Pet minuta je iskorišćeno od vremena Poslaničke grupe SRS. Da li još neko želi reč? Miloš Aligrudić, izvolite.
Molim vas, izvinite, u međuvremenu se prijavila ministarka, nisam videla, moje izvinjenje, nisam videla. Reč ima ministarka pravde Snežana Malović.

Zahvaljujem se, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, radi pravilnog informisanja građana Srbije želim da vam citiram određene odredbe Zakonika o krivičnom postupku.
Naime, u članu 141. stav 1. koji se ovim zakonom ne menja, kaže se: „Pritvor se može odrediti samo odlukom suda, pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom.“
Takođe, pomenuta je i Evropska konvencija o ljudskim pravima pa želim i nju da citiram, gde se u članu 5 (a naziv člana je Pravo na slobodu i bezbednost) u stavu 1. kaže: „Svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. Niko ne može biti lišen slobode, osim u slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom.“ Dalje, u tački 2. se kaže: „U slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast zbog opravdane sumnje da je izvršilo krivično delo i kada se to opravdano smatra potrebnim kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela ili bekstva po njegovom izvršenju.“
Moram da vam kažem da me rasprave koje se tiču dužine pritvora u skraćenom postupku podsećaju na 2003. godinu i na slučaj Dejana Milenkovića Bagzija, kada se raspravljalo da li je opravdano da on bude osam dana u pritvoru. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

 Kada gledamo ove amandmane i odgovor Vlade na amandmane koji su predloženi ponovo se vraćamo na iste argumente koje smo imali u načelnoj raspravi, a ovaj put u konkretnoj stvari. Ovde je reč o jednom od mogućih razloga za pritvor.
Podsetiću vas još jednom, pritvor nema retributivne elemente u sebi. Pritvor nije kazna, pritvor je mera. Pritvor služi, da to pojednostavim zbog laika, iz dve grupe razloga: jedna se tiče obezbeđenja prisustva okrivljenog, odnosno optuženog u postupku, da bi bio tu, da ne bi nekome sudili u odsustvu. Drugi razlog je da se obezbedi tok postupka, da bi taj postupak mogao da teče na odgovarajući način, da se dokazi ne bi pokvarili, da se ne bi uticalo na svedoke itd. Zato lice koje je okrivljeno i optuženo sedi u pritvoru, da bi se sprečila mogućnost da komunicira sa okruženjem, jer se i na taj način može pokvariti tok postupka. To su uglavnom svi razlozi za pritvor.
Ima još jedan mogući razlog: kada je onaj koji je okrivljen ili optužen počinio krivično delo ranije, za koje je osuđen pravosnažno, pa, uz pomoć činjenice da znamo nešto o njegovom ranijem ponašanju pouzdano, kroz krivičnu evidenciju, postoji velika verovatnoća da će se neki od ova prva dva razloga desiti, čak i ako se nisu ugrozili konkretno. Znači, neko je već ranije osuđen na neko krivično delo u trajanju od šest ili sedam godina i onda je ponovo uhvaćen za neko drugo krivično delo ili krivično delo slične vrste – onda je to dovoljan razlog za sudiju da odredi pritvor.
Pritvor je izuzetna mera. I po Ustavu i po zakonu koji proističe iz Ustava, pritvor se određuje izuzetno. Ne vidim nikakve svrhe da se jedan od uslova za pritvor, a to je visina zaprećene kazne... Jer, ako neko čak nema nameru da pobegne, niti postoje indicije da će to da radi, ne može da utiče na svedoke ili da oštećuje dokaze, znamo ko je i šta je, ne treba da utvrđujemo njegovu istovetnost i svi ostali razlozi koji stoje, znači, ništa od tih razloga ne postoji da nekoga pritvorimo. Za sudiju može biti dovoljan razlog ako je zaprećena kazna takva da se može izreći deset godina zatvora, ili teža kazna. Taj jedini razlog za pritvor, od onih šest pobrojanih u sadašnjem zakonu, jeste pravno, politički najsumnjiviji.
Da se ja kao pravnik pitam, i s vama kao sa pravnicom razgovaram, gospođo ministre, tu se može otvoriti ozbiljna polemika o tome da li je visina zaprećene kazne za krivično delo koje se stavlja na teret dovoljan razlog, kao jedini razlog za određivanje pritvora. Po meni, nije. I vi klimate glavom, kažete isto da nije. U redu je, ali vidite šta je problem. Molim vas da me saslušate, pošto vodim ozbiljnu polemiku.
Šta je problem? Ako to nije dovoljan razlog za pritvor, zašto onda on nije kumulativno propisan sa još nekim drugim? Pa, jeste sa razlogom u kome se kaže da je u pitanju krivično delo koje ima određene osobine. Tamo stoji koje osobine ima, da se radi, naravno, o posebno teškim okolnostima itd. Gledajte, čak i da je to tačno, ni tu ne mora da postoji specijalan razlog za pritvor. Znači, pritvor nije obavezan, sudija ne mora ni tada pritvor da odredi.
Slažete se tu sa mnom. Nemamo više instituciju obaveznog pritvora. Ako je to sve tako, pošto se sad slažemo u pogledu toga, u čemu je onda smisao smanjiti granicu sa deset na pet godina? Postoji li jedan racionalan razlog? Ja ne mogu da ga vidim, nema ga.
Vi pokušavate da objasnite to pravno-političkim razlozima, kažete – celishodno je. To je jedan od poslanika rekao u prethodnoj raspravi, da je to celishodno, a vi ste rekli da postoje preventivni i retributivni razlozi. Kakva crna prevencija u meri pritvora? Ona se tu ne sadrži. Može da bude samo specijalna prevencija u odnosu na konkretnog pojedinca, a ti razlozi ne stoje u tački koja se menja, nego stoje u tački 1), u tački 3), a nikako ne postoji prevencija u tački 5). Smisao tačke 5) nije u prevenciji, nego u dokazivanju države da je u stanju da zadrži nekoga u pritvoru u toku postupka, bez obzira na sve ostale razloge za pritvor, samo zbog visine zaprećene kazne i karaktera dela.
To je stvar za diskusiju, slažem se. Možda da, možda ne, ali smanjiti sa deset na pet, pa, u čemu je tu politika? Onda prihvatate amandman LDP-a i kažete – u redu, možda treba to još više ograničiti na jedan određeni krug dela. Oni ta dela zovu, kako se kaže ovde u amandmanu – odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja.
Tu se odjednom uvodi novi pravni standard. Vi nemate u KZ nigde opis pojma novog standarda – element nasilja. Prvi put ovde uvodimo u KZ... U drugim propisima da, ali u KZ prvi put uvodimo standard koji se zove – element nasilja. On nigde nije objašnjen. On će se tek objašnjavati kroz pravnu praksu i onda će studenti pravnog fakulteta učiti od svojih profesora kroz odgovarajuću praksu šta znači element nasilja.
Element nasilja je kad neko nekog teško telesno povredi. Neki put to može biti učinjeno iz nehata, ali nehatna teška telesna povreda je krivično delo, pa onda automatski znači da će u tom slučaju biti smanjen rok granice sa deset na pet godina.
Ne možemo tako, to jednostavno nije dobro. Čak ni sa ovom amandmanskom izmenom to nije dobro, nema nikakvog smisla. Ako je jedini smisao da se to uradi da se reaguje na neke društvene događaje, pa da vi kao Vlada pokažete pred građanima određeni stepen odgovornosti ili brzinu reakcije time što ćete reći – aha, dešava se to i to... Bez obzira na to što je naše mišljenje da ste vi to sve režirali, ali recimo da niste, pa da kažete – hajde sada i mi da reagujemo ili da napravimo neku reakciju i da tu reakcija bude: smanjićemo sa deset na pet, tamo ćemo povećati sa osam dana na trideset. Verujte mi, to je samo politička poruka. Ona nema nikakvu realnu sadržinu, jer postojeći propisi daju punu mogućnost državnim organima da reaguju u svakom konkretnom slučaju i da zaštite interes građana i države.
Dakle, ovo se javlja kao jedna potpuno prazna izmena koja nema nikakvu životnu sadržinu, ali zato može, uz određene pritiske izvršne vlasti na pravosuđe, što nam ne manjka u ovom društvu, da se koristi u političke svrhe u pojedinim trenucima. To je ono čega se mi bojimo. Ne kažem da se sada dešava, ali to ne znači da se neće desiti u budućnosti.
Taj strah, i konkretan i apstraktan... O konkretnom strahu ćemo tek da pričamo, a o apstraktnom ćemo govoriti zbog toga što je obaveza države i ustava jedne države i zakona koji iz ustava proističu da zaštite ljudska prava. Sve retributivne mere se primenjuju prema građanima izuzetno, a i zakon donet na osnovu Ustava ih propisuje oprezno i na takav način da se mogu i da ih treba što ređe primenjivati. Vi to ovde ne radite, radite jednu suprotnu stvar. To je krajnje lako dokazivo.
Šta god vi rekli ovde, svodi se na isto: vi ste rešili da za nešto što niste sposobni da odradite u ovom društvu nađete opravdanja i da to što niste sposobni da radite radite na ovakav način, obmanjujući javnost i praveći od zakona koji donosite u ovoj skupštini običan reklamni trik. To je ono što vi radite.

Iskorišćeno je devet minuta od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Dobrislav Prelić želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Boris Aleksić je podneo amandman da se član 1. briše.
Gospođo Malović, pričali smo i u raspravi u načelu, jedan od razloga zbog kojih je moj kolega podneo ovaj amandman je taj što mislimo da neće doći do poboljšanja, niti do konkretnih promena i da ovim zakonom nećete uspeti da, kako vi kažete, sprečite nasilje, jer su problemi mnogo dublje prirode.
Želim da kažem da mi trenutno živimo u Republici Srbiji gde mafija vlada državom, a ne država mafijom. Tako smo imali prilike da vidimo, pre svega kada je počela privatizacija, da postoji stečajna mafija; onda smo upozoravali da u našoj poljoprivredi postoji agrarna mafija; upozoravali smo da postoji i farmaceutska mafija.
Gospođo Malović, pošto je ovo direktno vezano za sportske manifestacije, postoji i sportska mafija. Podsetiću vas samo da je ubijeno devet predsednika naših poznatih prvoligaških sportskih klubova, da je ubijen generalni sekretar FSS Bulatović. Ako se ne varam, dva-tri ubistva su rešena, odnosno nađeni su počinioci, a za sve ostalo još uvek se ne zna ko su počinioci. To je nešto što traje godinama.
Svakako, ono što treba reći ovde jeste da je Srbija nacija koja je izuzetno talentovana, da ne budem toliko pristrasan pa da kažem da smo možda čak i najtalentovanija nacija u svetu prema broju stanovnika, da su naši sportisti pravi ambasadori države u svakom pogledu, da osvajamo izuzetno veliki broj medalja, ali da su problemi u sportu evidentni i da ne smeju da se guraju pod tepih.
Ovim događajima koji su se desili u Đenovi uzrok je stanje u našem FSS. To je činjenica. Izgubili smo od Estonije ovde. Kada smo otišli na Svetsko prvenstvo cela nacija... svi naši fudbaleri su bili heroji. Odjednom, nešto je problem.
Želim da vas podsetim, kao neko ko se dvadeset godina profesionalno bavio sportom, kada smo igrali utakmice u širokoj Jugoslaviji, mislite li da je bilo lako igrati na Kantridi u Rijeci, u Splitu na Poljudu, na Maksimiru u Zagrebu? Ali, nisu se takve stvari dešavale ni tada. To je počelo onda, sećate se dobro, kada je Boban skočio na onog policajca.
Ono što želim da vam kažem, to je da Ministarstvo sporta, pre svega, mora mnogo ozbiljnije da se posveti našem sportu. Vi se pravdate krizom, ali u sport je opravdano ulagati, kao što je opravdano ulagati u poljoprivredu, jer naši sportisti to na najbolji mogući način opravdavaju. Kada je sve dobro, kada osvajaju medalje, pojavi se i predsednik države, predsednik Vlade i ministarka sporta. Čim je neka kriza, nema ih nigde. Mada, moram da priznam da kada se naš predsednik države pojavi na nekoj utakmici mi obično izgubimo, tako da je bolje da se ne pojavljuje.
Ono što želim da kažem, održavale su se manifestacije koje su proglašavane manifestacijama visokog rizika i prošle su bez ikakvih problema. Da vas podsetim, bez pristrasnosti, ko je koji navijač. Kada je Dinamo iz Zagreba gostovao Partizanu svi su ocenili da je utakmica velikog rizika, a prošlo je sve u najboljem redu. Kada je Partizan otišao u Zagreb bio je haos, bio nam je polupan i autobus. Hrvatska javnost je to pravdala na jedan drugačiji način.
Naše Ministarstvo sporta mora da stane iza naših sportista. Jeste da je kriza, ali da vas podsetim da se jako malo ulaže u naše sportiste. Naši vaterpolisti su sada morali da podignu kredit da bi otišli na evropsko prvenstvo. Trener košarkaša, svetski stručnjak, jedan od najboljih košarkaških trenera Dušan Ivković nije dobio platu deset meseci. Fudbaleri su ostvarili izuzetan uspeh, a problem je plata za selektora Antića. Zašto se neko konkretno ne pozabavi time, zašto država nije stala iza toga? Sada ćemo biti kažnjeni i finansijski, biće nam suspendovan i teren.
Ono što želim da vam kažem, država se ne oglašava kada treba. Kada je Milorad Čavić osvojio medalju i kada je obukao majicu na kojoj je pisalo „Kosovo je Srbija“ oduzeta mu je medalja, a javnost u Srbiji nije stala iza njega. Jeste posle. Dobio je sada i stan, koliko sam obavešten, na 99 godina. Država je morala da napravi jedan bazen, da postoji tim stručnjaka koji će da rade. Takvi sportisti zaslužuju pažnju. Da ne pričam o teniserima itd.
Ono što još treba reći, to je da, sem ovih uspeha naših sportista, vi bežite od odgovornosti, ali ne može u nedogled, gospođo Malović, da se beži od odgovornosti. Nemiri su počeli „Paradom ponosa“, pa zatim se desila ova utakmica. To je samo sticaj okolnosti, da se desila ova utakmica.
Vi želite, kako kažete, da se obračunate sa nasiljem i ovo što se sada desilo, svi su nasilnici, svi su bitange, a vi ste 5. oktobra bili revolucionari. Kada ste vi zapalili Skupštinu onda je to bilo u redu, a sada kada je samo jedna guma zapalila garažu, to je skandal, to je haos. Ne možete tako. Onda boli. Gospođo Malović, boleće mnogo, bogami. Jedva čekamo ministarku sporta, da dođe i da pričamo o problemima u sportu, jer ne mogu da se guraju problemi pod tepih, kao što se guraju u svim segmentima našeg života. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je četiri minuta i trideset pet sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, prihvatanjem oba amandmana Liberalno-demokratske partije na predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku poslanici LDP-a postigli su jedan veliki cilj, a to je da jedan rigorozniji način primene i određivanja pritvora u redovnom i skraćenom postupku vežu za nasilje, odnosno za nasilničko ponašanje. Dakle, ključne reči su: nasilničko ponašanje.
Na ovaj način, u stvari, ograničava se moć i mogućnost državnih organa da po nekom sopstvenom nahođenju određuju pritvor za određena krivična dela, jer je nasilničko ponašanje ona odrednica koja će omogućiti da se odredi pritvor, ukoliko se radi o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna od preko pet godina i ukoliko se radi o skraćenom postupku, kada se može izreći i maksimalno vremensko trajanje pritvora do trideset dana.
Ovo je još jedan primer kako može da se ispravi jedan dobronamerni, ali možda neprecizni predlog Vlade, u korist građana Srbije. Podsećam vas da je Liberalno-demokratske partije u toku prošlogodišnje rasprave o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika podnela amandman kojim smo, u stvari, za sve vrste javnih skupova i javnih priredbi predvideli i nasilničko ponašanje kao jedan od bitnih elemenata krivičnog dela. Dakle, bez tog našeg amandmana, bez te naše ispravke predmetnog zakona, mi danas ne bismo mogli da procesuiramo sve one izgrednike koji su palili i rušili Beograd.
Dakle, i u prošlogodišnjem slučaju i danas ključne reči su: nasilje i nasilničko ponašanje. Mislim da je došlo vreme da se država možda malo manje bavi posledicama, a da se više bavi uzrocima tog nasilja i da potraži prave krivce, one koji su stvorili to nasilje koje, očigledno, i te kako ugrožava i državu i društvo.
Prilikom rasprave u načelu i danas, prilikom rasprave u pojedinostima, moglo se uočiti koja je ta politika koja, u stvari, favorizuje nasilje. Mi iz Liberalno-demokratske partije zaista nismo spremni da tepamo nasilnicima i da relativizujemo stvari i da nasilje ne nazovemo pravim imenom, da se krivično delo ne precizira jasno kao krivično delo, jer nasilnik je i onaj koji ima 15 godina i onaj koji ima 25 godina, ukoliko zaista vrši nasilje. Nema tu mesta za ublažavanje karakterizacije onoga ko je izvršio nasilničko ponašanje.
Po nama, država je pokazala ovim predlogom izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku da ima ozbiljne namere u vezi s ubrzavanjem procedure izvođenja nasilnika pred lice pravde. Međutim, nije dovoljno da samo nekim rigoroznim metodama, nekim povećanjima zatvorskih kazni regulišemo porast nasilja u državi i društvu. Zato je potrebno, između ostalog, i da se donesu neki novi zakoni, koji bi možda malo preciznije odredili naš odnos, odnos države, odnos društva prema nasilju i nasilnicima.
Juče smo mi iz LDP-a podneli predlog zakona o suzbijanju nasilja i ovim predlažemo da predsednica Skupštine uvede u skupštinsku proceduru, po hitnom postupku, raspravu o predloženom zakonu. Ovim zakonom predlažemo da se odredi posebno tužilaštvo, posebne policijske jedinice, posebno sudsko odeljenje pri Višem sudu u Beogradu u kojem bi svi bili specijalizovani za ove oblike krivičnog dela, kao što smo postigli kada smo napravili odeljenje za organizovani kriminal i ratne zločine. To su efikasni odgovori, s obzirom da očigledno dosadašnja rešenja nisu bila dovoljno kvalitetna.
Još jednom bih podvukla da su ključne reči „nasilničko ponašanje“ i da država mora da nađe adekvatan odgovor na to nasilničko ponašanje. Jedna priča je ako se menja Krivični zakonik, druga je ako se menja Zakon o krivičnom postupku, a treća ukoliko se donese novi zakon, koji bi još jasnije pokazao jednu volju, koja je, eto, možda malo i deklarativno iskazana, za borbu protiv nasilja i nasilničkog ponašanja.
Smatram da je prihvatanjem ovih amandmana poslanika Liberalno-demokratske partije pokazano da ova vlada, ova država imaju kapacitete da sagledaju ozbiljne bolesti ovog društva i ozbiljne probleme, a ujedno da ne prekorače neke granice kojima bi se ograničila ljudska prava i ljudske slobode. Još jednom podvlačim, vreme je da se ozbiljno pristupi borbi protiv ovakve vrste kriminala, kao što je nasilničko ponašanje.

Iskorišćeno je sedam minuta i pedeset pet sekundi od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, za Poslaničku grupu ZES neprihvatljiv je amandman kojim se traži brisanje člana 1. zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Naime, smatramo da je produženje pritvora u određenim slučajevima nužno i neophodno kako bi se državnim organima dali instrumenti kojima će se na efikasniji način boriti protiv kriminalnog ponašanja, a koji se pre svega, prihvatanjem amandmana, odnose na nasilje.
Ali, ono što je još gore od pokušaja da se podnošenjem ovakvih amandmana državi uskrati mogućnost da se efikasnije bori protiv ovih oblika kriminala jesu neka obrazloženja, koja zapravo predstavljaju opasnu podvalu. Dakle, pokušaji da se izmene ovog zakona predstave kao atak na građane, kao opasnost po građane, kao opasnost po ljudska i građanska prava, kao suženje ljudskih prava, jeste zapravo indirektno podržavanje nasilnika, jer se ovaj zakon i ove odredbe odnose isključivo na one koji su optuženi za krivična dela za koja je najmanja zaprećena kazna pet godina. Dakle, ne radi se o građanima, radi se o počiniocima teških krivičnih dela.
Mislim da je zato zaista nedopustivo da se u obrazlaganju amandmana... Neko može da tvrdi da je osam dana pritvora dovoljno, da je trideset dana pritvora previše itd., ali je nedopustivo građane zbunjivati iznošenjem neistina da se to odnosi na građane. Ne odnosi se na građane, odnosi se one koji čine teška krivična dela.
Ono što bih htela takođe da kažem, osećam obavezu, pre svega, zbog toga što u ovoj skupštini svako misli da može da kaže šta god hoće i da ga skupštinska govornica štiti kada iznosi neistine, kada iznosi laži, klevete, kada optužuje koga god stigne... Želim da zbog građana Srbije kažem da osim što je, naravno, kršenje Poslovnika da se govori o stvari koja nije bila na dnevnom redu, ali osećam obavezu da odgovorim na to – radi se o prijavi o ličnoj tužbi Dragana Todorovića protiv Borisa Tadića.
Dakle, radi se o tome da je Dragan Todorović našao za shodno da tuži predsednika Republike. U redu. Ali, želim još nešto da kažem. Kada bi svi oni koje radikali okleveću za ovom govornicom u javnim nastupima podneli tužbe, onda bi svaki radikal imao stotine privatnih tužbi za klevete i verujem da bi sve te tužbe uglavnom mogle i da se dokažu kao klevete.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, molim vas da svi poštujemo odredbu člana 106. stava 1. i da dovedete vaše izjave u vezu s temom dnevnog reda, odnosno amandmanima.)
Ukoliko neko misli da time što šalje poruku da su građani ugroženi činjenicom da nadležne državne institucije pokušavaju da se izbore sa organizovanim kriminalom, i to još pokušavaju da definišu kao slabost države, dakle, ako je slabost države da ojača sebe u borbi protiv kriminala, onda razumem zašto je kriminal u nekim godinama kada su ti neki drugi bili na vlasti bio glavna politika.