Reč ima poslanik Ivan Andrić.

Poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo poslanici, ako nije najvažnija, ovo je sigurno jedan od najvažnijih tema kojom ova skupština može da se bavi. Pored toga što je to najvažnija tema i puno je kontroverzi koje prate sprovođenje ovog zakona, mi smo prinuđeni ili da kažem da je to jedan u nizu zakona koji samo posle nekoliko meseci primene ova skupština menja.
Nadam se da je ovaj zakon usaglašen, s obzirom da je bio kao predlog tačke dnevnog reda na prošloj sednici, ako se ne varam, nadam se da je sada usaglašen sa mišljenjem Agencije za borbu protiv korupcije i to je dovoljno reći o ovom zakonu.
Ono što je suština i što treba reći, to je da ovaj zakon neće omogućiti da se u Srbiji iskoreni korupcija. On može da bude kao nekakva tačka ili nekakav kraj te borbe protiv korupcije u jednom civilizovanom društvu i kao takav imao bi mnogo širi smisao nego što ga ima u Srbiji danas.
Srbija je zemlja u kojoj postoji između 600 i 700 javnih preduzeća. To su preduzeća koja su formalno u vlasništvu državi, suštinski u vlasništvu političkih stranaka koje se nalaze na raznim nivoima vlasti. Tih 600 ili 700 javnih preduzeća ima 600 ili 700 direktora, 600 ili 700 zamenika direktora, 600 ili 700 puta tri ili četiri direktora sektora, puta 10 najmanje, nekada i više, članova upravnih odbora, koji se menjaju kako se promeni ili kako se završi nekakav izborni ciklus.
To sve zajedno daje jednu armiju od nekoliko hiljada ljudi. To nije stanje za koje je odgovorna ova vlada. To je stanje zatečeno 2000. godine. Sećam se da je dolaskom DOS-a na vlast bilo potrebno naći 11 hiljada ljudi koji bi preuzeli razne funkcije u zemlji, uključujući i javna preduzeća. To je suština. Postojanje tih preduzeća je suština i osnov svake korupcije u ovoj zemlji. Korupcija minimalno se nalazi u ovoj skupštini, jednim većim delom u Vladi, ali to je ipak suviše mali broj ljudi.
Suština korupcije u ovoj zemlji su hiljade ili desetine hiljada javnih nabavki koje se u ovih 700 ili 600 javnih preduzeća održavaju u manje više svakom danu u godinu dana. Ne postoji Agencija za borbu protiv korupcije, ne postoji Državna revizorska institucija koja može taj problem da reši kontrolom tog kvaziposlovanja.
Te ljude u velikoj većini slučajeva ništa, osim članstva u političkoj partiji, ne kandiduje da budu na bilo kom od tih mesta, ni jedna jedina stvar. Oni da su mogli, oni bi sami imali svoja preduzeća ili firme, kompanije u kojima bi obavljali te funkcije.
Pošto to nisu uspeli da urade, kako da kažem, zahvaljujući svojoj sposobnosti, oni su se članstvom u političkoj partiji našli na nekom položaju koji im danas to omogućava da odlučuju o milionima dinara građana ove zemlje. Zato kažemo, i sigurni smo u to, da je jedino nastavak procesa privatizacije i izlazak države iz svih mogućih javnih preduzeća, koliko je to standard u bilo kojoj drugoj civilizovanoj državi, jedini zdrav osnov za borbu protiv korupcije.
Znači, razvlašćivanje države je osnovna stvar u borbi protiv korupcije. Ako ovome dodamo još broj ministarstava, broj državnih sekretara, broj ljudi koji dolaze kada se promeni vlast na republičkom nivou, na lokalnim nivoima, u organe vlasti, prosto dolazimo do toga da ova agencija stvarno ima više nego simboličnu ulogu.
U političkom smislu, ona suštinski na izvestan način i ometa borbu protiv korupcije, skrećući pažnju sa suštinskih problema ovog društva na par pojedinaca koji imaju duple funkcije i koji, želeći to ili ne i podržavajući javno ovaj zakon glasanjem, kao što smo čuli gospodina u fudbalskom dresu malopre, ali im ne pada na pamet svojim ponašanjem da taj zakon i poštuju.
To je u ovoj zemlji dovoljno, reći javno da ste za nešto, da podržavate nešto, a onda izaći iz ove sale, baš vas briga, doći u polo majici kratkih rukava, izvređati sve nas, održati nam lekciju ovde i na kraju reći da podržavate zakon, ali da vam ne pada napamet da postupate po njemu, pošto se vi ne osećate da ste državni funkcioner.
Sada, kako da kažem, pored ovog razvlašćivanja države, za koje stvarno verujemo da je suštinski osnov i tranzicije i eliminisanja korupcije u pravom ili suštinskom smislu, mi mislimo da je postojanje jasnih pravila koja se poštuju - drugi osnov za eliminisanje korupcije.
Ako pogledamo sve što je ova vlada uradila u poslednjih, ne moramo da idemo daleko, nekoliko nedelja, videćemo šta je sve učinjeno da se nikakva pravila u ovoj zemlji ne postave. Rekli smo nekoliko puta da pravila imaju smisla samo ukoliko traju. Ukoliko traju, i svi ih znamo unapred i postupamo prema njima, ona postaju pravila, inače su stvar arbitrarnosti.
Stvar arbitrarnosti, jer se na kraju svede na to, na pravo onoga ili na jači značaj onoga ko ima silu, u našem skupštinskom smislu to je skupštinska većina, vladajuća većina.
Evo vam primera za nepostojanje pravila. To je pitanje mandata. Da li mandati pripadaju poslaniku? Ne pripadaju. Jedan zakon kaže jedno, drugi drugo, Poslovnik kaže jedno, Zakon o Narodnoj skupštini. Mi smo podneli amandman, nije prihvaćen. Prihvaćen je u izmenjenom obliku.
Da li je gospodin Šormaz poslanik ili nije? Tri nedelje to ne zna Skupština. To je nepostojanje jasnih pravila. O tome se govori. To je vrsta korupcije koja je vrlo politička i ona nije za novac. Ona obezbeđuje sigurnost vladajućoj većine, time što vladajuća većina odlučuje o svakom pojedinačnom slučaju mandata poslanika u ovoj skupštini.
Ona direktno obezbeđuje svoj opstanak na vlasti. Ako pogledamo šta je definicija korupcije iz ovog zakona, to je očigledan primer političke korupcije. Dakle, nepostojanje tih pravila je dosta raširen metod, naročito u funkcionisanju ove Vlade.
Podsetiću vas da je ova Vlada, na primer, donela Zakon o planiranju izgradnje. Šta god mi mislili, Vlada je tu tražila da oni koji su već nešto kupili pod određenim uslovima sada plate još nešto, pošto Vlada misli da je tako u redu. Da li se to zove izbegavanje pravila? Ova Skupština je donela prošle nedelje zakon kojim se ukida tender, kao vrsta poslovanja države. O tome ću govoriti još malo kasnije.
Jasna pravila ne postoje, nažalost, ni u ovom zakonu. Pogledajte član 82. Ovaj predlog zakona kaže da ukoliko neko nije podneo, što je po prethodnom predlogu bilo potpuno nemoguće, svoju prijavu da obavlja još neku funkciju do 1. januara, pa do 1. aprila, sada se rok širi na 1. septembar, a onda se daje pravo Agenciji da tumači da li je taj neko u sukobu interesa.
Postavljam vam pitanje – da li Dušan Bajatović u sukobu interesa? Da li je direktor kompanije "Srbijagas" u sukobu interesa? Direktor kompanije, narodni poslanik? Ako pročitate jedanput ovaj zakon, biće vam jasno da jeste. Nas zanima da li je on poslanik ili direktor te kompanije.
Ta kompanija kupuje ostala preduzeća konvertujući svoj dug po Srbiji. Da li to čini u ime političke partije kojoj pripada? Gospodin Bajatović nije radio 40 godina, nemam ništa lično, ali je dobar primer, u "Srbijagasu", pa je najveći srpski stručnjak za gas.
On je potpredsednik jedne od stranaka vladajuće koalicije, koja je kada je došla na vlast on je preuzeo mesto tog direktora. Možemo da pričamo i dalje.
U upravnom odboru NIS-a sede razni ljudi koji nemaju nikakve veze, osim što su kupovali gorivo na pumpi, kao i svi građani Srbije, verovatno. Šta njih kvalifikuje za to?
To su pitanja, gospodo, koja imaju veze sa korupcijom. Da li je nečiji brat ili sestra direktor neke privatne firme ili nekog dućana, to manje ili više utiče, ali to je pitanje koje će doći naknadno.
Ono što nas zanima je – šta daje političkim partijama pravo da predlažu članove upravnih odbora i direktore preduzeća? Čime je to pravo ograničeno i zašto ova vlast sadašnja ne nastavlja proces privatizacije na način na koji je to rađeno 2000. godine, čime bi se država razvlastila tog prava i dala to pravo nekome ko je privatan vlasnik i valjda bi najbolje znao šta će sa tim?
Verujte da 99% takve vrste funkcionera ne razmišlja o dobrobiti tih preduzeća, zato što to nije prirodno. To nije njihovo, oni su tu na određeno vreme. Oni razmišljaju ili kako da ostvare neki rezultat za to preduzeće kratkoročno, ne vodeći nikakvog računa o dugoročnom interesu, da bi dobili političku promociju za sebe lično ili razmišljaju kako da oštete to preduzeće, da se obogate.
Da li policija ima snage da uhapsi sve njih? Nikada nijedna zemlja na svetu nije tako rešila problem korupcije. Nikada nijedna. Da li ćemo mi biti prva? Dozvolite mi da sumnjam u to.
Imate susednu zemlju koja je imala možda i najveći problem korupcije od svih evropskih zemalja, to je Rumunija. Iz Odbora za evropske integracije susreli smo se sa njima hiljadu puta. Pitali smo ih hiljadu puta. Vrlo je jasno šta je kod njih bio odgovor na korupciju.
Potpuna depolitizacija biznisa ili ekonomije, znači, jaka, brza privatizacija i sa druge strane, izlazak države iz svega iz čega može da izađe i kao treće, jasna pravila. Nikakvo odlučivanje. Dok su pravila jasna, svima je jednostavno da se ponašaju.
Nažalost, mi smo ovo isto govorili i kada se raspravljao i o prethodnom zakonu. Puno je buke dignuto i taj se zakon pretvorio, manje ili više kada gledamo medije, ne u borbu protiv korupcije, nego u lov na veštice.
Sada ako neke medije kontroliše jedna stranka, ona juri ove iz druge stranke. Ako kontroliše vladajuća koalicija, ona juri ove druge. Da li će to u nekoj borbi rešiti problem? Neće. Oni će se dogovoriti, kao što se dogovore svaki put i taj problem će ostati svima nama.
Što se tiče duplih funkcija kao jako važnog pitanja, mogu da razumem argument da su se pravila promenila i da ih je zato trebalo odložiti. Vi ste članovi vladajuće koalicije i imate trećinu poslanika ovde, vi ne možete, ne smete glasati za ovaj zakon i kršiti ga u isto vreme. To nije moguće politički. Možda mislite da je moguće zato što to trenutno prolazi, ali to nije moguće. Nije moguće.
S druge strane, mogli ste da iskoristite još jedan argument, a to je da postoje ministri u Vladi koji po funkciji imaju dve funkcije. Premijer je predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj, ako se ne varam, ministar ekonomije je predsednik Upravnog odbora isto takođe nekog fonda, ministar ekonomije ili potpredsednik Vlade. Ministar Đelić, ili potpredsednik Vlade Đelić je opet deo nečeg drugog.
To jesu slučajevi koji su možda posebni, ali za to nema nikakve realne utemeljenosti. Fond za razvoj bi radio bolje da premijer nije na njegovom mestu. Drugo je vreme bilo kada je Zoran Đinđić bio predsednik tog fonda. To je drugo vreme bilo i tada je to bilo trenutno rešenje, koje je trebalo da služi par meseci dok se ne da autoritet tom fondu. Zašto je danas premijer Mirko Cvetković je direktor tog fonda?
Što se tiče premijera, pa mi smo ovde govorili o njegovom sinu i o zakonu koji je ova Skupština menjala, a u koji je direktno bio umešan njegov sin. Mi nismo rekli da je to tačno. Mi smo rekli ono što smo čuli. Nikada nismo dobili odgovor na to pitanje. Nikada. Umesto toga puni su mediji informacija o ceni kafe u skupštinskom restoranu. Da li će to rešiti problem korupcije? Naravno da neće.
Duple funkcije i način na koji se one rešavaju nas duboko dovode ili nas ubeđuju u mišljenju da promena ovog zakona jedini cilj imaju to kako da obezbede većinu vladajuće koalicije u Pokrajinskoj skupštini u Vojvodini i kako da obezbede da se dva gradonačelnika, koja se istovremeno i poslanici u ovoj Skupštini, ne naljute i kako da se sada ceo taj problem reši sa što manje posledica u vladajućoj koaliciji.
To ne piše ovde, ali su to priče koje mi čujemo. Jedan od tih ljudi je podneo amandman, onda ga je povukao i optužio drugu stranku vladajuće koalicije da mu je ona podmetnula amandman. Stvarno nikada nisam čuo da neko nekom podmetne amandman, ali ako je to tačno, zašto ne kažete o tome. Šormaz je podneo, takođe, takav amandman. Ovaj čovek neutvrđenog statusa već danima. Zakaže se Administrativni odbor, ode Tomislav Nikolić u Hilandar, odloži se Administrativni odbor do daljnjeg.
To su stvari koje sistemski grade korupciju. Policija neka rešava one ljude sa onim citostaticima i ostale sramotne stvari. Policija i pravosuđe, da se ne uvrede, ali to su pojedinačni slučajevi i oni su više krivična dela nego što su predmet korupcije. To su ozbiljna krivična dela.
Korupcija postoji ako mi ne znamo kako se bira direktor doma zdravlja, zašto se bira takav direktor doma zdravlja, direktor bolnice, upravni odbor bolnice, nadzorni odbor. Ko o tome odlučuje? Mi smo preduzeli jedan deo odgovornosti u Beogradu i nijedan funkcioner naše stranke se ne nalazi ni na jednoj funkciji, niti u Gradskoj skupštini, niti u bilo kom javnom preduzeću. Nijedan.
Da li je to imalo neki efekat? Jako mali. Naš politički dogovor i način razgovora sa ostalim partnerima je bio da svi tako postupe. Dok je zavisilo od njihove volje, a ne od moći tih, ne znam kako to da nazovem, grupa koje stoji iza stranaka, to je funkcionisalo, a onda je u jednom trenutku prestalo da bude bitno. Prestalo da bude bitno zbog tog ogromnog broja.
Mi u Beogradu postavljamo direktore pozorišta, upravne odbore pozorišta. Beograd ima u vlasništvu 117 apoteka. Siguran sam da je to jedini grad na svetu koji ima u svom vlasništvu 117 apoteka i šta god uradite tu korupcija će tu postojati. Korupcija će postojati, to je bio predmet, čak i rasprava kada se govorilo o gradskoj vlasti, ali rešenje osim privatizacije toga ne postoji. Kako ćemo mi da rešimo? Ko će da se bavi tim? Ko se od nas uopšte razume u to, u lekove?
Mi smo se kandidovali na izborima da bi sproveli neku političku ideju. Ako ta politička ideja, između ostalog, u sebi nosi borbu protiv korupcije, mi vam sada kažemo da je laž i demagogija da će taj problem rešiti policija i pravosuđe, i vi to dobro znate. To je politički problem i on se rešava procesom tranzicije i završetkom tog procesa.
Kada govorimo o Evropi, nije Evropi ovo uslov zbog Evrope samo. Ovaj zakon bi trebalo da je nama uslov jer se tu radi o trošenju novca ljudi koji za nas glasaju. To su interesi naši. Da vidimo zašto Železnice Srbije žive na subvencijama, ne znam koliko godina unazad, desetina godina, a nikada sporije nisu radile. Zašto "Telekom" kupuje drugi "Telekom" u Republici Srpskoj za 600 i nešto miliona evra, a videćemo za koliko će se prodati sada.
Zato što te odluke donose političari, a oni nemaju interes firme i ljudi koji rade u tim firmama kao prvi. Oni imaju ili političku svoju promociju ili imaju neki interes koji je kažnjiv po zakonu.
Znači, mi naravno podržavamo sve, ukoliko je ovaj tekst usaglašen sa Agencijom za borbu protiv korupcije nemamo, prosto, ako je to zajednički stav nekog nezavisnog tela i Vlade Srbije ili ove većine, to je s naše strane u redu.
Kažemo vam – laž je i demagogija da se u ovoj zemlji vode kampanje lova na veštice protiv pojedinaca, dok u isto vreme zato što su ti neki pojedinci sad u vladajućoj većini nema nikakvih sankcija, nikakvih odluka, delovanje zakona se samo odlaže. Odlaže se, naveo sam nekoliko primera. Rešite, dajte jasne političke odluke. Da li gradonačelnik može da bude poslanik? Tu ima razloga i za i protiv. To svako od nas zna.
U prvom sazivu od 2000. godine 40 gradonačelnika sedeli su u Skupštini kao poslanici. To znači da je ta Skupština bila loša? Ne. Znači, rešite to pitanje kako znate, ali nemojte menjati zakon svakih par meseci zato što želite da obezbedite samo većinu ili bar ne dozvolite da se pitanje korupcije svede na to koliko će ljudi policija uhapsiti, pošto nikada neće uhapsiti sve koji se korupcijom bave i od nje žive. Samo sistemske promene i dalje približavanje EU će taj problem rešiti. Ništa drugo.

Osamnaest minuta i 40 sekundi iskorišćeno vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, jasno je da je glavna odlika ovog zakona i glavna definicija na početku može da bude da je ovaj zakon više nego skandalozan. Kao što je bio prethodni zakon o podsticanju građevinske industrije u Srbiji skandalozan, ništa manje nije ni ovaj zakon nije skandalozan, naročito ako se ima u vidu način na koji je predložena izmena ovog zakona.
Dakle, pre dve nedelje je vlada na svojoj sednici u četvrtak donela odluku da se po hitnom postupku izmeni Zakon o sukobu interesa, da bi u petak taj materijal došao u parlament, a već u utorak trebalo da bude na dnevnom redu Skupštine, da se o njemu hitno raspravlja i da bude usvojen onako na brzinu, dok se, narodski rečeno, Vlasi ne sete.
Nakon pritiska javnosti, pre svega medija, a delimično i Agencije za borbu protiv korupcije, taj zakon je povučen, pa imamo ga sad na dnevnom redu, ali to ne umanjuje niti nameru, očiglednu nameru Vlade i vladajuće koalicije da kroz hitne izmene ovog zakona provuče nešto što je politički pamflet i politička korist, a što će u suštini rezultovati još većom korupcijom u ovoj zemlji, iako se ona nalazi, nažalost, na 83. mestu, posle većine zemlja bivše Jugoslavije.
Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije donet je oktobra 2008. godine i tada isto po hitnom postupku, iako je stupio na snagu 1. januara 2010. godine. Članom 82. tog zakona je definisano da "funkcioner koji obavlja više javnih funkcija na dan početka primene zakona, dužan je da se u roku od 90 dana od dana početka primene zakona", dakle, 1. januara 2010. godine, "izjasni koju će javnu funkciju vršiti i dalje", dakle jednu javnu funkciju koju će vršiti dalje.
Od oktobra 2008. do 1. januara 2010. godine je godina i tri meseca, plus devedeset dana je tri meseca, dakle, godinu i po dana poslanici vladajućih stranaka, gradonačelnici, direktori javnih preduzeća i svi ostali koji su po slovu zakona u sukobu interesa su imali prostora da na dva mesta ili više mesta sede, da lobiraju za svoja preduzeća, svoje partije, svoje stranke sedeći na više mesta, da po tom osnovu primaju verovatno i više nadoknada.
I to im je bilo malo, nego su aprila jednostavno rekli, ne, nas to ne interesuje, mi ćemo i dalje, s obzirom da imamo političku snagu da ucenjujemo krhku vladajuću koaliciju, da sedimo u parlamentu, iako po slovu zakona je predviđeno da se oslobodimo ostalih funkcija i da nastavimo da vršimo samo jednu.
Kada vas je gradonačelnik Jagodine ucenio da morate da mu date papir na kome piše da on nije u sukobu interesa, iz vašeg ministarstva neobjašnjivo, i nas baš briga ko je to potpisao, da li je državni službenik, da li pomoćnik ministra, državni sekretar ili vi lično, vi lično snosite odgovornost za tako nešto.
Ako posle ovako citiranog člana, gde se jasno kaže da mora da se funkcioner odluči koju će jednu javnu funkciju dalje obavljati, vi napišete da gradonačelnik Jagodine, pošto obavlja funkciju gradonačelnika i istovremeno i funkciju poslanika, nije u sukobu interesa, onda zaista ne preostaje ništa drugo, ako imate iole morala, da se zahvalite, da kažete da je greška i da podnesete ostavku, jer tako nešto ne bi mogao, verovatno, ni neko ko nema ni dana pravnog fakulteta da napiše i da na to stavi potpis.
Pošto u predloženim izmenama zakona niste uspeli da dobar deo poslanika vladajuće koalicije privolite da smanje svoje prevelike apetite i da nastave da obavljaju jednu javnu funkciju, onda ste krenuli da izmenite zakon i da kažete da može ipak, iako se nisu pridržavali slova zakona i člana 82, da se odluče koju će javnu funkciju obavljati nadalje od parila meseca 2010. godine, da brišete taj član zakona i da kažete da može ubuduće, ukoliko Agencija odluči i proceni, da obavlja i više funkcija. Čak ne još jednu, kako je bilo u nekim nacrtima, nego više funkcija pored funkcije narodnog poslanika, gradonačelnika, direktora javnog preduzeća itd.
Pošto u Agenciji za borbu protiv korupcije ipak sede neki ljudi od integriteta, koji su podigli glas protiv takvog izrugivanja zakona i prosto postojanja ikakvog smisla da ta agencija postoji i da ljudi rade svoj posao kako je predviđeno zakonom, onda je došlo do susreta, kako čitam iz štampe, između vas i predstavnika Agencije gde je dogovoreno da se nađe neka prelazna forma za koju direktorka Agencije kaže da je ipak kompromisno rešenje koje će doći pred poslanike parlamenta i koje će biti usvojena.
Kakav je to kompromis u borbi protiv korupcije? Da li u borbi protiv korupcije treba da postoji kompromis? Ili u sukobima interesa da postoji kompromis? Mislim da ne treba. Poslanička grupa DSS smatra da nas ništa brže neće odvesti u Evropu, do temeljna borba protiv korupcije.
U ovoj zemlji, prema podacima kojima raspolažu i javnost i razne agencije koje se time bave, država potroši na javne nabavke oko pet milijardi evra godišnje. Procena je da između 20% i 25% od tih pet milijardi evra se slije u privatne džepove putem raznih korupcionaških načina, a njih ima koliko god hoćete.
Uglavnom nameštajući tendere, stavljajući svoje bliske ljude u tenderske komisije, praveći uslove koji su maltene crtanje onoga ko treba da bude javni dobavljač ili izvođač radova, da bi se naravno ostvario privatni interes.
Sada će Vlada, pošto je predlagač ovog zakona, izmenama zakona da se bori protiv korupcije, koja je toliko prožela svaku poru društva, a pri tom na prethodnoj sednici Skupštine predlaže zakon o podsticaju građevinske industrije koji potpuno negira javne nabavke i kaže da Vlada Srbije može da uzme kredite od komercijalnih banaka da bi gradila državne projekte.
I to one projekte gde će razni gradonačelnici koji sede u parlamentu reći – hoću da u mom gradu bude ovo ovde, ono ovde. Gde mali Perica zamisli da mu nešto treba, država će se pozajmiti i pri tom odrediti podobne firme koje će raditi te državne projekte i to putem direktne pogodbe.
Posle tog zakona mi predlažemo izmenu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije koja će to saseći, pa nećemo više biti 83. po korupciji u svetu, već ćemo biti verovatno 103. Ili će Vlada, čiji premijer ima akcije, a verovatno može da se kaže i nešto mnogo više od toga, u agenciji koja se bavi naplatom autorskih prava, što u suštini predstavlja javno ovlašćenje, boriće se protiv korupcije.
Kako će se to desiti? Nemoguće. Da li razni savetnici ministara, na primer savetnik zamenika premijera i ministra policije gospodina Dačića ima privatno građevinsko preduzeće? Baš je interesantno dobiti odgovor da li on radi državne projekte? Da li radi za Vladu? Da li radi za razna ministarstva, pa i za ministarstvo policije? Da li tu ima sukoba interesa?
Da li je to direktan način da se možda uđe u nešto što se može nazvati korupcijom? Ili brat i otac ministra za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja imaju takođe građevinsko preduzeće, koje se takođe bavi poslovima opet za državu? Da li tu ima sumnje da može doći do korupcije i do sukoba interesa? Sigurno da ima.
Sve dok se takve stvari ne reše nema govora da Srbija može da padne ispod 83. mesta, a naročito ako se kaže da će funkcioneri koji su vršili više javnih funkcija, i pored jasne odredbe zakona da 1. aprila 2010. godine moraju da im prestanu sve ostale funkcije sem jedne, gde ćete u članu 29. ovog zakona reći – dobro, nema veze, nisu poštovali zakon, mi ćemo im to oprostiti, pa ćemo im dati rok da prijave više javnih funkcija do 1. septembra, a onda će agencija po osnovu prijava tih funkcionera razmatrati da li oni jesu ili nisu u sukobu interesa, pa će nekada odlučiti ako jesu koje funkcije i na koji način treba da ostave, odnosno da ih napuste.
Nigde ne piše šta će se desiti ako isto postupe. Pošto čujemo gospodina Milenića malopre da to nema veze, čovek je bio biran za gradonačelnika, odnosno za odbornika, biran je za poslanika, može da bude i direktor javnog preduzeća, može da bude na deset funkcija ako ga je narod birao.
Borisa Tadića je birao narod, on može da bude i ministar, i premijer i predsednik države, može da bude i guverner Narodne banke. Zašto bi nam trebali drugi funkcioneri onda? Čemu onda služi uopšte pojam zakona sukob interesa? Ničemu. To je potpuno izvrdavanje ruglu ovog zakona.
Nigde se ne kaže kada taj neko ko prijavi navodno više funkcija i agencija kaže da je u sukobu interesa, a on kaže – neću da odstupim ni od jedne, šta ćemo onda da radimo?
Treba ovakvu stvar sukoba interesa i vršenje više javnih funkcija saseći u startu. Ne može niko da bude biran na drugu funkciju ako već ima jednu i to je potpuno jasno i prosto rešenje.
Ako mu je mandat u Skupštini Srbije potvrđen, to je javni podatak i nigde više ne može da bude izabran zato što je već na jednom mestu. Ako se posle toga bira gradonačelnik, ne može da se kandiduje za gradonačelnika jer već obavlja jednu javnu funkciju.
To su rešenja koja su kratka i jasna i koja mogu da daju rezultate. Ovako mi ćemo da se nadgornjavamo sa pet, šest ili deset poslanika, direktora javnih preduzeća, političkih moćnika, koji će reći – neću da odstupim ni od jedne javne funkcije i Vlada će pasti ako mi ne udovoljite da budem na više mesta.
Onda imamo razne ucene, te iz vojvođanskih stranaka - neće biti većine za Vladu ako ne prođe statut, ako ne prođe silno prenošenje javnih ovlašćenja na Vojvodinu, neće biti Vlade ukoliko se ne dodeli i više para nego što je Ustavom predviđeno za vojvođanski budžet, neće biti skupštinske većine ukoliko se ne dozvoli ovom ili onom gradonačelniku da bude na dva mesta i ako Vlada ne da pare da se izgrade škole, bolnice, putevi u onom mestu odakle dolazi određeni gradonačelnik.
To je direktna ucena Vlade i direktan sukob interesa. Poslanička grupa DSS naravno neće podržati ovakve izmene zakona i smatra da je ovo izvrgavanje ruglu pojma sukoba interesa i uopšte načela borbe protiv korupcije po osnovu političkog uticaja i kroz javne nabavke i kroz sve one stvari koje se događaju u parlamentu, koje su po prirodi stvari nespojive na više mesta.
Jer ako neko sedi kao direktor javnog preduzeća u parlamentu, a u parlamentu se odlučuje o zajmu za njegovo javno preduzeće, o nekakvim merama, o bilo kom zakonu koji ima uticaja na poslovanje, to je ono preduzeće, pa nema boljeg primera i boljeg načina kako se može objasniti sukob interesa.
Potpuno smo skeptični, s obzirom na način kako je predložen ovaj zakon i kako se skupštinska većina krpi od sednice do sednice, kako pojedini politički moćnici uslovljavaju i Vladu, i parlament i skupštinsku većinu, da će bilo šta dobro da se desi na polju borbe protiv korupcije narednih godina u ovoj zemlji.

Četrnaest minuta i trideset sekundi je iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Pravo na repliku, narodni poslanik Saša Milenić.

Repliciram jer je gospodin Lapčević uputio jednu kritiku na račun mog izlaganja, prilično ga izvrćući u pogledu značenja, a zalažući se pri tom dosledno za ono za šta sam se i ja zalagao.
Nijednog trenutaka nisam rekao da bi jednom izabrani predstavnik građana samim tim i na osnovu toga mogao da vrši nebrojeno funkcija, što ste vi u karikaturnom prikazu namenili gospodinu Stevanoviću i gospodinu Tadiću, već sasvim suprotno sam rekao da niko nema pravo naknadno da osporava nijednu funkciju predstavniku građana koji je izabran od strane građana na tu funkciju, zalažući se doslovno, isto kao i vi, za to da bude onemogućeno i kandidovanje za neku drugu funkciju, ukoliko bi ona bila nespojiva sa funkcijom koju neko već vrši.
Onaj ko se legitimno kandidovao, ko je legitimno dobio poverenje, ne može naknadno bilo kojim zakonom od građana biti odvojen, kada neposrednu verifikaciju od građana dobio. Upravo isto što i vi govorite, govori i ona moja diskusija, uz jednu opasku da zaista komunikacija, sistem komunikacije javnog informisanja, često vežba javnost u disciplini pljuvanja u vis, koje je najčešće posledica nedovoljnog slušanja i razumevanja.
Vrlo često građani su usmereni da ni prema kome na gaje tako duboku sumnju i averziju nego upravo prema svojim izabranim predstavnicima, koji su njihova jedina šansa da se nad državom i aparatom uspostavi kontrola.
U tom smislu plediram da se i u našoj skupštinskoj komunikacije malo pažljivije slušamo.

Narodni poslanik Milan Lapčević je ponovo prijavljen u elektronskom sistemu. Nemate pravo na repliku. Ovo je bilo odgovor na vaše pominjanje i kvalifikovanje izlaganja narodnog poslanika Saše Milenića.
Narodni poslanik Dejan Radenković, ovlašćeni predstavnik, ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsedavajuća, poštovana ministarko, pred nama se nalaze izmene i dopune Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Znamo da korupcija često ide ruku pod ruku sa organizovanim kriminalom. Kolika god ta borba bila ona je nedovoljna, jer nažalost, sudeći po istraživanjima, Srbija se prema prošlogodišnjem istraživanju nalazi na dnu u Evropi, jedino u Albaniji i BiH postoji više korupcije nego u Srbiji.
U prošloj godini je uhapšeno više ljudi nego prethodnih pet godina, ali to je nedovoljno i moramo zajedničkim snagama da krenemo u to zlo, koje se tretira kao najveće zlo, kada je u pitanju opstanak jedne države i naroda.
Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije je sistemski zakon kojim se uređuje pitanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija. Otkada je ovaj zakon donet odmah se ukazala potreba da se pojedine odredbe ovog zakona izmene i dopune, tj. da se preciziraju, a u cilju što pravilnije primene, kako bi bile otklonjene mnoge dileme koje su postojale u proteklom periodu od kada je on donet.
To se posebno odnosi na propisivanje i pojašnjavanje postupka za prestanak funkcije u slučaju kada funkcioner obavlja dve javne funkcije, suprotno odredbama zakona.
Neophodno je bilo dopuniti i pojedine odredbe koje se odnose na obavljanje drugog posla ili delatnosti za vreme vršenja javne funkcije, zabranu osnivanja privrednog društva ili javne službe za vreme obavljanja i vršenja javne funkcije, prenos upravljačkih prava u preduzeću ili privrednom društvu za vreme vršenja javne funkcije i zabranu zasnivanja radnog odnosa ili poslova saradnje po prestanku javne funkcije.
Predloženim izmenama i dopunama Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije proširuju se i na krug funkcionera na koje se Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije odnosi. Uređuje se i značenje izraza koji se upotrebljavaju u ovom zakonu, kao i definisanja novih nadležnosti Agencije.
Prema predloženom rešenju Agencija će u buduće sarađivati sa naučnim organizacijama i organizacijama civilnog društva u efikasnijem sprovođenju aktivnosti, radi prevencije korupcije.
Izmenama zakona jasno se precizira da Odbor Agencije, pored drugih nadležnosti, odlučuje o povećanju plata direktora, s obzirom da direktora bira i razrešava Odbor Agencije, kao i da direktor i član Odbora Agencije, pored toga što ne mogu biti članovi političkih stranaka, ovde je pojašnjeno da ne mogu biti ni članovi drugih političkih subjekata ili grupa građana koji učestvuju na izborima i definisano je da zbog toga odmah mogu biti razrešeni.
Ovim izmenama i dopunama jasno se definišu i plate direktora i zamenika direktora Agencije. Smatramo da je primerenije rešenje da plate direktora i zamenika direktora budu izbalansirane sa platama predsednika sudije Vrhovnog kasacionog suda, odnosno Apelacionog suda, iz prostog razloga što je osnovica za platu određena Zakonom o budžetu, a uzimajući u obzir da je Agencija samostalna i nezavisna.
Kada je reč o prestanku javne funkcije u slučaju kada funkcioner obavlja dve javne funkcije suprotno odredbama ovog zakona, odnosno kada za to nije dobio saglasnost Agencije, utvrđena je obaveza organa u koji je funkcioner izabran, imenovan ili postavljen na funkciju.
O prestanku te funkcije u roku od tri dana od dana prijema odluke Agencije, kada se traži saglasnost, kojom je utvrđeno da izbor i imenovanje ili postavljanje funkcionera izvršeno suprotno odredbama zakona.
Pored toga, propisuje se izuzetak u odnosu na funkcionere koji su izabrani na javnu funkciju neposredno od građana.
Izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije precizirano je vršenje funkcije u političkoj stranci, odnosno u drugom političkom subjektu za vreme vršenja te javne funkcije. Istovremeno je izvršeno i terminološko preciziranje izraza funkcionera koji se biraju neposredno od strane građana. Predloženi izrazi su dosta jasni u odnosu na dosadašnje zakonsko rešenje.
Funkcioner ne može da obalja drugi posao ili delatnost za vreme vršenja javne funkcije koja zahteva rad sa punim radnim vremenom ili stalni rad, kako bi rekli preciznije. Umesto dosadašnjeg zakonskog rešenja, predviđeno je da je funkcioner u trenutku stupanja na javnu funkciju dužan da prijavi posao, odnosno delatnost koju obavlja, pri čemu Agencija po dobijanju obaveštenja utvrđuje da li je obavljanje tog drugog posla ili delatnosti sukob interesa.
Samim ovim činom razrešile su se mnoge dileme koje su imali i odbornici i poslanici koji su obavljali neku privatnu delatnosti pre stupanja na svoju funkciju. Do sada je bilo da mora da se traži saglasnost za tako nešto, a sada se obaveštava Agencija koja zaključuje da li postoji sukob interesa ili ne.
Naravno, ako se utvrdi da postoji sukob interesa, određuje se rok u kome je funkcioner dužan da prestane sa obavljanjem posla, tom drugom delatnošću. Ako funkcioner ne postupi u skladu sa odlukom Agencije za borbu protiv korupcije, ona će sprovesti postupak za utvrđivanje povreda ovog zakona.
Takođe je predviđeno, ukoliko Agencija ne obavesti funkcionera u roku od 30 dana od prijema obaveštenja, smatra se da funkcioner može dalje da obavlja i nastavi sa obavljanjem svojih poslovnih delatnosti.
Kao i kod prethodnih izmena i dopuna koje sam izložio u odnosu na dosadašnje zakonsko rešenje, predloženo rešenje je, kao što sam već rekao, preciznije i celishodnije, što je dobro, jer se nadamo da neće u narednom periodu izazivati dileme i polemike.
Ovim rešenjem definisana je i zabrana osnivanja privrednog društva ili druge javne službe za vreme vršenja javne funkcije. Zabrana se odnosi samo na funkcionere čija funkcija zahteva rad sa punim radnim vremenom ili stalni rad, a to se isto odnosi na organe upravljanja, nadzor ili zastupanje privatnog kapitala u privrednom društvu, privatnoj ustanovi ili u drugom pravnom licu.
Predloženo rešenje je i da funkcioner može da bude član drugih udruženja, što ranije nije bila praksa, pre svega strukovnih, ukoliko Agencija ne utvrdi da postoji neki sukob interesa, ocenjujemo kao pozitivan iskorak, jer bi, prema važećem rešenju, bila neophodna saglasnost Agencije.
Novim predlogom obuhvaćen je i deo o izveštaju funkcionera o prihodima i imovini, koji će sada sadržati podatke, a dodaje se deo da počinju da podležu registraciji imovine kod nadležnih u inostranstvu, a ne samo u Republici Srbiji.
Uređuje se i postupak kada državni službenik podnese prijavu da postoji korupcija u nekom organu u kome radi. Ovim izmenama i dopunama se uređuje njegova zaštita. Predviđena su i ovlašćenja za direktora tog organa, kako da zaštiti anonimnost tih lica i koje su to mere.
Sve ovo je dobro zato što je izuzetno bitna ova dopuna, jer će se na taj način obezbediti što više informacija i sigurnost onih koji hoće da prijave korupciju u svim segmentima, što bi konačno trebalo da krene taj pozitivan trend ka zajedničkom cilju da se smanji korupcija.
Ono što je bitno u ovim izmenama i dopunama Zakona o borbi protiv korupcije je da se menjaju iznosi novčanih kazni. Oni su od 2-5 puta povećani i veći su od ranijih iznosa.
Navedene izmene su predložene zbog povećanja raspona novčanih kazni, koje su sadržane u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, a imajući u vidu i težinu i posledice prekršaja predviđenih Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije. Takođe je propisan i novi prekršaj odgovornog lica u državnom organu i organizaciji, tj odgovornog lica u AP, pravnom licu, što će biti sankcionisano ako ne donese odluku o prestanku funkcije u predviđenom roku koji je definisan zakonom.
Ono što se, pored ostalog, može reći, a možda je i najvažnije, izazvalo je polemiku ovih dana, mada ništa manje nisu i prethodne izmene i dopune, jeste činjenica da se uređuje situacija nastala posle početka primene zakona i predlaže se rešenje za funkcionere koji su obavljali funkciju na dan početka primene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, a nisu se opredelili koju će funkciju nastaviti da obavljaju.
Moram da kažem, u ime poslaničke grupe SPS-JS, da smo mi, kada je zakon bio u proceduri, našim amandmanom insistirali da se to prolongira, jer je to neka novina u našem sistemu, da se doda dodatni rok, pa smo došli do nekog kompromisnog rešenja da se produži tri meseca primena tog zakona i pokazalo se da smo bili u pravu kada smo tražili da taj rok bude veći, ali morate da budete obazrivi da ne budete pogrešno shvaćeni.
Ovim se utvrđuje obaveza tih funkcionera da Agenciju moraju da obaveste o svim funkcijama i delatnostima koje vrše i obavljaju do 1. septembra 2010. godine, a po prijemu tog obaveštenja Agencija će utvrditi da li vršenje više javnih funkcija, odnosno obavljanje drugog posla ili delatnosti predstavlja sukob interesa, a ukoliko predstavlja, Agencija će doneti odluku kojom će odrediti rok u kojem je funkcioner dužan da prestane sa obavljanjem funkcije, posla ili delatnosti.
Ono što možda imamo neku bojazan, ni meni ni mojim kolegama nisu jasna ta prevelika ovlašćenja direktora, jer postoji Odbor koji je iznad direktora i ostavlja se mogućnost direktoru da donosi opšti akt, da utvrdi koje su to druge funkcije koje funkcioneri mogu da obavljaju. Možda tu malu bojazan i neko pojašnjenje kako je to zamišljeno, kakav bi taj kontrolni mehanizam bio kada postoji Odbor.
Nažalost, na samom kraju, imam neko istraživanje javnog mnjenja koje je sprovedeno u martu 2010. godine, a sproveo ga je UNDP. Na pitanje – da li ste čuli za Agenciju za borbu protiv korupcije, 60% građana kaže da je čulo, što je dobro. Ono što nije dobro, po tom istraživanju kaže se da svaki peti ispitanik smatra da Agencija za borbu protiv korupcije uopšte ne doprinosi suzbijanju korupcije. Oni koji smatraju da Agencija doprinosi suzbijanju korupcije, uglavnom misle da je to u maloj meri.
Ovo jedan u nizu antikorupcijskih zakona i koristim priliku da vas pozovem da nastavimo zajednički da pokušamo da ne budemo na samom dnu na toj lestvici među nerazvijenim zemljama i da zajedničkim snagama krenemo u ofanzivu protiv korupcije.
U ime poslaničke grupe SPS, koja ovaj zakon u načelu podržava, a uz sve dobronamerne i konstruktivne amandmane koji budu predloženi, bićemo spremni da razgovaramo.

Hvala, gospodine Radenkoviću. To je bilo 13 minuta i 45 sekundi.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram ukratko da se osvrnem na izlaganje prethodnih govornika.
Što se tiče stava vladajuće koalicije, evo dragi građani, mogli ste i sami da čujete, jedan predstavnik vladajuće koalicije je ponavljao, prepričavao, odnosno čitao ono što piše u obrazloženju Predloga zakona, drugi predstavnik vladajuće koalicije je bio malo kreativniji, ali je u toj svojoj kreativnosti očigledno napravio niz materijalnih grešaka.
Žao mi je što gospodin Milenić nije prisutan u sali, teško da bi završio prvu godinu bilo kog pravnog fakulteta u Srbiji, uključujući i ove novokomponovane privatne, da je rekao na nekom ispitu da Narodna skupština nije državni organ, a da narodni poslanici nisu državni funkcioneri.
Toplo mu preporučujem da, recimo, uzme dobre knjige i udžbenike recimo Slobodana Jovanovića, Radomira Lukića, prof Ratka Markovića i drugih i tu će na jedan vrlo jednostavan i pregledan način da se upozna sa pojmom Narodne skupštine, sa pojmom vlasti, javnih funkcija itd.
Što se tiče izlaganja gospođe Jorgovanke Tabaković, moram da priznam da mi zaista nije jasno da moralne lekcije bilo kome, pa i ovoj i ovakvoj vlasti i Agenciji za borbu protiv korupcije iznosi neko ko je poslanik i ko je funkcioner stranke koja je nastala na bazi nečuvene krađe poslaničkih mandata u Narodnoj skupštini.
To se nije desilo apsolutno ni u jednoj dobro uređenoj parlamentarnoj državi, to se nije desilo ni u jednoj državi članici EU. Takođe, nije mi jasno da neko govori o borbi protiv korupcije, a član je stranke koja je recimo u Vrbasu i Odžacima davala po 100 evra građanima da glasaju za tu stranku ili recimo u Aranđelovcu su davali veštačko đubrivo i potrošili, po njihovim procenama, oko 400 hiljada evra, a da pri tome nisu dobili dinara iz budžeta Republike Srbije. Onda se postavlja pitanje koje to strukture finansiraju izbornu kampanju te stranke?
Što se tiče samih izmena zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, prvo, gospođo Malović, ovaj novi član 21. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije glasiće ovako – Agencija ima zamenika direktora koji se bira na javnom konkursu. Agencija, gospođo Malović, ne može da ima ništa, direktor može da ima zamenika, ne može Agencija da ima zamenika direktora.
Drugo, napisali ste da direktor bira zamenika između tri predložena kandidata sa liste koju utvrdi Odbor Agencije. Znači, uključili ste Odbor Agencije u postupak izbora zamenika direktora, ali ste ga isključili u postupku razrešenja zamenika direktora. Zamenika direktora razrešava direktor, a da ne mora da konsultuje Odbor Agencije. Time se jasno vidi da ovaj zakon nema jasnu logičku vezu između svojih članova.
No ono što je mnogo ozbiljnije jeste sledeća stvar. Gospođo Malović, vi ste pravnik za razliku od gospodina Milenića, pa on to ne mora možda ni da zna. Temeljni princip demokratije, moderne demokratije, a to znači liberalne demokratije 19. i 20. veka, jeste princip – jedan čovek jedan glas.
Na neki način, nastavak tog principa, njegov logički sled jeste nešto što se pojavilo u modernim zakonodavstvima posle Drugog svetskog rata, a što se zove – jedan čovek jedna funkcija. Zašto je taj princip bitan? S jedne strane, on je bitan zbog toga da bi se sprečilo da bilo koji pojedinac u svojim rukama kumulira preteranu političku moć.
Dozvolite, ako je neko narodni poslanik, ako je neko direktor javnog preduzeća, pa je član rukovodstva nekog trofejnog fudbalskog kluba, pa je član upravnog odbora nekog lovačkog društva itd, oprostite, on ima i formalnu, ali i neformalnu ogromnu političku moć, koju može da zloupotrebi uvek kada proceni da je to u njegovom ličnom interesu, u interesu njegove političke stranke ili je u interesu neke grupe koju predstavlja, na direktan ili indirektan način.
Doneli ste 2008. godine Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije i vi ste na neki način, uz brojne izuzetke, prihvatili princip, inače vladajući u modernim demokratskim državama, da jedan čovek može da obavlja samo jednu funkciju.
Onda vam se desilo nešto što vam se desilo i sa Zaštitnikom građana, nešto što vam se desilo i sa Poverenikom za slobodne informacije. Sve je to lepo imati te institucije, imati te zakone, to je u skladu sa evropskim standardima, pozitivno će da nas oceni Evropska komisija kada bude valorizovala rezultate evropskih reformi u Srbiji, ali ne daj bože da neki od tih zakona bude primenjen na nas. Onda menjamo zakone.
Sada, gospođo Malović, u Srbiji imate neverovatan slučaj. Zakon, pa konkretno i ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, samo formalno ima opšti karakter. Opšti akt je, zna to i gospodin Nikola Novaković, onaj pravni akt koji se odnosi na neko buduće vreme, na neodređeni broj slučajeva i na neodređeni broj građana, a vi ste pisali zakon o izmenama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije imajući u vidu konkretne ličnosti, pojedinačne funkcionere i zakon ste prilagođavali njima.
Od Rimskog prava je, gospođo Malović, poznat princip da se u jednom dobro uređenom pravnom sistemu zakoni ne donose zbog pojedinaca nego u opštem interesu. U Republici Srbiji zakon se ne donosi zbog građana, konkretno ovaj zakon, donosi se zbog Pere, Đoke i ko zna kog drugog funkcionera iz DS-a ili neke druge vladajuće partije, zato što su gospoda u očiglednom ne samo sukobu interesa, nego su očigledno debelo zagazili u korupciju.
Imali su 1. april 2010. da se izjasne koju funkciju zadržavaju, pri čemu neka od te gospode vrše, gospođo Malović, šest funkcija koje su međusobno nespojive jedna sa drugom.
Dnevni list "Blic" je negde u martu objavio spisak sa više od 20 imena, mahom su to pokrajinski poslanici u Skupštini Vojvodine, što DS-a što njihovih koalicionih partnera, koji vrše više funkcija i koji su bili u obavezi da se do 1. aprila izjasne o tome koju funkciju zadržavaju.
Od tih 20-ak i nešto, a ima ih naravno i mnogo više, znate li koliko se njih izjasnilo? Možda dvojica. Zato što se ta gospoda nisu izjasnili, zato što su sami sebi dali pravo da ne poštuju zakon koji je izglasala Narodna skupština, vi ste sada prinuđeni da prolongirate rok sa 1. aprila do 1. septembra. Objasnite mi sada gde je tu interes građana, gde je tu ta situacija iz udžbenika Teorije države i prava da se zakon donosi za neko buduće vreme, da se primenjuje na neodređeni broj slučajeva i na neodređeni broj građana?
Ovde imate tačno određene građane, mogu da vam dam ime i prezime ljudi zbog kojih se donosi ovaj zakon. Kažite mi gde to u modernim demokratskim državama postoji, u kojoj se to državi članici EU, kojoj vi navodno težite, zakoni donose zbog poslanika iz ove stranke, zbog poslanika iz one stranke, zbog direktora iz neke pete stranke itd?
Sada, gospođo Malović, jedna čisto pravnička primedba. U članu 28. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ovog novog, dakle, uključujući izmene i dopune ovog zakona, kaže se: "Agencija je dužna da odluči po potpunom i urednom zahtevu tog funkcionera koji je naknadno stupio na još jednu funkciju u roku od 15 dana od dana prijema zahteva. Agencija neće dati saglasnost za vršenje druge javne funkcije ukoliko je vršenje te funkcije u sukobu sa javnom funkcijom koju funkcioner već vrši".
Objasnite mi, gospođo Malović, kada je jedna javna funkcija u sukobu sa drugom javnom funkcijom? To ne piše u članu 2, a trebalo je da piše, u članu 2. zakona kojim se definiše značenje pojedinih pojmova. U članu 2. se samo navodi šta se podrazumeva pod sukobom interesa i to je dobro da se zna, sukob interesa je to i to, i to zaista piše u članu 2.
Sada vas pitam – kako će Agencija da odluči o tome da li postoji, kako vi kažete, sukob jedne javne funkcije sa drugom javnom funkcijom, kada u članu 2. nije objašnjeno kada taj sukob postoji? To znači da će Agencija da rešava od slučaja do slučaja, rešavaće arbitrarno, rešavaće samovoljno, rešavaće pod političkim pritiskom određenih pojedinaca ili političkih partija i onda od zakonitosti, od dosledne i jednoobrazne primene zakona u Republici Srbiji, gospođo Malović, neće ostati ništa.
Takođe, zanima me šta ste podrazumevali pod ovim izrazom "politički subjekt"? Svuda ste menjali, na primer "direktor ne može da bude član političke stranke, odnosno političkog subjekta". Kažite mi na koji politički subjekt vi mislite, ako nije politička stranka, šta je?
Znači, ili vam je ovo "politički subjekt" nepotrebno, jer se već politička stranka podrazumeva pod pojmom političkog subjekta ili vi mislite na nešto drugo što nije politička stranka, ali nigde nisam video šta je to, pa bi bilo dobro da nam objasnite u smislu ovog zakona šta je to politički subjekt mimo pojma politička stranka?
U članu 28. kaže se: "U slučaju da Agencija ne odluči u roku iz st. 4. i 5. ovog člana, smatra se da je dala odobrenje funkcioneru za vršenje druge javne funkcije, osim ako je funkcioneru drugim propisom zabranjeno istovremeno vršenje te dve javne funkcije". Moram da vas podsetim, gospođo Malović, da je ova situacija regulisana Zakonom o opštem upravnom postupku.
Dakle, davanje saglasnosti, mišljenja ili potvrde na neki akt je regulisano Zakonom o opštem upravnom postupku. U Zakonu o opštem upravnom postupku imate jedan institut koji se zove – ćutanje uprave, i on glasi: "Kada nadležni organ uprave ili drugi nadležni organ ne reši po zahtevu stranke u određenom zakonskom roku, smatra se da je zahtev stranke odbijen."
Onda važi fikcija da je donet negativan upravni akt. Kod vas ta fikcija ne važi, kod vas važi druga fikcija – ako se Agencija ne saglasi znači da je dala odobrenje. Time opet narušavate logiku i harmoniju našeg pravnog sistema.
Najsmešnije su u članu 28. sledeće odredbe: "Funkcioneru koji je izabran, postavljen ili imenovan na drugu javnu funkciju, suprotno odredbama ovog zakona, kasnija funkcija prestaje po sili zakona". Znači, po sili zakona, ne mora da se donosi bilo kakav akt, zakon je taj koji reguliše da li je nekome prestala funkcija.
Međutim, nije tako. Vi kažete ovako: "Odluku o prestanku funkcije u slučaju iz stava 7. ovog člana", a to je ovo što sam maločas rekao, "donosi organ odnosno stalno radno telo organa koji je funkcionera izabrao, postavio ili imenovao na kasniju funkciju, u roku od osam dana od dana prijema odluke Agencije, kojom se utvrđuje da je funkcioner izabran, postavljen ili imenovan na drugu javnu funkciju, suprotno odredbama ovog zakona".
Drugim rečima, ovo nije po sili zakona, nego se traži da se donese formalna odluka o prestanku funkcije. Šta u slučaju da se ta formalna odluka ne donese? To znači da čovek može da vrši dve javne funkcije, iako je očigledno da po zakonu ne može?
Vi sada vrtite glavom i kažete da ta situacija nije moguća. Kažem da je moguća i da tu situaciju sada imate u parlamentu Republike Srbije. Pre mesec dana je bila zakazana sednica Administrativnog odbora na kojoj je, između ostalog, trebalo da se odlučuje o prestanku mandata gospodinu Draganu Šormazu, koji je napustio DSS.
Kada je trebalo da se pređe na tu tačku dnevnog reda, kada je vladajuća koalicija shvatila da nema većinu da zadrži mandat gospodinu Šormazu, onda je doneta odluka da se sednica odloži za neki dan sledeće nedelje, zato što navodno gospoda poslanici iz vladajuće koalicije nisu dovoljno pripremljeni, stručno pripremljeni da se bave tako važnim pitanjem.
Doduše, kada se podnosi blanko ostavka nekog iz DS ili iz G17 plus, tu vam ne treba nikakva struka, to se izglasava za dva minuta, kada ostavku podnese SRS ili DSS, onda treba da dovedete za ruku sve profesore pravnih fakulteta iz Beograda, da vam oni pomognu kako da rešite to pitanje da li je poslanik vlasnik mandata ili nije.
Do dan-danas Narodna skupština odnosno Administrativni odbor se o tome nije izjasnio. Najnovija vest jeste da Administrativni odbor nije mogao da odlučuje o tome zato što umišljeni šef opozicije, kome Boris Tadić šalje poruku da mu je život ugrožen, otišao čovek na Hilandar.
Pa je onda najpre otišao službeno, da bi sutradan u novinama – ne, otišao je privatno, nekim kombijem sa akademikom Gojkom Radićem i Milanom Bačevićem.
Ovde je u pitanju narodni poslanik, pa se pravi takva sprdnja. Koja nam je garancija da će u slučaju nekog drugog funkcionera stalno radno telo da donese odluku da mu prestaje funkcija zato što je to navodno po sili zakona? Kakve su nam garancije? Nikakve, jedino da vam verujemo.
Možda hoću vama da verujem kao jednoj obrazovanoj i simpatičnoj dami, ali ne mogu da verujem režimu zato što nas je hiljadu puta do sada prevario. Hiljadu puta su rekli – da, poštovaćemo zakon, zakon se izglasa, kažete da je u skladu sa evropskim standardima, ali kada treba na vama da se primeni onda ga ili ne poštujemo ili menjamo.
Gospođo Malović, član 29 – funkcioner ne može da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera za promociju političkih stranaka odnosno tih vaših političkih subjekata.
Kažite mi, molim vas, da li ste vi nekada čuli da, na primer, šefovi vladajućih partija govore na nekom skupu ili troše javne resurse da bi promovisali svoju političku stranku? Ja sam čuo, čuli ste i vi. Kažite mi ko će da ih spreči? Niko. Ovo će ostati mrtvo slovo na hartiji.
Ne znam da li znate, gospođo Malović, kako se odvijaju vanredni lokalni izbori u Srbiji od 2008. godine i kako se pobeđuje na tim vanrednim lokalnim izborima? Možda se time niste bavili, ipak ste ministar pravde, nemate vremena za to. Pitajte kolege iz DS, iz G17 plus, iz drugih vladajućih partija kako se pobeđuje na izborima.
Tako što ministri, koji jesu par ekselans javni funkcioneri, sa kamionima, buldožerima, bagerima, paketićima, gotovim novcem, opsednu jednu opštinu i onda se mesec dana ta opština – Vrbas, Odžaci, Aranđelovac, Bor, uopšte nije bitno, ponavljaju slike iz čuvenog filma Lordena Zafranovića "Okupacija u 26 slika", ali na najdoslovniji način.
Dele se šporeti, kineske patike, kineski mobilni telefoni, gotov novac, što domaći što strani, veštačko đubrivo, štapovi za pecanje, pekmez, paštete, kalodonti, šamponi za kosu, donji veš i to sve rade ministri u Vladi Republike Srbije.
Dolaze službenim automobilima. To se sve kupuje državnim novcem, jer sumnjam da je ijedan ministar platio taj paketić iz svog džepa, ne nego je zagrabio iz državne kase i koristi to za propagandu svoje političke stranke.
To se radilo u Srbiji i, nažalost, to će da se radi. Nema tog zakona, gospođo Malović, odmah da vam kažem, toga ste svesni verovatno i vi, koji će to da spreči. Zašto neće da spreči? Zato što kod vas ne postoji volja da se držite ovoga što ćete da izglasate. Formalno će to da piše, ali vi to nećete da poštujete.
Da bi jedan zakon bio sprovodiv u praksi potrebno je ne samo da bude pravnički kvalitetan, nego da imate dobru volju da ga primenjujete. Kod vas ta dobra volja ne postoji.
Čuli ste od gospodina Milenića – drvlje i kamenje na zakon, ali ipak ćemo glasati za zakon. Možete da mislite kako će ga oni primenjivati – nikako.
Gospođo Malović, nešto što mi čisto pravnički nije jasno. Šta vam je to "funkcioner čija javna funkcija zahteva rad sa punim radnim vremenom ili stalnim radom"? Šta vam znači pojam "stalni rad"? Sam pojam javnog funkcionera znači da je njegov mandat oročen negde na četiri godine, negde na pet godina. Kako neko ko ima oročen mandat može da ima stalni radni odnos? Objasnite mi. To po Zakonu o radu nije moguće. To nije moguće po Zakonu o državni službenicima. To nije moguće po Zakonu o radnim odnosima u državnim organima.
Naseli ste na nešto što je čist novinarski žargonski izraz – stalni rad. Stalni rad je valjda rad na neodređeno vreme, ali to nije moguće, gospođo Malović, zato što kada nekog birate na funkciju, bilo predsednika Republike, bilo narodnog poslanika, predsednika opštine, direktora javnog preduzeća, birate ga na određeni period.
On za to vreme može da zasnuje radni odnos, ali to nije stalni rad, nego rad na određeno vreme. On radi onoliko dugo koliko mu traje funkcija. Ovo je jedna banalna stvar i čudi me da ste u zakon uneli nešto što je jedan novinarski žargonski izraz koji u suštini ne znači ništa.
Kada se sve sabere i oduzme, gospođo Malović, ovaj zakon će ostati mrtvo slovo na hartiji. Ovaj zakon donosite zbog određenih pojedinaca iz vladajućih partija. Srbija će ostati kao što je i bila – jedan tamni vilajet na evropskoj mapi.
U EU nećemo da uđemo ne zbog SRS nego zbog vas koji donosite ovakve zakone loše, a onda ih na lošiji način primenjujete. Mnoge odredbe ovog zakona, gospođo Malović, neće nikada biti primenjene u praksi zato što će politička praksa u Republici Srbiji, gospođo Malović, biti kreirana po političkoj volji onih koji poseduju političku moć, a ne po normi i po slovu zakona koji ćete da izglasate.