Replika, gospodin Srđan Milivojević.

Koristiću vreme poslaničke grupe, da ne bude nesuglasica. Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, nikada neću prihvatiti da je glas naroda – otrovna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija. Nikada to neće biti u Srbiji većinski glas naroda. Šta god ko mislio o navijačima, to će uvek biti marginalna grupa koja priziva nasilje.
Vrlo ću se rado, gospodine Markićeviću, prijaviti da sa vama posetim zatvor. Bio sam 45 puta u zatvoru, znam kako zatvor izgleda i nemam nikakav problem da zajedno sa vama, iako ste u opoziciji, odem u zatvor i posetim sve uhapšene. Zahvaljujem se na inicijativi da to uradimo zajedno. Vrlo rado, nema nikakvih problema. Jer, mi smo se zalagali za to da skupštinski odbori nadziru rad izvršnih organa, pa da imamo i pravo nadzora nad sprovođenjem nekih zatvorskih sankcija.
Opet ću ponoviti, nemojmo da one ljude koji prizivaju smrt, nasilje, ubistvo identifikujemo sa bilo kim. Koliko sam obavešten i koliko sam informisan, Savo Milošević nije osuđena ličnost, niti osuđeno lice u ovoj zemlji, niti se, koliko znam, protiv njega vodi bilo kakav postupak. Za mene je on reprezentativac Srbije. Ako vi smatrate da je on učinio bilo kakvo krivično delo, lično možete podneti protiv njega krivičnu prijavu. Imate pravo, kao građanin, da kažete – ja podnosim krivičnu prijavu, imam saznanje da je neko počinio krivično delo.
Molim vas, to dajte tužilaštvu, a ne ovom parlamentu. Svako ko smatra da je neko napravio krivično delo neka o tome obavesti tužilaštvo, pa tek onda parlament. Hvala.

Gospođa ministar ima reč. Izvolite.

Hvala, predsednice. Dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, imam obavezu da kažem, s obzirom na to da se Uprava za izvršenje krivičnih sankcija nalazi u okviru Ministarstva pravde, da mi nemamo nikakav problem da bilo ko izvrši posetu, nevezano za to da li će to biti Odbor za bezbednost ili bilo koja druga, međunarodna organizacija, Zaštitnik građana ili drugi organi koji su za to ovlašćeni po zakonu. To je još jedna prilika da se vidi kako se postupa sa pritvorenim i zatvorenim licima u okviru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i da se vidi da se poštuje sve ono što je predviđeno zakonom i međunarodnim standardom.
Takođe, istaći ću da smo mi pod stalnim monitoringom Komiteta protiv torture Saveta Evrope, da se trudimo da, koliko je to moguće, stanje u našim zatvorima poboljšamo, tako da... izvolite u posetu.

Zahvaljujem. Gospodin Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, meni je žao što su određene kolege (javljam se, naravno, po amandmanu) izašle, jer ovde treba da razjasnimo neke stvari posle ovakvih diskusija i pravno.
Mislim da prihvatanje amandmana Liberalno-demokratske partije, gospođo ministre, i izdvajanje samo ovog krivičnog dela u odnosu na druga krivična dela, gde je zaprećena kazna bila identična, i pravljenje gradacije šta je teže određivanjem dužine pritvora nije dobro u praksi. Mislim da postoje možda i neka druga krivična dela koja smo izuzeli sada iz ovog zakona, koja možda predstavljaju veću društvenu opasnost, ali to će, naravno, vreme pokazati.
Još jedanput želim da ukažem, i u raspravi u načelu sam ukazao, da nije bilo nikakvog razloga da produžimo pritvor na trideset dana, jer osam dana je sasvim dovoljno da se sprovedu istražne radnje. Potpuno sam siguran, i u praksi se to pokazivalo, videćete da će se odlučivati u cajtnotu, 25, 26. ili 27. dana, da će tužioci (sada su „omekšali“ sa ovim rokom) čekati poslednji trenutak. Ništa se tu neće bitno promeniti, da li je 5. i 6. ili 25, 26. i 27. dan.
Vi znate da tužilac čak nije ni obavezan kod optužnog predloga da bude prisutan u procesu. Jednostavno, efikasni sudovi, efikasna tužilaštva mogla su sigurno... Tu je problem, zato se verovatno i menja ovaj zakon. Jednostavno, produženje pritvora neće ništa rešiti. Jer, tužilac je mogao i posle osam dana da predloži produženje pritvora, i to smo imali u praksi. Imali smo u praksi da se za ovakva dela jako brzo ide čak i na izdržavanje kazne i da su sudovi korektno radili posao.
Zaista se bojim, ako ovako nastavimo, praktično zaplašivanjem naroda, da ćemo uskoro ovde u parlamentu imati možda i predlog zakona da se deca od 15 i 16 godina proglase punoletnim licima, da ćemo da spustimo prag sa 18 godina. Mislim da to nije dobro.
Imali smo jedan korektan predlog u Zakoniku o krivičnom postupku. Još jedanput ću pomenuti, ako je imalo mesta i trebalo ovako nešto da se promeni, ovo je peti, šesti put da menjamo ZKP, prošle godine smo korenito doneli, imali smo dobru saradnju, čak, opozicije i vlasti, mislim da je to bio možda trenutak da se kompletno... Sigurno bi to laganije prošlo. Ovako, kada na jedan inicijalni događaj potrče u parlament svi poslanici, to nije korektno i nije u redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Na član 1. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Čedomir Jovanović, Nenad Milić, Judita Popović, Nataša Mićić, Nebojša Ranđelović, Vesna Pešić, Zoran Ostojić, Slobodan Maraš i Kenan Hajdarević.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvati su amandman, sa ispravkom.

Da li neko želi reč? Gospođa Čomić želi. Izvolite.

Zahvaljujem. U raspravi u načelu o Predlogu zakona o izmenama i dopunama svoje izlaganje sam počela i završila sa željom da nadležni odbori i predstavnici Vlade prihvate amandmane koji prave mnogo bolje rešenje, zbog toga što amandman o kome je reč jasno precizira da se radi... odnosno, preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja.
Koliko vidim i koliko pratim dijalog i debatu između Odbora i predstavnika Vlade, ovaj amandman će biti usvojen i time će znatno preciznije biti data odredba koja je bila u osnovnom tekstu izmena i dopuna Predloga zakona.
Zašto onda uzimam reč i u delu rasprave u pojedinostima? Zato što je ovo događaj koji vidim kao važan za Narodnu skupštinu Republike Srbije, zato što imamo osnovni Predlog zakona o izmenama i dopunama i amandman jedne opozicione grupe, dakle amandman koji su podneli narodni poslanici Čedomir Jovanović, Nenad Milić, Judita Popović, Nataša Mićić, Nebojša Ranđelović, Vesna Pešić, Zoran Ostojić, Slobodan Maraš, Kenan Hajdarević, koji daje mnogo bolje rešenje, i zato što se uspostavlja dijalog o tome da se to rešenje uspostavi.
Trebalo bi, ako umemo, da izvučemo par pouka iz ovog slučaja, s obzirom na to da se, uopšte govoreći, radi o temi, odredbi ovog zakona koja otkriva u našim međusobnim debatama mnogo više nego što su zapisane reči u dva člana kojima se izmene i dopune zakona predlažu i koja otkriva mnogo više nego što možemo u okviru ove rasprave da kažemo, a tiče se konteksta Srbije 2010. u kojoj danas menjamo Zakonik o krivičnom postupku.
Druga dobra stvar koje bih volela da se setimo jeste da je dijalog između opozicije i predstavnika vlasti uvek moguć i poželjan, jer uvek završava tako da daje bolje rešenje nego što je bilo početno.
Zašto nismo imali dobar Predlog zakona odmah od predstavnika Ministarstva? To je tema za sve nas i, uz jednu malu digresiju, to je tema koju otvaram na odborima kojima pripadam i na odborima čiji me predlozi zakona izuzetno zanimaju (Odbor za evropske integracije i Odbor za zaštitu životne sredine), na kojima sam pitala i pitaću svakog predstavnika ministarstva da objasni na koji način izmene i dopune koje predlaže da ih Narodna skupština usvoji poboljšavaju stanje krajnjeg korisnika u odnosu na postojeće odredbe.
Svaki predstavnik ministarstva koji ne ume na to da odgovori ima izbor: ili da prihvati amandman koji će podneti bilo koji poslanik opozicije ili bilo koji poslanik vladajuće većine, ili da da smislen odgovor.
Drago mi je da je ovo primer kada je odabrano jedno od dva dobra rešenja, sa ponavljanjem da su predstavnici izvršne vlasti nama obavezni da kroz odgovor na pitanje – a šta će se bolje desiti korisnicima za koje predlažete izmene i dopune zakona... Dakle, dobar odgovor na to pitanje daje i tačan odgovor na to koliko se (ili ne) primenjuje selektivno bilo koji zakon koji imamo i koliko svi kao društvo i država imamo problema zato što se zakoni ne primenjuju.
Zašto se zakoni ne primenjuju? Zašto nismo imali efikasnu primenu prethodnih odredaba Predloga zakona o kojem je reč? To je onaj deo šireg konteksta o kojem nemamo vremena da pričamo u okviru ovog zakona, jer je na ivici poštovanja Poslovnika, ali meni se čini da je sasvim jasno da mi, kada je u pitanju izvršna vlast, kada je u pitanju sudska vlast i čak kada smo u pitanju mi, zakonodavna vlast u Srbiji, imamo problem sa nečim što zovem – negativan sukob nadležnosti; lako kažemo „nije to moj posao, to je nečiji drugi posao“.
U toj provaliji između raznih čiji to posao jeste u stvari, ako ima prostora da kažemo „nije to moj posao, to neka neko drugi uradi“, dešava nam se selektivna primena zakona, dešavaju se propusti koje vidimo tek kada broj propusta naraste dovoljno da je nepodnošljiv ili da izazove nekoga da kaže „čekaj, to je moj posao, hajde da taj problem rešimo“. Dakle, od rečenice „nije moj posao“ i vajkanja i odugovlačenja problema nema niko nikakve koristi. Od rečenice „ovo je moj posao, daj da ga obavim“ svi imamo koristi.
Za kraj, slušajući vrlo pažljivo debate i u načelnoj raspravi i sada u pojedinostima, molim sve kolege, sve koji se pozivaju na ljudska prava, koji se pozivaju na izgradnju pravne države gde će ljudska prava, građanska prava, slobode čoveka i građanina biti poštovane, da jednom svi usvojimo da su svi uhapšeni nevini. Dokle god u ovoj sali mi imamo poslanike koji znaju da su neki uhapšeni nevini, a neki uhapšeni nisu nevini, imamo problem sa ogromnim neznanjem o tome da su svi uhapšeni nevini, šta god vi privatno mislili o razlozima zbog kojih je neko uhapšen. Svi su uhapšeni nevini i tokom sudskog procesa.
Ako mi sami u ovoj zgradi, u ovoj sali tvrdimo da znamo ko je nevin, a uhapšen, a ko nije, mi podstrekavamo nasilje. To ne mogu da dozvolim, jer to čak nije pitanje naše zajedničke obaveze da znamo šta je nevinost, to je pitanje naših etičkih stavova da branimo pravo svih uhapšenih da budu nevini sve dotle dok se u okončanom sudskom procesu ne izrekne krivica, ne izrekne presuda, dok ona ne postane pravosnažna.
Mi narodni poslanici kreiramo javno mnjenje, mi nosimo odgovornost za javno izgovorenu reč. Predmet ovog zakona biće krivično delo sa elementima nasilja onih koji nasilje čine. Predmet ovog zakona ne sme biti i neće biti niko ko ne čini delo sa elementima nasilja. Sloboda govora, sloboda protesta nije delo sa elementima nasilja. Pomozimo svima tako što ćemo mi prvi, govoreći da znamo šta je paket ljudskih prava koji ova država hoće da sprovede svakodnevno u delo, da počnemo da govorimo – svi uhapšeni su nevini sve dotle dok se kroz sve instance u državi ne utvrdi neopozivo njihova krivica i ne budu pravosnažno kažnjeni.
U želji da što više svi zajedno smanjimo broj puta kada izgovaramo rečenicu „to nije moj posao, to nek neko drugi uradi“ i u želji da zaista svi zajedno pokažemo i svojim govorom, pažljivo birajući reči, da poštujemo ljudska prava uhapšenih, zahvaljujem vam se još jedanput, s nadom da će svake izmene i dopune proći uz saradnju opozicije i predstavnika vlasti. Hvala vam.

Zahvaljujem potpredsednici Gordani Čomić.

Onima koji su već govorili o ovom amandmanu neću moći da dam ponovo reč, ali gospodin Miloš Aligrudić će dobiti reč. Nije sporno.

U redu. Dakle, prvo, sloboda govora, sloboda okupljanja i protesta nisu krivična dela, pa se nikakvi elementi nasilja u okviru toga i ne razmatraju.
Kada je reč o krivičnim delima, mnoga krivična dela u sebi sadrže elemente nasilja. Pošto se ovde ne definiše o kakvom je nasilju reč, semantički gledano, nasilje može biti verbalno, pa se samim tim i krivično delo uvrede može javiti kao krivično delo sa elementom nasilja, jer kad nekoga povredite na taj način, psihološki, time vršite nad njim odgovarajuće nasilje. U sociološkom smislu i u smislu nauke koja se bavi izučavanjem psihologije, elementi nasilja u porodici nisu samo elementi fizičkog nasilja, nego i druge vrste nasilja. Tako da krivična dela kao što je izdavanje menice bez pokrića mogu biti uzeta u obzir kao krivična dela bez elemenata bilo kakvog nasilja, ali brojna su krivična dela sa elementima nasilja.
Upravo zbog toga, kad je reč o ovom amandmanu, koji navodno poboljšava tekst zakona, pod jedan, nedefinisanost kao pravnog standarda pojma „element nasilja“ u opisu krivičnog dela, koje ne zatičemo u Krivičnom zakoniku, nego ga sad zatičemo, pošto ćete ovo usvojiti, u noveliranim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, ne nalazi svoje uporište. To će u budućnosti, ako ovo opstane u našem pravnom poretku, ovakva odredba, biti interesantno za izučavanje na pravnom fakultetu.
Kada je reč o smislenosti i osnovnog teksta zakona i amandmanskog teksta, i dalje ponavljam da, po meni, to sve zajedno nema nikakvog smisla. Pritvor je fakultativna mera i, prema članu 30. Ustava, lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, pa onda zakon razrađuje tu odredbu i govori o tome.
Naše zakonodavstvo novijeg doba, za razliku od starog socijalističkog, ukinulo je obavezan pritvor. Ranije smo imali obavezan i fakultativan pritvor, danas ga nemamo. Danas imamo samo fakultativan pritvor. Šta on znači? To znači da će sudija procenjivati, sud procenjuje kada će nekoga staviti u pritvor da bi se obezbedilo vođenje krivičnog postupka. Ako nema razloga za to, neće ga staviti.
Zato sam u prvom delu rekao da je po svojoj prirodi i po prirodi značaja pritvora u našem pravnom sistemu sama odredba stava 5. koja govori o tome da se neko može pritvoriti, da sudija može odlučiti da nekog pritvori, iz ona dva kumulativna razloga navedena u stavu 5, takođe besmislena. Jer, svi ostali razlozi koji se navode za pritvor, koji u osnovi ometaju krivični postupak – ili ne možemo utvrditi identitet lica, ili nije tu, ili očigledno ne želi da bude prisutno, želi da pobegne, da prikrije dokaze krivičnog dela, želi da izvrši bilo kakvu drugu manipulaciju, samo ili u vezi sa ostalim licima koja su vezana za sam postupak ili krivično delo – sve su to razlozi da nekoga zadržimo u pritvoru. Ako svi ti razlozi otpadnu, ovaj je, sam po sebi, apsolutno besmislen i svodi se na retribuciju.
Znam da je i moja poslanička grupa nekada učestvovala u donošenju jedne takve odredbe, kada je krivično zakonodavstvo modelirano. Intimno se nisam ni tada slagao sa tim. Nije u tome stvar. Stvar je u sledećem: kada već takva odredba postoji u našem zakonodavstvu, a postoji i u drugim, to je jedna šira polemika, to nije polemika srpskog parlamenta, onda ne vidim razloga da se granica koja je postavljena na deset godina smanji na pet, jer ništa se u realnosti neće time promeniti.
Ako pokušamo da zamislimo da se neko sada hapsi zbog sumnje da je izvršio krivično delo u kome ima elemenata nasilja i da je za to krivično delo zaprećena kazna zatvora do tri godine, sudija može odlučiti da to lice pritvori, bez obzira na to da li je ovaj cenzus smanjen ili ne, onog trenutka kada utvrdi da to lice možda želi da izbegne poziv, da postoji opasnost da će pobeći, da će uticajem na svedoke uticati na tok krivičnog postupka itd. Postoji mnogo razloga da to lice bude pritvoreno, ne mora ovo biti razlog.
Zato vam sve vreme govorim o besmislenosti ove izmene. Kako je moguće da to ne shvatate? Kako je moguće da ne shvatate elementarnu logiku u ovome? O tome se radi.
Kada je reč o onoj drugoj izmeni, ona je skandalozna, zato ću sačekati vreme kada budemo razgovarali o članu 2.
Član 1. nije ni skandalozan, on nema nikakvu sadržinu. To je suština priče. Zato sam govorio o onoj političkoj insinuaciji na početku, o nekakvim namerama koje stoje iza ovoga. Namere su političke prirode, da se pošalje poruka. Na koju se sve adresu ova poruka šalje, preko Skupštine Srbije, od strane predlagača, to je takođe bio deo današnje rasprave. Čuli smo od kolega različita mišljenja.
Ali, u pravnom smislu, u smislu načina vođenja krivičnog postupka, nema nikakvog sadržinskog efekta ovo što se donosi, sem da iritira one koji se imalo razumeju u pravo i sem da ljudi prevrću očima, uvaženi profesori Pravnog fakulteta u Beogradu i da se maltretiraju studenti i da nam bude nakaradno zakonodavstvo. Nema nikakvog realnog, sadržinskog efekta u stvarnom životu.