Petnaest minuta i deset sekundi. Sada, na osnovu člana 85, određujem ovu dnevnu pauzu u radu od jedan sat.
Popodnevni rad ćemo nastaviti u 15.10 sati, a obraćanjem narodne poslanice gospođe Lidije Dimitrijević. Zahvaljujem.
(Posle pauze – 15.10)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu raspravom po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč, u načelnom pretresu o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević, posle nje narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada narodni poslanici SRS poslednjih godina sa skupštinske govornice kažu da ova vlast usvaja zakone koji se u praksi ne primenjuju, skoro smo uvek mi kritikovani da kao opozicija neosnovano kritikujemo vlast koja ipak te zakone usvaja.
Nedavno se u svim novinama moglo čitati o impozantnim rezultatima Narodne skupštine Republike Srbije, o velikom broju usvojenih zakona u ovom sastavu parlamenta, o pričama da u ovom trenutku čak Vlada zaostaje za parlamentom. Nesporni su navodi koji se odnose na kvantitet. Međutim, problem kvaliteta je diskutabilan. Ali, i onda kada se usvoji neki zakon i stupi na snagu, zaista se prečesto dešava da se on u praksi ne primenjuje ili se primenjuje delimično.
Primena ovog jako važnog zakona, Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, govori u prilog ovome o čemu govorim i potvrđuje koliko se u Srbiji često krše i zakon i Ustav. Milim da je dobro da se samo kratko vratimo na 7. oktobar 2008. godine, znači nešto manje od dve godine kada je Narodna skupština usvajala Predlog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, koji se evo danas menja i dopunjuje.
Predstavljajući zakon narodnim poslanicima, ministar Malović je rekla da je Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije, koju je usvojila Narodna skupština, predviđeno da se posebnim zakonom osnovati samostalno i nezavisno telo koje će vršiti nadzor nad sprovođenjem strategije i akcionog plana, vršiti koordinaciju državnih organa u borbi protiv korupcije, primenjivati propise iz oblasti rešavanja sukoba interesa i vršiti kontrolu finansiranja političkih stranaka i izbornih kampanja.
Dalje, da je konvencijom UN protiv korupcije, koju je ratifikovala naša zemlja, predviđeno formiranje nezavisnog tela za sprečavanje korupcije, pa zakonski predlog predstavlja ispunjenje međunarodnih obaveza, kao i primenu nacionalne strategije. Pored toga, ispuniće se i neki od obaveznih preporuka grupe država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope, telo poznato kao GREKO.
Od poslanika vladajuće koalicije čuli smo tada da sukob interesa nije isto što i korupcija, ali da sukob interesa prethodi korupciji i da u svakom obliku korupcije postoji sukob interesa; dalje, da je interes Srbije da se izbori sa korupcijom, jer je to ogromno zlo koje nagriza same temelje demokratskog društva, pa i ekonomije; da će se zakonom stvoriti osnov za ozbiljnu borbu protiv te pošasti i da je jedan od razloga i usaglašavanje našeg zakonodavstva u ovoj oblasti sa standardima EU, kao pretpostavka za priključenje Srbije EU. Da se samo još podsetimo da se sa primenom ovog zakona započelo tek 1. januara 2010. godine.
Zato što neke odredbe ne žele da se ispoštuju, pred poslanicima su izmene i dopune Zakona. Nesumnjivo je da će zakon biti izmenjen, jer kada imate većinu, onda bukvalno možete sve. Ali, da li se ta većina koja će glasati za to možda zapitala – da li su ove izmene u skladu sa Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije, da li su u okvirima obaveznih preporuka koje je dato GREKO i kako će na ovo reagovati u tako željenoj Evropi i da li je period od dve godine bio dovoljan da se zaboravi sve ono što je rečeno prilikom usvajanja zakona?
Ustavom Republike Srbije najjasnije je definisano da jedno lice ne može biti istovremeno funkcioner u organima zakonodavne i u organima izvršne vlasti. Činjenica je da je ovakvih pojava, kojima se direktno krši Ustav, bilo pre stupanja na snagu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Stupanjem na snagu ovog zakona bilo je predviđeno da funkcioner može da vrši samo jednu javnu funkciju, osim ako je zakonom i drugim propisom obavezan da vrši više javnih funkcija. Izuzetak od ovoga je da je moguće vršiti i drugu, na osnovu saglasnosti Agencije i pribavljenog pozitivnog mišljenja organa koji ga je izabrao, postavio ili imenovao na javnu funkciju (član 28. Zakona).
Već smo čuli i ranije u raspravi da nakon 1. januara ove godine, kada je počela primena zakona, jasno je formulisano da je u roku od 90 dana funkcioner koji obavlja više javnih funkcija u tom momentu dužan da se izjasni koju će javnu funkciju vršiti dalje (član 82.).
Ponoviću ono što sam rekla na početku. U Srbiji se zakoni donose da se ne bi poštovali. U slučaju Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ova dva navedena člana bilo je teško ispoštovati. Zbog tih teškoća, evo pred Narodnom skupštinom izmena i dopuna, doduše u drugom navratu, jer pri prvom pokušaju predlog izmena i dopuna povučen je sa dnevnog reda. To je bilo na prethodnoj vanrednoj sednici, kada je predlog takođe bio upućen po hitnom postupku, kao i sada.
Neke su krupne stvari bile predviđene tim izmenama i to baš u ova dva navedena člana. Bilo je predviđeno da se član 28. izmeni i to tako što će se, između ostalog, precizirati sledeće: najpre, da se zabrana vršenja više funkcija ne odnosi na funkcionere koji su birani neposredno od građana i da funkcioneru koji je izabran, postavljen ili imenovan na drugu funkciju suprotno odredbama ovog zakona, posle 1. januara 2010. godine, kasnija funkcija prestaje po sili zakona.
Ovim se jasno želelo da se zakon primenjuje na one funkcionere koji su obavljanje više funkcija započeli pre primene zakona, iako je zakonom jasno definisano da će se primenjivati i na njih. Na ovo je nadovezan i predlog da se briše član kojim je ta obaveza bila jasno definisana, član 82. Već sam navela šta se u njemu kaže, pa neću ponavljati.
Usledilo je povlačenje iz skupštinske procedure, a razlog je verovatno reagovanje Agencije za borbu protiv korupcije. Izvršene su neke korekcije i sada u ovom predlogu drugačije je definisan član 82, koji neće biti brisan, već on sada obavezuje one koji do 1. aprila, znači 90 dana od početka primene zakona, nisu postupili po zakonu, da obaveste Agenciju koje sve funkcije, poslove ili delatnosti obavljaju, a Agencija će odlučivati da li su u sukobu interesa.
Ovde se sada nameće jedno vrlo logično pitanje – ako je opredeljenje Republike Srbije ozbiljna borba protiv korupcije, kako se rekli predstavnici vlasti, da li u toj borbi treba pokleknuti baš onda kada se radi o njima, jer svi znamo ko su funkcioneri izabrani neposredno od građana? Da li njihove lične interese treba staviti ispred svih građana i kako će građani verovati nekome ko se stavlja iznad zakona? Ove izmene su otvoreno stavljanje pojedinaca iznad zakona i iznad građana.
Još je jedna izmena člana 28. bila predviđena, a ono što nije dobro jeste da je zadržana i u ovom predlogu o izmenama i dopunama, koji je sada pred nama, i odnosi se na to da za pojedine kategorije funkcionera direktor Agencije može opštim aktom da utvrdi druge javne funkcije koje funkcioneri mogu da obavljaju bez saglasnosti Agencije iz stava 5. ovog člana. Ovakvo rešenje nije dobro, jer bi direktor Agencije mogao da donosi opšte akte kojima se suspenduju zakonske norme.
Da se vratimo opet na raspravu od pre skoro dve godine, kada je usvajan Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Toliko se pričalo o tome da će osnivanjem Agencije građanima biti dostupni podaci o imovini funkcionera, a koje će u vidu registra voditi ova Agencija, da će sve biti javno da javnije ne može biti.
Opet ću citirati kako je gospođa ministar to tada predstavila. "Naročito bih istakla odredbe o prijavljivanju imovine funkcionera. Utvrđena je obaveza za funkcionere da u roku od 30 dana od dana stupanja na funkciju podnesu Agenciji izveštaj o svojoj imovini i imovini određenih članova svoje porodice". Ovo "određenih" posebno naglašavam, a kasnije ću reći i zbog čega.
"Član 45. Predloga zakona utvrđuje obaveze za funkcionere, koji će morati da podnose i vanredni izveštaj o imovini, kao i izveštaj posle prestanka vršenja javne funkcije.
Agencija će voditi registar imovine funkcionera, a podaci koji se odnose na platu i druge prihode iz budžeta, prava na nepokretnostima i prevoznim sredstvima, štedne uloge i korišćenje stanova za službene potrebe biće javni. Podnete izveštaje o imovini funkcionera proveravaće Agencija."
U citatu sam posebno naglasila – određenih članova svoje porodice, jer hoću da napravim poređenje između podataka koji su se ranije podnosili Odboru za rešavanje sukoba interesa sa podacima koji se sada podnose Agenciji za borbu protiv korupcije. Ranije su podnošeni podaci o svojoj imovini, o imovini bračnih drugova i krvnih srodnika u pravoj liniji, što će reći – o imovini roditelja i dece.
Sada funkcioner podnosi, pored svojih podataka, samo još podatke o imovini bračnog ili vanbračnog partnera i maloletne dece s kojima živi u istom domaćinstvu. Dakle, ne podnose se podaci o imovini roditelja i punoletne dece. Eto kako je pronađen način da se sakrije imovina. Naravno, za one koji žele da kriju.
Oni koji ne žele da bilo šta sakriju, koji su ranijih godina prijavljivali imovinu svih svojih članova, sada i da hoće ne mogu da je prijave, jer u obrascu je sve jasno definisano šta je potrebno, tj. šta se u koje polje upisuje.
Na primer, kada neko na sajtu Agencije pogleda izveštaj o mojoj imovini, mogao bi da pomisli da živim ispod neke kruške ili jabuke, jer je stan u kome živim vlasništvo mog bliskog srodnika, a ne moja svojina. To piše u izveštaju koji sam podnela Agenciji za borbu protiv korupcije.
Međutim, kada sam ranije republičkom Odboru za rešavanje sukoba interesa podnosila, moglo se jasno videti u čijem stanu živim. Sada se ti podaci ne unose u izveštaj i slika je potpuno pogrešna.
Ovo sa stambenim prostorom i nije tako strašno, mada se iz registra na sajtu Agencije može videti da ima funkcionera koji u vlasništvu na svoje ime više imaju stanova nego članova porodice.
Ali, ono što je omogućeno da se sakrije time što se ne objavljuje imovina najbližih srodnika, jeste to što iako se puno govori o dostupnosti podataka javnosti omogućeno je da se sakrije čiji roditelji su vlasnici firmi i koje su to firme. Recimo, da li ima slučajeva da su roditelji nekog funkcionera, majka vlasnik jedne firme, otac druge, a njihove dve firme opet osnovale neku "ćer" firmu itd.
Inače, u registru su samo objavljeni podaci funkcionera, a ne i bračnog ili vanbračnog partnera i maloletne dece, iako su ti podaci nešto što se u izveštaju upisalo. Znači, oni su upisani ali nisu objavljeni. Ovo je dokaz da je priča o javnosti podataka o imovini javnih funkcionera zaista besmislena.
Završiću ovu diskusiju onim što se sada kada govorimo o korupciji zaista ne može zaobići, a to je proces privatizacije u Srbiji koji je sproveden na najgori mogući način, u kome su najbolja i najvrednija srpska preduzeća prodavana u bescenje.
U manjem su broju ona koja rade, ali sa neverovatno malim brojem radnika, dok je većina radnika završila na tržištu rada, posao nema i dan-danas i pitanje je da li će ga ikada imati. Mnogo je veći broj preduzeća koja posle privatizacije ne rade, ili rade ali se novi vlasnici ne pridržavaju obaveze iz kupoprodajnog ugovora.
Neki od tih ugovora se raskidaju, šteta je ogromna, trpi je uglavnom radnici, a država je u tom procesu izgubila mnogo prihoda koje je trebalo uložiti u otvaranje novih radnih mesta.
Ono što je ključno pitanje za sve one koji tvrde da istinski žele da iskorene korupciju u Srbiji – ko su pobednici u tom nepoštenom privatizacionom procesu? Koji su funkcioneri nakon tog procesa izašli sa imovinom koja je nepristojna da se pokaže u njihovim imovinskim kartama i kartama njihovih bliskih srodnika, pa je morao da se u vidu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije pronađe način da se sve to nekako sakrije od građana Srbije, kojima je svaki naredni dan mnogo lošiji od prethodnog.

Iskorišćeno je 14 minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić, posle nje narodna poslanica Judita Popović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođa ministar, poštovani građani Srbije, imamo pred sobom izmene i dopune Zakone koji na pravi način nije nikada uspeo ni da zaživi, jer upravo ta ključna stvar zbog koje je taj zakon donet - borba protiv korupcije, ovim izmenama i dopunama zakona će na ovaj način dobiti jedan vid svoje legalizacije.
Zakon je donet 2008. godine, i to vrlo transparentno, pričalo se o evropskom zakonu za kojim je Srbija vapila. I sigurno je da Srbija vapi za zakonom o borbi protiv korupcije. Međutim, ispostavilo se da Zakon koji je donet i treba da se primeni na određene ljude u stvari nema snagu zakona i oni su iznad tog zakona i sada prisustvujemo prekrajanju toga zakona u njihovu korist.
Videli smo i čuli smo da je do 1. aprila trebalo da oni funkcioneri koji imaju više funkcija vrate prekobrojne funkcije, imali su pravo izbora na neku od funkcija, bar samo jednu, međutim, desilo se da su samo pojedinačni slučajevi, minorni u svojoj brojnosti, znači, ispod broja prstiju na jednoj ruci, to učinili, a da je velika većina, odnosno najveći broj njih to zadržao i niko im ništa ne može. Mogu oni nešto i oni traže da se zakon prekroji u njihovu korist i upravo se zakon tako i prekraja.
Imamo direktan slučaj pojedinca iznad zakona, pa i pojedinca iznad države, pojedinca koji je politički dovoljno moćan da može da u ovoj državi utiče tako da on ono što je kapitalizovao kroz svoj politički rad i dalje nastavi da kapitalizuje, a da će se u tu svrhu staviti u njegovu službu svi instrumenti Vlade – govorim u njegovu, misleći na više njih, naravno – pa u ovom slučaju čak i Ministarstva pravde.
Dakle, promene ovog zakona u svim članovima gde postoje suštinske zamerke, ne terminološke, govorim o onim političkim subjektima itd, nisu tako problematične, sem nekoliko članova koji zaista urušavaju osnovnu misao i osnovnu nameru u borbi protiv korupcije koja je Srbiji toliko važna.
Upravo ovaj zakon govori, ako je borba protiv korupcije stvarna, a korupcija je inače takva pojava koja u svom ostvarenju teži da prvo uruši pravdu, pravosuđe, pravosudni sistem ili Ministarstvo pravde, onda se upravo ovim zakonom trebalo obračunati sa ovom vrstom korupcije, gde opet neko, izuzimajući sebe, može da bude izvan i iznad ovog zakona.
Došli smo opet na onu Orvelovu istinu da su pred zakonom svi jednaki samo su neki jednakiji, a kad dođemo na tu istinu iz "Životinjske farme", vrlo brzo ćemo doći i na onu istinu iz ''84'', i ne bih želela da ova Srbija počne da liči na Orvelove vidovite vizije koje smo imali.

Reč ima narodna poslanica Judita Popović, posle nje narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, počela bih s jednim apsurdom, a apsurd je taj da je Zakon donet oktobra 2008. godine, kada je stupio na snagu, da je počeo da se primenjuje 1. januara 2010. godine a evo, mi smo sada u julu 2010. godine, kada se već rade izmene i dopune postojećeg Zakona.
Kada se pogleda ovaj zakon, onda se postavlja pitanje šta se u stvari želi promeniti, šta se u stvari želi dopuniti u pogledu osnovnog zakona. Te izmene svrstala bih u najmanje tri kategorije. U prvu bi spadale izmene članova čisto tehničke prirode, u kojima se Agencija u stvari bavi sama sobom.
Primera radi, član 3. koji želi da menja član 7. odlučuje o uvećanju plate direktora. Ili član 24. koji menja član 62. takođe se tiče nečega što je opet stvar Agencije, dakle, Agencija nadzire sprovođenje Strategije, Akcionog plana i sektorskih akcionih planova. Nosioci poslova određenih Strategijom, akcionim planovima itd. dužni su da Agenciji dostave kvartalni izveštaj. Dakle, tu bismo mogli nabrojati najmanje 4-5 članova koji se time bave, a inače ceo ovaj zakon ima 30 članova.
U drugu grupu izmena spadaju neka opšta mesta, što se u stvari podrazumeva da ukoliko se pažljivo pročita zakon i želi se sprovoditi zakon onda nije ni potrebno da se postojeći zakon menja. Članom 2. Predloga zakona o izmenama i dopuna koji menja član 5. i govori, recimo, o političkim subjektima nastavlja se u stvari nabrajanje u skladu sa zakonom ko ima problema sa sukobom interesa, pa pored političkih stranaka nabraja se i političkih subjekata. Ti politički subjekti se mogu naći, recimo, i u članu 12, 13, 20. Dakle, i tu imamo 4-5 članova koji se bave tim političkim subjektima.
U treću grupu bih svrstala članove koji se bave povišenjem kazni. Dakle, ukoliko se jedan član odnosi na prelazne odredbe, u tom slučaju pretežni deo zakona se bavi nečim što je zaista nebitno i nevažno, s obzirom na opasnost korupcije koja je postojeća u našem društvu.
Pažljivo čitajući ovaj zakon smatram da je jedan član ovde najbitniji. To je član 11. koji menja postojeći član 28. zakona. Mogu samo da komentarišem tu izmenu, da je ta izmena mogla lako da se izbegne, da se prilikom sačinjenja zakona vodilo računa o tome kakva je situacija sa brojem funkcija pojedinih funkcionera, tako da je potpuno nepotrebno da se na današnji dan Skupština zbog tog jednog člana, koji je u stvari očigledno ključni, bavi izmenama i dopunama postojećeg zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Međutim, na današnji dan sam puno puta čula da se spominjala korupcija, sukob interesa, zloupotreba položaja, privatni interes, stranački interes. Sve to kada se zbroji onda možemo zaključiti da je korupcija i dalje jako veliki problem, da korupcija postoji u svim porama društva, da svi oblici vlasti od najmanjeg do najvišeg imaju problem sa korupcijom, pa tako i zrenjaninska lokalna samouprava, u kojoj je gradski budžet ostao u manjku najmanje preko milijardu dinara nakon što je otišao gradonačelnik sa vizijom, tako da lokalna samouprava ima žestoke probleme da rešava goruće komunalne probleme grada Zrenjanina. To je jedan od dokaza da je korupcija veliki problem.
Korupcija može da se pobedi. Korupcija može da se iskoreni, bar u njenom najvećem delu, ukoliko institucije rade, ukoliko institucije nisu pasivne. Imamo i Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije. Imamo i zakon koji reguliše sukob interesa. Imamo i Agenciju koja treba da vodi računa o tom sukobu interesa, pa ipak još uvek imamo veoma visok položaj na svetskom nivou što se korumpiranosti društva tiče.
Prema tome, nisu zakoni oni koji su najveći problem nego da li će ti zakoni da se sprovode u borbi protiv korupcije.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, posle njega narodni poslanik Veroljub Arsić.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, zaista smo danas u toku ove rasprave čuli neverovatna obrazloženja od strane predstavnika vladajuće koalicije zašto ovaj zakon treba podržati. Mislim da takvih obrazloženja koje smo danas čuli nismo mogli da čujemo u nekim prethodnim slučajevima zato što se ovaj zakon odnosi na situaciju da pojedini funkcioneri treba da zadrže svoje funkcije.
Čuli smo da ne postoji sukob javnog i javnog interesa. Čuli smo da lokalna samouprava nije vlast. Čuli smo da sukob interesa nije korupcije. Čuli smo da nismo znali kakve će posledice biti ovog zakona kada smo ga usvajali po pitanju funkcionera.
Da vas podsetim, lokalni, pokrajinski i republički izbori su održani u maju. Formirale su se lokalne, pokrajinske i republička vlast do kraja jula. Prvobitan tekst zakona usvojen je u oktobru. Ova vlada nije znala kako da predvidi sve moguće situacije u primeni ovog zakona i to govori o kratkovidosti politike koja se vodi u ovom domenu.
Naravno, na kraju smo čuli neverovatnu stvar da je sve to u redu, ali ipak je stvar u ljubavi između pojedinca i države. To smo čuli na kraju, verovatno u ljubavi pojedinca ili građana prema državnim funkcijama.
Naravno, čuli smo i jedno priznanje od predstavnika najveće vladajuće stranke da je ovo korak nazad. Ovo je veliki korak nazad u odnosu na tekst koji je usvojen 2008. godine i verujem da i sama ministarka Malović zna da danas brani neodbranjivu stvar.
Ovo ne može da se odbrani ni na koji način, osim u obrazloženju koje smo čuli od predstavnika vladajuće koalicije, a to je da se sačuva gomilanje funkcija koje je sprečeno u prvobitnom tekstu zakona.
Sada kada pogledamo ko se sve umešao da dođe do izmene ovog zakona, kako je tekla rasprava unutar vladajuće koalicije i institucija koje su se mešale da dođe do izmena ovog zakona, onda će biti sve jasno.
U suštini, imamo spor između Ministarstva pravde i Agencije za borbu protiv korupcije. On je ispoljen, sa jedne strane, kroz davanje mišljenja koje je već bilo prisutno u primeni ovog zakona, a u isto vreme, dok se to mišljenje davalo, Agencija je pokretala postupke.
Ključnu stvar i ključni okidač za izmenu ovog zakona je dao Ustavni sud. Ustavni sud je obustavio svojom privremenom merom postupke koje je pokrenula Agencija za borbu protiv korupcije i time je dao za pravo svima onima koji su hteli da spreče primenu ovog zakona.
Ono što je učinio Ustavni sud sada je pretočeno konkretno u član 29. kojim se menja član 82. Ustavni sud je time sprečio da se primeni zakon. Faktički je onemogućio primenu zakona u odnosu na sve funkcionere, obrazlažući da nema retroaktivnosti. U isto vreme Ustavni sud donosi odluku o odbornicima gde se primenjuje retroaktivnost i na čudan način učestvuje u pravnom sistemu Republike Srbije.
Mi ovde imamo jednu stvar koja je apsolutno neobjašnjiva. Član 29. na neki način i vređa. Osnovni tekst zakona je govorio da do 1. aprila svi funkcioneri koji imaju više od dve funkcije moraju da se izjasne koju funkciju zadržavaju. Druga funkcija tj. funkcija koju su kasnije stekli im prestaje. Sada u ovom tekstu izmena zakona on ima obavezu samo da do 1. septembra obavesti Agenciju koje sve funkcije i delatnosti obavlja. Zaista je neverovatno da nam ovakav tekst nudite.
Svi funkcioneri u Srbiji su prijavom imovine obavestili Agenciju koje funkcije obavljaju. Agencija ima podatke o svakom funkcioneru i o svim funkcijama koje se sada obavljaju. Šta će sada da dostavljaju funkcioneri? Stvar koju već Agencija zna.
Umesto da primenom zakona i postupcima koje je pokrenula Agencija prestanu funkcije koje su kasnije stečene, sada se u diskreciono pravo Agencije stavlja mogućnost da odlučuje da li je neko u sukobu interesa ili nije. To jeste korak nazad u odnosu na tekst zakona.
Sasvim sigurno da će se sada, čuli smo najavu da tu nema sukoba između javnog i javnog interesa, da neko ako je poslanik, u isto vreme odbornik ili predsednik opštine, gradonačelnik, nije sukob interesa. To je stav vladajuće koalicije. Nismo ga čuli 2008. godine kada je slavodobitno ovaj zakon usvajan, ali posle godinu i po dana navodne primene eto moramo da idemo korak nazad i da tu stvar priznamo.
U tekstu ovog predloga zakona pojedine kategorije lica koje mogu da pokrenu postupak se stavljaju u neravnopravan položaj. Svaki građanin može da pokrene i podnese prijavu ako ima sumnje da je neko u sukobu interesa. Zašto se državnom službeniku traži da obrazloži zašto pokreće taj postupak, ako opravdano veruje? Zašto državni službenik ne može kao bilo koji građanin, koji možda čak ima veću mogućnost da stekne takvu informaciju, sam pokrene taj postupak? Ne, on mora da obrazlaže zašto takav postupak pokreće.
Dalje, gde je još korak nazad? Menja se član 31, gde se govorilo da Agencija opštim aktom propisuje gde nije potrebna saglasnost za vršenje više funkcija, a sada se i taj deo briše, pa se govori da za pojedine kategorije funkcionera apsolutno može da se obavlja više funkcija.
Naravno, član 11, koji je izuzetno problematičan, koji daje ovlašćenje direktoru da utvrđuje koje su to druge javne funkcije koje funkcioneri mogu da obavljaju bez saglasnosti Agencije, što do sada nije bio slučaj, zatim da umesto pre nego što stupi na funkciju funkcioner traži saglasnost od Agencije, sada ovaj zakon aminuje faktičko stanje koje kaže – ako se neko zatekao u tom stanju, izabran je na drugu funkciju, mi ćemo da procenjujemo da li on može na toj funkciji da ostane.
Trebalo je zadržati rešenje koje kaže – ne možeš na drugu funkciju dok ne pitaš da li je u sukobu interesa, a sad si već ušao u sukob interesa, pa će naknadno Agencija da to procenjuje. Ko nama garantuje da opet neće biti vršen pritisak na Agenciju da to faktičko stanje aminuje, da da ocenu da to nije sukob interesa? Mislim da ovakvim postupkom, ovakvim normiranjem jedne izuzetno važne oblasti, ne uređuje se stvar od opšteg interesa i to je svakom ovde jasno.
Ovde se uređuje da se, kako su rekli u krajnjoj liniji predstavnici koalicije, sadašnje stanje zadrži. Suštinsko je pitanje za vas, ministarko Malović, da li ovo stanje koje je nastalo u maju i junu 2008. godine, koje smo svi znali posle održanih izbora, nije se znalo u oktobru kada je usvajan prvobitan tekst zakona? Znalo se.
Zašto se tada nije uradilo kako se tad i moglo, nego posle dve godine pritisaka, uključivanja svih mogućih institucija da se opravda ovo stanje, dolazimo u situaciju da menjamo tekst i time, posle svega i svih napisa u medijima i svih angažovanja institucija, ljudima koji su zatekli na više funkcija omogućavamo da na tim funkcijama ostanu i time ih zadržavamo u sukobu interesa?
Mislim da ovo neće biti na pohvalu vladajućoj koaliciji. Ovakav zakon bi trebalo povući.

Osam minuta i 30 sekundi iskorišćeno je vremena poslaničke grupe. Na raspolaganju je još pet minuta i 20 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, a posle njega narodna poslanica Vjerica Radeta.