Gospodine Šormaz, pomenut je u više navrata član 107. Ne možete po članu 107.

Onda član 27.

I član 27. je pomenut jednom.

(Miloš Aligrudić: Pa šta?)

Gospodine Aligrudiću, molim vas da mi ne dobacujete.

Gospodine Šormaz, ne mogu vam dati da reklamirate član Poslovnika koji je već pomenut, jer onda zaista kršim Poslovnik.

Po Poslovniku, izvolite. Nema osnova za repliku, razjasnili ste se među sobom, dalje nema replika. Gospodine Aligrudiću, izvolite, možete po Poslovniku.

Pošto sam tražio reč po Poslovniku, reći ću da je u pitanju član 105, a u vezi sa članovima 106, 107, 108, 109, 110, sve do člana 117.
(Predsednik: Očigledno da zloupotrebljavate institut povrede Poslovnika.)
Da li mogu da završim? Dakle, član 105. Radi se o održavanju reda na sednici. Kada se radi o održavanju reda na sednici, postoji određena uloga predsednika Narodne skupštine koja je Poslovnikom predviđena. Održavanje reda na sednici ne znači da predsedavajući može da sprovodi samovolju, pa čak ni u pogledu tumačenja Poslovnika.
Sada ću da obrazložim na šta mislim. Dakle, ne pozivam se na te članove opreza radi, nego vam govorim da ste ih vi kršili. Vi kršite i član 103. direktno, i na to se sada pozivam, jer ne može se pozvati na istu povredu Poslovnika dva puta. Ako neko povredi Poslovnik, npr. gospodin Ostojić, i mi na to ukažemo, ne možemo mi pet puta da govorimo kako je gospodin Ostojić povredio taj član, jer je to već raspravljano, ali ako ponovo gospodin Maraš povredi Poslovnik ili neko drugi, valjda imamo pravo da reagujemo.
Ispada da neko može da nas vređa jednom, da se mi pobunimo, da kažemo zašto smo povređeni, a posle toga ceo dan, po vama, može da nas vređa ko god stigne, a mi ne možemo da ukažemo na povredu člana 107. Kakvo vam je to nakaradno tumačenje Poslovnika i način vođenja sednice? To je za mene prosto neverovatno.

Član 117, koji reguliše red na sednici i koji kaže da se predsednik stara, kaže da „o izrečenoj meri na sednici predsednik obaveštava“, pa koga sve obaveštava. Dakle, nijednu meru nisam izrekla, te ste se očigledno pozvali na član koji nije argumentovao sadržaj vašeg kazivanja.

Što se tiče člana 103, vi ga tako interpretirate. Zapravo, vi ste želeli repliku, a nije više bilo osnova za repliku. Mislim da je sve razjašnjeno. Ova tema je u ovom momentu završena i sami ste rekli da je dovoljno i da ne želite repliku. Prema tome, ne razumem, verovatno je samo vama jasno šta reklamirate.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević, po amandmanu.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega građani Srbije, evo koliko se samo članova Zakonika o krivičnom postupku menja, a evo kakva se sve rasprava vodi u ovoj sali, da bi se sprečilo ili podržalo menjanje samo dva člana koja kažu da se pritvor može produžiti sa osam na trideset dana, i to samo za najteža krivična dela, i evo na koji način se razni ljudi pronalaze u ovoj temi, ovim odredbama i ovim izmenama.
Naravno, ja bih da to vratim malo na dnevni red o kome danas raspravljamo i da podvučem nekoliko veoma važnih stvari o kojima su moji prijatelji iz Demokratske stranke i vladajuće koalicije govorili.
Ovim zakonom, izmenama ovog zakona ne pokušavamo da sprovedemo nasilje u ovoj zemlji, već želimo da sprečimo nasilje. Ovim izmenama ne pokazujemo strah. Kao član „Otpora“, najbolje znam šta je strah. To je ono što vidim u očima mojih političkih protivnika kada Boris Tadić najavi da će raspisati izbore, jer znam da će posle toga da ustanu, da mu pruže ruku, da se rukuju sa njim, da sednu na svoje mesto ovde pored mene, kao poslanici, svi koji sede u ovoj sali, i zajedno sa nama da aplaudiraju.
Znam da ima proroka u ovoj sali i kada kaže neko da je Demokratska stranka deset godina na vlasti u ovoj zemlji zahvaljujem mu se, jer Demokratska stranka upravlja ovom zemljom od 2007. godine. A kada neko kaže da će Demokratska stranka vladati deset godina, on prvo govori o svojoj slabosti, a onda o našoj snazi. Loše ste prorekli, to znači da ćemo biti na vlasti samo do 2017. godine.
Ne donosimo zakone da bismo opstajali na vlasti, da bismo nekoga plašili, da bismo sprovodili teror u ovoj zemlji. Mi smo bili žrtve terora, i iz Demokratske stranke, i iz Srpskog pokreta obnove i DS i „Otpora“ zajedno, i znamo kako je biti žrtva terora i znamo, gospodine Munjiću, kako je to biti u zatvoru. Bio sam u zatvoru 45 puta u vreme kada je vaša stranka bila na vlasti i spavao sam na betonu; to je bio vaš odnos prema uhapšenima i zatvorenima. Ne vidim sada kako ste preko noći progledali da je to nehumano i da nije dobro, a tada vam je to bilo dobro.
Želim nešto da kažem. Neki moji prethodnici su kazali da pokazujmo paniku i da je vlast u panici zato što donosimo ovakav zakon. Neko demonstrira paniku i strah onog trenutka kad na studente koji traže njegovu ostavku potegne hekler, kada na taksiste koji demonstriraju ispred Skupštine potegne pištolj. Nikada nisam nosio ni hekler, ni pištolj.
Znam da ima ljudi u ovoj zemlji čiji su životi ugroženi, i to baš od ovih nasilnika. Njihovo obezbeđenje nosi oružje, ali ti ljudi se ne plaše, ti ljudi idu u susret izazovima, ti ljudi su ugroženi zbog toga što žele da ovu zemlju naprave zemljom u kojoj će normalni, pristojni ljudi moći pristojno da žive. Ti ljudi su ugroženi zato što su se osmelili da sve vođe organizovanog kriminala, koje su godinama nastajale u ovoj zemlji, stave tamo gde im je mesto, u zatvor. Tim ljudima koji sede ovde ispred mene čestitam na tome, jer nema nijednog organizovanog kriminalnog ganga čiji vođa ovog trenutka nije u zatvoru, pravosnažno osuđen ili čeka pravosnažnu presudu.
Ali, ovde se kroz ovaj zakon poteže i pitanje sporta, poteže se pitanje da li je u redu da se zapali sedište Demokratske stranke ili bilo koje političke stranke. Uvek sam se zalagao za to da svi ljudi mogu da kritikuju vlast i podržaću svakog iz opozicije ko bude kritikovao vlast sa pozicije argumentovane kritike i zbog toga bude bio izložen bilo kakvoj pretnji.
Niko nikome u ovoj zemlji više nikada neće smeti nekažnjeno da preti, bez obzira na to da li pripada nekoj manjinskoj grupi po seksualnom opredeljenju ili nekoj drugoj manjinskoj grupi, i da sutradan neko drugi bude žrtva protesta zato što je član neke manjinske grupe. Šta ako sutradan za nekoga ko gaji egzotično bilje neka većina kaže – u Srbiji se ne gaji tropsko bilje i to nije stav većine u ovoj zemlji, pa da mu razlupamo štand sa egzotičnim biljem? Moraću da ga podržim, da ga zaštitim. Ima pravo, ako želi, da gaji egzotično bilje.
Imam ovde još nekoliko zamerki. Citiran je ovde malopre i gospodin Janjić, kaže „to je siva eminencija 5. oktobra i evo šta kaže gospodin Janjić na televiziji BN, evo šta gospodin Janjić kaže o 1999. godini“. Kada citirate gospodina Janjića sa televizije BN citirajte ga iz 1999, 1996, 1995. godine. Kaže – organizovani kriminal se stvara tako što potpredsednik Vlade heklerom vitla pred taksistima. To kaže gospodin Janjić, siva eminencija 5. oktobra.
Nije on nikakva siva eminencija 5. oktobra i nije nikakav Legija heroj 5. oktobra. Heroji 5. oktobra su građani ove zemlje. Kada god smo protestovali na mitinzima, demonstracijama, nijedan izlog nije bio slomljen. Nikada nismo išli da svoja uverenja prodamo za patike, televizor, video-rekorder, sliku iz Skupštine. Ponosan sam na svoje prijatelje saborce, jer smo imali svoje ideje, svoja uverenja, iza kojih smo stajali. Nikad se nismo krili iza fantomki ili kapuljača. Nikada nismo jurišali motkama na izloge i bejzbol palicama na političke protivnike.
Da li je neko 5. oktobra imao drugačije ideje, ambicije, to ne znam, ali znam da je dva miliona ljudi izašlo da na veličanstven način odbrani svoju izbornu volju. Govorim u ime tih ljudi, ne u ime šačice onih ljudi koji su izašli iz drugih interesa. I tad su oni bili sakriveni iza kapuljače, i tad su oni stajali pored nas. Možda su oni vrebali sliku iz Skupštine, fotelju ili kompjuter, ali mi nismo vrebali priliku da sednemo u fotelje vlasti. Samo smo želeli da ovu zemlju upriličimo kao normalnu zemlju, da se u njoj može normalno i bez straha živeti.
Ovim izmenama Krivičnog zakonika želimo to da uradimo, da nikada niko ne bude u strahu da li će svoje dete od pet godina odvesti na fudbalsku utakmicu, da nikada više niko ne bude u strahu da li će izaći na ulice i suočiti se sa hordom koja je pošla da mu slomi glavu samo zato što drugačije misli.
Pripadam grupaciji slobodnomislećih ljudi i zalagaću se uvek da svako ko drugačije misli ima pravo da iznese svoj stav, bez obzira na to da li je taj stav kritičan i da li tim stavom kritikuje mene, moje političke prijatelje, sagovornike i da li neko ko iznosi takav stav želi da se kritikujući DS kandiduje da zameni DS na vlasti.
Dobro je kada opozicija kritikuje vlast, ali nije dobro kada opozicija ima jedan stav o nasilju, a vlast drugi stav o nasilju. Nije dobro kada bilo ko želi da nasilje zloupotrebi za neke političke ciljeve i ideje.
Podvlačim, nikada, učestvujući deset godina na protestima, nismo bili vinovnici bilo kakvog nasilja. Protestovali smo mirno, dostojanstveno, obrazlažući svoje ideje, zajedno sa građanima ove zemlje.
Moram da napomenem, nikada niko nije ovu zemlju doživljavao kao neprijateljsku zemlju, to je zemlja svih nas, i nikada niko od nas nije institucije ove zemlje doživljavao na takav način da nam smeta kad predsednik Republike posmatra neku sportsku priredbu, kada predsednica Skupštine posmatra neku sportsku priredbu. Pogledajte zemlje sveta, Holandiju, Kinu, Rusiju, Indiju, Alžir, Libiju, Venecuelu, svi ti ljudi, predsednici tih država i predsednici parlamenata posmatraju svoje sportske događaje, navijaju za te ljude koji predstavljaju te zemlje, navijaju za svoju reprezentaciju. Samo se Srbiji desilo da navijači srpske reprezentacije žele da linčuju srpskog golmana.
Neću takvu sliku Srbije u svetu. Hoću sliku stabilne, jake, slobodne zemlje, u kojoj svako ima pravo da iznese svoj stav, bez obzira na to da li je manjina ili većina. Teško je bilo nekada u Srbiji biti manjina. Trebalo je da neko ko je intelektualac bude suočen sa kritičkim stavom okoline zbog svog manjinskog mišljenja, ali ti ljudi koji su nekada bili manjina i koji su spaljivani na lomači zato što su bili manjina u vreme inkvizicije, bili proganjani u neka druga vremena, ti ljudi su postavili principe demokratije i slobode, građanskih sloboda. Zahvaljujući tim ljudima, danas imamo savremenu civilizaciju kakva jeste. Naša zemlja Srbija će biti deo te civilizacije, jer ima svoju budućnost, a huligani imaju budućnost u zatvoru. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Počeli smo danas rad u 10.00 časova i, evo, posle dva i po sata Poslanička grupa Napred Srbijo SNS još uvek ne može da dođe na red i da obrazlaže svoj amandman na član 1.
Iako me niste još uvek prozvali po amandmanu na član 1, morala sam da se javim i da vam kažem da upravo iz ovakvog ponašanja proističe ugrožavanje prava nekih manjinskih grupa, jer ako je danas dozvoljeno da se dva i po sata replicira, odobrava povreda Poslovnika, a u nekim drugim slučajevima to nije moguće, hajde da postavimo pitanje da li to zavisi od našeg raspoloženja, ili vašeg raspoloženja, ili zavisi od zakazanog vremena za glasanje popodne, pa da ljudi ne gube vreme po gradu, nego da sede ovde i da se otvaraju razne teme i da onda budemo optuženi svi mi podjednako koji sedimo ovde da otvaramo razna pitanja.
Hoću da govorim o amandmanu na član 1, ali moram pre svega da kažem da izmena zakona po svojoj suštini i sadržini nije u tome da li se menja jedan član ili se menja pet članova. Zakon se može menjati jednim članom tako da se on ukida, da prestaje njegovo dejstvo. Znači, nemojmo mešati suštinu i formu.
Članom 1. se produžava trajanje pritvora na maksimalnih mogućih trideset dana, sa osam. Nije nedopustivo da vlast i vi, gospođo ministre, kažete da se predloženom odredbom prevazilaze problemi koji se pojavljuju u praksi u slučaju kada ima više osumnjičenih lica i kada je neophodno odrediti meru pritvora u kratkom roku predviđenom važećom odredbom Zakonika i da to jednostavno nije moguće uraditi jer nemate vremena da sprovedete istražne radnje.
Jedan je zaključak da je prilikom određivanja prvobitno ovog roka od osam dana napravljena loša procena. To je dopustivo. Svaki zakon pokaže da je nemoguće realizovati ga u praksi tek kada počnemo da ga primenjujemo. Zato i postoji institut izmena i dopuna zakona, zakonika ili bilo kojeg akta. Znači, nije nedopustivo promeniti ovaj rok, ali je pitanje iz kojih razloga to činimo i sa kojim ciljem?
Da se vratim na ono što je nesporno svima nama. Svaka agresija i svako nasilje nesporno u svojoj suštini sadrži strah. Tu ću se sa svojom koleginicom Novosađankom, sugrađankom, gospođom Čomić rado složiti – da, agresija i nasilje proističu iz straha. Ali, ne možemo tako usko gledati kad kažemo da nasilje na sportskim priredbama, ili inače u društvu, proističe iz nečijeg straha, a da kad država, primenjujući svoje mere prinude i prisile, inače dopuštene, primenjuje u takvoj meri da i sama pokazuje nemoć, odnosno strah... Znači, insistiram na objektivnosti svih nas, da u proceni razloga za ovakve mere budemo maksimalno moguće objektivni, jer mi smo ovde ipak najviše zakonodavno telo, bez obzira na to iz kojih stranaka dolazimo.
Ali, ako vi kažete da se ugrožava međunarodni ugled ili ugled u međunarodnoj zajednici Srbije time što se nasilje dešava, na primer, u Đenovi, ili snimci u vreme globalizacije postaju dostupni svima na svetu, pitam – a šta je teže ugrožavanje ugleda Srbije u međunarodnim odnosima, to ili kada nam svi stavljaju primedbu da, iako i Evropski sud za ljudska prava i Komitet za ljudska prava UN dopuštaju, pa i naš Ustav, da se u slučaju kršenja zajamčenih ljudskih i manjinskih prava, nasilnog rušenja poretka i izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje mogu ograničiti neka ljudska prava, ali da sud mora da ima dokaze da je pod parolom nekog udruženja koje ta prava ugrožava planirano došlo do ovakvih prestupa? Zašto vam i iz međunarodne zajednice i od velikog broja stručnjaka u domaćoj javnosti, od velikog broja poslanika, nezavisno iz koje poslaničke grupe dolaze, dolaze primedbe da niste baš sasvim u pravu kada tvrdite da je međunarodni ugled Srbije urušen neredima, a ne i preteranim ograničavanjem ljudskih prava, koje nije u skladu sa pomenutim stavovima Komiteta za ljudska prava UN i Evropskog suda?
Znate li šta kažu i izjavljuju ta gospoda u vreme globalizacije? Na nečiju žalost, a na sreću svih nas, svi smo u stanju da pratimo ocene o onom što se ovde dešava u vezi s ovim zakonom. Javni pozivi da sud reaguje brzo ili „jezivo“ mogli bi pred sudovima koje sam navela, međunarodnim, od kojih zavisi naš ugled, biti dovoljni da se zabrana ospori kao odluka koja je doneta pod pritiskom.
Šta na to kažete? Mene mnogo više brine zašto tolika žestina, takvo ogorčenje u odbrani izmena i dopuna ovog zakonika, u odbrani nečijih manjinskih prava, koja se ne može uporediti sa potrebnom žestinom u odbrani prava manjinskih akcionara. Nikog iz Demokratske stranke nisam čula da se bunio u vreme ukidanja manjinskih prava akcionara u Komercijalnoj banci, koja je, dan pre nego što smo ovde promenili zakon, doživela ukidanje svojih manjinskih prava kao jednog od osnovnih ljudskih prava i sloboda, a to je vlasničko pravo na akcije i raspolaganje njima.
Šta je ta mera kada branite nečije manjinsko pravo? Zašto se u ovoj zemlji najmanje brani čovekovo pravo na rad? Zašto se tu ne organizuje rasprava u kojoj se javljaju svi, pa doprinose svi svojim primedbama, predlozima da uredimo ovu državu onako kako može da postoji mnogo konkretnih zakona, da smo dobro uređena država koja napreduje?
Zašto sve više država Srbija poseže za metodama koje nisu ni ulagivanje narodu, a jeste dopušteno i to u dugoj ljudskoj istoriji, nije ni dodvoravanje narodu, nego počinje da bude zabranjivanje i naređivanje? Da li znate na šta to liči? Na roditelja kojeg dete pita – da li mogu da izađem napolje da se igram sa decom, na primer, sedam je uveče, a otac kaže – ne možeš. Dete pita – zašto? Otac kaže – zato što ja to kažem. Meni na to često liči 126 glasova koji, bez obrazloženja zašto je nešto neophodno uraditi, već samo snagom vladajuće većine, posežu sve češće za zabranama.
Da li možete drugačije da tretirate član 23. Zakona o Narodnoj skupštini, u kojem je vladajuća većina preslikala stanje vladajuće koalicije i na odbore, u kojem je pokazala da joj manjina, skupštinska opozicija ne treba, sve pod firmom efikasnosti?
Da li možete da očekujete da neko dobronamernom doživi zaštitu manjinskih prava ako ona ovde počinju da se krše? Da li mislite da to niko ne vidi? Ili mislite da je gledanost Skupštine toliko mala, ili nivo građana na tako malom nivou inteligencije, da treba neki Keka da ih podseti koliko oni teško žive i da li treba i na koji način da izražavaju nezadovoljstvo?
Ne pretendujem da predstavljam celu Srbiju, ne pretendujem da znam šta misli svaki građanin, ne pretendujem na to da izražavam svoje emocije, ljubav prema sportu ili prema muzici, kao što to rade drugi, upravo zato što poštujem svačije pojedinačno i lično opredeljenje da to čini onako kako je to njemu najdraže, najprijatnije, najpristojnije.
Molim i vlast da shvati da kada tražite da pritvor bude produžen sa osam na mogućih trideset dana i napišete u obrazloženju zakona da za to nisu potrebna dodatna finansijska sredstva, peti put molim, ne potcenjujte inteligenciju zrelih ljudi. Kako može taj veći broj lica kojima treba da utvrdite odgovornost, pa da podignete optužnicu, da ne optereti zatvor, kasu, hranu i sve ostalo što u zatvoru postoji? Ili ćete raditi nekim zakonom verovatnoće – jednog pustite, drugog ostavite u pritvoru, da biste ionako popunjene kapacitete mogli da koristite u punoj meri?
Da li znate, gospođo Malović, poštovani ministre pravde, koliko je iz ove države sa njenog budžetskog računa plaćeno (znam samo za područje Vojvodine, a pitam vas da li znate) za neopravdano lišavanje slobode i predugo držanje u pritvoru sitnih kriminalaca i onih za koje se u vreme trajanja pritvora nije mogla podići optužnica, onih kod kojih je pronađena droga ili su činili neko drugo kažnjivo delo?
Kažem, svako od nas mora da misli pre nego što progovori, mora pažljivo da upotrebljava reči. A vlast mora najviše da vodi računa kad odluči da donese zakon, da odredi rok i da razmišlja o tome, a ima sve kapacitete, modernizovali ste se, dobili ste mnogo sredstava za to, da li ste u stanju da primenite zakon; kada ga menjate, imate li sredstava da ga sprovedete. Iznad svega, ako ste utvrdili, ja nemam sigurnost da to tvrdim, ali vi bi trebalo da imate, ako tvrdite da je veliki broj maloletnika tu, da li posle ovakvih mera i držanja u pritvoru neko ko još nije formirana ličnost (zato govorim o maloletnicima) može da bude sa dobrim iskustvom i usmeren u dobrom pravcu?
Od vremena kada je Platon pisao delo „Država“ kaže se – deci i neformiranim ličnostima se neke istine, iako nesporne, ne smeju prikazivati ogoljene, njihov mlad organizam i um nije spreman da ih prihvati. Kao kad vas deca pitaju šta znači neka psovka, a vi treba da budete vešti da ne ilustrujete psovku, nego da psovku objasnite kao ružan čin. Jedan roditelj koji je dobronameran mora da ima i veštinu.
Neću da sumnjam u dobronamernost ove države, ali vama nedostaje veština. Nedostaje vam udubljivanje u probleme, da se upustite u rešavanje nasilja i da pokažete svim ugroženim grupama u ovoj državi da se borite za njihova manjinska prava.
Tvrdim da je dostojanstvo čoveka najviše ugroženo oduzimanjem prava da radi. Ustav kaže da je ropstvo zabranjeno, a kad neko ne može da radi, da zaradi platu i da svom detetu kupi hleb, on jeste evidentno rob. Protiv toga se najmanje borite i najmanje takvih zakona dolazi u ovu skupštinu.
Ovaj zakon, u kojem pišete da je borba za uređeniju Srbiju definisana amandmanom, tako što se kaže da ćete imati to rešeno za one koji čine dela koja se mogu karakterisati kao nasilje, a da ni jednom jedinom rečju preciznije ne obrazlažete kako se to nasilje definiše, znate na šta liči? Kao kad kažete – država poseduje akcije u značajnoj meri u nekom preduzeću. Šta je značajna mera za vas? Možda neka cifra - 25%, značajna mera za mene je možda 30%. Da li će neko odgovarati pred nadležnim državnim organima ne može da zavisi od vašeg i mog ugla gledanja, nego od precizno definisane mere.
Mi danas imamo priču o monopolu, gde se postavlja pitanje da li je neko monopolista pa ima 47%, ili 30% dominantnog položaja. Ma, nema statističkog zavoda, državnog izveštaja, vladinog izveštaja gde su brojke uporedive i gde je moguće na osnovu njih precizno nekoga kazniti novčano, što je mnogo manja šteta, koliko god da košta. Zamislite, vi ćete usmeriti nečiji život, nekog od 16 godina, nekog od 20 godina, nekog od 50 godinam, time što ćete samo reći – nasilje, a nećete imati čak ni dovoljno obrazloženja, kao što imamo u Zakonu o bezbednosti saobraćaja, gde smo makar okarakterisali šta je nasilnička vožnja.
Recite mi, molim vas, da li ovakav zakon zaslužuje da bude usvojen u ovoj skupštini, koliko god da je neophodno nasilje ograničavati i boriti se protiv njega svuda i na svakom mestu?
Uvek moramo poći od sebe, od svoje veštine i od svoje dobre namere, ali put do pakla je popločan dobrim namerama, nama trebaju vaši rezultati. Za to vas plaćaju građani Srbije i mi to od vas očekujemo. Hvala.

Koristili ste vreme ovlašćenog predstavnika i iskoristili ste. U dobrom elokventnom maniru ste pomenuli i Zakon o Skupštini, Poslovnik i da se proizvoljno vodi sednica. Htela bih da kažem da strogo poštujući zakon i Poslovnik vodimo sednicu i da ima i malo nečeg subjektivnog u tome. Ima diskrecionog prava predsedavajućeg da procenjuje pravo na repliku, ali mislim da se trudimo da to apsolutno bude po standardima, za sve jednako.

Gospodin Petar Jojić ima reč.

Gospođo predsedniče, gospođo ministre, ono što je danas u Srbiji karakteristično jeste da Srbija danas ima takvu situaciju da je njena normativna nestabilnost i inflacija propisa i zakona tolika da nema sudije koji može ove zakone u ovoj državi da primeni.
Samo bih vas podsetio u čemu se sastoji ta nestabilnost. Država treba da donese dobre zakone. Država treba da donese zakone koji mogu biti primenjeni, država koja može da ima efikasno pravosuđe i efikasnu borbu protiv organizovanog kriminala.
Kada gledate kada je Nemačka donela zakonik o krivičnom postupku, onda morate da se zapitate, gospođo ministre, šta to vas rukovodi da svakog meseca, svakih šest meseci ili svake godine idemo na izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku. Nemačka je donela fundamentalni zakon 1877. godine, čije se norme i danas primenjuju, Francuska 1958. godine, Belgija 1808. godine, Švajcarska 1934. godine, Italija 1989. godine, Engleska i Vels 1888. godine, Švajcarska 1887. godine, Švedska 1948. godine, i sa ovim zakonikom o krivičnom postupku jedna je od zemalja koje imaju stabilno, čvrsto i savremeno procesno zakonodavstvo.
Ono što je ovoj državi potrebno, a verujem da vi kao ministar možete da postavite pitanje i da pokrenete postupak izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postuppku, ne morate da na ovom projektu koji je u primeni, nego u ovom budućem koji se donosi kao lektira, koji predstavlja jednu lektiru a ne ozbiljan projekat, predložio bih vam da predvidite u novom ZKP maksimalni rok pritvora za pojedina krivična dela.
Zakonodavac ne pristupa ovoj odredbi, niti se bavi ovim poslom. U našem procesnom zakonodavstvu mora biti određen maksimalni rok za određivanje pritvora. Ovde se sada manipuliše utoliko što se daje mogućnost od - do, ali posle podizanja optužnice, kao što vidite, možete nekoga da držite četrdeset godina u pritvoru. To bi moralo da bude ograničeno, da nadležni sudovi, bilo osnovni, viši i druge instance, sude u razumnom roku i da zakon bude primenjen, jer imamo propise.
Ova izmena apsolutno ne donosi ništa. Moram da vam kažem da je ovo jedna privremena dnevnopolitička mera. Ovo je mera kojom političke stranke na vlasti treba sada da pokažu i da demonstriraju kako su spremne da zaštite prava građana. Jesam za to, ali pred zakonom i Ustavom svi građani moraju biti jednaki. Moraju biti jednaki i ovi koji su počinili neka dela 10. oktobra, ali da pravosudni organi imaju ista prava i obaveze da procesuiraju i one od 5. oktobra. Nema razlike tu. To kaže i Ustav, i raniji Ustav koji je bio u to vreme, i sadašnji Ustav.
Ono što je karakteristično, gospodin Martinović vam je dao jednu ozbiljnu primedbu, a ja ću je dopuniti. Nasilničko ponašanje, to je odredba člana 344. Pitam sudiju, makar i vi, gospođo Malović, bili sudija, pošto dolazite iz pravosuđa, bili ste advokat: molim vas, da li će odluka ijednog sudije, izreka presude da glasi – krivično delo sa elementom nasilja? Gde to piše? Ili, nasilničko ponašanje, kako to piše u članu 344? Nijedna odluka... Advokatura i odbrana će se ovome sigurno suprotstaviti. Ovo može da bude predmet raspravljanja pred međunarodnim sudom ili Ustavnim sudom. Ne vidim da će ovo dati neke rezultate.
Ovaj amandman koji ste usvojili, to je jedna besmislica. Nasilje, svako nasilje... Pre svega, možete sada da okarakterišete kao nasilje i ako se dogodi tuča vlasnika i navijača gusana u Mokrinu. Ako se potuku, eto vam sada, ovi građani u Mokrinu mogu odgovarati za nasilničko ponašanje.
Pod ovakvom kvalifikacijom odredbe možete podrazumevati i svaki prekršaj javnog reda i mira. Može neko nekog da uhvati za vrat, može neko nekog da uhvati za bradu, može neko nekog da uhvati za uvo, može da mu udari šamar, može da ga gurne. Sada će neko da kaže – ovo kvalifikujem kao delo sa elementom nasilja.
Nasilje ne treba toliko zloupotrebljavati. U poslednje vreme nemamo čime da se bavimo. Ne bavimo se privredom, ne bavimo se socijalnim problemima. Vidite koliko je vremena proteklo i koliko se uzaludno gubi dragoceno vreme, bez ikakvog rezultata. Ovde nema nikakvog poena, nema rezultata, to apsolutno mogu da vam kažem.
Sećate se, kada je „Sablja“ aktuelizirala hapšenje 12.000 ljudi, šta smo imali? Gospođo Malović, vi ste u to vreme, sećate se, bili u prilici da pratite određene statističke podatke. Ako je uhapšeno i privedeno 12.500 ljudi, koliko je njih osuđeno? Sećate se, možda vi niste imali priliku tada da idete u kontrolu zatvora i obiđete ljude, ljudi u zatvorima ne da nisu mogli da imaju ono osnovno što im pripada po Evropskoj konvenciji, nisu imali krevet, nisu imali gde da sednu, a mnogi su danima i danima stajali, jer nisu imali gde.
Gospođo Malović, nama su zatvori pretrpani. Ako je to jedini cilj i namera, da uhapsimo Srbiju, da pokažemo kako smo demokratska vlast, to nije dobro.
Poznati teoretičari kažu šta je demokratija: demokratija je dobro organizovana manjina nad neorganizovanom i obespravljenom većinom. To je zabeleženo i to se danas u mnogim zemljama komentariše i u delima koji pišu stručnjaci iz ovog prava.
Mogu da vam kažem da ovo što činite sada jeste obeležje zakona o terorizmu; sa dr Vojislavom Šešeljem i SRS sprečio sam njegovo donošenje. Gospođo Malović, ovo je taj projekat, koji je trebalo 2000. godine, kada je trebalo da vođe političkih stranaka DOS-a lete u zatvor, i da se krše međunarodna prava i Ustav Srbije... Doktor Vojislav Šešelj i ja i ministri u Saveznoj vladi... Kao savezni ministar u to vreme, trebalo je da pripremim predlog tog zakona i da ga podnesem Vladi na odobrenje i Skupštini, da ga Skupština izglasa.
Tome sam se suprotstavio, jer sam video da to nije demokratija i da lideri političkih stranaka mogu da deluju kao lideri političkih stranaka, i političke stranke. Smatrao sam da je to moja dužnost. Drugo, to je, pre svega, obezbeđenje uslova za demokratiju, a sprečavanje torture i diktature.
Ovo je taj projekat koji se u nekim zemljama primenjuje. Taj projekat, u to vreme, da smo ga prihvatili i da nismo rekli – izlazimo iz Vlade ako vi budete i dalje ovo forsirali... Sprečili smo donošenje. Znate li šta bi bilo? Bili bi hapšeni, bila bi oduzeta oprema svih političkih stranaka koju su koristile u svojim kampanjama. Bila bi oduzeta sva ona sredstva koja je Soroš slao iz inostranstva, preko Mađarske. U zatvor bi išli mnogi.
Mi se s tim nismo složili, jer bismo time učestvovali u nečemu što je protivustavno i nije demokratski. Zato smo odlučili, kao ministri u Saveznoj vladi, da sprečimo to zlo i da nema revanšizma, bez obzira na to što nismo bili istog mišljenja i što nam se programi nisu slagali. Ovo radi javnosti, radi vašeg znanja, gospodo iz pozicije, koji ste nekada bili u opoziciji. To je projekat koji je trebalo mnoge da otera u zatvor i na dugogodišnju robiju. Kao što vidite, srpski radikali su to sprečili, ponašali su se na jedan demokratski i pravi način, poštovali pravila, pre svega, ponašanja i borili se za prava naših građana.
Gospođo predsedniče, karakteristično je da ova izmena i dopuna ne ispunjava kriterijume pravne norme. Pre svega, svaka pravna norma, bez obzira na to da li je uslovna ili bezuslovna, opšta ili pojedinačna, sastoji se iz dva osnovna elementa: dispozicije i sankcije. I dispozicija i sankcija su pravila ponašanja. Međutim, to su alternativna pravila ponašanja, tj. primenjuje se ili jedno ili drugo. Nikako se ne primenjuje i jedno i drugo, upravo zbog određenih elemenata i lakoće njegove primene.
Šta karakteriše zalaganje SRS još od 2000. i 2001. godine, šta smo u Saveznoj vladi, kada smo bili na vlasti sa SPS-om, radili? Radili smo na jačanju ljudskih prava i sloboda. Donošenjem, prvi put, Zakonika o krivičnom postupku pokušali smo da izvršimo kodifikaciju, a vidim da ste i vi posle, predlaganjem ostalih izmena i dopuna, prihvatili kodifikaciju, i kao rezultat sada imamo Zakonik o krivičnom postupku.
Podsetiću vas koja su obeležja tog zakonika. Jedna od izuzetno značajnih, u svakom pogledu, karakteristika Zakonika o krivičnom postupku koji je usvojen naredne, 2001. godine, kada ste vi došli na vlast (u stvari, to je zakon koji je urađen u grupi, u Saveznom ministarstvu pravde, sa stručnjacima i tužiocima, sudijama, profesorima fakulteta itd.) bila je da je on, ne u malom stepenu, nizom svojih rešenja doprineo jačanju ljudskih sloboda i prava, i to prevashodno kroz povećanje prava osumnjičenog.
Pazite, molim vas, to je bitno, mi jačamo pravo osumnjičenog i okrivljenog, a ujedno jačamo odbranu, advokaturu, jer je advokatura sastavni deo pravosudnog sistema u svakoj državi, pa i u našoj.
U poređenju sa prethodnim Zakonikom o krivičnom postupku iz 1976. godine, slobodno se može reći da je on, posmatrano sa ovog aspekta, otišao ne samo jedan, već i više koraka unapred i da se kao takav po tom pitanju svrstao u red savremenih, ponavljam, savremenih, demokratskih krivično-procesnih zakonodavstava. To je bilo prvi put da se u jednoj državi demokratija meri po važećem procesnom, tj. krivičnom zakonodavstvu, da li je to krivično, pravno, tj. Krivični zakonik o krivičnom postupku ili je Zakon o prekršajima.
Sad bih nešto rekao o jačanju represivnosti. Za razliku od Zakona o krivičnom postupku iz 2001. godine – kao što sam već rekao, moglo bi da se konstatuje da ga karakteriše izuzetno veliki stepen zaštite građanskih prava – najveći broj izmena i dopuna, pazite ovo, našeg krivično-procesnog zakonodavstva, a posebno onih vezanih za Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, karakteriše jačanje represije, odnosno nastojanje zakonodavca da se povećanjem represivnosti poveća efikasnost procesnog prava. Apsolutno smatram da se na taj način neće dobiti mnogo, niti išta što je značajno za naše građane. S druge strane, vi vidite …
(Predsednik: Koristite već treći minut grupe, prosto da vam kažem da ste iskoristili petnaest minuta.)
Koliko još ima vremena?
(Predsednik: Grupa ima četrdeset minuta, a vi ste potrošili petnaest minuta kao predstavnik i tri minuta ste iskoristili od vremena vaše poslaničke grupe.)
U redu, toliko za sada.