Zahvaljujem. Ko se od poslanika javio zbog povrede Poslovnika? Niko. Znači, po amandmanu, najpre gospodin Zoran Ostojić.

 

Hvala, predsednice. Koleginice i kolege, poštovani građani, nasilje i mržnja su ko ruka i rukavica, nema nasilja bez mržnje. Svako zamenjivanje teza o nasilju, jednako je nesposobna vlada zbog koje građani odlaze, jeste pokušaj pravdanja nasilja. Svako zamenjivanje teza o nasilju, fizičko nasilje, ubistva, zločini, prebijanja i sve što sledi uz to je jednako privatizacija, nepoštena, ili privatizacija od tri evra, jeste pravdanje nasilja.

Svako ko kaže da su sve vlade od 5. oktobra 2000. godine bile demokratske, da su se borile protiv nasilja, laže. Nisu sve bile. Bila je Đinđićeva vlada, svakako. Posle se vratila politika nasilja i zločina. Na kraju krajeva, posle 5. oktobra je zapaljena američka ambasada i još neke. Ne pre.

Svako ko kaže da su devedesete uzrok ovoga, ni taj ne govori istinu. Devedesete su samo vrh, kraj degradacija, destrukcija jednog sistema koji je trajao duže od jedne decenije, sistema kome je bilo imanentno nasilje, revolucionarna pravda itd., znači, nešto u čemu smo živeli decenijama, mada to nasilje nismo direktno osećali, sem u poslednjih deset godina, kada su neki za račun drugih pribegli nasilju da bi očuvali propalu politiku i uveli i Srbiju i sve okolne narode u krv i nasilje, jednostavno su završili kako su završili.

Ovde menjamo Krivični zakonik, Zakonik o krivičnom postupku da bismo omogućili efikasnije kažnjavanje nasilja. To se svakako nekome ne dopada. Kome može da se ne dopadne? Onome ko je u suštini delio ideologiju u poslednjim godinama tog režima, od 1997. do 2000. godine je učestvovao u vlasti, delili su ideologiju nasilja i zločina. Te vrednosti su dovele do mržnje i, na kraju krajeva, do nasilja. To je bila vrednost „tri P“: plavuša, „pajero“ i pištolj. To su bile vrednosti čoveka koji se obogatio noseći gajbice, a bio je predsednik države.

Znam da postoje mnogi nostalgičari tog sistema, tog sistema koji je ogrezao u nasilju i čiji se lider ubio u Hagu. Znam da su državni organi i institucije u tom sistemu za vreme devedesetih otišle u svoju krajnost. Nasilničke i zločinačke bile su i pre devedesetih, ali su to tada otvoreno radile. Državna bezbednost je jedino u ovoj zemlji imala oružanu formaciju koja je imala i helikoptere i avijaciju.

Tih devedesetih, kada su neke kolege odavde učestvovale u vlasti, u poslednjoj fazi, najluđoj fazi tog režima, od Srbije su načinili ono što smo videli 10. oktobra.

Nažalost, 5. oktobra nikakve revolucije nije bilo. Petog oktobra je samo sistem pokušao da zameni prvog čoveka da bi sistem opstao. Oni bi uspeli, da je taj prvi čovek 25. septembra priznao poraz i onog koji je od sistema određen da ga zameni pustio u svoju kancelariju. Dvadeset petog septembra bi Koštunica ušao u Miloševićevu kancelariju, jer bi Momir Bulatović i Mirko Marjanović došli na svoja radna mesta, ništa se ne bi promenilo. Zorana Đinđića ne bi bilo na mestu predsednika Vlade, ali bi verovatno bio živ, a mi bismo i dalje živeli u tom sistemu iz devedesetih. No, onaj koji je očigledno obnevideo u poslednjoj fazi svoje vlasti to nije uradio i došlo je do 5. oktobra.

Petog oktobra nikakva revolucija nije bila, to je bio pokušaj građana da odbrane svoj glas od onoga koji nije hteo da prizna rezultate izbora, a to se valjda u svim normalnim zemljama zove pokušaj državnog udara. To ne opravdava nasilje 5. oktobra, ali pomaže da se razume i sve ono što uz nasilje sledi. Da, odbrana od 5. oktobra je legitiman čin svakog građanina u svakoj normalnoj zemlji.

Dakle, nostalgija je velika, ali kad pogledamo da su, uprkos tom 5. oktobru, zločinačka politika i nosioci zločinačke politike zadržali glavne poluge državne vlasti, a to su vojska, oružana formacija državne bezbednosti, a da su danas spali samo na ove restlove po ulicama, huligane, navijačke grupe i te podzemne organizacije, „Dveri“, „1389“, sve navijačke grupe, spali su na to, to znači da je nervoza velika.

Zato nam je drago što ste prihvatili naše amandmane, koji objektivno ipak ne šire povećanje pritvora sa osam na trideset dana u skraćenom postupku na sva dela za koja je zaprećeno pet godina, nego samo na ona koja imaju elemente nasilja, jer je ovo poslednji trenutak da se sa nasiljem razračunamo.

Kad se razračunamo sa nasiljem, razračunaćemo se i sa onima koji propagiraju nasilje i njihovim nosiocima. Tada će i nostalgičara i nostalgičnih govora za vremenom zločina i nasilja biti manje. Na kraju krajeva, valjda će ih biti manje zato što će građani tako odlučiti. Hvala.

Narodni poslanik Mirko Munjić, ima reč.

Hvala. Gospođo Malović, vi ste pre nekoliko dana izjavili, pokušaću da vas citiram, da je očigledno da je divljanje huligana na beogradskim ulicama i u Đenovi bilo dobro organizovano i sinhronizovano. Dalje ste rekli – ispituje se ko su organizatori i finansijeri ovih nereda, pa ste posle toga kazali da parole koje su uzvikivane i napadi na sedište političkih stranaka jasno ukazuju da je nasilje na beogradskim ulicama bilo politički motivisano. Je li tako?
Gospođo ministre, postavlja se jedno prosto pitanje: da li je ovo pomalo ishitrena, da ne kažem neodmerena i krupna, izjava? Ima li rezultata u pogledu ove izjave?
Gospodin Homen je takođe pre nekoliko dana izjavio da će odgovor države na svako nasilje na ulicama biti jeziv. Oktobra 2010. godine odgovor države biće jeziv, a oktobra 2000. godine kakav je bio odgovor države, gospođo ministre? Šta bi se desilo da je oktobra 2000. godine odgovor tadašnje države takođe bio jeziv? Šta bi se desilo sa tim novim skojevcima demokratskih promena, da je odgovor države na rušenje Beograda, na paljenje Narodne skupštine, na sve ono što se događalo tog 5. oktobra bio takođe jeziv? Gde bi oni sada bili?
Ima li razlike, gospođo ministre, između rušenja Beograda tog 5. oktobra 2000. godine, tih ponašanja koja su se događala i ovih koja smo videli 10. oktobra ove godine?
Dalje, gospođo ministre, gde su tajkuni za koje vi kažete da stoje iza ovih istetoviranih huligana? Gde su se to oni obogatili? Da li su se oni obogatili možda na nekim naftonosnim poljima Saudijske Arabije ili možda u kladionicama Las Vegasa ili Monaka? Rekao bih da su to ljudi koji zaista sede na krilima mnogih političkih stranaka.
Dalje, pitanja u pogledu promena ovog zakona: vi nam, gospođo ministre, niste objasnili, ili niste bar objasnili u dovoljnoj meri, pod jedan, zašto su promene ZKP pametnije i celishodnije od postojećeg rešenja? Da li ovakve parcijalne promene u stvari predstavljaju jedno svojevrsno derogiranje zakona koji predstavlja jednu celinu? Na kraju, kakav će biti uticaj po opšte pravo građana i nisu li huligani u stvari samo izgovor za nešto drugo? Šta se tu valja iza brega?
Zaključak: produženje pritvora prelazi u neku vrstu sankcije. Pritvor je, kao što znate, gospođo ministre, oduvek bio mera, nikako sankcija. Kada se primenjuje pritvor tu dolazi do svojevrsnog ispoljavanja nekog oblika mržnje, frustracije itd., tako da će posledice ovakvih mera u budućnosti, možda se one danas ne vide, biti sigurno pogubne.
Dalje, vi ste bacili Ustavnom sudu jednu „kosku“, jer treba da donese jednu političku odluku u vezi sa zabranom pojedinih navijačkih grupa. Postavljam pitanje, kako može da se donese formalno-pravna odluka da se zabrani nešto što ne postoji, nešto što u stvari nije registrovano?
Postavljam još pitanja: gde je tu prevencija države? Gde je edukacija dece? Gde je edukacija dece još od predškolske ustanove, od školskih ustanova? Vi znate da je i u nižim razredima osnovne škole toliko mnogo nasilničkog ponašanja. Ima li najšire društvene akcije u pogledu suzbijanja narkomanije, u pogledu suzbijanja alkoholizma i drugih pošasti koje razaraju ovo društvo, a ponajviše njegov podmladak?
Reći ću još nešto o vašoj nedoslednosti (kada kažem vašoj, mislim na Vladu) u pogledu donošenja i primene propisa i selektivnim propisima za, takoreći, dnevnopolitičku upotrebu. Prvog avgusta 2010. godine (preneću izjavu koju su preneli svi dnevni listovi) objavljeno je sledeće – zatvori u Srbiji su preopterećeni, broj zatvorenika raste iz godine u godinu, pazite, to je preneto sa vaše strane, a među ključnim razlozima su: pod jedan, kaznena politika sudova i pod dva, praksa određivanja pritvora. Dakle, to su bila dva osnovna razloga zašto je došlo do preopterećenosti u zatvorima.
U zatvorima je, dalje je preneto, 31. decembra 2009. godine bilo 10.974 lica. To je za 1.200 više nego 2008, to je za 2.000 više nego 2007. i za 3.000 više nego 2006. godine. Učestalo određivanje pritvora predstavlja jedan od osnovnih razloga za povećan broj pritvorenika. To je takođe ono što je izneto tog 1. avgusta 2010. godine.
Gospodo iz vladajuće koalicije, ovo ste govorili pre samo dva i po meseca. Šta se to drastično promenilo u Srbiji za 75 dana da će se pritvor posle ovih izmena i dopuna utrostručiti? Kad ste govorili istinu, pre 75 dana ili danas?
Otvaramo još jedno pitanje: da li je država organizaciono i tehnički spremna za ovako nešto, da li je država spremna da primi i adekvatno izdržava ovoliki broj pritvorenika? Mislite li vi o tome? Evo zašto: u pritvoru danas boravi oko 3.000 pritvorenika, i to je duplo više nego što kapaciteti dozvoljavaju. Još pre nekoliko meseci, tačnije negde u aprilu ili maju mesecu, zamenik obmudsmana za prava osoba lišenih slobode izjavio je, citiram: „Uslovi za sve pritvorenike su ispod minimuma standarda“. Pazite, uslovi za sve pritvorenike su ispod svakog minimuma standarda, a vi ovim merama želite da utrostučite broj pritvorenika! Ugrožena vam je država je l' tako, je l 'to razlog?
Dalje, gospođo ministre u Centralni zatvor u Beogradu, gde ima oko 1.200 pritvorenih lica, pristup imaju samo Crveni krst i Visoki komesarijat UN za ljudska prava. Zašto je to tako? Čak ni onaj Helsinški odbor za ljudska prava nema pristup tamo, a vi pričate o pravnoj državi i o tekovinama neke evropske civilizacije. A znate li kakve su tekovine ovih pritvora za sve ovo vreme otkad ste vi na vlasti?
Ovo su zvanični podaci, koji su objavljeni. Evo šta kažete: obroci začinjeni bubašvabama, nedopustiva prenaseljenost, nedostatak dotoka vazduha i prirodne svetlosti, neokrečenost i loša higijena spavaonica, spavanje na podu, loša ishrana, neadekvatna zdravstvena zaštita.
Da li vi mislite, gospođo ministre, i vi iz Vlade, o stanju u kojima se pritvorenici nalaze? Očigledno je da ne mislite, ne mislite o stanju pritvorenika kako u državi, tako i van države. Sada nam je možda malo jasnije zašto ne mislite o stanju pritvorenika i van naše države, a to je, gospođo ministre, vaša ustavna obaveza. Zašto se ne ponašate ljudski, ako ne možete da se ponašate politički, zašto ne štitite sve državljane Srbije kako vam to Ustav nalaže, onako kako to piše u Ustavu? Zašto se ne brinete, i posle naših višemesečnih apela da je ugroženo zdravstveno stanje dr Vojislava Šešelja u haškom kazamatu? To je nešto što već mnogo puta postavljamo kao pitanje u ovoj skupštini i nailazimo na zid ćutanja.
Kada vidimo kakvi su pritvori, ove 24 pritvorske jedinice u našoj zemlji, zaista se pitam da li ste vi nekada čitali neku knjigu o onim kazamatima u dalekom Sibiru? Mnogo sličnosti ima sa onim pritvorima. Dakle, pritvor treba da bude izuzetna mera. Ne može se podrazumevati, već se koristi kada su iscrpljene sve mogućnosti. Tada treba da se određuje, što je najkraće moguće vreme, to bi trebalo da bude pravilo; i postupak o tome treba da bude hitan. Ne sme se dozvoliti da sudije izlaze u susret državi tako što će pokrivati onaj pritvor. Najgore od svega je, gospođo ministarka, kada se sudija plaši da ukine pritvor. Plaši se kada se uključe mediji, pa počne licitiranje, pa počne targetiranje i onda se u stvari krši prezumpcija nevinosti.
Sve ovo što radite je ishitreno i bez neke velike pravne analize. Zaista, to je brzo, a što je brzo, to je i kuso. Apsolutno vam ove izmene nisu bile potrebne.

Po Poslovniku, Željko Tomić.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, reklamiram član 107. stav 1 – govornik na sednici je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.
Vi ste, gospođo predsednice, morali da intervenišete u odnosu na izlaganje narodnog poslanika Zorana Ostojića, koji je, citiram, rekao: „Služba je instalirala svog novog prvog čoveka“, odnosno, otišao je Milošević, došao je Koštunica, što ne odgovara istini. Naravno, gospodin Ostojić je govorio o svemu samo ne o temi, i to je bio još jedan razlog da mu se oduzme reč.
Povodom onoga što je gospodin Ostojić rekao, mi smatramo da nam je povređeno dostojanstvo, kao i ovom domu, kao i celoj Srbiji, jer opšte je poznato da je Vojislav Koštunica posle izborne pobede 24. septembra 2000. godine prvi i jedini put video Slobodana Miloševića onda kada mu je odneo „Službeni glasnik“ u kojem piše da je regularno pobedio na izborima.
Što se tiče instaliranja Službe, valja isto tako podsetiti da su neki čelnici tadašnje opozicije, kao što su Vuk Drašković, Dragoljub Mićunović, pa i Zoran Đinđić, imali viđenja sa Slobodanom Miloševićem, što javna, što tajna. Podsetiću i na kontakte baš sa šefom DB-a Jovicom Stanišićem, što Vojislav Koštunica nikada nije imao. Kada već pričamo o tome, mi možemo da pričamo i celu noć, ali mislim da je trebalo da prekinete gospodina Ostojića. Prvo, nije govorio o temi, a drugo, govorio je drastičnu neistinu.

Mislim da nije povređen Poslovnik, s obzirom na to da ja zaista ne raspolažem podacima iz DB-a i ne mogu apsolutno znati da li je gospodin Ostojić govorio istinu ili ne. Vi koji raspolažete, među sobom, to bolje znate. Zaista, postoji mogućnost da pogrešim ako intervenišem, s jedne strane, a s druge strane, nemam informaciju o tome ko se sa kim koliko puta viđao. Kao izabrani predstavnik građana, moram voditi računa da poštujem poslanika koji očigledno ima više informacija od mene.

Molim vas, vi znate da kada podsetim poslanika da se vrati na dnevni red, on kaže – ovo mi je asocijacija na aktuelnu temu. To činite i vi, ne mislim personalno vi, ali poslanici vaše poslaničke grupe, pa ako je trebalo da kažem gospodinu Ostojiću da se vrati temi, koristim priliku sada da vas sve još jednom zamolim da govorimo o aktuelnoj temi.

Po Poslovniku, narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Član 27, koji se tiče načina vođenja sednica, koji istovremeno uključuje i način na koji se obraćate narodnim poslanicima.
Možete vi reći da neko nije u pravu kada traži povredu Poslovnika i da Poslovnik nije povređen, ali nemojte, kada dajete obrazloženje, da govorite u takvim kategorijama kao maločas, jer onda ispada kako ja ne bih povredio Poslovnik ako bih rekao da imam pouzdane podatke da ste trostruki agent raznih stranih obaveštajnih sila i da sedite na mestu predsednika Narodne skupštine. Vi biste me onda opomenuli i rekli biste mi da vređam, a ne biste rekli na to da ne možete da reagujete zato što vi zvanično ne raspolažete informacijama o tome ko je agent, a ko nije. Jednostavno, to ne dolazi u obzir.
Vrlo prosto, ako neko insinuira, izgovara teške insinuacije na račun lidera jedne liberalne političke stranke koja je parlamentarna, ili nekoga od nas ko je ovde prisutan, to deluje uvredljivo.
Niko od vas ne traži da se vi uključujete u raspravu u meritumu, je li nešto tačno ili nije, nego, kada već znate da nemate dokaze za nešto i njima ne raspolažete, a čujete neke teške optužbe, na vama je da onoga ko ih iznosi opomenete da je neko drugo mesto za tako nešto, a ne Dom Narodne skupštine.
Mi ovde možemo jedni druge politički kvalifikovati kao radne, neradne, ispravne, neispravne, loše, gubitnike, dobitnike, one koji čine štetu građanima svojim političkim ponašanjem, one koji čine korist, to može, to je dopustivo, ali da govorimo u kategorijama da je neko iz Službe nekoga namestio da nešto obavi, bez ijednog dokaza o tome, dopustićete da je to krajnje uvredljivo.
Ja za lidera Liberalno-demokratske partije nikada nisam rekao ništa od onoga što se drugi usuđuju da pričaju, jer ja ne znam odakle njemu novac, ali mogu samo da komentarišem da se to čuje i vidi u javnosti.

Zahvaljujem na sugestijama, ali prosto nemam drugi odgovor do onaj koji sam dala gospodinu Tomiću.

Nemate pravo na repliku, ne možete mi replicirati.

Gospodin Ostojić reklamira povredu Poslovnika.

Član 107, dostojanstvo Skupštine. Pitam vas da li je insinuacija povreda Poslovnika? Da li je insinuacija da je gorela američka ambasada ili je činjenica? Da li je insinuacija da je tada predsednik Vlade bio Vojislav Koštunica ili je činjenica? Da li je insinuacija da se policija sklonila i pustila navodne demonstrante, branioce Kosova, kako god, da zapale? Da li je to insinuacija ili činjenica? Da li je insinuacija da je Legija postao komandant zločinačke oružane formacije Državne bezbednosti devedesetih godina, ili je to činjenica? Da li je insinuacija da je penzionisan kada je Zoran Đinđić bio predsednik Vlade ili činjenica?
Da li je insinuacija da Jočić, ministar policije, u vreme paljenja američke ambasade nije mogao komandovati policijom, ili je to činjenica, jer je bio povređen? Da li je insinuacija ko je komandovao policijom? Jeste, nije Jočić. Ko? Nikitović ili Bulatović? To će se utvrditi. To nije činjenica, tačno. Ne znamo ko je od njih dvojice. Ili lično Koštunica. To je insinuacija.
Ali, pitanje ko je komandovao policijom, neka bude insinuacija, da li je to vređanje? Ne, to je samo postavljanje pitanja, nikog ne vređam time. Pitam ko je komandovao. Utvrdićemo to jednom.
Da li je učinjeno krivično delo? Da li je neko za to odgovarao? Nije. Da li je insinuacija ili činjenica da je jedan čovek dobio tri meseca zatvora za paljenje džamije? Nije insinuacija, to je činjenica. Ko je tada bio na vlasti? Koštunica. Da li je to insinuacija ili činjenica? Činjenica.