, pre svega kao član Odbora za bezbednost.
Želim da obavestim građane da smo svi mi, članovi Odbora za bezbednost, potpisali jednu izjavu kojom ćemo čuvati neke tajne sa kojima budemo raspolagali. Ovo što ja budem rekao, po mom skromnom mišljenju, ne podleže obavezama na koje me moj potpis obavezuje, niti data izjava, a tiče se posete BIA prošle godine, gde smo bili kao članovi Odbora za bezbednost. Moram da kažem da nismo imali kvorum, ali smo lovili neke razgovore i postavili neka pitanja.
Gospodinu Vukadinoviću, direktoru BIA, kao član Odbora za bezbednost, rekao sam da se kao narodni poslanik, a i kao čovek i građanin ne plašim uopšte bilo kakvog prisluškivanja, jer nemam šta da krijem. Pitao sam ga, da li se ja kao član Odbora za bezbednost smatram za čoveka koji raspolaže nekim tajnama, iako u tim izveštajima to treba demistifikovati i reći građanima Srbije i kolegama – to što se vodi pod državnom tajnom i službenom tajnom, o tome i više može da se pročita u svim štampanim medijima.
A sve je vezano sa Zakonom o elektronskim komunikacijama i ovim spornim članom, članom 128, na koji je amandman dao narodni advokat, međutim, koliko se ozbiljno prihvatila ta njegova sugestija, gospođo potpredsednice, vidi se iz ovog materijala koji smo mi danas dobili, njegovog amandmana na član 128. u ovom materijalu uopšte nema, kao da, čovek, nije ni podneo amandman. To izaziva dodatnu sumnju.
Da se vratim na ovaj sastanak u BIA. Pitao sam direktora BIA – da li ta služba garantuje makar članovima Odbora za bezbednost da neće biti prisluškivani od stranih službi? Mislim da je to važno i bitno, pošto mi raspolažemo nekim podacima koje možda nemaju ostale kolege narodni poslanici, a nekmoli obični građani Srbije. On je rekao da to ne može da nam garantuje. S obzirom na to da se u štampanim medijima poslednjih godina, meseci i dana stalno pojavljuju transkripti nekih razgovora između nekih lica, nije bitno za ovu priču kojih lica, postavlja se pitanje – na koji način se dolazi do tih transkripata? Ko, uopšte, prisluškuje građane Srbije i ko je ovlašćen za to?
Mislio sam, kao član Odbora za bezbednost, da se nijedan građanin Srbije ne može prisluškivati bez sudskog naloga. I pošteno je direktor BIA rekao za jedan primer gde oni imaju probleme, to treba reći ovde. Pošto je naša zemlja, nažalost, tolika kolika je, moguće je da sa jedne teritorije neki čovek koji ne misli dobro građanima Srbije uđe i proputuje kroz ovu zemlju za tri do četiri sata, a za to vreme dok direktor BIA, odnosno ta služba uputi zahtev za sudski nalog za prisluškivanje, taj čovek već izađe iz zemlje. To je jedna strana medalje i to treba reći. Ali, u ovom zakonu ili drugim zakonima koji se tiču ovih službi to bi trebalo regulisati, moguće je, recimo, kao rešenje, da prisluškuju odmah, a da naknadno opravdaju to što su radili bez naloga pred sudom koji je nadležan za to. Međutim, ovde, u ovom zakonu se ne radi o tome. Radi se o tome da svaki građanin može biti prisluškivan, da njegova elektronska komunikacija može biti korišćena i zloupotrebljena i u političke svrhe.
Moram da vas podsetim sve ovde prisutne kolege, pošto o računaru znam toliko koliko je potrebno da uđem na sajt i osnovne informacije, ima dece koja su veoma stručna, sada je moguće sa vašeg mobilnog, gospođo Kolundžija, poslati poruku vrlo opasne sadržine na drugi kompjuter. Dakle, sa vašeg mobilnog broja, koji ja ne znam, moguće je poslati poruku meni ili bilo kome vrlo neprijatne sadržine i vi ćete morati da dokažete da to zaista vi niste uradili. To je jedan od razloga zbog kojih je trebalo da se prihvati amandman Ombudsmana.
Sam govor koji je održala gospođa Grubješić, koja se sada poziva na Ustavni sud, znači da nešto nije u radu, to znači da mi unapred vidimo da nešto nije u redu, pa će onda Ustavni sud da spasava. I, kada Ustavni sud bude rekao da je ova odredba zakona kršenje ljudskih prava, onda, pitam sve, pošto smo prekjuče imali i ratifikaciju SSP – da li ovakvi zakoni, kao što je Zakon o informisanju, kao što je takozvana reforma pravosuđa, kao i ovaj zakon, ruše naš evropski ugled, praktično, koče i usporavaju nas na našem evropskom putu? Ko će za to da odgovara? To je ono što sam imao da kažem, s jedne strane.
Sa druge strane, zaista, bez obzira na sve kritike koje imam na vladajuću koaliciju, pre svega DS, i sve naše razlike, političke i svakakve druge, gospođo Čomić, to vama lično kažem, nisam mogao da verujem da će DS 2010. godine stati iza ovakve odredbe u jednom zakonu. Dakle, priča o ljudskim pravima, o evropskom putu, što se tiče DS, sa moga stanovišta, iako vam to do sada zaista nisam osporavao, stvarno me zabrinjava kao čoveka – da li vi, zaista, iskreno mislite da Evropa nema alternativu i da je to naš evropski put ili to radite iz strateških, marketinških razloga zbog toga što velika većina građana zaista hoće da uđe u Evropu? Mi to moramo ovde u parlamentu, a pre svega DS, kao najveća stranka u vladajućoj koaliciji, i da svojim delima dokažemo.
Podržavajući ovakvu odredbu zakona, G17 se već izvlači, to je očigledno, pozivajući se na Ustavni sud, da on da konačan sud. Kakav mi odijum dajemo, kakav ugled imamo pred evropskim institucijama kada sada, za nekih mesec ili godinu, treba da ostvarimo nove korake na našem evropskom putu?
Ne zaboravite Zakon o informisanju. Ne zaboravite takozvanu reformu pravosuđa, a sada imamo i ovo o prisluškivanju!
Ova odredba, ovako kako je napisana, jeste kršenje ljudskih prava, i, ako to treba da vam kažem ja, koji nisam stručnjak za to, onda neka vam kažem i neka Srbija zna da je ovu odredbu zakona napisala, gospođo ministarko, BIA, koja nije reformisana. Za deset godina zadrli smo u mnoge institucije koje čine naš politički sistem i izvršili reforme, manje ili više uspešno, ali službe bezbednosti su ostale nereformisane. Ostale su po sistemu kako su radile do sada.
S tim, želim da kažem, i to pošteno, da tamo ne sumnjam ni u koga, ni u čiju zlu nameru, ni direktora BIA, ni ljudi koji tamo rade. Ako hoćete ideološki tamo ima i dosta ''Ravnogoraca'', što mi godi i daje mi poseban šmek i poverenje u tu službu.
Nije ovo sumnja apriori u ljude koji tamo rade. Sumnja je u sistem kako se ovde pokušava da se donesu neke odluke na mala vrata, koje nisu u saglasju sa našim evropskim putem i evropskim reformama. I, onda, poslednja instanca u odbrana jeste – neka Ustavni sud donese odluku. Pa, treba li da čekamo kao i za reformu pravosuđa, gde se zakazuju suđenja po šest do osam meseci, gde sudije imaju po hiljadu predmeta. Zar treba da nam na to ukaže Evropska komisija? Treba li da čekamo i za ovaj zakon da se javi Komesar za ljudska prava ili pridruživanje i da kaže – gospodo, ova odredba u članu zakona nije u saglasju sa evropskim pravilima, evropskim pogledima i uopšte o ljudskim pravima?
Zašto uopšte branite nešto o čemu će odlučivati i Ustavni sud, a i iz Evrope će nam ponovo doći? E, to meni govori da je BIA napisala ovaj član zakona i ona stoji iza toga. Možda ona ima opravdanja za to, s obzirom na to u kakvom sistemu živimo, kakav je stepen bezbednosti u i našoj zemlji, i u Evropi i u okruženju. Ali, onda je moralo da se nađu dodatni mehanizmi kontrole, da se spreči i najmanja mogućnost da se ova prisluškivanja, snimanja, kad god ko želi, ne zloupotrebe u političke svrhe.
Ne zaboravimo, gospodo, na čelu svih tih institucija, od predsednika Republike, koji je na čelu Saveta za bezbednost, do službi, jesu stranački ljudi i to mora da se kaže ovde. Zbog toga je za mene neprihvatanje amandmana, pazite, narodnog advokata, koji je zadužen za stanje ljudskih prava i zaštitu građana, prvo, nedolaženjem predstavnika vladajuće koalicije na Odbor za saobraćaj, a posle odbijanjem amandmana, on, praktično, ponižen, a on je, čovek, po mom skromnom mišljenju, nastupao sa pozicije odbrane ljudskih prava.
Završavam, želim da kažem da nisam verovao, bez obzira na sve kritike koje na ovaj ili onaj način upućujemo jedni drugima, da će DS Zorana Đinđića stajati iza ovakvog rešenja u ovom zakonu. Hvala lepo.