Iskorišćeno je 21.50 minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović, a posle njega narodni poslanik Zoran Nikolić.

Dame i gospodo, uvažena gospođo Dragutinović, potpuno se slažem da je zakon o porezima jedan od veoma važnih zakona. Međutim, mislim da je trebalo nešto više da kažete o ruskom kreditu, pošto je on neuobičajen i po svojim povoljnim uslovima je mnogo bolji od mase drugih kredita koje smo imali na dnevnom redu u ovoj i prošloj godini. O tome ću kasnije.
Svakako postoje dobri elementi u zakonu o porezima i poreskoj administraciji i on je u skladu sa Zakonom o finansiranju lokalne samouprave iz 2006. godine.
U tom smislu se može reći da je zakonodavac imao dobru nameru. Međutim, kao i drugi zakoni u ovoj sferi oni se suočavaju sa jednom vrstom realnosti koja se u ovom našem ekonomskom i političkom okruženju, oličava u MMF.
Dovoljno je uporediti samo zadnje pismo o namerama koje ste i vi, i guverner i predsednik Vlade, ako se ne varam 10. juna 2010. godine uputili Štros Kanu, gde se vidi da će ta pomoć lokalnoj samoupravi u smislu ojačavanja kadrova i poreske administracije biti ipak nedovoljna, jer kao što znate još 2009. godine Vlada se obavezala da smanji izdatke za lokalnu samoupravu, ako se ne varam, to je negde cifra bila oko 160 miliona evra, što je katastrofalno, posebno za one siromašne opštine na jugu Srbije i u drugim delovima naše zemlje.
Takođe, ne mogu da razumem, ovde se dosta govorilo o tome da je poreska administracija loše plaćena, da njihov položaj treba da se poboljša, mi se potpuno slažemo s tim. Međutim, kako je to moguće ako upravo MMF, koji vodi ekonomsku politiku u ovoj zemlji, traži zamrzavanje plata i penzija i u javnom sektoru i penzija za sve penzionere.
To je nešto što se isključuje i biće veoma teško da se poboljša položaj poreske administracije ako vam MMF, ja ću upotrebiti taj izraz, korak po korak uništava državnu administraciju, državne organe, a što i to ne reći, i ekonomiju i celo društvo ove zemlje.
Kada sam se pripremao za ovaj zakon i za ove druge zakone pozvao sam se na struku, na vaš fakultet i složićete se da je najveći ekspert u ovoj oblasti Božidar Raičević koji je napisao udžbenik "Javne finansije". On na 361. strani ovog udžbenika piše da fiskalna decentralizacija ima vrlo važne implikacije na funkcionisanje javnog sektora.
Međutim, ovo što vi radite je dobro, ali s druge strane sve što budete uradili to će vam uništiti MMF i povezane institucije, kao što su Svetska banka, što to ne reći, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka, koja se pominje u ovih sedam zakona, zašto što oni, kao što znate, u pismu o namerama su vas faktički možda i primorali jednom vrstom ekonomske ucene da obećate privatizaciju u javnom sektoru, šta god to da značilo u praksi, a vidi se po otporu stručne i druge javnosti u slučaju Telekoma šta to znači.
Takođe, gospodin profesor Raičević, on tvrdi, i tu je potpuno u pravu, da je kvalitet javnih izdataka u ovom slučaju uslovljen tom fiskalnom decentralizacijom, ali tvrdi da fiskalna decentralizacija nije jedna vrsta dogme, nego da se mora prilagođavati konkretnim uslovima.
Konkretni uslovi u ovoj zemlji su, opet ponavljam, uslovljeni tom rigidnom politikom, upotrebiću taj izraz, koje diktira MMF. U tome je glavni problem što vaša dobra namera u praksi sigurno neće uspeti zbog MMF-a i to je glavni problem ekonomske politike u ovoj zemlji.
Za to ću dati još jedan primer, na strani četiri Pisma o namerama se govori o smanjenju broja zaposlenih na centralnom i lokalnom nivou. Šta će se desiti ako MMF bude tražio smanjenje broja zaposlenih u poreskoj administraciji. Ako se ne varam, takođe u Pismu o namerama se govori da će se reforma u poreskom sektoru uraditi u skladu eksternim i internim faktorima. Mislim da je taj eksterni faktor MMF.
Takođe, što se tiče struke, ona zastupa neprekidnu fazu i postupak evolucije u ovom sektoru. Dakle, treba naći jednu sredinu između tih zahteva MMF-a i socijalnog položaja ne samo radnika u poreskoj administraciji, već i socijalnog položaja ljudi koji rade u lokalnoj administraciji.
Ako se ne varam, povodom člana 7. i 9. ovog predloga zakona, predlaže se stvaranje osnova za procenu kriterijuma za određivanje velikih poreskih obveznika, koji je sada njihov obim poreskih obaveza, imajući u vidu zemlje tržišne ekonomije.
Kao prvi korak u tom smeru mi se zalažemo da se odustane od namere da se poveća PDV. Videli ste šta se desilo u Rumuniji. Videli ste kakvi su socijalni nemiri i štrajkovi nastali kada je PDV povećan sa 19 na 24% ili 25%, izvinjavam se ako sam pogrešio, i videli ste čak jednu neverovatnu stvar, sa stanovišta evropropagande, da ljudi iz Rumunije prelaze granicu da bi ovde kupovali namirnice upravo zbog tog šoka koji je izazvan povećanjem PDV-a i rastom cena.
Takođe, mislim da je fokus u svim zakonima koji se bave porezima treba da bude pre svega ono za šta se profesor Raičević zalaže, smanjenje stope PDV na 5% za osnovne prehrambene i komunalne potrebe i tako bi se olakšao život narodu.
Takođe, smatramo da se preteralo i sa akcizama. To ima implikacije u smislu povećanja cena goriva, gde se primenjuju u javnosti dvostruki standardi, pa se optužuje NIS da je kriv, a radi se o akcizama. Naravno, porez na dobit je, iznosi se u ovoj analizi, totalno nizak i neprihvatljiv jer nije obuhvaćena konstruktivna dividenda.
Šta je to, da objasnim zbog građana koji gledaju ovaj prenos. To su oni ljudi koji žive u kućama koje su vlasništvo firme, voze kola koja su registrovana na firme, plaćaju karticom firme, i tada se dešava ono što je apsurdno, da je najveći poreski obveznik izvesni kontrolor leta sa Voždovca, a ne gospodin Mišković. To je potpuno neprihvatljivo i mislim da zakonodavstvo i Vlada treba da u tom smislu promene i način delovanja, i zakone i sve što ide s tim.
Što se tiče člana 28. ovog zakona, navodi se, uz jednu formulaciju koja nije potpuno proverena u praksi, da se stranim ulaganjima bitno popravljaju razvoj delova privrednih grana i zbog toga se njima otpisuje faktički porez. Na šta se misli, na grinfild, braunfild investicije, to nije jasno.
Drugo, nije tačno da su strana ulaganja čarobni štapić i da to dovodi do automatskog razvoja. Navešću vam samo ono što govori profesor Miroslav Jovanović, koji predaje na Evropskom univerzitetu u Ženevi, koji kaže da to što se otpisuju porezi tzv. stranim ulagačima može opisati kao jedna vrsta socijalne pomoći stranim firmama, što je, priznaćete, apsurdno. To su dva pojma koja se isključuju.
Takođe, ovaj član zakona demantuje i podatak da su direktne strane investicije od 1993. do 2008. godine u Mađarskoj bile sedam puta veće nego u Sloveniji, a neuporedivo je Slovenija uspešnija, i verujem da je najuspešnija zemlja u istočnoj Evropi u ovih 20 godina tranzicije. To se ne može osporiti.
Zbog kratkog vremena neću govoriti o Mencigerovim istraživanjima u vezi stranih ulaganja, to sigurno znate. Hoću da kažem da se to ne može dovesti u direktnu vezu i nema potreba da se otpisuje svakom stranom ulagaču, i pod ovako apstraktnim formulacijama, porez.
Što se tiče ruskog kredita, malu tehničku primedbu imam. Ako ste mogli, to je uobičajena praksa, za ove druge kredite od EIB, na primer, da date dve verzije, na engleskom i na srpskom, moglo je i ovde da se primeni isto, ne samo zbog toga što je ruski službeni jezik UN, nego zbog toga što ako pogledate član 10. ili član 9, ako se ne varam, nije jasno da li se radi o "VTB banci", koja je druga najveća banka u Rusiji, ili o banci koja je banka za razvoj s kojom, u ovom slučaju, potpisujete kredit. To je jedna tehnička primedba.
U kontekstu kreditnog aranžmana sa Rusijom, koji je najavljen za vreme posete Dmitrija Medvedeva Srbiji, videli smo da se primenjuju dvostruki standardi pre svega od guvernera, što je začuđujuće, da on govori posle 10 godina zaduživanja da je sada to veliko zaduživanje, iako se radi o sumi u ovom konkretnom kreditu od 160 miliona evra pri javnom dugu od 10,8 milijardi evra. To je manje od 1%.
Tako da ne mogu da vidim uopšte princip koji on primenjuje kada posebno i više puta od oktobra do marta ove godine kritikuje dalje zaduživanje, jasno je da se radi o tome da on kritikuje zaduživanje kod Ruske Federacije na jedan posredan način.
Što se tiče kredita sa ovom ruskom bankom, znate sigurno, učestvovali ste u pregovorima, da se radi o banci za razvoj i da je predsednik nadzornog odbora te banke upravo ruski premijer. Pogledali smo taj zakon o toj reformisanoj banci iz 2007. godine i u članu 3. se govori koji su ciljevi te banke sa kojom zaključujete ugovor o kreditu. To su ruske investicije u inostranstvu, pomaganje ruskog izvoza i čak smo pogledali zakon iz 2008. godine, gde se propisuje da će ta banka preuzimati dugove od drugih ruskih banaka. Znači, nigde se ne pominje da ta banka radi sa budžetom Republikom Srbije ili bilo koje druge zemlje.
U tom smislu, član 2. ovog ugovora je potpuno istinit. To je prijateljski akt, koliko god može biti prijateljstva u ekonomskim odnosima, jer dobijate kredit za budžet od banke za razvoj.
To je vrlo ugledna banka i ona je potpisala ugovor o saradnji sa KFV-om, nemačkom bankom za obnovu i razvoj, sa američkom bankom za pomaganje izvoza. U tom smislu se može uporediti kredit iz marta 2010. godine koji je Republika Srbija zaključila sa KFV bankom, gde je, ako se ne varam, kamata 6,17%.
Ovde ste rekli i tu ste u pravu, da je libor negde 0,70% i marža je dva i nešto posto, znači, oko 3,6% je kamata. Znači, duplo je manja kamata ovog ruskog kredita nego onog kredita koji daje nemačka banka za obnovu i razvoj. Po tome se vidi da je to vrlo povoljan kredit.
Daću vam još jedan primer. Žan Štros Kan je kritikovao banke koje su iz Evropske unije koje su davale kredite Grčkoj jer je kamata 5%. Dakle, taj kredit koji dobijamo od Rusa ima manju kamatu od onih koje Grčka dobija od Evropske unije. To su činjenice i to se ne može osporiti nikakvom propagandom, bio to guverner ili neko drugi u medijima.
Može se staviti primedba da to nije kredit koji se bavi projektima, međutim, to nije krivica ruske strane, to je jasno. Jer, videli ste šta je rekao direktor CIP-a za onih 800 miliona dolara – da prvo Rusi treba da dođu ovde, da krenu da rade projekte, pa da će onda dobiti dokumentaciju, što je skandalozno.
U tom smislu ste videli i da je ruski ambasador izjavio u martu 2010. godine da do decembra, ako se ne varam, 2009. godine je bio rok za dostavljanje dokumentacije, međutim, srpska strana to nije uspela u roku da uradi i zbog toga nije realizovano ovih 800 miliona ostatka kredita.
Na kraju, time ću završiti, dovoljno je da se uporedi još jedan kreditni aranžman između MMF-a i Republike Srbije, koji se najbolje ogleda u Pismu o namerama. Ruska strana ne traži zamrzavanje budžetskih rashoda, zarada u javnom sektoru i penzija, smanjenje mase zarada, smanjenje učešća penzija u BDP-u do 2015. godine i u tom smislu taj kredit je neuporedivo bolji i od kredita Evropske investicione banke, Svetske banke, MMF-a i svih tih pratećih institucija.

Iskorišćeno je 15 minuta i 15 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, posle njega narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da, s jedne strane, od Vlade kao predlagača postoji dobra volja da Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji reguliše neke nedorečene stvari, a i da možda određene nepravde otkloni.
U svakom slučaju, vidi se i želja predlagača da poveća poresku disciplinu u poreskom postupku. To se vidi po tome što produžava rokove za podnošenje prekršajnih prijava sa tri godine, koliko je bilo do sada, na pet godina.
Gospođo ministre, s tim ne možemo da se složimo, jer čak i sam Krivični zakon predviđa za krivična dela kraći rok zastarelosti, a kamoli za prekršaje iz oblasti poreske politike.
Isto tako, rokovi za zastarevanje potraživanja poreske uplate na osnovu poreza se takođe povećavaju sa tri godine na pet godina. Takođe, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji ne treba da bude zakon koji izlazi iz okvira našeg pravnog sistema.
Kada su u pitanju rokovi za prekršaje, tu je predviđen Zakon o prekršajima, a kada su u pitanju rokovi kada treba naplatiti neku poresku obavezu, tu treba primenjivati Zakon o obligacionim odnosima, koji reguliše zastarelost naplate potraživanja. Ne može država, ako je samo ona u pitanju, da samo sebe štiti određenim poreskim zakonima.
Najveći problem u funkcionisanju poreskog i ekonomskog sistema jeste naša siva ekonomija. Mogu da kažem da je država i te kako išla na ruku svima onima koji žele da se bave sivom ekonomijom, a da ne budu uhvaćeni.
Mi ćemo sada da raspravljamo o tome da li je i kako je ko podneo poresku prijavu, koliko puta ima prava da je ispravi, da li je podneo u dan tačno ili je zakasnio nekoliko dana, da li je uplatio porez tačno na vreme kada je to zakonom predviđeno ili je zakasnio nekoliko dana.
A ne ulazimo u suštinu problema, da se nama novac iz legalnih tokova polako prebacuje u sivu ekonomiju, u sivu zonu, kako to neki vole da kažu. Znači, zakonom o fiskalizaciji, odnosno uvođenju fiskalnih kasa, dato je pravo mnogima da više nemaju obavezu uplaćivanja pazara, već da sa tim novcem mogu da raspolažu, navodno, po zakonu, kako oni procene da im je najbolje.
Tu već nastaje prvi problem. Kasnije je to još pogoršano Zakonom o trgovini, pa evo, sada izmenama i dopunama Zakona o trgovini itd., tako da veliki broj privrednih subjekata koji rade bezgotovinski, koji rade u skladu sa zakonom i poštuju zakone i državu u kojoj rade, ne nailaze na zaštitu od države, osim krivične odgovornosti, pod uslovom da se to dokaže, za one koji žele da se bave sivom ekonomijom i prevarama.
Taj veliki broj preduzeća koja se nalazi u blokadi, a jednim delom i u blokadi od Republičke poreske uprave, baš iz tih razloga i postoji. Prvi put kad mu račun bude u blokadi, nema želju da izmiri obaveze prema dobavljaču ili prema državi, nego uzima gotov novac i kupuje robu. Kupuje je na crno, pribavlja neki fiskalni račun i tako na taj način obavlja dalje delatnost, dok drugi, računajući i državu, trpe. Onaj ko plaća porez očekuje zaštitu od te države.
Čudi me da u ovom predlogu zakona Republička poreska uprava i poreska uprava jedinice lokalne samouprave nisu izjednačene, makar svaka u svojoj nadležnosti, makar kada treba da pokažu građaninu kako da popuni poresku prijavu, jer najveći broj poreskih obveznika jesu građani, a poreske prijave koje građani podnose su najvećim delom poreske prijave koje su vezane za imovinu.
Hoćemo li sada da za to ovlastimo samo službenike poreske uprave da to rade ili će moći da rade i poreski radnici u jedinicama lokalne samouprave? Samo u ovom predlogu zakona im to pravo više nije dato. Hoće li poreski radnik iz Republičke poreske uprave da kaže – znate šta, taj porez nije naša obaveza, obratite se ovima u opštini. Ovaj tamo kaže – mi više nemamo zakonsku obavezu da postupamo po vašem zahtevu.
Ima još jedna primedba, a to je da svi na tržištu, i kada je u pitanju tržište, ekonomija, poreski postupak, pa i prekršajni postupak i kazne, treba da budu potpuno ravnopravni. Međutim, kad se pogledaju zakonske odredbe koje regulišu kažnjavanje poreskih obveznika, vidi se da tu baš nisu svi izjednačeni.
Prvo se ne slažemo sa ovako drakonskim povećanjem kazne, barem minimalne kazne. Znači, povećana je na nekim mestima i do 20 puta. Verovatno zbog samooporezivanja, pa sad ako pogreši ili ne uradi da ga nateramo da više vodi računa o tome.
Međutim, velika razlika postoji između kažnjavanja pravnih lica i preduzetnika. Ako pogledamo naš Republički zavod za statistiku videćemo da je najveći broj pravnih lica, da su to mala pravna lica, da ona nemaju više od sedam ili osam zaposlenih. Sad mi objasnite koja je suštinska razlika, osim statusne razlike, po pitanju registracije privrednog subjekta, koja je onda razlika između pravnog lica i preduzetnika?
Mogu da vam nabrojim barem desetak preduzetnika koji su finansijski mnogo, i po prometu, znači mnogo jači nego većina malih pravnih lica, ali mi zato pribegavamo jednom ustaljenom principu da su pravna lica ta koja treba da snose veću odgovornost i da plate veću kaznu za isti prekršaj.
Tu nema izjednačavanja u toj tržišnoj utakmici. Mislim da bi to u nekim narednim zakonskim predlozima trebalo da se reguliše, jer to je, takođe, jedan od načina da se, polako ali sigurno, stvara siva zona. Baš iz tih razloga, i baš najčešće ovo što sam sada i rekao rade preduzetnici kada su u pitanju njihove obaveze i prema svojim dobavljačima i prema državi.
Kada su u pitanju zakoni po pitanju naših kreditnih zaduženja, razumem potpuno da sa ovolikom državnom administracijom, sa Međunarodnim monetarnim fondom koji nam je za vratom, država mora da uzima kredite.
Međutim, mi u Zakonu o javnom dugu ni jedan jedini put nismo naveli da odgovorna lica u pravnom licu ili u državnom organu snose zakonsku odgovornost za kreditne aranžmane, koje je Skupština odobrila, a sredstva nisu povučena. To je naš veliki problem i država je iz budžeta više puta snosila troškove prema davaocu kredita zbog toga što kredit nije povučen, odnosno nije upotrebljen.
Mislim da je to jedan ozbiljan problem, s kojim ćete morati da se uhvatite u koštac. Inače, u suprotnom, dokle god neko ko smatra da može da radi sa državnim parama što god hoće, nama boljitka neće da bude.
Isto tako treba da snosi odgovornost i rukovodilac u pravnom licu ili državnom organu ukoliko mu država da garanciju, a na kraju nije sposoban da sam otplaćuje taj kredit kako je to bilo u prvobitnom ugovoru napisano. To se u pravu često zove prevara.
Da bih ostvario neko pravo slažem nekog, pa čak i Skupštinu Srbije, da bih dobio sredstva, a onda će to građani da vraćaju iz budžeta Republike, a mi ćemo dalje da nastavimo da primamo ne baš tako male plate i nastavićemo dalje da zapošljavamo svoje partijske prijatelje i drugove, rođake i familiju. Kad država bude ušla u suštinu rešavanja problema onih sitnih koji u stvari kvare čitav sistem, onda možemo da očekujemo da će Srbija da krene napred pravim putem.

Deset minuta i 15 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, posle njega narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, pa evo prokomentarisao bih nekoliko stvari u vezi sa ovim prvim Predlogom zakona o izmeni i dopuni Zakona o poreskom postupku i osvrnuću se kratko na ova tri sporazuma koja podrazumevaju povlačenje novca, odnosno nova zaduženja ove države.
Što se tiče ovih sporazuma kojima se predviđa izbegavanje dvostrukog oporezivanja, oni zaista nisu sporni. Na kraju krajeva, nikom ne mogu štetu da nanesu, u redu je. Ali ovo ostalo što je objedinjeno u ovoj tački zakona ne može do kraja da se ospori. Postoje stvari koje mogu da se definišu i prepoznaju kao vaša dobra namera, Ministarstva finansija s jedne strane.
S druge strane, zaista može da se prepozna dosta elemenata koji ozbiljno diskvalifikuju ovu vladu, daju nam za pravo da diskvalifikujemo ovu vladu i da prepoznamo kao jedan kontinuitet stihije ili nečeg što kvalifikuje njen rad, naročito sektora koji reguliše to naše zaduživanje, povlačenje kredita, gde je to sve isto i traljavo, bez ikakve strategije, bez ikakve koncepcije, bez nekih srednjoročnih i dugoročnih planova i vizije gde Srbija treba da bude za pet odnosno deset godina. Pokušaću naravno, ukratko u vremenu koje imam da to i oslikam.
Kako bi se država shvatila i doživela ozbiljno, između ostalog, mora da ima i konzistentan poreski sistem, poresku politiku. Čini mi se, treći put u ovom mandatu ili sazivu menjamo ovaj zakon. Ovo su druge ili treće izmene i dopune ovog zakona i što je interesantno, najavljujete novi zakon.
Tako da ovo kao deo poreskog sistema ili poreske politike ove države ne može da ide u prilog činjenici da država ima konzistentnu poresku politiku, predvidivu poresku politiku, koja bi bila interesantna onima koji hoće da je prepoznaju kao partnera, s jedne strane.
S druge strane, vi imate situaciju da vam koalicioni partneri postavljaju pitanje poreske strukture i to predstavnici stranke koji 10 godina uglavnom dominantno rukovode finansijama u ovoj državi. Naravno neću da amnestiram vas odgovornosti za eventualno lošu poresku strukturu u Srbiji, vas, vašu stranku i Vladu u kojoj ste učestvovali ili niste, ali ti ljudi su deset godina uglavnom vodili finansije u ovoj državi.
Šta je ostalo nama iz SRS, kao opoziciji, da vam kao pitanje uputimo kad vam se koalicioni partneri žale na poresku strukturu. Zašto to niste rešavali deset godina?
S jedne strane, oni okolo nalaze način da vam zamere što hoćete da povećavate PDV. S druge strane, vi kao najodgovorniji za poresku politiku i strukturu poreza u ovoj državi predlažete povećanje PDV-a da biste olakšali sebi dušu, i sad se postavlja pitanje koliko to se daje prostor za jednu ozbiljnu priču, jer je sve opterećeno vašim koalicionim odnosima i nerazumevanjem unutar vladajuće većine.
Evo da se vratim konkretno i direktno na ovaj zakon koji je u okviru ovog objedinjenog seta, a to je Zakon o poreskom postupku. Prvo ću reći nekoliko stvari koje su prihvatljive ili eventualno nisu sporne ili su najmanje sporne oko ovog.
Ono što je za SRS sporno pokušaću u svojoj diskusiji da vas upitam, da tražim na to odgovor, a čini mi se da danas u ovoj raspravi niko oko toga nije postavio nijedno pitanje.
Najpre što se tiče člana 6. nas zaista interesuje zašto iz ovog člana koji definiše prava poreskih obveznika briše ovo poreska odeljenja i jedinice lokalne samouprave, da ne idemo dalje. Prva alineja kaže da poreski obveznik u skladu sa ovim zakonom ima pravo da od Poreske uprave i poreskog odeljenja jedinice lokalne samouprave besplatno dobije informacije o poreskim propisima iz kojih proizilazi njegova poreska obaveza, ako je neuk i osnovnu pravnu pomoć itd.
Zbog čega se ovde briše poresko odeljenje jedinice lokalne samouprave. Ako ništa drugo, to ni na jedan način nije opterećivali ili dovodilo u pitanje primenu ovog zakona. Na kraju krajeva, to smo u zadnjim izmenama i dopunama pre ove ugradili u ovaj zakon. Sad se to briše.
Ovo određenje koje sklanjate ne može ni na jedan način da dovede u pitanje primenu ovog zakona. Može samo da olakša. Vi bi kao ministar dobro trebalo da znate koliko je problema bilo u uspostavljanju odeljenja poreske uprave u jedinicama lokalne samouprave. Verujem da ih i danas ima.
Retke su opštine u Srbiji koje su taj posao uradile kako treba, brzo prepoznajući značaj uspostavljanja ovog poreskog odeljenja, zato što se one bave ubiranjem prihoda lokalne samouprave.
Znate, kada bi neko to razumeo na adekvatan način, onda bi zaista pokazao svest o potrebi decentralizacije u Srbiji. Mi smo u Srbiji poslednjih godina, kada je ovo u pitanju, slušali ne toliko, ali ljudi koji su bili na lokalnom nivou u službama, funkcioneri, znaju koliko je disonantnih tonova bilo na relaciji poreska uprava i novokonstituisana odeljenja poreske uprave jedinice lokalne samouprave.
Pa su jedni druge optuživali, ovi im dali neažurnu dokumentaciju, ovi su bili neodgovorni, nesposobni, nisu bili uvedeni u posao i to je tako išlo, a trpela je država, trpele su pre svega lokalne samouprave, zato što nisu mogle kroz efikasno ubiranje poreza da obezbede svoju prihodnu stranu budžeta.
Država je kroz taj jedan galimatijas prolazila na lokalnom nivou pričajući o decentralizaciji i sada neka prava koja su, recimo, poreski obveznici imali i mogli da ostvare u poreskim jedinicama u lokalnim samoupravama sada se brišu kroz ovaj zakon.
Na kraju krajeva, vi ste malopre rekli – sad će biti tako uređena prava u lokalnim samoupravama, u poreskim odeljenjima, da će oni moći da traže od poreske uprave sve što im treba. Tako ste malopre rekli. Zašto, ako su poreski obveznici i kad su u pitanju porezi koji su prihodi lokalne samouprave to kroz zakon imali kao pravo i mogli da ostvare direktno u jedinici lokalne samouprave u poreskom odeljenju? To nam nije jasno, zašto ste predložili to da se briše iz ovog zakona?
Ono što je dobro jeste član 12, o tome su svi govorili, gde će se promeniti redosled oko raspoređivanja tog uplaćenog iznosa. Dobro je čak i ovo u članu 13, to delimično možemo da pozdravimo, ali ću reći sad šta je za SRS ovde sporno. Sporna su diskreciona prava koja se ovde predviđaju za ministra, ne zamerite, za ljude koje ćete vi kao ministar ili neki drugi ministar sutra moći da ovlasti oko tih poreskih oslobađanja, ili, što je još gore, ono što se svodi na gradonačelnike i predsednike opština.
Zamislite šta će tu da se dešava? Ovde tako piše, u izmenama i dopunama koje predviđate, da ministar i lice koje on ovlasti, na osnovu pismenog predloga rukovodioca organizacione jedinice poreske uprave, prema glavnom mestu poslovanja. Znači, odlaganje plaćanja poreskog duga definišete vi ili lice koje ovlastite, odnosno gradonačelnik, predsednik opštine i lice koje on ovlasti.
Znate li šta će tu da se dešava? Znate li koliko je primera iz prakse koji zaista dovode u pitanje, odnosno otvaraju sumnju za ovakva prava koja se poveravaju ljudima koji će biti u prilici da o ovome odlučuju?
Lično znam i ako budem u prilici u postupku rasprave u pojedinostima doneću vam dokumentaciju da vidite kako poreska uprava ili kako državni organi selektivno, odnosno kako proizvoljno tumače kako su neki poreski obveznici, sa jedne strane, oštećeni na pravdi boga, i uz sve papire koje imaju, zbog neodgovornosti ili proizvoljnog tumačenja propisa, dok sa druge strane, biću slobodan da kažem, bitange koje potkradaju i sistem i državu, ne samo da ne budu izvedene pred lice zakona, nego se drznu da tuže državu da im plati štetu što su navodno pretrpeli duhovni bol itd.
To su slabosti poreske administracije koje su, nažalost, prisutne i to su možda stvari kojima se još ozbiljnije i dublje treba da bavite. Sad kroz jednu pozitivnu nameru, koja se može ovde prepoznati, vi dajete prava pojedinim predstavnicima države na visokom ili dole na lokalnom nivou da određuju ko hoće, ko može, odnosno ko ne može da bude privilegovan, oslobođen, odnosno pomereno plaćanje poreza za te ljude, odnosno za te poreske obveznike. To je nešto što može da se otvori i postavi kao pitanje.
Zbog vremena završiću, kada je ovaj zakon u pitanju, sa onim što je za nas najvažnije. Gospođo Dragutinović, ne postoji svojina lokalne samouprave, ne postoje nepokretnosti u svojini lokalne samouprave.
Ne osporavam nameru koju ste ovde hteli da uradite i da napravite, i da lokalne samouprave zaštitite od onih koji su nesavesni kada je u pitanju izmirenje poreskih obaveza, ali ne možete da date ovlašćenja jedinicama, odnosno poreskim odeljenjima u okviru jedinica lokalnih samouprava da donose rešenja kojim će nepokretnost preći u svojinu jedinice lokalne samouprave.
Kada je ovakav pokušaj došao pre nekoliko dana ovde iz Narodne banke Srbije, da imovina koju koristi NBS zakonom novim postaje imovina Narodne banke, mi smo gospodinu Jelašiću rekli – gospodine Jelašiću, ovo je skandal. Onda je gospodin Jelašić rekao – nije skandal, ovo ćemo da brišemo. Sad vi istu stvar radite. Ne kažem da je ovo zlonamerno, ovo je neko ili iz neznanja ili sa namerom uradio, ali lokalna samouprava nema nepokretnosti u svojoj svojini.
S jedne strane, 1995. godine je to regulisano i to je regulisao deo vaše sadašnje koalicije tako što su imovinu lokalnih samouprava preveli u imovinu Republike Srbije, a bogami od 2000. godine naovamo vaša stranka je dominantna ili oni koji mimo njih čine ovu skupštinsku većinu nisu učinili ništa da se to promeni, pa da ima i lokalna samouprava svoju svojinu, pa da ima Pokrajina svoju svojinu, da ima Republika svoju svojinu, da zaista pokažete potrebu i opredeljenje za decentralizacijom, da osnažite lokalnu samoupravu kako bi se država podizala napred.
O tome niko nije razmišljao i danas ulazite u probleme kao i NBS, kao i vi koji imate dobru nameru. Ovo je dobra ideja, ali je neodrživa na ovaj način na koji ste je vi predvideli. Srpska radikalna stranka u tom kontekstu je i predložila neke amandmane o kojima treba da razmislite da bi ovo bilo smisleno i primenjivo.
Dok se ne reguliše zakonodavstvo koje nije predložila ovoj skupštini Vlada Republike Srbije, nego jedna stranka koja pripada vladajućoj većini i koju nikada zbog činjenice da je takva, iako u vladajućoj većini neće doći na dnevni red, bar dok Vlada ne proceni da tako treba, vi ne možete da tretirate nepokretnu svojinu u vlasništvu lokalne samouprave i o tome morate ozbiljno da razmislite, jer to nije u skladu sa zakonima koji su, kako vi volite da kažete, krovni ili temeljni, a regulišu svojinu Republike Srbije, odnosno imovinu u vlasništvu Republike Srbije ili već kako to ide. To ćete pogledati i videćete kako.
Ne bih više o ovom zakonu. Samo ću još kratko da prokomentarišem nekoliko stvari vezanih za ove kredite koje ćete da povlačite. Pre svega, kredit koji je predstavio gospodin Žarko Obradović. Lepo je to što ćete povući 50 miliona evra da pravite škole po Srbiji, ali kako ovde piše dužni ste iz republičkog budžeta da obezbedite 50 miliona evra jer je u projektu ukupno predviđeno 100 miliona evra. Naše pitanje je da li Srbija u ovom trenutku ima te pare? To je sa jedne strane.
Ono s druge strane što zaista ostavlja sliku kao neozbiljnih jeste to što ćemo ovde dati zeleno svetlo da povučemo pare. Pare ćete povući, a onda ćete da pravite grupe, programe, projekte kako ćete da trošite te pare. Tako sam vas bar ja na početku ove priče razumeo.
To nije dobro jer ste slušali gospodina Mirovića malopre. Ovde se hvalimo i dolazimo na drugi kredit. Evo ih 200 miliona. Neka su i najbolji uslovi koje smo dobili od Ruske banke ili ruske države, sasvim je svejedno, ali ovde ne pričamo o 800 miliona dolara koji čekaju zbog činjenice da vi kao Vlada niste bili u stanju da ponudite projekte i ovo nije jedini slučaj.
Koliko odobrenih kroz skupštinsku proceduru sredstava vam stoji nepovučenih iz raznoraznih institucija finansijskih zbog činjenice da nemate projektnu dokumentaciju? To je ono što sliku o ovoj državi i o ovoj vladi, nažalost, ostavlja na jedan vrlo pogrešan način i kolorit.
Šta je da je, po meni, sporno ovde? Pogledajte sad ovo. Recimo, kada je ruski kredit ovde u pitanju, period počeka dve godine. Kada je prva rata da se povuče? Petnaesti mart. Mi smo u julu. Kako dve godine? Opet neefikasnost, neodgovornost, nesposobnost Vlade da se hvata sa ozbiljnim i suštinski najvažnijim stvarima.
Mi se bavimo sa 200 miliona da krpimo budžetske rupe. Gde će te pare da idu? Ko od nas to zna? Šta će da se plaća? Koje agencije? Koji direktorati? Koje komisije? Kakvo rasipanje će se pokriti sa 200 miliona dolara novog duga na teret svakog od nas koji sedi u ovoj sali? Ne samo vas koji činite vladajuću većinu.
Ostavite to i koliki je grejs period i koliko su niske kamate itd, itd. Neka kamate budu i veće, ali dajte da trošimo novac u ono što će podići zaista ovu državu na noge. Ako ne, da mi osetimo to, neka osete naša deca. Šta plaćamo sa ovih 200 miliona? Da li se slažete sa mnom? Šta plaćate? Ne znate ni vi šta ćete da plaćate? Ko zna? Možemo samo da nagađamo.
Još jednu stvar bih samo prokomentarisao zbog vremena. Dobro je da dobijemo nacionalnu infrastrukturu geoprostornih podataka, ali ovo moram da iskoristim radi jedne stvari koja ovde piše i time ću završiti.
Prokomentarisali smo to pre nekoliko dana isto u ovoj sali. Radilo se o Zakonu o podizanju građevinske industrije i u zakonu je predviđeno da 70% opreme i usluga, odnosno opreme i materijala, budu iz Srbije. Mi smo tražili da to bude 100%. Sad pogledajte, Francuzi vam daju 11 miliona i 185 hiljada evra, finansiranje nabavke u Francuskoj francuskih dobara i usluga potrebnih za realizaciju projekta.
Daju vam pare, vraćaćete pare, plaćaćete kamatu koliko god da je potrebna, ali jednostavno, morate da uzmete sve njihovo, pa su i usluge francuske, pa je i transport francuski, pa je i osiguranje francusko, tako se domaćinski, ali sa aspekta Francuza, posluje. Od njih treba da učite.
Menjamo zakon za dve godine tri puta. Pogledajte cifre i brojke. Rok otplate 40 godina, poček 20 godina. Mi zakon ne možemo zakon da definišemo koji će biti predvidiv u naredne dve ili tri godine. To je bila jedna paralela da oslikamo naše stanje u društvu i u državi sa, recimo, državom kakva je, recimo, Francuska.
Za SRS, ponavljam, ozbiljna diskusija će biti u raspravi u pojedinostima. Nadam se da ćete imati razumevanja za ovo što sam rekao i smatram da postoje stvari koje mogu da se prihvate kao dobronamerne i korektne, ali zbog velike većine stvari koje smo, između ostalog, moj kolega Mirović i ja naveli, mislim da nećemo biti u stanju da podržimo ovakva zaduživanja i ovakve projekte.

Osamnaest minuta je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević, a posle nje narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo na vanrednoj sednici po hitnom postupku podnet je na usvajanje Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Kao osnovni razlog za to navedena je potreba usaglašavanja sa Zakonom o prekršajima i Zakonom o uređenju sudova. Navedeno je tu još dosta razloga, ali ono što preovladava u nameri predlagača jeste podsticanje finansijske discipline.
Postoje u ovom predlogu zakona pojedine odredbe koje će verovatno biti od koristi poreskim obveznicima i gospođa Dragutinović je to u svom uvodnom izlaganju obrazložila i govornici pre mene su o tome govorili da će ubuduće, tačnije od 1. januara 2011. godine, biti drugačiji redosled raspoređivanje uplaćenog iznosa poreskih obveznika koji kasne sa izmirenjem obaveza.
Konsultovala sam zaposlene u lokalnoj poreskoj administraciji i njihova su iskustva negativna sa dosadašnjim redosledom, prema kome se najpre izmiruju obaveze kamate, a zatim osnovni dug, jer obveznici nemaju pravu informaciju o svom ukupnom dugu, a time što se najpre izmiruje kamata, ostaje veći iznos duga, na koji se opet zaračunava kamata.
Predloženi redosled će prema rečima zaposlenih u lokalnoj poreskoj administraciji biti povoljniji za poreske obveznike.
Takođe se namerava da se omogući duži rok u kome će se odlagati poreski dug preduzećima koja su u postupku reorganizacije, što bi trebalo da vodi ka olakšanju njihovih uslova za poslovanje. Pominje se i niža kamata, koja će biti računata prilikom kašnjenja u izmirivanju utvrđenog poreza.
U cilju povećanja naplate poreza definisan je i identičan rok zastarelosti od pet godina, zatim se kao pogodnost za obveznike navodi i to da, ako poreski obveznik prijavi prekršaj koji je napravio i plati dug sa propisanom kamatom pre no što je počela poreska kontrola i podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, protiv tog obveznika se neće pokretati postupak niti će se izricati kazna.
Da se vratimo na ono što je glavna namera predlagača, a to je podsticanje finansijske discipline. Naime, predviđa se zaštitna mera zabrane vršenja određenih delatnosti onim obveznicima koji učine određenu vrstu istog poreskog prekršaja u roku od dve godine od dana pravosnažnosti presude za isti prekršaj i to nije sporno da onaj ko svesno čini poreske prekršaje mora biti kažnjen i da svi moraju biti jednaki, kako po pravima, tako i po obavezama.
Međutim, ono što ni u kom slučaju ne može biti prihvatljivo jesu iznosi predviđenih novčanih kazni. Naravno, izgovor će biti to da su predviđene Zakonom o prekršajima. Kada pogledamo iznose novčanih kazni, koji su sada predviđeni, videćemo da su u odnosu na one koje su trenutno važeće zaista previsoke. Neke kazne više su četiri, pet, 10 puta, dok su pojedine više i 20 puta u odnosu na sadašnje. Ove previsoke kazne nikako nisu u skladu sa trenutnom ekonomskom situacijom u Srbiji. Kada su određivani iznosi ovih kazni moralo se uzeti u obzir to da poslovanje većine privrednika u Srbiji nije nimalo lako.
Već smo pominjali preduzeće u postupku reorganizacije i napore da se od njih naplati porez koji duguju, a mislim da je bitno istaći to da je u Srbiji ogroman broj preduzeća koja su blokadi.
Čuli smo u uvodnom obraćanju gospođe ministra da se nakon ovih izmena planira donošenje novog zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Kada smo već kod donošenja novih zakona, ono što poslanike SRS interesuje jeste – zbog čega još uvek pred poslanicima nema predloga zakona o finansijskoj odgovornosti?
Ovo pitanje nameće se samo po sebi, jer nam je poznato da je Vlada Srbije MMF-u u Pismu o namerama u decembru 2009. godine obećala da će usvojiti nacrt zakona o fiskalnoj odgovornosti i dostaviti ga Skupštini do kraja aprila 2010. godine. Evo, prošli su april, maj, jun, prolazi i jul, bliži se kraju i ovo vanredno zasedanja, a pomenutog predloga zakona još uvek nema.
Polemisane su neke nedoumice u vezi sa ovim zakonom. Shvatili smo da još uvek nije definisano da li će to biti novi zakon ili će se menjati sadašnji Zakon o budžetskom sistemu, pa bi se onda zvao zakon o budžetskom sistemu i fiskalnoj odgovornosti, potom, da li će biti uvedeno fiskalno veće, sa ulogom da ocenjuje da li Vlada vodi politiku sa skladu sa fiskalnim pravilima ili će možda DRI biti ojačana novim funkcijama.
Pored ovih stvari, verovatno mnogo veći problem bio bi primena tog zakona. Naime, biće potrebno smanjiti učešće javnih prihoda u BDP. U narednih pet godina trebalo bi smanjivati učešće javnih rashoda u BDP-u i to godišnje za 0,75% ili 0,85%. To su podaci koji su izneti u javnosti u dva navrata.
Zatim, godišnje zaduživanje neće moći da premaši 2,5%, a javni dug neće moći da bude viši od 40% BDP.
Podaci o visini javnog duga nisu baš usklađeni, jer bilo je govora o tome da je on 31 – 32% BDP. Međutim, pojavile su se informacije u javnosti da je javni dug dostigao 36%, jer se u krizama pojavljuju prethodno sakriveni dugovi, kao što su garancije države i lokalni dugovi.
Međutim, procena je stručnjaka MMF da će se javni dug Srbije uvećati za 16% BDP prilikom sprovođenja planiranog postupka restitucije. Ovo neminovno opterećenje dodaće se ili na zvanični ili nezvanični javni dug i on će onda iznosi od 48-52% BDP.
Iako zakon još uvek nije ni usvojen, već se može pretpostaviti da će prekoračiti limit javnog duga. Da li je to možda jedan od razloga za odlaganje usvajanja ovog zakona ili je razlog možda to što se sve češće govori o vanrednim izborima, koji bi mogli biti održani 2011. godine, pa će biti potrebno zaduživati se kod domaćih i inostranih kreditora, jer bi to mogao biti način za finansiranje kampanje stranaka na vlasti.
Dobro je poznata dosadašnja praksa, gde se u kampanji gradi mnogo toga novcem svih poreskih obveznika, a na taj način stranke na vlasti dobijaju glasove na izborima. Inače, zabrinjavajuće su činjenice da ukupni spoljni dug Srbije raste, mada se sa ministrom nikada nismo mogli da se usaglasimo oko toga.
Visina spoljnog duga na kraju 2008. godine iznosila je 21,8 milijardi, na kraju 2009. godine 22,7 milijardi evra, na kraju februara 2010. godine 22,9, a na kraju marta 23,2 milijarde evra, na kraju aprila 23,4.

Osam minuta i 25 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Nikola Savić, posle njega narodni poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo zajednički načelni i jedinstveni pretres Predloga zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao i potvrđivanje dva sporazuma i četiri ugovora iz različitih oblasti.
Moje kolege koje su govorile pre mene, govorile su o mnogim od ovih stvari, a ovde ću se zadržati na jednom zakonu, to je, naime, Predlog zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke koji se odnosi na modernizaciju škola.
Naravno, pre toga samo jednu ili dve rečenice želim da kažem o ovim ostalim zakonima. Naime, hoću da kažem o ovim ugovorima koji se odnose na dvostruko oporezivanje između države Srbije i nekih drugih država, mislim da je u pitanju Austrija, Azerbejdžan i Pakistan.
Karakteristično kod ovih ugovora je sledeće: ispada da država Srbija više vodi računa o nekim stranim državljanima nego o svojim građanima, jer neki naši građani praktično podležu dvostrukom oporezivanju.
O čemu se tu radi? Evo, samo ću još jednu rečenicu, pa ću se onda vratiti na ono što sam hteo, da vodim glavnu diskusiju. Naime, neki privredni subjekti, neka pravna lica, a ljudi su mi se žalili, imaju problema prilikom povraćaja PDV-a, naravno odnosi se to na one koji imaju pravo na povraćaj PDV. Veoma teško ostvaruju tu svoju nameru za povraćaj PDV-a, a ukoliko budu, ajde da kažem, uporni i dosadni da to svoje pravo ostvare, onda im se šalje finansijska inspekcija i jednostavno se na taj način oni zaplašuju.
Ali, hajde da se vratimo na ovaj ugovor između Republike Srbije i Evropske investicione banke koji se odnosi, kao što sam rekao, na modernizaciju škola. Moram da kažem i da priznam da je dobro što se ovaj ugovor nalazi na dnevnom redu ove sednice, jer znamo svi kakvo nam je stanje u školstvu i svaka investicija, makar kakva ona bila, dobro dođe našem školstvu.
Moram da kažem da je dobro i to što se ovaj ugovor našao veoma brzo na dnevnom redu nakon njegovog potpisivanja. Ako se ne varam, on je potpisan 8. juna ove godine i evo već mesec dana posle toga je ovde pred Narodnom skupštinom.
Ovo pogotovo iz razloga ako znamo mnogi slični ugovori iz nekih drugih oblasti čekaju i po nekoliko godina na ratifikaciju ovoga parlamenta i kada dođe do te ratifikacije često se dešava da su oni anahroni, da su zastareli i praktično da se izgubio smisao potpisivanja tih sporazuma.
Ali, da ne ispadne sada da hvalim ovu stvar, ima i nekih stvari koje mi se ne sviđaju u ovom sporazumu i ono prvo što mi pada u oči kada se pogleda predlog ovog ugovora ili sporazuma je terminologija koju je prevodilac sa engleskog na srpski jezik ovde koristio.
Naime, ugovor ovde pominje termin "preduniverzitetsko obrazovanje". Koliko znam, evo tu je i gospodin ministar Žarko Obradović, obrazovni sistem Republike Srbije ne poznaje ovu terminologiju, a i u neformalnoj komunikaciji, znači termin "preduniverzitetsko obrazovanje" se veoma retko koristi.
Ovo tim pre što su ovakve stvari definisane odavno nekim zakonima, a imali smo nedavno u ovom parlamentu razmatranje Zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju i pre otprilike godinu dana smo imali razmatranje Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, i ta dva zakona definišu ovu materiju koja bi, po nekim ovde shvatanjima, trebalo da predstavlja to "preduniverzitetsko obrazovanje".
Zaista, još jednom ponavljam, ako se ne varam, u tim zakonima nigde se nije koristio ovaj izraz "preduniverzitetsko obrazovanje". Naravno, neću da budem maliciozan, svima je nama jasno o čemu se ovde radi, ali hoću da kažem, ako bi bukvalno tumačili ovaj izraz, onda bi mogli doći do toga da je smisao i svrha svih ovih obrazovanja, i predškolskog i osnovnog i srednjeg obrazovanja, samo to da se nekako dosegne do univerzitetskog obrazovanja i znači da je to neka međufaza, neka stepenica koja samo služi da bi se došlo, da bi se stupilo, da bi se kvalifikovalo za univerzitetsko obrazovanje.
A, naravno, u praksi znamo da nije tako, čak naprotiv, najveći broj građana Srbije ima osnovno i srednje obrazovanje, dok najmanji broj populacije, to je negde od 5% do 7%, kako govori statistika, ima ovo univerzitetsko obrazovanje.
Dalje, ima još nekih izraza ovde, recimo, kao što je "fizička infrastruktura" koji takođe možda nisu prikladni, ali ajde da idemo na nešto drugo. Projekat modernizacije, kako se kaže, treba da obuhvati izgradnju novih i proširenje postojećih škola, sport, sportske objekte, nameštaj, opremu, strateški razvoj obrazovnog sistema i slično itd.
Naravno, svemu ovome nema šta suštinski da se prigovori, ali da vidimo kako će to biti ostvareno. Ovde je i gospodin ministar govorio o tri komponente. Prva komponenta se odnosi na proširenje onih škola koje u ovim okolnostima ne zadovoljavaju kapacitetom. Znači, radi se u tri smene i da se izbegne ta situacija da se ne radi u tri smene.
Međutim, ako pogledamo spisak tih škola, vidimo da se radi o tri škole u Novom Sadu, tri škole u Beogradu, dve škole u Novom Pazaru i po jedna škola u Lapovu, Jagodini, Aleksincu i Nišu.
Pitam se sada šta je sa ovom drugom komponentom? Ova prva komponenta, ako se ne varam, njena realizacija počinje odmah. Druga komponenta ovog ugovora počinje na jesen, a treća komponenta počinje krajem godine. Tako ste rekli, gospodine ministre.
Zbog čega niste predvideli ovde ili bar saopštili narodnim poslanicima koje su to škole, iz kojih regiona Srbije su te škole koje bi potpale pod ovu drugu komponentu. Naime, ako posmatramo geografsku mapu škola koje sam ovde pomenuo, vidimo da je Niš krajnja tačka gde se ovaj posao završava.
Nažalost, Niš nije grad i nije krajnja granica Srbije. Srbija se ne završava gradom Nišom, nego ako gledamo južno prema granici Makedoniji ima još 150 kilometara. Od Niša, ako gledamo istočno prema granici sa Bugarskom još ima oko 100 kilometara do granice sa Bugarskom. Ako gledamo zapadno do administrativne linije sa KiM ima takođe oko 100 kilometara, da ne govorim o region Timočke i Negotinske krajine.
Da me ne shvatite pogrešno, jasno mi je da ove škole o kojima je ovde reč rade u tri smene i da je to možda prioritet. Ali, zbog toga trebalo je kroz ovu i drugu, pa možda čak i treću komponentu koja ide kasnije, da navedete spisak škola gde će se vršiti investiranje. Jer, ne možemo kroz neke škole, u nekim školama da damo sve, da uvedemo sve, a neke škole da rade po metodama i sa nastavnim sredstvima iz 19. veka.
Kao prosvetni radnik radujem se svakoj investiciji u obrazovanje, ali mislim da ove primedbe koje sam ovde izneo trebalo bi da se imaju u vidu. Toliko. Zahvaljujem.