Zahvaljujem. Narodni poslanik Željko Tomić ima reč.

Samo da vas zamolim da se ponovo prijavite, svi koji želite po ovom amandmanu, jer sistem ne može da primi sve prijave.

Poštovana predsednice, poštovane kolege, dame i gospodo narodni poslanici, biću izuzetno kratak. Danas smo čuli od predstavnika vladajuće koalicije, o ovoj temi, mnoštvo zamena teza. Prekjuče sam postavio jedno pitanje i moj govor će se sastojati samo u ponavljanju tog pitanja.
Vi ste do sada, koji god zakon donosili, koje god izmene i dopune zakona donosili, uvek upotrebljavali, u sto posto slučajeva, jednu frazu ili jedan izraz, a to je – evropski standardi. Molim vas da ubedite i poslanike opozicije i javnost Srbije u čemu se ogledaju evropski standardi u ovim izmenama i dopunama, odnosno iz koje ste države EU preuzeli ovo rešenje. Ima li ovo neka država EU? Nema, o tome se radi. Usta su vam puna Evrope, ali Evrope u izmeni i dopuni ovog zakona nema. Tu je suština i tu je poenta. Bilo je država koje su pokušavale nešto slično, dobijale su žestoke packe i od Saveta Evrope i od mnogih drugih evropskih institucija.
Ne znam čemu ovo vodi. Pravosuđe je tu gde jeste. Vi kažete da je reformisano. Mi smo čuli neke evropske zvaničnike da baš i nije tako.
Danas samo tezu da ovo prati neke evropske standarde nismo čuli. Ne možemo ni čuti, jer ja očekujem od vas da ne lažete baš toliko građane, da ne možete da kažete da je ovo po nekim evropskim standardima, jer jednostavno nije. Evrope u ovom zakonu nema. Hvala.

Narodni poslanik Srđan Miković ima reč.

Dame i gospodo, ne vidim zbog čega postoji rezerva prema Predlogu izmena i dopuna Zakonika o krivičom postupku, jer u čl. 30. i 31. Ustava Republike Srbije definisane su određene stvari u pogledu mogućnosti određivanja pritvora i na koji način se to radi, s tim da je Zakonik o krivičnom postupku u članu 141. dovoljno jasan, da se pritvor može odrediti samo odlukom suda, pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom.
Ukazujemo onima koji nisu pravnici, koji nisu advokati, koji nisu bili u prilici da prate uopšte primenu procesnih odredaba u krivičnom postupku, da postoje mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, od poziva, dovođenja, zabrane napuštanja stana ili mesta boravišta, jemstva, uključujući i pritvor. U svakom slučaju, mislim da u određenim situacijama postoji potreba da se u smislu nesmetanog vođenja krivičnog postupka i odredi pritvor, da se dozvoli mogućnost određivanja pritvora.
Napominjem da je u članu 141. Zakonika o krivičnom postupku jasno rečeno da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme.
Ovde govorimo o tome da li postoji mogućnost da se odredi pritvor, u smislu zakonske mogućnosti, ali, u svakom slučaju, i ukoliko se dozvoli zakonska mogućnost, pritvor će biti određivan u svakom konkretnom slučaju u odnosu na najkraće neophodno vreme. Upravo u postupcima gde je eventualno određen pritvor dužnost je svih organa da sa naročitom hitnošću postupaju, znači, ukoliko se okrivljeni nalazi u pritvoru. To stoji jasno u stavu 2. člana 141. Zakonika o krivičnom postupku, dok u stavu 3. tog istog člana izričito stoji: „U toku celog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen“.
Napominjem da u pogledu predloženih izmena nigde ne postoji automatizam – ukoliko postoji mogućnost da se odredi pritvor, da će se i odrediti, jer razlozi za određivanje pritvora propisani tačkom 5) stava 1. člana 142. Zakonika o krivičnom postupku su kumulativni, znači, moraju zajednički da postoje da bi mogao da se odredi pritvor.
Ne vidim razlog zbog čega postoji određena rezerva da se omogući, naročito u situaciji kada je pritvor opravdan zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela i kada postoji očigledno nasilje prilikom izvršenja takvih radnji. Ne znam zašto se plašimo, ukoliko imamo poverenja u dobro i savesno postupanje postupajućih sudija, da omogućimo nešto, mogućnost koja treba da doprinese nesmetanom vođenju krivičnog postupka.
Mislim da se zaštita društva bolje postiže ukoliko omogućimo utvrđivanje činjeničnog stanja na brz, efikasan način, jer neki put, bez obzira na to što to treba da bude izuzetak, neki put je neophodno odrediti pritvor radi obezbeđivanja svega onoga, da bi se postupak vodio nesmetano.
U svakom slučaju, ne vidim razlog, kao čovek koji dolazi iz advokature, koji dolazi iz pravosuđa, da se jednom mogućnošću, znači otvaranjem mogućnosti da se može odrediti pritvor, da se time na bilo koji način krše prava bilo kog pojedinca. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Miroslav Markićević ima reč.

Poštovana gospođo predsedniče, poštovana gospođo ministre pravde (ja ću koristiti ono vreme u ime stranke), da se nije desilo ono što se desilo 10. oktobra, ovakve izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku mogli bismo da smatramo, mi iz opozicije, a verujem i velika većina građana, delom reforme pravosuđa. Ali, da se ne lažemo, povod je ono što se desilo 10. oktobra na ulicama Beograda. Sam taj povod kod mene izaziva sumnju, a objasniću vam zašto.
Dakle, zbog dušmana koji žele da moje reči koje govorim ovih dana pretvore u nešto drugo, moram da kažem tu već čuvenu rečenicu, koju mi kućno vaspitanje nalaže, da osudim sve zločince i sve koje su kršili zakon i krali.
Gospođo ministarka pravde, govorim vam sad kao majci, govorim o deci koja su bila na ulicama Beograda, koja imaju neku svoju viziju o vrednostima ovog društva i nisu uradila ništa, a uhapšena su. Vi biste, kao ministar pravde, morali da se založite za njihova prava. Da li se poštuju sad u pritvoru i zatvoru? Nisam čuo da je ijedan državni organ bilo šta rekao.
U vašoj nadležnosti su i zatvori ili, kako se zovu, ti zavodi za izvršavanje krivičnih sankcija. Znamo da su tamo ljudi osuđeni za najmonstruoznije zločine i osuđeni, praktično, na doživotnu robiju, na 40 godina. Država se brine, jer tako nalaže i međunarodno pravo, i ljudska prava i stepen civilizacije na kome danas narodi žive, da se vidi kako ti ljudi tamo žive. Tu nije ništa sporno. Zašto je sporno da neko iz opozicije pita šta je sa tim uhapšenima, koliko ih ima? Da li je istina, gospođo ministre, da je preko hiljadu maloletnika ovih dana privedeno, i njihovi roditelji? Dakle, oni koji nisu bili tog dana na ulicama, nego su u nekom kontaktu, telefonskom, putem nekog letka ili ne znam kako, sa ljudima koji su uhapšeni.
Ima li neko pravo da pita šta je sa tom decom? To ponosno i hrabro kažem, otprilike treba biti hrabar da se to kaže. Ne znam zašto. Ne znam gde su organizacije za ljudska prava. Ljudska prava moraju da se poštuju, očigledno, i najvećih zločinaca, a kamoli neke dece koja su bila na ulicama, taman i da su u zabludi.
Ali, mislim da zaboravljamo zašto su oni izašli na ulice. Dakle, ja ne govorim o onima koji su gađali policiju, razbijali izloge i pljačkali, ja govorim o onoj deci koja su izašla iz protesta, zbog onoga što je država organizovala 10. oktobra, medijski agresivno, izazivajući tu decu mesec i po dana namerno. I, postigli ste cilj. Ne kažem to vama lično. Sa dušom, sa iskrenošću se obraćam vama, jer verujem da ste čestita žena, kako god vi ovo shvatili, i da vama vredi to reći.
Znači neko je, „Veliki brat“ je postigao da se petnaest dana ne priča zašto u ovoj državi nema mleka, zašto nema ulja, zašto ljudi žive kako žive. Ali, ne može tako u nedogled.
Zašto sam rekao da mi je malo problematično što je povod 10. oktobar i ono što se desilo 10. oktobra? Zar vama, gospođo ministre, i ovoj vladi dilovanje droge ne bi bio logičniji povod da se ovakve izmene i dopune zakona predlože? To se radi ovog trenutka na ko zna koliko mesta u gradovima Srbije, sad, evo, u 13.12 časova.
Zar to nije povod da se donesu restriktivne mere, restriktivni zakoni, nego omladina za koju slučajno znamo da su desničari i da su protiv vladajuće koalicije? Onda ćemo da ih nazovemo desničarima, huliganima, gnjidama, bitangama. A ja kažem, svi koji ih tako zovu, to su fašisti; ne samo zbog košulja u kojim idu, namerno. Ti koji tako tu decu nazivaju, to su pravi fašisti.
Gospođo ministre, sinoć sam dobio sa četiri francuska kanala prevod kako oni izveštavaju o onome što se u ovom trenutku događa u Francuskoj – na ulicama su đaci, studenti, radnici i sindikati, i oni državni i poludržavni, i svi mediji tako izveštavaju. I naši mediji kažu da su na ulicama Francuske, a pogotovu Liona, đaci, studenti i nezadovoljni građani. Ovde su fašisti i huligani. Kako to? Možda zbog boje pod kojom se vode ti protesti u Francuskoj, jer tamo je crvena zastava sa srpom i čekićem. Da li je to razlog što su ti protesti tako tretirani ovde u medijima, a ovi su tretirani kao da su to bitange, huligani, gnjide?
Mislim da ste se vi, kao vlast, kao režim, ne vi lično, malo prebrzo prepali od onoga šta može da bude. Ne sporim pravo države da, kada su određene vrednosti u pitanju, i javni red i mir, donese restriktivni zakon, ali zašto ove izmene i dopune zakona niste zbog dilovanja droge doneli, jer se to radi sa našom decom i u ovom trenutku? Hvala bogu, ja nemam informacije da je u ovom trenutku nasilje na ulicama, ali droga se diluje iz minuta u minut, pred školama, i svi to znamo. I to nije bio povod da se donesu izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku?
Zato ja sumnjam u povod zbog kojeg vi ovo donosite. Sutra će neko da izvede narod koji je nezadovoljan na ulice. Mi iz opozicije smo na ivici strpljenja, a na kraju će narod i nas da počisti ako ne budemo radili ono što moramo. Opozicija će na kraju morati da uradi, da napravi te velike skupove, da vidite šta vam narod kaže. Vi ćete onda da pošaljete desetak huligana koji će da razbijaju, a mi ćemo svi, i sav narod, da budemo tako tretirani.
To smo gledali već deset godina, od 1990. do 2000. godine. Zato sam ja rekao da se stidim. Šta sada njima da kažem, ono što je Milošević govorio „Otporu“? Hapšeni ste vi, gospodo iz „Otpora“ koji sedite ovde, zbog letka „gotov je“, zbog toga ste hapšeni. I danas se hapse deca, studenti, zbog nekih drugih letaka. To je njihova mladost, to je njihov bunt.
Dakle, osuđujem nasilje, ali da se hapse zbog toga što imaju letak, što ime se ne sviđa Boris Tadić, Demokratska stranka ili ova vlada koja je organizovala „Paradu ponosa“ i koja je izazvala sve ono u Beogradu...
Ne sporeći ni toj manjini da imaju ljudska prava da se okupe, moram, gospođo ministre, da vas podsetim šta mlade ljude nervira, po mojoj proceni, jer sam sa mnogima razgovarao, kao što i vi imate mlade ljude u stranci i razgovarate sa njima – ne mogu oni da prihvate selektivnu pravdu. To možemo mi koji se bavimo politikom, pa smo iskusniji, pa smo skloniji nekim kompromisima, a mladi ljudi to neće da prihvate.
Neće da prihvate da ratni zločinac optužen za 51 vojnika, Srbina, tih godina su bili u Tuzli, bude pušten, a da neki drugi čame u zatvoru. Oni to neće da prihvate.
Neće da prihvate, gospođo ministre, tretman u medijima kao da je policija u Novom Pazaru gađana sunđerima i stiroporom. Da nisu tamo kamenje i crepovi mekši, gospođo ministre? I da onda ovde neki iz „Karleuša stranke“ intervenišu da se tamo neki puste, da ne bi bilo krvoprolića u tom delu Srbije. Zato sam ja rekao da se stidim, zašto nismo svi izašli na ulice Beograda da sprečimo povrede 131 policajca, koji je nastradao ni kriv ni dužan.
Želim da kažem ono što sam rekao malopre na Odboru za bezbednost, dajući kvorum kao opozicioni poslanik – mislim da je u interesu građana da se produži važnost isprava i pasoša. Bio sam u nedelju na utakmici Sloboda – Crvena zvezda u Lučanima i bilo je dosta policije. Razgovarao sam sa tim ljudima, pitao sam mnoge od njih da li su oni povređeni, gospođo ministre, mojim diskusijama u ovih sedam-osam dana. Ne, neću da kažem da su oduševljeni, ali nisu, shvataju da ne treba da im se poveća plata za 20% kada im neko porazbija glave u Beogradu. Ali, opozicija ovde godinama prilikom usvajanja budžeta podnosi amandmane da se povećaju plate policiji, odnosno toj deci koja rade u policiji. Zašto to ne uradimo? Zato što imamo agencije pod vašom ingerencijom, ne vašom lično, nego pod Vladom, gde je zaposleno oko 500 ljudi. Pa, SAJ bi mogao da poveća za 50%, kada bismo ukinuli taj lom od agencija, za koje više niko živ ne zna ni ko šta radi, uglavnom su stranački ljudi.
Prema tome, ne mogu da gledaju kada jedan veliki, tobože, borac za ljudska prava u centru Beograda šamara starijeg čoveka i posle bude oslobođen na sudu. Po kom pravu? Ja znam da pravo i pravda nisu isti, niti mogu sa vama da se takmičim u tome, ali po kojoj pravdi će to dete od 18 godina da leži u zatvoru, a ona gospođa koja je šamarala čoveka u centru Beograda da bude uz pompu oslobođena i da je i dan-danas slavite i sa njom delite raznorazne nagrade?
Prema tome, oni koji su 10. oktobra bili huligani, pljačkali, udarali na policiju, neka budu osuđeni, ali pustite nevinu decu. Pola njih su nevini; tamo leže samo zato što se ideološki ne slažu sa vama, samo zato što su protiv „Parade ponosa“.
Pogledajte javne servise i televizije u okolnim zemljama – daju i drugoj strani, pa čak i navijačima, da kažu šta misli. Jedan od vaših bardova ovde, koji stalno priča, bio je nedavno na jednoj televiziji, razgovarao sa vođom navijača Kimijem i bio intelektualno poražen. Vi ne smete sa njima ni da razgovarate.
Sa omladinom mora da se vodi dijalog. Ako za neke od njih ne vredi, neka idu u zatvor. Mi moramo da im ponudimo neku perspektivu, da razgovaramo sa tom decom, a ne da ih hapsimo. Šta su oni? Neprijatelji ove države? Ili možda želite da stvorite neprijatelje države? Šta je sledeće? Sad su bande, huligani, a šta je sledeće, da su teroristi? Hoćemo li da donesemo i te zakone, da ih tretiramo kao teroriste?
Prema tome, nevine, uhapšene 10. oktobra, pustite na slobodu. To vam ja kažem, kao otac dva maloletna deteta. Hvala lepo.

Gospodine Milivojeviću, vi ste se javili i po amandmanu, pa sam htela da vam dam reč. Po amandmanu, izvolite.

Nisam kriv, gospodine Aligrudiću, što pripadam velikoj poslaničkoj grupi koja ima 64 poslanika, pa imamo mnogo više vremena nego vi na raspolaganju. Ne vidim razlog za protest, a mogu da govorim sve vreme koje moja poslanička grupa ima.
Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega građani Srbije, ja ću i dalje govoriti o ovom amandmanu. Ako neko smatra da su nečija prava u zatvoru ugrožena, a pri tome je član Odbora za bezbednost, neka pokrene inicijativu da poslanici članovi Odbora za bezbednost posete te uhapšene u zatvoru i vide kakva su njihova ljudska prava, da li su ugrožena ili nisu ugrožena i neka vidi kakav je njihov tretman u zatvoru.
Dan pre „Parade ponosa“ bio je protest u organizaciji Srpskog sabora „Dveri“. Da li je neko na tom protestu uhapšen? Da li je na tom protestu uhapšen neko ko je skandirao protiv Vlade, ko je skandirao protiv predsednika Republike, ko je skandirao protiv određenih ministara i političara? Meni to nije poznato. Do hapšenja je došlo isključivo posle nasilja u Đenovi i posle nasilja na ulicama Beograda.
Ja nisam ni sud, ni tužilac, ni istražni organ da sprovodim istragu, niti ću to raditi kao narodni poslanik. Tačno, ja sam bio u televizijskoj emisiji sa licem za koje nisam znao da je osuđeno. Gospodine Markićeviću, ne smatram da sam intelektualno poražen od čoveka koji je osuđen na godinu i šest meseci zatvora zato što je skandirao – otrovna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija. Da sam znao da je osuđen na godinu i šest meseci, nikada ne bih seo u studio sa njim, jer smatram da mi narodni poslanici, ljudi iz Srpske pravoslavne crkve i ugledni sportisti nemamo šta da tražimo u televizijskim emisijama sa ljudima koji prizivaju još jedno ubistvo još nekog Slavka Ćuruvije. Srbiji je mnogo i jedan Slavko Ćuruvija. Zahvaljujem se.

Gospodine Markićeviću, koji je osnov javljanja?

Replika. Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, šta god ko mislio sa ove strane o gospodinu Srđanu Milivojeviću, ja ću na dobrom delu njegove diskusije, shvatio sam njegovu poruku, da se zahvalim. Ovo je prvi put za ovih sedam, osam, deset dana od 10. oktobra da se sa ove strane neko založi za poštovanje ljudskih prava uhapšenih.
Prihvatam to što ste rekli, gospodine Milivojeviću, i tražim od vas, gospođo predsednice, da se napravi delegacija Narodne skupštine i da posetimo u zatvorima uhapšene ljude i tu omladinu, da vidimo kako se sa njima postupa, i ko se još uvek hapsi i privodi od maloletnih lica u ovoj državi. To je jedno.
Drugo, gospodine Milivojeviću, vi mislite na Kimija; Kimi je pametan momak, sam će da se brani. Ali, zar kraj vas nije sedelo lice koje je u loži na utakmici naše reprezentacije fizički napalo predstavnika UEFA na stadionu u Beogradu?
(Predsednik: Samo se nemojte obraćati poslaniku, molim vas.)
Evo, vama ću da se obratim. Kraj njega je sedeo gospodin Milivojević. Ali, to su ti dvostruki aršini. Pošto je taj čovek, znamo po kom nadimku poznat, član Glavnog odbora Demokratske stranke, njemu je to dozvoljeno.
Zašto ste sedeli pored lica koje je pred kamerama... i naša država je tako loše predstavljena u svetu, da je fizički delegata…
(Predsednik: Molim vas, gospodine Krasiću.)
Prema tome, zar je moguće da Savo, ne znam kakav mu je nadimak, tako nešto radi, član odbora Demokratske stranke, u loži? Zamislite, napada predstavnike UEFA! To vam nije smetalo, gospodine Milivojeviću. Čudo niste zapamtili ono što je rekao onaj gospodin Kimi, da je devet policajaca svedočilo da on nije pevao tu pesmu, a osuđen.
Gospodo, i ovo je jedan primer, vi se plašite njih zato što oni nisu za vas. Dobro razmislite zašto oni nisu za vas. Oni su vox populi celog naroda, zapamtite to. Ne po delima koja rade, nego po onome što pričaju. Nezadovoljstvo građana je veliko, gospodo.