Iskorišćeno je 10 minuta. Reč ima gospodin Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, danas je pred nama Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije. Dosta toga je rečeno od predstavnika stranaka, dakle ovih ovlašćenih predstavnika.
Za neke stvari iluzorno da se ponavljamo, ono što ne mogu da prihvatim jeste to prolongiranje do septembra, šta će to suštinski promeniti, kao i to ko će pokriti ovaj prazan prostor od aprila da momenta stupanja na snagu ovog zakona, šta će Agencija povodom toga preduzeti. Naravno, tu su i neke izmene kod ovlašćenja direktora i neke ingerencije koje u suštini Agencija ne bi trebalo da ima.
Kako će se ovo sve razrešiti, to će gospodin Čedomir Čupić, koji se jasno oglasio, koji primenjuje onaj zakon koji smo doneli i sada bilo kakvo uslovljavanje jedne nezavisne agencije je takođe besmisleno i ne sme praktično da niko od pojedinaca kada se zakon izglasa počne da tumači taj zakon, nego da počnu da rade oni ljudi koji su ovlašćeni za to i zbog čega smo ih formirali.
Ono što je takođe bitno reći jeste i propust oko toga da li direktor Agencije sada određuje iz nekih tri predloga jednog zamenika, mislim da to treba ipak da radi Vlada. Reći ću još to, ako se pogleda unazad kada smo donosili onaj Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije, svojim amandmanom sam predložio da se primena pomeri za 2011. godinu. Danas ne bismo imali ovaj problem.
Kao što smo prihvatili za tužioce da istragu vode do 2011. godine, isto je bilo smisleno to da se prihvati, ali neki put se dovoljno ne obrati pažnja, da ne bude baš to da se sve opoziciji prihvati, ali verujte poslanici NS se bez obzira na sve trude da neke stvari urade kako treba i da građanima Srbije, a naravno i agencijama koje se osnivaju, olakša posao takvim amandmanom.
Moramo neke stvari i reći, delimično je predsednik NS, Velimir Ilić, ukazao na neke propuste, na neke pojave koje se dešavaju na nivou lokalne samouprave. Naravno, i tu Agencija za borbu protiv korupcije treba da se oglasi, ali ako Agencija za borbu protiv korupcije na nečemu insistira kada je u pitanju od vrha, onda ne možemo očekivati ni od njih da ljudi rešavaju neke pojedinačne probleme koji nisu tako benigni, koji su veoma opasni i ako se korupcija radi u lokalnim samoupravama onda nema sreće za Srbiju, onda nema sreće ni za Vladu, nema sreće ni za Skupštinu.
Podsetiću vas da je 23. marta 2010. godine izglasan lokalni parlament u Kraljevu od 40 odbornika, znači došlo je do promene vlasti, a u roku od 7 dana, ministre, pet odbornika je odjedanput promenilo svoju volju. Podnete su prijave, kako je baš to moguće da se desi u roku od sedam dana, to će jednog dana možda ne ova garnitura rešavati, ali neko će sigurno rešiti. Ali, ako ne budemo sekli u korenu neke stvari, nema od tog našeg ulaska u Evropu ništa.
Dakle, tamo se delilo to što se desilo. Hajde da prihvatimo i to da je sve to urađeno na neki način, da ne prejudiciramo stvari da nekoga optužimo za bilo šta, valjda će to neki istražni organi uraditi, ali dešava se nešto da Vlada svojim zaključkom praktično dovodi sebe u sukob interesa.
Znam, gospođo ministre, da vi niste ministar za lokalnu i državnu samoupravu, ali vi ste bili na sednici Vlade kada je Vlada zaključkom, pozivajući se na odluke Ustavnog suda i Upravnog suda, promenila izbornu volju građana Kraljeva. Reći ću vam samo nešto, praktično je presuda Okružnog suda rešila status 8 odbornika, ali je jednostavno rečeno to – sudska odluka ne važi, mi smo doneli zaključak Vlade i primenjivaćemo to tako. Praktično, retroaktivno primena odluke Ustavnog suda.
Ustavni sud je dakle odlukom od 21. maja 2010. godine utvrdio da su odredbe člana 47. Zakona o lokalnim izborima prestale da važe danom objavljivanja odluke Ustavnog suda, jer ovaj član nije u saglasnosti sa Ustavom i nije u saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima.
Međutim, pravni osnov za napred navedene odbornike u presudi Okružnog suda u Kraljevu iz 2009. godine je pravosnažna presuda pre objavljivanja navedene odluke Ustavnog suda i navedena lica, kojih ima 8, ne mogu biti odbornici i njima je prestao mandat. Čak ni Upravni sud nije ništa odlučio o tim mandatima. Mislim da ste dovedeni u zabludu.
Što se tiče odluke i pozivanja na Upravni sud, previđa se činjenica, dakle pogrešno se tumače odluke Upravnog suda i članovi 42. i 69. Zakona o upravnim sporovima, jer su tužbe uvažene i sud je presudom poništio osporena upravna akta, na taj način je vratio predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje.
Ovo posebno što se u članu 69. Zakona o upravnim sporovima, kaže: "Kada sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje ponovnog rešavanja po žalbi." Ovo je očigledno, jer se Upravni sud na kraju uvek pozivao na član 55. stav 1. Zakona o lokalnim izborima, u kome takođe stoji da ako sud usvoji žalbu poništiće odluke ili radnju u postupku predlaganja kandidata odnosno u postupku izbora odbornika ili će poništiti izbor odbornika.
Normalno bi bilo da se, nakon uvažavanja žalbe i poništaja odluke Skupštine grada, ponovno odlučuje, jer niko u takvim slučajevima ne zadržava mandat, ni onaj odbornik na čije je mesto biran drugi odbornik, a ni odbornik koji je biran umesto prethodnog odbornika, te se postupak ponovno sprovodi. Međutim, sve ovo je namerno drugačije tumačeno i došlo je do toga dokle je došlo.
Ministre, zaista bih vas zamolio da sve ove moje navode proverite. Bruka i sramota je da se na ovakav način odlučuje, jer ako se ovako odluči, verujte priprema zakona o lokalnim izborima je suvišna, treba ukinuti lokalne izbore, treba samo birati poslanike i Vladu, a onda jednostavno reći ko ima Vladu, ima odbornike u lokalnim samoupravama. Iscrpljujemo nešto što je osnovni postulat demokratije, to je da budete birani i da budete izabrani.
Osim toga, sve se ovo dešava praktično u proporcionalnom sistemu i iako moramo neke stvari da poštujemo, ali ovakve odluke ustavnih i upravnih sudova malo je previše.

Osam minuta od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Zoran Bortić.

Poštovani predsedavajući, uvaženo predsedništvo, poštovani ministre, predstavniče Ministarstva, cenjene kolege narodni poslanici, korupcija je teška sistemska bolest prisutna manje-više u svakom društvu, a posebno u društvima koja prolaze kroz tranziciju privrednog i političkog sistema kakvo je srpsko društvo.
Zloupotreba službenog položaja, zloupotreba vladavine informacijama, zloupotreba moći koja ne proističe iz lične superiornosti nekog lica, već iz moći institucije koju to lice predstavlja, kao i niz drugih oblika javnih ili prikrivenih zloupotreba imaju za posledicu atrofiju institucija, slabljenje njihovog autoriteta među građanima i formiranje jednog nakaradnog oblika sistema, po kojem postoje opšte rasprostranjeno i prihvaćeno mišljenje da se ništa ne može završiti bez uticaja i volje ljudi koji su na nekoj od stepenica u piramidi vlasti.
Korupcija obezvređuje sve ustaljene i trajne ljudske i civilizacijske vrednosti, kao što su znanje, rad, lični primer, solidarnost i smisao žrtve za opšte ciljeve i posebno urušava i potpuno obezvređuje društvene institucije koje su dužne da organizuju državu tako da svaki pojedinac ima mogućnost i šansu da svoju vrednost iskaže vlastitim rezultatom, a ne pozicijom moći kojom slučajno raspolaže ili novcem koji mu otvara perspektivu do te moći da dođe.
Korupcija je u Srbiji veliko zlo, možda i najveće zlo koje prati naše društvo u ovom periodu. Rekao bih čak da je korupcija jednako veliko zlo kao i organizovani kriminal, čak i veće, jer organizovani kriminal nailazi na javnu osudu društva u celini, na otvoreni progon od strane države i na potpuno distanciranje građana od takve vrste delatnosti.
Korupcija pak kao hidra svojim pipcima teži da obuhvati što širi broj pripadnika društva, da se uspostavi kao opšti princip i pravilo ponašanja. Da bi završili neki posao koji im je često životno važan, građani se navikavaju na takav obrazac ponašanja i, hteli ne hteli, učestvuju u njemu tako da se, za razliku od organizovanog kriminala, koji ima opštu osudu, osuda korupcije u našoj najširoj javnosti svodi na korupcionaške afere koje tretiraju mediji ili na tiha i obazriva šaputanja onih koji prepričavaju sve učestalije slučajeve korupcije.
Na ovu pogubnu društvenu bolest nisu imuni ni neki najugledniji članovi našeg društva. Svedoci smo afera koje ovih meseci potresaju Srbiju, a u kojima su glavni akteri ljudi od nespornog stručnog i intelektualnog potencijala, koji su se dokazali u svojoj struci ne samo u našoj zemlji, već i u svetskim okvirima.
Kada takvi ljudi podlegnu zloupotrebi svog položaja i krenu da ga koriste ne da bi zajednici bilo bolje, već da bi oni zaradili više, šta onda da se kaže za običnog čoveka koji je u nekom zabačenom kraju naše zemlje zloupotrebio svoj položaj za nekakvu sitnu korist? Ništa.
Nema šta da se kaže, uvaženi narodni poslanici, osim jedne jedine konstatacije – korupcija je zlo koje obesmišljava svaki pošten ljudski napor i to zlo mora da se saseče u korenu, ako želimo da postanemo stabilno demokratsko društvo i da izgradimo institucije koje će Srbiju voditi u progres i napredak.
Suočeni sa ovim zlom, aktuelna koaliciona Vlada kao jedan od temeljnih principa programa koji je proistekao iz koalicionog ugovora navela je princip borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije. Treba istaći da je u ovoj oblasti ostvaren zapaženi rezultat Vlade u celini, a posebno rezultat MUP koje, po prirodi ovog resora, ima i najviše posla u raščišćavanju nagomilanih problema koji proističu iz različitih korupcionaških afera.
U tom smislu, s pravom se može reći da je ova Vlada Republike Srbije veoma dosledna i otvorena u borbi protiv korupcije i da mere koje ona preduzima značajno zaustavljaju ovo narastajuće društveno zlo.
S tim u vezi, Zakon o formiranju Agencije za borbu protiv korupcije koji je Vlada predložila, a ova skupština usvojila, i koji je stupio na snagu 1. januara ove godine, predstavlja u pravom značenju reči sistemski zakon koji definiše mnoga značajna pitanja iz oblasti javnih funkcija i reguliše da niko ne može vršiti javnu ili državnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima, kao i da se postojanje sukoba interesa i odgovornost pri njegovom rešavanju određuje ovim zakonom.
Međutim, u pravim mesecima primene ovog zakona predlagač je uočio potrebu da se pojedine odredbe ovog zakona preciziraju u cilju njegove pravilnije primene, a što se posebno odnosi na propisivanje postupka za prestanak funkcije u slučaju kada neko lice obavlja dve javne ili državne funkcije, suprotno odredbama zakona.
Pored toga, uočeno je da je neophodno dopuniti pojedine odredbe koje se odnose na obavljanje drugog posla ili delatnosti za vreme vršenja javne funkcije, kao i odredbe kojima će se precizirati prenos upravljačkih prava za vreme vršenja javne funkcije i zabranu zasnivanja radnog odnosa ili poslovne saradnje po prestanku javne funkcije.
Zbog pomenutih razloga predlagač je dostavio predlog izmena i dopuna ovog zakona, u kome se precizirani pojmovi i kategorije lica na koje se zakon odnosi. Definisan je pojam "funkcioner" i "javna funkcija", kao i nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije, rokovi predviđeni za eliminisanje sukoba interesa i mnoga druga pitanja.
Može se s pravom reći da su predložene izmene i dopune Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije u znatnoj meri popravile sadržaj ovog zakona, posebno u preciznosti i definisanju zakonskih normi i kategorija na koje se zakon odnosi, ali i u oblasti definisanja rada i kompetencija same Agencije za borbu protiv korupcije.
Polazeći od činjenice koju sam već elaborirao i oko koje ćemo se, uveren sam, svi u ovoj sali složiti, a koja se može svesti na to da je korupcija jedan od najviših problema na putu našeg društvenog prosperiteta, nedvosmisleno su potrebni dobar zakon i stabilne institucije koje će, postupajući po tom zakonu, korupciju eliminisati iz našeg života i svesti je na društveno zanemarljivu meru i na pojedinačne slučajeve.
U tom smislu uveren sam da predložene izmene i dopune Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije predstavljaju koristan korak na putu naše zajedničke borbe protiv korupcije.
Zbog toga će poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Reč ima poslanik Slobodan Maraš.

Poštovani potpredsedniče, poštovana ministarko, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, slušajući prethodne govornike stvarno dobije se inspiracija da se mnogo šire priča nego onako kako je bilo zamišljeno.
Moramo, gospođo ministarka, napomenuti da zbog odnosa Vlade dolazimo u ovakvu situaciju, s jedne strane da vas bivša vlast napada za određene stvari, s druge strani da sadašnja vladajuća većina iznosi kritike, kako Vladi, tako i Agenciji za borbu protiv korupcije, da predstavnica najveće poslaničke grupe u vladajućoj većini iznosi neke stvari koje zaista bi voleo da i vi, zajedno s nama, pokušate da objasnite.
Pre svega, evropski zakoni se u ovoj skupštini i u interesu ove države i građana ove države ne donose samo zato da bi mi postali deo EU, nego se donose zato da bi se prihvatile vrednosti koje su zaživele u EU i koje su od EU učinili ono što ona jeste.
Osnovna primedba koja nama dolazi iz EU odnosno Evropske komisije je ta da postoji sistemska korupcija. Vi to veoma dobro znate. Nekoliko puta je bilo pokušaja prećutkivanja toga od jednog od potpredsednika Vlade Republike Srbije u prošlom mandatu i u ovom, ali to je činjenica koja postoji.
Šta je izvor korupcije? O tome je govorio moj kolega kao ovlašćeni predlagač, ali o tome govorimo mi godinu i kusur dana.
Najveći izvor korupcije je 595 javnih preduzeća, odnosno 585 gubitaša. Ono na šta smo ponosni mi u LDP, kao i ja, to je da je LDP participirajući, odnosno pružajući podršku u Beogradu, formiranjem jedne koalicije tamo gde je preuzela odgovornost, nominovala ljude ne po partijskoj pripadnosti.
Znači, nijedan funkcioner LDP ne nalazi se niti u upravnom odboru, niti na mestu direktora nekog javnog preduzeća. To je suština onoga i zbog čega mi imamo prava da govorimo o tome, za razliku od nekih drugih, čiji su, recimo, kumovi bivšeg predsednik Vlade imali monopol nad celom pričom u NIS kada je u pitanju marketing. Toliko o tome.
Ono što kompromituje ovu vladu to su zakoni, gospođo ministarka, koji u poslednjih nekoliko meseci i poslednjih nekoliko nedelja dolaze u ovu skupštinu. Pre svega, zakon kojim pokušava da se oživi građevinska industrija. Ukida se javna nabavka, znači, suspenduje se javna nabavka u toj oblasti. Zakon od osam članova, doneo ga je Oliver Dulić ovde pred nas.
Nedelju dana nakon toga dolazi ministar Slobodan Milosavljević sa zakonom gde se opet donosi nešto što svaki građanin ove države može da tumači na svoj način, ali isto predstavlja izvor korupcije. Ko god hoće da napravi veći tržni centar od dve hiljade kvadrata, zajedno sa skladištem, mora da se direktno obrati ministru.
Onda dođemo u situaciju da se u ovoj skupštini donese zakon kojim se derogira Zakon o eksproprijaciji. Pa se donese se lex specialis i da se mimo Zakona o eksproprijaciji donese zakon kojim se dozvoljava jednom preduzeću, koje je svega 25% u vlasništvu Republike Srbije, eksproprijacija na zemljištu, 160 kilometara na jugu Srbije.
Kada vam takvi zakoni dolaze onda, kao član proširene radne grupe za izradu zakona o finansiranju političkih partija, prošli petak sam imao priliku da čujem od predsednice Agencije da su određene izmene koje su u tom zakonu od strane GRECO-a veoma forsirane.
Interesuje me šta bi GRECO rekao na član 29. ovog zakona, faktički koji govori o članu 82. i gde kaže menja se i glasi – Agencija po prijemu obaveštenja utvrđuje da li se vršenjem javnih funkcija, odnosno obavljanjem poslova ili delatnosti, ugrožava nepristrasno vršenje javne funkcije.
Znači, opet je dato Agenciji da utvrđuje. Znači, ovde imamo ministre koji mogu da određuju ko će moći da zida, ko će moći da moleriše, ko će moći gde da zida i otvara tržne centre mimo ikakve konkurencije. Ovde sad imamo Agenciju koja će tako nešto moći da radi.
Ono što je meni ovde zaista zaparalo uši, to su predstavnici vladajuće većine. Pod jedan, mi smo ovde čuli da ne postoji sukob javnog i javnog interesa. Mislim da će se svi složiti sa mnom da postoji sukob javnog i javnog interesa ukoliko neko vrši izvršnu i zakonodavnu vlast u isto vreme i to bih voleo da objasnite predstavnici vladajuće većine, odnosno najveće grupacije u ovoj skupštini. Znači, mi imamo više takvih slučajeva.
Gospodine Bortiću, ministar iz vaše partije, gospodin Pera Škundrić, podneo je ostavku na mesto predsednika Skupštine NIS. On ima sa jedne strane izvršnu funkciju, sa druge strane ima zakonodavnu. Opet imate člana vaše vladajuće većine koji u isto vreme ima zakonodavnu funkciju i izvršnu funkciju, pa ima još jedan takav.
Kažite mi - da li je sukobi javnog i javnog interesa ukoliko se neko nalazi na čelu jedne firme koja je 100% u državnom vlasništvu, pa se nalazi i u upravnom odboru jedne firme koja je 25% u državnom vlasništvu, pa u isto vreme i poslanik? Da li tu postoji sukob interesa? Da li postoji sukob interesa ukoliko je neko gradonačelnik i poslanik?
Znači, mi smatramo da svi ovi zakoni, kao i ovaj, nemojte me pogrešno shvatiti, nije to upućeno vama lično, donose se zbog sledeće stvari – da se zbog kile mesa kolje vo.
Zbog jednog konkretnog slučaja, zbog jedne konkretne firme, kao što je slučaj Zakona o eksproprijaciji, zbog jedne konkretne kompanije, kao što je slučaj onog zakona koji doneo Slobodan Milosavljević, zbog jedne konkretne nesposobnosti da se prihvati realnost da je Zakon o planiranju i izgradnji nesprovodiv, donosi neki drugi zakon, mi faktički zbog toga da bi neku malu stvar, uslovno rečeno, popravili, mi činimo jaku veliku štetu.
To je ono na šta mi želimo vama da skrenemo pažnju. Duboko sam ubeđen da vi, video sam po vašoj reakciji, razumete to o čemu mi govorimo.
Mi kao LDP nismo imali nameru ovde da se bavimo tim pojedinačnim slučajevima, za koje smatramo da je potpuno apsurdno ih stavljati ovde u prvi plan. Znamo da svakako postoji velika želja i kod vas da se obračunate sa korupcijom u svakom smislu. To je nesporno.
Ali, na ovakav način i na način na koji se ovaj zakon našao, u krajnjoj liniji, pred poslanicima, stavljen na dnevni red, povlačen, šta je već bilo, to samo pravi isto kao i sa Statutom Vojvodine. Godinu dana se to razvlačilo.
Naravno da onda dajete priliku i mogućnost onima političkim vašim neistomišljenicima da od toga prave i političku priču i, što je, naravno, sve legitimno i sve u redu, ali veću štetu pravite sebi nego korist. Kada kažem sebi, mislim pre svega na državu jer ste vi ipak izvršna vlast.
Postoji još tu stvari o kojima bi mogli pričati, ali pošto vreme ne dozvoljava, samo bih hteo, ukoliko budete kasnije imali vremena i mogućnosti, bar da tu stvar raščistimo: da li je moguće u praksi u Srbiji da postoji sukob između javnog i javnog interesa? Zbog čega to nije dobro? Zbog čega smo mi na to ovde skrenuli pažnju, kao uostalom i neke druge kolege?
Da nam samo još jednom nedvosmisleno potvrdite da ovo neće biti zakon zbog određenih pojedinačnih slučajeva, nego da ovaj zakon, kada sada donesemo i pravila koja utvrdimo, da će ta pravila da važe i u budućnosti, bez obzira ko će 2012. ili već koje godine biti na vlasti, kada nam inače počinju dospevati prve rate nekih kredita, kako je to lepo smišljeno.
Ali, da stvorimo jednom pravila i zbog tih pravila biće manje korupcije i, naravno, sve učinite, ne mislim vi, ali vladajuća većina, odnosno izvršna vlast sve da učini, mada znam da su to izvori veliki, ali da se javna preduzeća privatizuju i to će biti najbolja borba protiv korupcije.

Iskorišćeno je devet minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima poslanica Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, ovaj zakon o kome mi danas raspravljamo bi trebalo da predstavlja jedan od najvažnijih zakona u sferi borbe protiv korupcije, ali nažalost on to nije uspeo. Nije uspeo zbog toga što su oni koji su  donosili ovaj zakon pokazali kako je legalno da se zakon koji su sami doneli ne poštuje.
Ove izmene i dopune na najbolji način pokazuju odnos vlasti s jedne strane prema korupciji, a s druge strane prema davno utemeljenim pravilima demokratskog poretka i vladavine prava.
Kada je rasprostranjenost korupcije u pitanju, jasno je da se Srbija nalazi na pravom praktično evropskom dnu. Postavljam pitanje – šta Vlada radi da to stanje popravi? Da li to na bilo koji način nju zabrinjava? Da li je ona uradila bilo šta da popravi naš položaj na toj skali?
Ovim izmenama i dopunama, Vlada na direktan način još više ugrožava naš položaj tako što faktički korupciju podstiče, a ne sprečava je. Upravo primer za to su i ovakve izmene i dopune zakona. Moram da kažem da ne treba zaboraviti da je samo tolerisanje sukoba interesa i postojanje sukoba interesa temelj i osnov same korupcije.
Da podsetim, ovaj zakon je donet u oktobru 2008. godine, a počeo da se primenjuje 1. januara 2010. godine. Prvog aprila 2010. godine je istekao rok kada su sami funkcioneri morali da se odluče koju će funkciju da zadrže, a koje će funkcije da se odreknu. Da podsetim, to nije uradila ogromna većina, uradilo je svega par samih funkcionera i, ono što je najvažnije, niko za to nije bio sankcionisan.
To je poslalo vrlo jasnu poruku funkcionerima da zakon koji je donet i nije u obavezi da se sprovodi i apsolutno su u mogućnosti da se po tom pitanju postave onako kako oni to žele. Sada javnost je u međuvremenu potpuno upoznata s tim što se dešava i javnost potpuno otvoreno zbog toga negoduje.
Zbog toga Vlada predlaže ove izmene i dopune zakona, ne bi li samo prividno situaciju rešila, a osnovni cilj i interes donošenja ovog zakona jeste izlaženje u susret zahtevima armije sitnih profitera, koji ili imaju ogroman ucenjivački potencijal, ili su, da budem potpuno ironična, članovi iste stranke.
Sada kada je ovaj predlog zakona u pitanju, ovde je ključni član 11. Predloga zakona, kojim se faktički protivno Ustavu ozakonjuje sukob interesa, a sve samo sa jednom namerom: da se pokrajinskim poslanicima omogući da obavljaju sve druge funkcije sem funkcije narodnog poslanika. Tako bi se politički, ali ne i pravno stvorio privid rešavanja situacije u Vojvodini, gde su pokrajinski poslanici, uz zaštitu vladajućih stanaka kojima oni pripadaju, pokazali da su jači od zakona i da zakon u svakom trenutku mogu da izigraju.
Naravno, neko bi mogao da bude ironičan, pa da kaže da se trud u pogledu izigravanja samog zakona, na kraju, ipak isplatio. Sada, ovde je vlast u istom ovom članu 11. Predloga zakona pokazala da kada je aboliranje pokrajinskih poslanika u pitanju, vlast ne preza čak ni od povrede Ustava.
Celo moje izlaganje je vezano za član 11. Predloga zakona, smatram da je on ključni u svemu ovome. Naime, član 11. zakona omogućava da funkcioner koji je izabran na javnu funkciju neposredno obavlja i druge javne funkcije na koje neposredno izabran od strane građana, ukoliko to nije u direktnom sukobu sa samim Ustavom.
Podsetiću da naš ustavno-pravni sistem predviđa samo četiri funkcije na koje funkcioner može da bude neposredno izabran od samih građana: radi se o odborniku, pokrajinskom poslaniku, narodnom poslaniku i naravno predsedniku Republike.
Ustav, dalje, u članu 102. govori da narodni poslanik ne može da bude u isto vreme pokrajinski poslanik, da ne može da bude član izvršnog organa, niti da bude funkcioner u pravosuđu, odnosno da vrši druge poslove, zadatke i dužnosti koji su po zakonu u sukobu interesa.
Šta to znači? To znači da je zakonodavac u ovom predlogu zakona imao obavezu da razradi dati član Ustava, to je član 102, i da predvidi i druge funkcije koje su nespojive sa javnom funkcijom, a protivno zakonu faktički zakonodavac se odrekao da to uradi. Mi sada imamo situaciju koja je potpuno nerešena.
Podsetiću da u praksi nije sporno, jer kao takav ne postoji nijedan pokrajinski poslanik koji u isto vreme obavlja dužnost narodnog poslanika, ali postoji mnogo spornija situacija, gde pokrajinski poslanici obavljaju mnogo funkcija u izvršnoj vlasti i upravo je to situacija koju smo mi očekivali od zakonodavca da reši, a on je ovim izmenama i dopunama Zakona faktički nije ni rešio.
Sada, da stvar bude još gora, ući ću samo u analizu ovih stavova člana 11, gde ćete da vidite koliko su oni sami po sebi neprirodni sa samim duhom ovog zakona.
Naime, u članu 11. stav 2. takođe je neprihvatljivo da funkcioner koji je izabran, postavljen ili imenovan na drugu funkciju i koji namerava očigledno da vrši više funkcija traži sada saglasnost u roku od tri dana Agencije za to.
Imamo situaciju da je jedan funkcioner već izabran i da je stupio i na drugu funkciju, i da je očigledno došlo do akumulacije samih funkcija, a postoji mogućnost i samog sukoba interesa i da onda kada je stvar već završena on traži saglasnost Agencije. Pa zar nije prirodno logično i normalno da on saglasnost Agencije traži pre samog kandidovanja na tu funkciju, kao što je bilo predviđeno još uvek važećim zakonom?
Znači, svako ko ima bilo kakvu nameru da sukob interesa ne dozvoli, morao je da predvidi ovakvo rešenje.
Naime, u stavu 8. takođe odstupa se od jasne norme da funkcioneru koji je u sukobu interesa po sili zakona prestaje funkcija na koju je kasnije izabran. Ovde sada imamo situaciju da takva norma više ne postoji gde će sam funkcioner da zatraži mišljenje od Agencije, Agencija će da donese odluku o tome.
Koliko se izigrava sama suština ovog zakona najbolje pokazuje i odredba gde se kaže da će se podzakonskim aktima, ne od strane Agencije, već od strane direktora Agencije, mimo zakona, napraviti ili takoreći odrediti sve one javne funkcije koje javni funkcioner može da vrši, a da za to ne traži saglasnost agencije.
Mislim da ovo nije trebalo da bude namera ovog predloga zakona, nego da je trebalo da na jasniji način formuliše šta je to sukob interesa i šta je to deakumulacija samih funkcija.
Takođe, predlaže se retroaktivna izmena člana 82. Podsetiću da je član 82. onaj član koji je govorio da je 1. april zadnji rok do kada svaki funkcioner mora da se opredeli koju će funkciju da obavlja, a koju će da napusti.
Niko od funkcionera, ili ukoliko je urađeno to je urađeno od strane pojedinaca, i to par, to nije uradio, a za to nije bio ni kažnjen. Znači, sada predlagač zakona na ovaj način hoće da ozakoni rešenje koje je u samom startu već davno značilo prekršaj. Zbog toga više ne postoji takva vrsta odgovornosti kada je ni sam predlagač zakona ne predviđa, a naravno ni autoritet same Agencije, koja je morala da poštuje ovu odredbu zakona i da faktički postavi jasno pravilo da nema njegovog kršenja.
Koliko je uopšte konfuznih odredbi u ovom predlogu zakona i koliko je odstupanja od pravne logičnosti u ovom predlogu zakona sadržano, mislim da je sasvim jasno i nekom osrednjem pravniku. Ovako, nažalost, izgleda igra demokratije u Srbiji danas i ovako izgleda poigravanje sa osnovnim načelima koja bar, dok je ove ovlasti, moraju da budu tako skrojena da su im apsolutno podređena.
Žao mi je što gospođa ministar uvek mora da brani neodbranjivo i što je vruć krompir i danas u njenim rukama, ali moram da budem potpuno iskrena, da mi je mnogo žalije posledica koje takvi postupci na društvo proizvode.

Deset minuta i 10 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković, jer poslanica u jezičkom smislu jeste sporno i znači nešto drugo u mom shvatanju reči.
Ovako, nekada početkom godine imali smo praksu da u novinama čitamo liste srpskih bogataša i izvor tih informacija bili su uglavnom tačni podaci i tačni izveštaji koje nam je predstavljala Uprava prihoda. Znači, prema onom ko je koliko platio porez i poslovao potpuno zakonito, imali smo prilike da vidimo ko to stiče novac legalno, a ko vidimo golim okom da nešto ima, a ne znamo kako je stekao.
Dve decenije kasnije mi smo se uverili da Poreska uprava nije baš precizan evidentičar onih koji imaju i rade i čitanje takvih izveštaja je prosto izgubilo draž. Naši su viđeniji Srbi shvatili da postoje poreski rajevi, gde se može iznositi novac potpuno nekažnjeno, ne plaćati porez, a u stvari biti bogat čovek.
U tu kategoriju ljudi spadaju one prve dve onih starih kadrova, koji su političku moć rentirali u materijalno blagostanje, spada i ona druga grupa ljudi koji kroz sivu zonu, gde ne odlučuju direktno o postavljenjima ljudi u Vladi, ali indirektno utiču na odluke Vlade, na zakonske predloge koje nama vlada ovde dostavlja, jesu bili ljudi koji su vešto znali da prečicama steknu ogromnu imovinu.
U tom delu posla Vlada je propustila da formirajući kontrolne organe napravi kontrolne organe koji ne smeju podlegati bolesti da i sami krenu da izvitoperavaju svoju funkciju. Svaki kontroli organ brzo poistoveti svoju kontrolnu funkciju sa interesom zajednice, zaboravljajući da njihovo lično viđenje nije viđenje društva, zajednice i zakona koji donosimo.
Umesto da takvu praksu sprečavate, vi ovim zakonom dajete pravo direktoru Agencije da on, koji se protivio što zakon nije imao mišljenje te agencije za borbu protiv korupcije, pa je morao biti povučen, treba da tumači mišljenjima zakon koji sam po prethodnom zakonskom rešenju proverava da li se on zaista primenjuje na način kako je to propisano.
Da li postoji ijedan drugi zakon po kojem direktor jedne takve institucije ima pravo da izriče mere za povredu zakona i da istovremeno donosi mišljenje koje opet njega samog obavezuje na primenu zakona izricanja mere?
Vi ste pravnik, ima ovde mnogo pravnika, morate da priznate da je ovaj član 3, po kojem je to pravo dato direktoru Agencije, potpuno besmislen.
U raspravi u pojedinostima ćemo govoriti o besmislenim situacijama u kojima je možemo naći po pitanju postavljenja zamenika od strane direktora, kome uzgred, budi rečeno, nije tako povećana plata kao što direktor zahteva sam za sebe.
Ako neko pokrene postupak razrešenja direktora Agencije, šta će se desiti ako on razreši zamenika, a vi imate hrpu ovakve dokumentacije gde Agencija treba da da saglasnost da li neko može da obavlja još jednu funkciju, uz ovu koja je zakonom zabranjena ili propisana.
Znači, umesto da regulatorna tela i kontrolni organi služe primeni zakona koji bi trebalo da ima dobru nameru, mi imamo zakon koji je konfuzan, pa zaista, neko reče, dovodimo u istu ravan zloupotrebu prečicama milionskih iznosa budžetskih sredstava, time što sedite direktno, a utičete indirektno trošeći ta budžetska sredstva svojom političkom moći. Vi to izjednačavate sa članom školskog odbora i nekim odbornikom.
Nije u redu da takvom vrstom ujednačavanja obezvređujete napore društva da se borimo protiv korupcije. Nije u redu da se poslanici u Skupštini pozivaju na izveštaje novinske o zloupotrebama, jer niti je to verodostojniji izvor, možda je tu veća sloboda štampe ili veće vreme za raspravu o tome, umesto da u institucijama sistema razgovaramo prvo principijelno o načinima za stvaranje uslova za korupciju, pa i za eliminisanje tih i takvih načina i zloupotreba.
Koliko god zvučalo grubo, mi zaista živimo u vreme zarobljene države, kako je to neko pametan davno definisao. I to na takav način da su, pogotovo u vreme privatizacije, određene grupe i pojedinci svoj privatni interes stavili iznad države, iznad institucija i iznad zakona.
Od 2001. godine, od kada je ta privatizacija počela da se primenjuje, država ne uspeva, niti pokazuje ozbiljnu nameru da stane na kraj toj vrsti zloupotrebe javnog interesa i podređivanju privatnom.
Da li treba da vas podsetim samo zvučnim naslovima:"G17 se finansirao sa Sejšelskih ostrva"; "Ko je oprao prljav novac kroz privatizacije?" Koje godine je prestala obaveza pokazivanja porekla i dokazivanja porekla novca za učešće u privatizaciji? Koji su ministri tada bili koji su tražili te dokaze i kada je 2003. godine izgubljena ta obaveza? To je takođe državni posao Vlade, izvršnih organa, sudskih i ostalih. Ne može samo ovaj zakon da se bori protiv korupcije.
Najupečatljiviji primer da Vlada nema nameru da se bori, ne uveravam građane da Vlada nema nameru da se bori, i suviše je dokaza za to, ali upečatljivi dokazi za to su bili onog trenutka kada je Zakonom o Vladi bilo napisano da član Vlade ne može da se bavi delatnošću koja je nespojiva sa dužnošću člana Vlade. Mi smo tada u toj Vladi izabrali ponovo gospodina Đelića, koji je milionskim sumama dokazao upravo tu vrstu zloupotrebe povlašćenih informacija i bavljenja poslom gde se te informacije zloupotrebljavaju.
U tom istom trenutku, kao i danas, svaki građanin, koji ima sreće da ne radi na crno nego regularno, u svom ugovoru o radu ima član 161. i 162, klauzulu zabrane konkurencije, gde mu se zabranjuje po Zakonu o radu da se dve godine posle napuštanja firme u kojoj je radio bavi istom delatnošću, jer može da zloupotrebi veze, imenike, poslovne kontakte, te stečena tehnološka ili bilo kakva druga znanja.
Da li ova Vlada donosi zakone koji su jednaki za sve u onoj životnoj primeni kada govorimo da neko odgovara za zloupotrebu odnosno prekršaj? Mi nekoliko puta već menjamo zakon kojim se borimo, navodno, protiv korupcije, da bi sada, na primer, imali vrlo precizno definisano u članu 12. mogućnost da se vrši funkcija u političkoj stranici, odnosno drugom političkom subjektu za vreme vršenja javne funkcije.
Kojim zakonom se ovako precizno utvrđuje pravo na akumulaciju funkcija, političke funkcije kao zasluge, npr. da budete poslanik, pa član nekog upravnog ili nadzornog odbora, i da istovremeno imate političku aktivnost koja vam je u stvari preduslov da dobijete tu funkciju, i vi to lepo i precizno ovde navodite kad je i kako moguće i da to uopšte nije sukob interesa.
Vi ovde govorite da Odbor Agencije za borbu protiv korupcije može direktoru da poveća platu, ali da ne sme da bude član političke stranke, jer ako jeste biće razrešen. Ko će podržati članove tog odbora koji bira direktora ako ne političke stranke, a mi znamo da se ovde bira?
Zato to narod kaže – sipanje prašine u oči. Ili brisanje iz evidencije, trenutno, privremeno, dok takvog člana odbora predložimo će biti formalan dokaz da je on politički nezavisan i time neutralan, profesionalan ili ne znam šta već, ili će nam u ovom dugom rešenju, član 15, gde se kaže da se dopunjuje odredba člana 33. na taj način što se precizira da se zabrana osnivanja privrednog društva ili druge javne službe za vreme dok se vrši javna funkcija odnosi samo na funkcionere čija funkcija zahteva rad sa punim radnim vremenom?
Koje pravilo definiše koja se funkcija osniva sa punim radnim vremenom ili može da se obavlja volonterski, ili sa četiri sata, ili kao plaćena ili kao neplaćena? Tu ne postoje opšta pravila, kao što smo onog trenutka kada smo o Poslovniku ovde pričali rekli – Skupština može imati potpredsednika onoliko koliko odlukom odredi. Čak i ranija odredba da je to maksimalno šest, a zadovoljavalo je sve DOS-ovske apetite najšire moguće koalicije, to smo sada izbrisali da ne postoji gornja granica.
U svakoj oblasti života, u svakoj oblasti koju definišemo zakonima sve više postaje jedno pravilo – da pravila nema i da izuzeci čine neko opšte ponašanje.
Ovaj zakon to upravo dokazuje i načinom na koji to dokazuje, promovišući pohlepu kao poželjan način ponašanja, trajno urušavate sistem vrednosti gde mladima kažete sledeće – vas mogu da pregaze bestidni, koji su spremni da u jedno radno vreme, kao u Vladi, obavljaju funkcije stotinu članova saveta, odbora, organa, komisija, to isto mogu javni ili oni koje nazovete funkcionerima, samo ako kažu volontiraju ili da obavljaju te funkcije neplaćeno ili sa kraćim radnim vremenom od punog.
U trenutku kada smo zemlja koja se bori sa izuzetnim brojem nezaposlenih, kada nam je neodrživ odnos zaposlenih i penzionera, imamo kumulaciju funkcija, imamo nadljude koji u 24 sata znaju pametno, radno i mudro da obave tolike poslove i tražite od nas podršku za ovakav zakon, gde će sa odlaganjima, višestrukim, govorim već osam godina unazad, i pored zakona koje smo donosili, organa koji su menjani, ostavljate rok, prvi deveti, za odlučivanje koja će se funkcija napustiti.
Rečenica kojom završavam svoje izlaganje je – moramo da izgradimo društvo u kojem nećemo dozvoliti da neko nekog treba da gazi da bi preživeo, ali morate da shvatite da onaj ko ima mnogo ne može mirno da uživa u nezakonito stečenom mnogo dok oko sebe ima siromašnih.
Gospođo Malović, da vas podsetim, u našoj raspravi o sudskim veštacima, kada sam vas uveravala da treba voditi računa o tome kako se procenjuje neuračunljivost, moleći vas kao jednu damu, majku, uvaženog pravnika, da amandmanima izmenite i ne dozvolite da se neko poigrava neuračunljivošću u povratu, zbog svih onih nepravedno oštećenih, silovanih, ubijenih, tri dana posle toga imali smo u povratu takav slučaj u Beočinu, da ne pominjem gnusan zločin gde je silovana devojčica.
Nije to više pitanje samo preventive, a ovde mora da bude i pitanje preventive, i kaznene politike i nestvaranja mogućnosti da zbog političkog mira na jednoj strani imamo ljude koji ne znaju na koju će funkciju pre stići, pa im druga linija u ministarstvima piše zakone, tumači zakone, čini ih neuspešnim, ponekad ovde, kada u Skupštinu dođu, bogami i smešnim pred nama poslanicima, zato što ministri pokušavaju da stignu na stotinu strana, zato što njihovi saradnici pokušavaju da stignu na stotinu strana, a neki mladi školovani i učeni kažu – radije ću ići u inostranstvo da perem sudove, nego da ovde čekam nečiju partijsku knjižicu da dobijem posao ili, ako ga i dobijem, da zbog mobinga moram da ga napustim.
Molim vas, pogledajte, saslušajte malo šta imaju da vam kažu ostali poslanici. Nismo mi opozicija svom narodu, svojoj deci i svojoj budućnosti.