Deset minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić. Preostalo vreme je 22 minuta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada god se u parlamentu pred nama nađe set tačaka kakav imamo danas, mislim da je apsurdno navoditi po ko zna koji put, po redu, od dana formiranja Vlade Mirka Cvetkovića i ne samo to, uostalom, još od čuvenih petooktobarskih promena 2000. godine, suočavamo se sa takvom situacijom i ne mogu da celu priču ne dovedem u kontekst sa činjenicom koju bih poredio sa početkom kraja, a to je kada je pre nešto više od dve godine Srbija praktično priznala gubitak ekonomskog suvereniteta, poraz ekonomske politike, time što je zatražila finansijku pomoć od MMF i time praktično priznala da se nalazi u ozbiljnom problemu, odnosno u dužničkoj krizi.
Od septembra 2008, pa do juna 2010. godine, prema podacima koji su dostupni, ukupan dug Srbije je uvećan za novih 3,3, milijarde evra.
Naime, u takav jedan ciklus zaduživanja država je mogla da uđe samo iz dva razloga. Prvi je, naravno, samo da je realizovan, bio i potreban i razumljiv, a to je ona priča o obnavljanju infrastrukture, koju kad god imamo ovakav set tačaka možemo da čujemo da će ta sredstva biti usmerena u tom pravcu, a drugi je onaj koji je ništa manje opasan, a vezan je za pritisak privatnog sektora, da bude spašen i da deo svojih investicionih promašaja i dugova praktično prebaci na teret države.
Kada je o ovom prvom reč, jasno je da sva sredstva koja su po ovom osnovu do sada uzimana nisu završila tamo gde je bilo saopšteno, a dodatni problem predstavlja i činjenica da od početka izbijanja krize, svakako i od tih sredstava koja su dobijena po osnovu razno raznih ugovora, sporazuma, kredita itd, samo na spašavanje nacionalne valute je potrošeno preko 2,7 milijardi evra ili, da ne budem maliciozan, skoro onoliko sredstava koliko iznosi onaj kreditni aranžman sa MMF.
Deo privatnih dugova je tako prevaljen na leđa celokupnog stanovništva i to je ono što će Srbiju, pogotovo u narednom periodu koštati mnogo skuplje nego što se to danas vidi i da zaključiti.
Svi ovi krediti će se vraćati na teret i penzija i zdravstva i školstva itd, ali i na teret nekih budućih investicija, dakle, na teret budućeg rasta.
Drugi pokazatelj crne situacije u kojoj se nalazimo je svakako vezan za budžet Republike Srbije koji će za ovu godinu imati tu rupu veću za 17 milijardi dinara od one koja je prvobitno planirana.
Problem sa kojim se suočavate i vi, gospođo Dragutinović, i celokupna Vlada je ta igranka koja postoji između nekakvog realnog stanja u Srbiji i onoga što ste primorani da u razgovorima sa međunarodnim finansijskim institucijama obećavate i da prihvatate, počev od odmrzavanja plata i penzija, pa do obećanja datog MMF da ćete smanjiti javnu potrošnju itd.
Zaista ne znam na koji ćete način prevazići situaciju u kojoj se nalazite. Vidim da tu ima nekakvih novina, pa se okrećete novom instrumentu za zaduživanje evroobveznicima, ali kako je i vaš državni sekretar u Ministarstvu finansija Slobodan Ilić potvrdio, praktično će 200 miliona evra, kolika će biti ukupna emisija ovih hartija, da se potroši po planu rebalansa budžeta za ovu i budžeta za sledeću godinu.
Osim kritike zašto se država zadužuje u evrima i ako ste putem sredstava informisanja veliki zagovornici toga da se što više koristi dinar, jasno je da će ovaj novac završiti najverovatnije u budžetu odnosno u javnoj potrošnji, problemu sa kojim se suočavate a ne uspevate da izađete na kraj.
Mnogo je pitanja vezano za ovu problematiku. Jedno je svakako šta nas čeka kroz nekoliko godina ako se nastavi ovakav rast spoljnog duga, u šta je uložen, pozajmljen novac, da li će se i dalje nastaviti njegovo neracionalno trošenje. Mislim da odgovori nisu teški jer ste to do sada u praksi pokazali u više navrata.
Od ukupnog spoljnog duga, javni sektor odnosno država Srbija duguje više od osam milijardi, što na prvi pogled i može da izgleda podnošljivo, međutim, taj deo spoljnog duga, naravno, najviše zanima i administraciju, ali i građane i privredu koji pune državni budžet i iz kojeg će se taj dug vraćati.
Ostatak duga, dakle, nekih 15 milijardi evra, duguje privatni sektor. Od toga oko 10,5 milijardi preduzeća i oko pet milijardi evra banke. To praktično ne znači da su dugovi preduzeća i banaka samo njihova briga, jer ono što se događalo u prošloj i u ovoj godini govori da njihov problem očigledno postaje problem i države i građana.
Velika preduzeća, uvoznici i dužnici su se zaduživali u inostranstvu i izgrađivali razne nekretnine, a onda je nastupila kriza i sada jednostavno niti mogu da prodaju robu niti izgrađene poslovne i stambene kvadrate kako bi vraćali rate za preuzete kredite i zbog toga postoji pritisak odnosno zahtev od države da se zaustavi rast deviznog kursa a istovremeno oni isti kupuju te devize da bi vraćali dug i samim tim dovode do porasta kursa evra što praktično pogađa i državu i građane.
Moram takođe da napomenem, pre svega zbog javnosti, da ono što se deklarativno mislilo to je da će donošenjem Zakona o fiskalnoj odgovornosti biti uspostavljena jedna efikasna brana o preteranom zaduživanju države, da ćemo se nažalost uveriti da to baš i nije tako iako je zakon o fiskalnoj odgovornosti mnogim zemljama bio koristan.
Problem je taj što ne predviđa sankcije jer kako, na primer, da se sankcioniše ili Vlada ili ministar finansija ako se deficit u budžetu premaši? Osim osude poslanika iz SRS, a i nadam se javnosti, dakle, osude onih koji su krivi za deficit, takav zakon očigledno da neće moći mnogo da pomogne preteranom zaduživanju države.
Takođe, jedan od problema koji će se verovatno pojaviti jeste i taj da nas uskoro čeka i restitucija, a to će samo iziskivati nove troškove i države i pitanje kako će sve to moći da se do kraja vrati i da se uradi.
Posebno je opasno ono što nas očekuje u narednoj godini, jer u aprilu će se završiti tekući aranžman sa MMF i ako se budete držali te logike da se zadužujemo, da povećavamo plate, penzije, da dajemo subvencije, jasno je da će se to veoma loše odraziti na ekonomska kretanja.
Problem je taj što je potpuno izvesno da će dug Srbije i dalje rasti, kao i neizmirene obaveze iz godine u godinu. Prema zvaničnim podacima od donacija koje su preko NBS stizale u zemlju, ino-kredita, privatizacije i direktnih stranih investicija, od 2000. godine do prošle godine u zemlji se slilo neverovatnih 37 milijardi evra. Za dobar deo ili praktično za najveći deo tog novca se ne zna gde je i za šta je utrošeno.
Posledica svega toga je da će Srbija ući u dugotrajnu dužničku krizu, koliko god vi iznalazili nekakve parametre da predstavite javnosti da Srbija nije u toj opasnosti i relativno brzo, možda već koliko u narednih godinu-dve, mogao bi se ponoviti onaj scenario koji je imala i Rusija 1998. ili Argentina 2001. godine, ali da bi se sve to izbeglo, potrebna je pre svega jedna strategija izlaska iz ekonomske krize i niz pratećih odgovarajućih zakonskih akata.
Takođe, želeo bih ovom prilikom da istaknem da nova zaduživanja, s kojima se suočavamo na svakih mesec dana, treba usmeriti u infrastrukturne projekte, na restrukturiranje tržišno perspektivnih preduzeća, uz istovremeno informisanje javnih finansija i relaksiranje monetarne politike, što bi trebalo, po logici stvari, da privuče strane investicije. Ukoliko se to ne desi, Srbija će se naći na još lošijoj poziciji nego pre nailaska svetske ekonomske krize i kada će cena eventualnog izlaska biti i za privredu i za stanovništvo znatno viša.
Ono što takođe želim da istaknem jeste da se mnogo spekulisalo sa uzrocima nastanka ekonomske krize. Nije ona stigla iznenada. Mi smo već imali i ekonomsku i društvenu krizu, a neke američke obaveštajne službe su je najavile još jula 2005. godine u projekciji ekonomskih kretanja u svetu do 2020. godine i u njoj su Srbiji prognozirali spor ekonomski napredak uz isticanje da će do 2020. godine biti crna rupa na ekonomskom dnu Evrope. Dakle, sve do 2020. godine.
O tome i pored činjenice da je bio prvi otpis od 2,3 milijarde dolara duga od strane Londonskog i Pariskog kluba poverilaca, da spoljni dug Srbije dinamično raste u periodu od 2000. godine, to će možda samo potkrepiti jedna činjenica, a to je da je jednom prilikom zvaničnik Stejt departmenta Zbignjev Bžežinski rekao da treba ohrabriti zemlje Evropske zajednice da nastave sa davanjem kredita Srbiji jer će povećanje duga u određenom trenutku poslužiti kao sredstvo ekonomskog i političkog pritiska, što će biti korisno za omekšavanje države. Svedoci smo da je bio u pravu.
Sve ovo što je moglo da se čuje u principu ukazuje da je ključni problem srpske ekonomije taj što njen budžet, kompletna građevina države, penzioni fond su oslonjeni na jedan nedopustivo mali broj ljudi koji tu strukturu finansiraju i da je to odnos koji jednostavno ne može opstati i preti da u potpunosti uruši i ekonomski sistem i državu.
Bio je neodrživ i na početku krize. Sada je samo dodatno pogoršan ovakvom politikom koju vodi ne samo Vlada Mirka Cvetkovića nego sve ono sa čim smo mogli da se suočimo proteklih deset godina.

Iskorišćeno je 13 minuta i 40 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, na početku današnje rasprave ste rekli da danas raspravljamo o šest vrlo važnih zakona i kada smo sabrali sve one milione o kojima se radi u ovim zakonima došli smo do neke cifre od 325 miliona evra, koliko ćete danas zadužiti RS.
Šta čovek da kaže nakon tog podatka, a da ostane priseban, jer ste sa toliko ljubavi govorili o tim milionima, kao da se radi o direktnim javnim investicijama, o kreditima, odnosno kapitalu koji će biti uložen u srpsku privredu da svakom građaninu ove zemlje bude bolje.
Međutim, kapital o kome danas govorimo dolazi u ovu zemlju u obliku kredita, a krediti, gospođo Dragutinović, moraju da se vrate, pretpostavljam iz neke buduće štednje, pa vas molim da shvatite dobronamerno našu zabrinutost – da li će se ovaj novac investirati ili će se arčiti u vašim izbornim kampanjama?
Imamo iskustvo da se kurs dinara održava iz nekih sredstava koje su takođe došla u ovu zemlju u obliku kredita, pa vas molim da mi kažete – da li je dve milijarde i 300 miliona, koliko je uloženo u odbranu kursa u ovoj godini, pametno investirano?
Srbija je zadužena zemlja, a rekao bih i da je prezadužena, koja svoje dugove mora vraćati, nažalost, na teret penzija, zdravstvenog osiguranja, ulaganja u obrazovni sistem ove zemlje i niz segmenata društvenog života u Srbiji. Država se ne može razvijati besomučnim trošenjem. To ne biva ni u jednoj zemlji u svetu, pa neće biti ni u Srbiji. Ako grešim, molim vas da me ispravite.
Moje građansko pravo, a i obaveza kao narodnog poslanika jeste da javno raspravljamo o javnim investicijama i trošenju državnog novca, a vaša je zakonska obaveza da o tom novcu brinete kao da je vaš i da dostavite narodnim poslanicima sve tražene podatke i informacije. Zbog toga ću vam danas postaviti nekoliko pitanja za koje smatram da morate da imate odgovor, s obzirom da ste ministar u Vladi koja je Srbiju izvela iz krize i koja pretenduje da bude lider u Evropi.
Za koliko je smanjena državna administracija i kolike su uštede u budžetu RS njenim smanjivanjem? Šta podrazumeva reforma penzionog sistema, jer nam zaista nije jasno ovo što smo videli u medijima – šta su se sindikati dogovorili sa predsednikom Vlade, da li su potpisali neki sporazum?
Reforma penzionog sistema nije to što se poslanici PUPS-a odriču svoje plate jer pored toga primaju i svoje penzije. Kolika je ušteda u budžetu RS nakon sprovođenja nove reforme novijeg pravosuđa u najnovijoj Srbiji? Da li imate te podatke vezane za tužilački i sudijski turizam u Srbiji?
Koliko je ljudi u Srbiji izgubilo posao u 2010. godini? Koliko ljudi je dobilo posao u 2010. godini? Od onih 200.000 obećanih radnih mesta, kolega Senić je malopre rekao da se zaposlilo nekih 17.000. Koliko je ljudi izgubilo posao? Ne zna se, ali prema statističkim podacima svakih 12 sekundi zaposleni građanin Srbije u ovoj zemlji ostane bez posla. Za ovih desetak minuta koliko ću govoriti izračunajte koliko će ljudi ostati bez svog radnog mesta.
Koliko novca u Srbiji se izdvaja za narodne kuhinje i koliko je korisnika tih narodnih kuhinja koje imaju jedan obrok da bi mogli da prežive? Da li je svaki zaposleni u Srbiji zadužen sa određenim iznosom, prema nekim podacima do kojih sam došao je negde oko 2.000 evra po zaposlenom stanovniku Srbije?
Da li je tačno da je Srbija na 78. mestu, odnosno da deli od 78. do 84. mesta na listi država koje su opterećene korupcijom, zajedno sa Lesotom, Kolumbijom, Peruom i Tajlandom? Koliko se godišnje troši na javne nabavke? Prema podacima do kojih sam došao, to je negde oko 4 milijarde evra, a koliko tog novca bude potrošeno i nestane, odnosno pojede ga korupcija? Takođe prema podacima koje imam to je negde oko 20%.
Da li je vama kao ministru Slobodanu Milosavljeviću logično da Srbija uvozi mleko, hranu, vodu, struju? Vaš odgovor bi trebalo da bude da li to mleko koje uvozimo plaćamo osmesima, pezosima, dinarima ili evrima? Da li je došlo do pada ili povećanja poreskih prihoda? Da li je potrošnja veća od planirane? Da li je BDP manji od planiranog?
Koliko su za 10 meseci porasle potrošačke cene? Koliko će poskupeti grejanje i struja u ovoj zemlji? Pre neki dan smo videli da je za 30% poskupelo grejanje u Beogradu, Novom Sadu i još nekim gradovima, a pretpostavljam da će ova vlada Božić naredne godine čestitati građanima Srbije sa novim poskupljenjem cena struje.
Kolika je ciljana inflacija, a koliko ona iznosi danas i koliko će iznositi do kraja ove godine? Koliko košta hleb "sava" posle poslednjeg poskupljenja? Za koliko će biti smanjeni transferi lokalnim samoupravama? Govoriću o Čačku, gradu iz koga dolazim. Prošle godine su smanjeni transferi za 180 miliona dinara. Ove godine za 180 miliona dinara. Da li će to isto biti i naredne godine?
Da vam prevedem to i pokušam plastično da objasnim, to su za naš grad Čačak dva mosta manje na Zapadnoj Moravi. To je zatvoreni bazen koji nećemo izgraditi. To je niz vrtića koji nećemo moći da napravimo. To je dom za stara lica koji smo planirali da radimo, a nećemo moći zato što je ova vlada uskratila sredstva iz transfera.
Zašto ne objavite spisak, ukoliko ga imate, velikih preduzeća koja ne isplaćuju redovno plate zaposlenima i ne uplaćuju doprinose ovoj državi? Koliko zahteva za proveru je upućeno Upravi za sprečavanje pranja novca i na koliko tih zahteva je ova uprava dala svoj odgovor? Da li 300.000 dece u Srbiji i danas sanja čokoladu? Da li je Srbija lider u Evropi, a ako nije kada će to biti?
Da li je pređena gornja granica državnog duga od 45% BDP, bez obzira na koju metodologiju se pozivate? Da li je iznos godišnje rate za otplatu kredita prema BDP premašio stopu njegovog rasta, jer ako premašuje onda smo mi prezadužena zemlja? Da li je tačan podatak da smo prošlu godinu završili sa dve i po milijarde dolara dospelog neizmirenog duga? Koliko je javni dug Srbije i za koliko je povećan u odnosu na prošlu godinu? Koliki je unutrašnji, a koliko spoljni dug Srbije?
Šta nas čeka kroz nekoliko godina ukoliko se nastavi rast spoljnog duga ili to vas ne interesuje jer će 2012. godine biti neki izbori i nakon toga će finansije ove zemlje voditi neki drugi ministar? Koliko od ukupnog spoljnog duga duguje država, koliko privatni sektor, koliko preduzeća, a koliko banke i da li su dugovi banaka i preduzeća samo njihova briga? Mislim da nisu. To je briga i ove države i svih građana RS.
Da li su se velika preduzeća zaduživala u inostranstvu, podizala kredite da bi ovde gradila tržne centre i nekretnine i onda je nastala ekonomska kriza, ona ista za koju ste govorili da će nas zaobići, da je naša razvojna šansa, a sada smo odjednom izašli iz te nepostojeće ekonomske krize, i šta rade ta velika preduzeća pošto ne mogu da prodaju robu koju su nagomilali na svojim zalihama, ne mogu da prodaju kvadrate stambenog i poslovnog prostora? Oni vrše pritisak na državu da se održi stabilnost kursa i istovremeno kupuju te iste devize i na taj način utiču na porast kursa. To je takođe problem države i građane RS.
U protekle dve i po godine ova zemlja se samo zadužuje, a sada vidimo da ste rešeni da prodate i "Telekom" i sve to radite da bi i dalje besomučno trošili. To je potez očajnika na koji ne možemo ćuteći da pristanemo. Da li stvarno neko u Srbiji veruje da će ministar Mlađan Dinkić garantovati svojom časnom ministarskom rečju da će tih 900 miliona biti uloženo u infrastrukturu, a da ćete vi lično i Fiskalni savet, u kome vi lično sedite, kontrolisati kako se ta sredstva troše? Pri tom ne pominju se onih 500 miliona do milijardu i 400 za koliko ste planirali da prodate "Telekom". Jedan državni sekretar u ovoj vladi je rekao – kada donesemo Zakon o fiskalnoj odgovornosti neće više biti krize u Srbiji.
Genijalna izjava, priznajem, ali molim vas, ako nije on u mogućnosti da nam odgovori, recite nam vi – da li smo izašli iz krize? Takođe vaš državni sekretar, gospodin Ilić, u maju je izjavio da bi Srbija do 2015. godine trebalo da ograniči javnu potrošnju i svede budžetski deficit na 0,75% BDP.
Recite mi, gospođo Dragutinović, kako ova skupština da kazni vas i ovu vladu ukoliko ovu granicu koja je propisana zakonom premaši i deficit u budžetu bude veći? Ne postoje kaznene odredbe u Zakonu o fiskalnoj odgovornosti, koji ste usvojili pre desetak dana u ovom parlamentu. Ne očekujem odgovor, ali moram još nešto da vas pitam, jer sledeća godina je predizborna. Verovatno će biti i izborna.
U aprilu prestaje aranžman sa MMF, da li to znači da onda ulazite u nove egzibicije, u nova zaduživanja, u porast plata i penzija samo da se to građanima dostavi pred izbore, u neke nove subvencije, start ap kredite kojima će ljudi finansirati svadbe svoje dece, letovati u Grčkoj i trošiti taj novac na ko zna koji način?
Gospođo Dragutinović, deficit u budžetu Republike Srbije možda možete da pokrijete kreditima i zaduživanjima, ali nema tih para kojima možete da pokrijete deficit nacionalnog dostojanstva i sramotu koju je ova vlada nanela građanima Srbije i državi Srbiji.

Deset minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Miloš Radulović.

Ovu raspravu trebalo je da vodimo 4. novembra, tačnije prošli četvrtak. Međutim, tada je predsedavajuća, obrazlažući zašto ne možemo da vodimo raspravu, rekla da je gospođa Dragutinović bolesna i da je to razlog zašto mi ne vodimo raspravu. To je opravdano.
Ali, ovo je jedini ministar koji dolazi ovde sa predlozima zakona, a da nema spremnosti drugih članova Vlade da u njenom odsustvu brane zakone koje ona ovde predlaže. To je zaista čudno, kao što je čudno i ovde i što nas brine, da od predstavnika vladajuće koalicije trenutno, zajedno sa vama, gospodine predsedavajući, u sali je prisutno šest poslanika. To je stvarno sramotno i pitam se, gospođo Dragutinović, čiju vi podršku imate ovde za predlog ovog zakona koji je uzburkao javnost?
U medijima se u velikoj meri pričalo upravo o ovim zakonima, a pre svega, o zakonu koji se odnosi na pokriće budžetskog deficita. Mi danas ovde raspravljamo o Zakonu koji se odnosi na kreditna zaduženja u 25 partija, po 10 miliona evra, odnosno 250 miliona evra za pokriće budžetskog deficita.
Gospođo Dragutinović, jedno pitanje, ako možete da odgovorite građanima, a i nama poslanicima – koliko se od početka godine ova država, odnosno ova vlada zadužila za refinansiranje svojih obaveza, likvidnost i pokriće budžetskog deficita? Ja ću da vam kažem. Šest stotina pedeset miliona evra do sada, sa ovih 250 miliona evra, dolazimo praktično do cifre od milijardu ili tačnije 900 miliona evra je kreditno zaduženje Republike Srbije za pokriće budžetskog deficita i refinansiranje obaveza, odnosno i likvidnost.
Do kraja godine sigurno nas očekuju ovde i nova kreditna zaduženja po pitanju budžetskog deficita. Ono što nas brine, očigledno je da ste vi izgubili kredibilitet i da sve teže dolazite do para. Ovog puta ste nekako uspeli da nahvatate, tako da kažem, ovih desetak banaka i da od njih uzmete kredite pod izuzetno nepovoljnim uslovima. Prosečna kamata za te kredite je 6,3%. Gospođo Dragutinović, to su izuzetno nepovoljne kamate.
S druge strane, imamo i nešto što je promenljivo, a to je tromesečna promenljiva referentna kamatna stopa koja se odnosi na evro, koji je u ovom trenutku 1,2%. Pre samo par meseci je bila 0,7%. Pitanje je koliko će još da poraste.
Zašto ne kažete koliki su troškovi ovde za ove kredite? Troškovi za ove kredite koje će da plati država su milion evra. To odlično znate. Kako ste vi pokušali da pokrijete budžetski deficit? Pokušavate da pokrijete budžetski deficit i ogromnu javnu potrošnju da pokrijete emitovanjem hartija od vrednosti.
Međutim, to vam sve teže ide, iz prostog razloga što je sve veće nepoverenje u ovu vlast koja iz dana u dan pokazuje da je sve nesposobnija i da nije u stanju da zadovolji i artikuliše potrebe građana. Zbog toga je sve manje interesovanja.
Gospođo Dragutinović, vi ste, odnosno ova vlada, primera radi, 21. oktobra ove godine prodali 1,16 milijardi dinara godišnjih državnih zapisa, odnosno od ukupne emisije, svega 38,63% sa kamatom od 13,2%. Prodali ste 22. novembra šestomesečne zapise u vrednosti od 2,9 milijardi dinara ili 58,2% od ukupne emisije sa kamatom od 11,30%.
Šta je rezultat toga? Kakav zaključak imaju građani? Gubi se poverenje u ovu vladu i narod gubi poverenje, odnosno banke gube poverenje u dinar.
Vi mislite da od prodaje hartija od vrednosti u ovoj godini prihodujete od 175 do 180 milijardi dinara, je li tačno? Koliko ste prihodovali? Koliko vas čekaju obaveze koje morate da izmirite po osnovu ranije emitovanih hartija od vrednosti – 40 milijardi dinara. Kako ćete to da vratite?
Mislim da, konačno, a i rekli ste da ste Hari Poter, da vi možete da pomognete građanima Srbije. Ovde morate da izmislite neku hemiju da izvadite građane iz bule. Ali, ne vidim način. Ne vidim način, osim da se vi, gospođo Dragutinović, sve više i više zadužujete.
Za krpljenje rupa, u budžetskom deficitu vam je potrebno oko 1,5 milijardi evra. Ko će da plati taj ceh? Građani Srbije. Da je to problem za ovu vladu, nije ni čudo. Uveravali ste nas da nismo visoko zadužena zemlja, da vaše Ministarstvo finansija može da iscedi 4,8% od BDP za pokriće budžetskog deficita i za prekomernu javnu potrošnju.
Dajte da pogledamo koliki je javni dug i koliko, u stvari mi dugujemo. Prošle godine, gospođo Dragutinović, dugovali smo na kraju godine 9,85% milijardi evra. Na kraju avgusta smo dugovali 10,4 milijarde. Na kraju septembra ove godine javni dug je 11,62 milijarde evra.
U odnosu na prethodnu godinu, ako pogledamo septembar, zadužili ste se i povećali javni dug za 1.780.000.000 evra. Za prošlu godinu, odnosno za prošli mesec, odnosno za avgust mesec ste povećali javni dug za čitavih 680 miliona evra. Ono što je isto za sve nas alarmantno i što nas upozorava, to je gospođo Dragutinović, da imamo Zakon o fiskalnoj odgovornosti koji smo usvojili pre dvadeset dana u ovoj skupštini, tačnije pre mesec dana, koji ograničava budžetski deficit na 45%, odnosno javni dug na 45% BDP.
Šta je ovde problem? Kažete da je javni dug 11,62 milijarde. Međutim, gde je ovde dug prema MMF od 1.460.000.000? Gospodin Bajec računa da vi uvažavate i njegovo mišljenje, on je vaš kolega koji učestvuje u pregovorima sa MMF. On kaže, gospođo Dragutinović, da je dug prema MMF isto javni dug.
Ako zberemo ovaj dug od 11,62 milijarde i milijardu i 460 prema MMF, dolazimo do cifre od preko 13 milijardi evra. Dug više nije 45% BDP, nego premašuje tu cifru. Za to mora neko da odgovara. Zato je zakon jasan, za prekoračenje svih obaveza koje su mimo zakona. Ko će da odgovara? Spoljnotrgovinski dug je preko 24 milijarde, a o tome upozoravaju najpoznatiji ekonomisti Srbije, kažu da je Srbija već visoko prezadužena zemlja i da je preko 78% BDP, da se tretira kao dug koji tu zemlju dovodi u visoko zaduženu zemlju.
Da li do kraja godine, trebalo bi da date odgovor ovde svima nama, treba da vratimo tri milijarde evra duga? Kako ćete to da vratite? To su obaveze koje ova država, odnosno ova vlada ih je preuzela i vi to morate da vratite. Trebalo bi da dođu ovde gospoda iz vladajuće koalicije i da zajedno sa vama građanima Srbije odgovore kakva je hemija da se ti dugovi vrate.
Devizne rezerve su smanjene i one su sa 10 milijardi konačno sišle ispod devet milijardi i 800, i ako od toga, gospođo Dragutinović, odbijete rezerve koje banke imaju, neto deviznih rezervi je oko pet milijardi. Ne možemo da očekujemo neki devizni priliv, izuzev zaduživanja, a vidim da ste spremni i prosto ste u niskom startu da krenete u što veće zaduživanje i da bacite nov namet na ovaj narod. Deficit je ogroman i prošle godine je bio preko pet milijardi evra. Smanjile su se obaveze, odnosno mislim na inostranstvo i prošle godine od naših građana smo imali tri milijarde i 800 miliona evra, a to su naši građani iz dijaspore doneli ovde u zemlju.
Ove godine za prvih devet meseci imate samo milijardu i 800 miliona.
Gospodin Cvetković je, obraćajući se stranim investitorima u sredu 27. oktobra, između ostalog, izjavio da je ekonomska kriza u Srbiji prošla i da je Srbija iz krize izašla sa manje posledica od drugih zemalja. Kakvo je stanje u Srbiji? Preko 200 hiljada ljudi je ostalo bez posla, a samo u julu ove godine 25.761 je ostao bez posla. Srbija u Evropi ima najveću stopu inflacije. Plate su najniže u Evropi. Cenovnici su nabijeni do maksimuma, poskupljenje hrane, grejanja, nemamo mleko. Korupcija je pojela preko 11 milijardi evra.
Gospođo Dragutinović, pitao sam vas i trebalo je da mi odgovorite, jer vi ste član upravnog odbora Fonda za razvoj, šta je sa novcem iz Fonda za razvoj koji je upotrebljen za trajna obrtna sredstva?
Podsetiću vas da je predsednik upravnog odbora Fonda za razvoj gospodin Dinkić, da su članovi upravnog odbora gospodin Milosavljević, gospodin Mrkonjić, gospodin Ljajić, gospodin Ugljanin i vi. To su sve ministri u Vladi, zajedno sa potpredsednikom.
Da zaključim, kada će se pred poslanike u ovoj skupštini, kada ćete da izađete sa rebalansom budžeta? Vi debelo premašujete budžetski deficit, a rokovi su vam odavno prošli. Ne mislim samo da su vam ti rokovi prošli, jer ovoj vladi su, gospođo Dragutinović, svi rokovi prošli. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nama prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96? (Da.) Reč ima gospodin Obradović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, ovo bi trebalo da bude jedna od najvažnijih rasprava koju Skupština vodi ne samo ovde, nego svuda u svetu. Kada se raspravlja o ovako velikim sredstvima i o zaduživanju koje je dugoročno i trajno, to bi trebalo da ima najveću pažnju.
Na početku sam upozorio na nedostatke naše procedure. Vi ste se obratili na samom početku, obratiće te se i na samom kraju i to je onda ozbiljan nedostatak naše procedure u Skupštini i ozbiljan nedostatak shvatanja demokratije. Valjda je smisao da ovo bude komunikacija koja će dovesti do toga da zakoni budu bolji, ne mislim da je smisao da vi kažete svoje, a mi svoje i da svako dalje radi svoj posao.
To ne treba da čudi, tim pre što u današnjim novinama, imate u "Politici" izjavu gospodina Stamenkovića koji je član Ekonomskog saveta Vlade. Razumem da ne slušate opoziciju, ali on kaže da za dve i po godine koliko postoji taj pompezno najavljivan savet, da se sastao samo tri puta. Jedna je stvar što vi ne slušate nas, nego vi ne slušate ni sami sebe. Za razliku od većine govornika, ja se ne slažem da ste vi krivi. Mislim da je kriva Vlada.
Ova vlada je napravljena da ne bude Vlada i ova vlada je napravljena da pravi izgovore.
Nijednoj zemlji ne trebaju izgovori. Nama trebaju rešenja za probleme. Mi smo danas raspravljali o setu zakona. Samo ovaj zakon koji donosi zaduživanje od 250 miliona evra i kada prebrojite svako slovo, on ima svega dve strane, a svako slovo zadužuje Srbiju za osam i po hiljada evra. Dakle osam i po hiljada evra je prosečna dvogodišnja plata u Srbiji.
Sada mi recite da li toliko zaduženje zaslužuje ovakav način diskusije, ovakvu raspravu? Koliko su ozbiljni problemi, možemo da nabrajamo koliko god hoćete, pa od toga da li će biti nestašice mleka, da li ćemo da ga uvozimo, nestašice mesa u prodavnicama. Pogledajte šta se dešava sa mostom na Adi.
Na tenderu je rečeno da košta 120 miliona evra, procena je bila da košta 160 miliona evra. Već danas prema izjavama ljudi iz gradske uprave, on košta 290 miliona evra, bez troškova zaduživanja. Most će biti završen, ali neće moći da se stigne, jedino liftovima, jer nije završena ni leva ni desna strana. To ćemo da radimo naknadno, novim tenderima. Da li su to oni infrastrukturni projekti koji trebaju Srbiji i koji treba da nas izvuku iz krize?
Sva ona pitanja koja sam postavio na početku, očigledno nemaju odgovor do samog kraja ove rasprave, jer posebno je pitanje, da li je Srbija visoko zadužena zemlja ili nije. Znam da vi cenite gospodina Pavla Petrovića i on je bio vaš profesor. On je napravio jednu vrlo interesantnu izjavu, a poziva se, ne znam da li ste imali prilike da vidite, naučni rad profesora sa univerziteta na Harvardu, jer oni su pravili analizu za poslednjih nekoliko stotina godina, rizik kada zemlja upada u krizu na bazi zaduživanja.
Dakle, 20% državnog duga, ali i privatnog duga, jer ova kriza je pokazala, kada su zaduženja velika i privatni dug poprima određene dimenzije državnog duga. Dvadeset odsto zemalja je imalo problema, upadalo je u dužničke krize kada je dug dostizao 20% BDP. Dalje, 32% zemalja je upadalo u dužničku krizu i u probleme sa otplatom duga, kada je dug bio između 40 i 60%, a 16% kada je taj dug bio veći od 80%. Ukupan spoljni dug Srbije je oko 80%, a verovatnoća pojave dužničke krize je oko 75%.
Prilično veliki nivo i prilično ozbiljna situacija koja bi sve nas trebalo da navede, ako ništa drugo bar da ozbiljno razmišljamo, tim pre što je ova zemlja već imala iskustva koja mi nismo zaboravili, a to je na koji način država pokušava da pojede unutrašnji dug, tako što naduva inflaciju, ta inflacija u početku svima odgovara, ta inflacija pojede unutrašnji dug, a na kraju pojede i čitavu zemlju.
To što u ovom trenutku inflacija zbog likvidnosti odgovara i nekim firmama, odgovara i budžetu, dugoročno to nije apsolutno nikakvo rešenje. Dugoročno to vodi samo u spiralu smrti.
Kada će ova zemlja izaći iz problema? Kada date odgovor na pitanje koliko je ljudi ostalo bez posla. Nekoliko mojih kolega prethodnika je govorilo o tome da je ostalo 200.000 ljudi bez posla u Srbiji. Koliko od tih je zaposleno u državnim firmama i u javnom sektoru? Mislim nijedan, nije nijedan. Dok god ljudi koji rade i koji treba da donose rast BDP imaju stoprocentni rizik, a dokle god država ne rizikuje i ne odgovara ni za šta, nećemo moći da izađemo iz problema.
Nemamo danas odgovor i ne znamo posle ove rasprave koliki je ukupan državni dug. Mi danas znamo da je pre deset dana deficit budžeta bio 98 milijardi. Danas se zadužujemo za 25 milijardi novih ili 250 miliona evra, a pri tom ne znamo koliko će otići na refinansiranje, a koliko će otići na deficit. Da li to znači da će biti prekršen Zakon o budžetu? Da li to znači da Skupština Srbije nema odgovor na pitanje gde idu te pare? Da, znači, jer Ustav je vrlo jasan u članu 92 – Skupština donosi budžet, a budžet prikazuje sve prihode i rashode.
Da li mi znamo koliki su ukupni rashodi? Ne znamo, jer ne znamo koliko ide na refinansiranje. Recite nam od ovih 250 miliona evra koliko ide na refinansiranje, koliko ide na deficit? Mi to ne znamo danas, to nigde ne piše. To što kažete da će to biti tako ispunjeno, jer je to dobra praksa, to jedna stvar. Vi ste prekršili Zakon o budžetskom sistemu jer niste nam dostavili budžet pre deset dana, niste nam dostavili završni račun, niste nam dostavili konsolidovani završni račun. Da li je tako? Jeste, tako je. Kako onda možete da kažete?
Šta ćemo mi uraditi? Kako ćemo zaštiti Skupštinu od ovakve Vlade? Mi ćemo već sutra uputiti pismo svim poslaničkim grupama, iz prostog razloga što ukazuje na to da će biti prekršen budžet i da će biti prekršen Ustav. U trenutku kada zakon bude donet, ako ne bude usvojen rebalans budžeta u međuvremenu, obratićemo se Ustavnom sudu, jer nam je to jedina barijera da demokratskim putem zaštitimo ovu državu od ovakve Vlade. Pokušaćemo da se borimo i na takav način, a generacije koje dolaze, one će rešavati sve ove probleme i biće suočene sa svim onim što ste im vi nametnuli u ovih nekoliko godina koliko ste na vlasti.

Gospođo Dragutinović, da li želite da odgovorite? (Da.) Reč ima ministarka Diana Dragutinović.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, bez obzira sa koje strane bili i bez obzira na broj, kao što sam i očekivala od opozicionih poslanika, kritika je bila usmerena uglavnom na dve stvari, na zaduživanje države i na zaduživanje države po komercijalnim uslovima, pa bih iskoristila ovu priliku, bez obzira na broj poslanika u sali i bez obzira sa koje su strane, da vas podsetim šta je to fiskalna politika.
Znači, definicija fiskalne politike u svakom udžbeniku jeste korišćenje poreske politike, politike javnih rashoda i zaduživanja u funkciji makroekonomske stabilnosti, zapošljavanja i rasta. To piše u svakom udžbeniku. Na taj način diskusije koje govore o tome da je zaduživanje nešto što je sramotno, što niko živ ne radi na ovom svetu, no samo Srbija, time padaju u vodu. Dovoljno je pogledati samo definiciju u bilo kom udžbeniku o javnim finansijama.
Kako izgleda ta fiskalna politika i šta se radi u uslovima recesije ili slabog ekonomskog rasta? Rastu javni izdaci, raste deficit i moraju se naći izvori za pokrivanje deficita. Naravno da nema besplatnog ručka i naravno da kada imate deficit možete da koristite samo dva izvora – zaduživanje ili privatizaciju. Nije sporno, mislim, u 21. veku zaduživanje per se i nije sporno zaduživanje bilo kog ekonomskog subjekta, porodice ili privrede.
Što se javnog duga tiče, podsetila bih sve nas zajedno da postoje različite definicije. Kada me pitate koliki je javni dug, stvarno ne znam šta vi o tome mislite. Izvinjavam se što ću koristiti različite definicije, a mogu vam onda reći koliki je dug onaj na koji zapravo mislite.
Postoji dug države i to direktni i indirektni. Postoji javni dug koji uključuje dugove javnih agencija, na primer NBS. Postoji, naravno, spoljni dug koji može biti državni, može biti javni, može biti i privatni. Taj privatni može biti dug banaka i može biti dug preduzeća. Ne znam šta me pitate.
Ali, ako me pitate koliki je dug onaj dug države koji ima veze sa fiskalnom politikom, ja ću vam iskreno reći da taj dug koji ima veze sa fiskalnom politikom jeste u ovom trenutku 11,6 milijardi evra, jeste u ovom trenutku 38% društvenog proizvoda, jeste u ovom trenutku dug koji je porastao od 2008. do 2010. godine za skoro 10 procentnih poena.
Isto tako jeste i javni dug koji je ispod granice manje zaduženih zemalja koji je 48% društvenog proizvoda i čak i meren učešćem tog duga u izvozu, pošto mi nismo izvozna privreda, je daleko manji od dugova manje zaduženi zemalja. Dakle, postoji taj odnos koji kaže da je 135% odnosa duga i izvoza nešto što predstavlja manje zaduženu državu. Mi smo u ovom trenutku na 100%.
Dakle, ne znam da li se radi o zloj nameri ili o nedostatku činjenica, ali definitivno je sigurno da prosto ne postoji pravilo koji je dug visok ili nizak, koji je deficit visok ili nizak, postoji nešto što se pre krize zvao mastriht, što postoji i sada i što kaže da visina javnog duga, a ne privatnog, ne bi trebala da bude veća od 60% i deficit od 3%.
Hoću da kažem da postoje zemlje čiji su dugovi značajno veći. Recimo, Japan ili Nemačka. Postoje dugovi i u tim zemljama i dalje postoji visoka tražnja za državnim obveznicama.
Isto tako opet moram da kažem da je i Titanik najveći, najbolji, tehnički najsavršeniji brod sagrađen, niko nije mogao da pretpostavi da će mu se nešto desiti, ali desilo se.
Kada govorim o tome da se javni ili državni ili dug opšte države povećao, ali da opet nije visok u međunarodnim razmerama, možda bi trebalo da kažem nešto i o samom spoljnom dugu i nešto o tzv. privatnom dugu.
Znači, svi smo svedoci da se javni dug povećao i da se dug države povećao. Niko od vas nije rekao da se privatni dug, na primer, smanjio. Znači, privatni dug se smanjio za oko milijardu i po evra, isto u ovom periodu od 2008. do 2010. godine.
Takođe, kada uporedite koliki je dug tog kredita koji su uzeli naši građani i naša privreda, to je najmanje u Evropi. Kada uporedite naš spoljni dug sa deviznim rezervama, i neto i bruto, kako god ih računate, to je skoro najniže u Evropi.
Svi ovi pokazatelji, svidelo se to nekima ili ne, govore da se mi nalazimo na nekoj donjoj lestvici. Kad je u pitanju dug opšte države, samo tri zemlje u ovom trenutku imaju dug manji od našeg. Mi ipak živimo među drugim zemljama, živimo onako kako radimo i plate koje imamo su rezultat naše produktivnosti. Znači, da položite, gospodo, ispit, treba prvo da naučite. Znači, da zaradite, treba prvo da obezbedite odgovarajući rast produktivnosti.
Zašto će se upotrebljavati ove pare? Znate, pare dolaze na nešto što se zove konsolidovani račun trezora. Bile one devizne, bile one dinarske, sve se sliva u jednu kasu koja se zove konsolidovani račun trezora. Zašto se one upotrebljavaju? Samo za one namene koje su definisane Zakonom o budžetu.
Bile su, takođe, kritike upućene na to da se država komercijalno zadužuje, pretpostavljam da komercijalno znači tržišno, moram da napomenem da je emitovanje državnih hartija od vrednosti takođe zaduživanje i da, sa aspekta zaduženosti jedne države, nema nikakve veze da li emitujete državne hartije koje kupuju banke ili fizička lica ili pravna lica ili se prosto zadužite uzimajući kredit kod banaka.
Naravno da se sve države zadužuju po tržišnim uslovima i najveći broj njih, mogu da kažem da smo mi imali, krupna je reč sreća ali, recimo, imali smo malo sreće tako da smo obezbedili deo tog kredita pod povoljnijim uslovima od onih na tržištu, to je više izuzetak nego pravilo, to se odnosi na ruski dug, na kineski dug i to se odnosi na druge kredite koje uzimamo od Svetske banke, međunarodnih finansijskih institucija. Svi ostali krediti naravno da se uzimaju pod tržišnim uslovima.
Naravno da i mi, kad uložimo našu štednju, očekujemo tržišnu kamatnu stopu, a opet kamatna stopa u svakom tržištu zavisi o dobro poznatih razloga. Pa kada očekujemo da naša kamatna stopa treba da bude niska, treba da znamo kako se kamatna stopa formira. Ukoliko kamatnu stopu formirate na osnovu izvora koje imate, vlastitih, domaćih, treba da se podsetimo kolika je kamatna stopa na deviznu štednju koja predstavlja još uvek osnovni izvor štednje našeg stanovništva.
Znači, ovom trenutku 5, 6, 7,5%. Kredit ne može biti jeftiniji od toga, jer na to treba dodati obaveznu rezervu koja u ovom trenutku iznosi 25% , naravno maržu banaka i onda dođete do cene kredita.
Kada računate na sredstva koja su iz inostranstva da bi povećali priliv deviza, morate voditi računa o ceni izvora, to je euribor, koji u ovom trenutku zaista jeste mali, ali je naglo počeo da se povećava za 20 baznih poena u periodu od šest meseci, morate imati u vidu premiju rizika.
Neko je ovde pomenuo da je čudno da se JAT zadužio po povoljnijim uslovima nego država, to je samo bio trenutak pregovaranja, kada se pregovaralo za kredit, kada je JAT u pitanju, a kada za državu. Do negde aprila premija rizika je padala. Premija rizika znači jeftinija sredstva iz inostranstva.
Od maja premija rizika raste ne samo za Srbiju, za sve zemlje u regionu, kao posledica grčke krize i, zašto da ne priznamo, kao posledica uticaj grčke krize na mišljenje investitora da ovaj region još uvek nema snagu da se izbori i da ima dinamičniju stopu rasta u budućnosti.
Za koliko se povećala premija rizika? Za 145 baznih poena i to je upravo ona razlika koja je opredelila nižu kamatnu stopu za javno preduzeće JAT i višu za finansiranje deficita. O tome da li treba uzimati kredit, odnosno da li treba država da daje garanciju za JAT, objasnila sam da je to samo jedan od nekoliko koraka koji se preduzima da bi ova kompanija nekako stala na vlastite noge. Mi svi dobro znamo i nema šta da se krije.
U oblasti javnih preduzeća i uopšte infrastrukture, i kada pogledate izveštaj Evropske banke za obnovu i razvoj, videćete da Srbija nije mnogo učinila u proteklih desetak godina ali, naravno, u tome nije usamljena i naravno reforma u oblasti javnih preduzeća su najteža.
Ali, ono što ona zaista u ovom čini i objasnila sam sve korake šta se čini, podsetila bih na moj omiljeni primer, možda nije primeren Srbiji i još neki su imali primer Švajcarske, koja je inače poznata kao zemlja koja krupne odluke ne donosi sa parlamentom, donosi samo uz referendum, koja donosi odluke o promeni poreskih stopa, o povećanju javnih izdataka, ne preko parlamenta nego kroz referendum. To samo na prvi pogled izgleda skuplje.
Tako je jedna Švajcarska odlučila da "Sviser" propadne, da bankrotira, prodala je tu imovinu, ali je sama ponovo osnovala novu kompaniju koja se zvala "Svis" i koja je negde do 2006. godine poslovala sa gubicima, sve gubitke pokrivala, bila je 40% vlasnik Švajcarska, koja izuzetno ceni novac svojih poreskih obveznika.
Dobro je izmerila prednosti i nedostatke, odlučila se o strategiji koja je značila preuzimanje "Svis" od strane "Lufthanze" i prvi put od 2006. godine, sa novom strategijom, "Svis" u rukama "Lufthanze" je ostvario dobit. Nadam se da će sa ovim merama Vlade slično se jednog dana desiti nacionalnoj aviokompaniji.
Bilo je mnogo pitanja koja govore da su Srbiji potrebna rešenja, kao da postoje tačna rešenja, a da Vlada namerno neće da obezbedi rešenja. Podsećam vas da se kreatori ekonomske politike suočavaju zaista sa teškim izborima i sa međusobno konfliktnim ciljevima. Kad kažem međusobno konfliktnim ciljevima, to znači da ne možemo postići i jedan i drugi, i to ne samo mi nego bilo koja vlada, možemo nešto i od jednog i od drugog, naći neku svoju tačku na toj krivi koja se zove "trejd-of" ili odnosi razmene.
Uzimamo kredit koji, u suštini, predstavlja devizni kredit, a javno govorimo o deevroizaciji. I sama se tu nalazim negde prozvanom i sama sam veliki zagovornik deevroizacije, jer znam sve pozitivne strane toga, znam da je što manji stepen evroizacije privrede i bankarskog i finansijskog sektora, veći je prostor da monetarna politika bude efikasnija.
Sa druge strane, mislim da je i sama država dosta učinila samo preko strukture javnog duga. Podsećam da 2008. godine, kada je učešće javnog duga u društvenom proizvodu, odnosno duga konsolidovane države bio 28%, svega 2% društvenog proizvoda je bio dinarski dug. Danas, pri značajno većem dugu od 38% društvenog proizvoda, gotovo 15% je dinarski dug. Dakle, država je povećala dinarski deo duga i smanjila učešće deviznog.
Takođe, 2009. godine država, pri odobravanju subvencija za različite vrste kredita, investicionih, za likvidnost, itd, odobrava subvencionisane kamatne stope samo za dinarske kredite. Međutim, sa druge strane, ukoliko hoćemo da analiziramo šta su bili uzroci nedavnog povećanja inflacije, kad kažem nedavnog, ovog što se dešava od jula pa do sada.
Neko me je pitao da li znam kolika je ciljana inflacija, naravno da znam kolika je ciljana inflacija, naravno da znam koliki je raspon i naravno da znam da smo iznad tog raspona sada. Postoje razlozi zašto se to desilo. Kad hoćete da vidite šta je iza tog povećanja inflacije, videćete da je to kretanja kursa i da je to kretanje cena, pre svega poljoprivrednih proizvoda, pretpostavljam zbog lošije ponude poljoprivrednih proizvoda ove godine.
Dakle, imate sada dva konfliktna cilja. Ako je na inflaciju najviše uticao kurs, a pritisci na kurs su normalni u privredi koja je više uvozno nego izvozno orijentisana i koja više nema, kao ni druge privrede, tako veliki priliv kapitala, smanjena je ponuda deviza i zato je konstantan pritisak na kurs. Ono što smo mogli da uradimo jeste da povećamo tu ponudu deviza. Ovo je bio jedan od načina, da tako smanjimo pritisak na kurs i tako vratimo inflaciju na ono što smo ciljali.
Takođe, o samoj fiskalnoj politici, opet kažem, tu je pred kreatorima ekonomske politike neka vrsta izbora, nema jednoznačnog rešenja. Treba da održavate dovoljnu podršku još uvek slaboj ekonomiji a, sa druge strane, da stvorite održiv fiskalni okvir. Takođe, i ova i svaka država mora da balansira između smanjenih rashoda, s druge strane, između socijalne kohezije.
Nažalost, nema predstavnika LDP. Naravno, uvek sam spremna za dobre predloge i znam da je LDP imao svoje predloge. Komentarisala bih samo možda dve stvari. Mislim da je lako reći, sama sam to učinila, da nam je potrebna javna potrošnja ispod 40% društvenog proizvoda.
Idete još dalje, pa kažete ne 40%, najbolje 36% BDP. To dobro zvuči, lično bih takođe volela, ali to onda suštinski pogađa živote svih naših ljudi. Volela bih da znam šta u takvom odnosu, recimo, kad imate javnu potrošnju 36% znači ulaganje u humani kapital? Koliko bi predlagač ovakvog predloga ili skice javne potrošnje rekao da treba uložiti u obrazovanje, zdravlje?
Koliko bi on isto rekao, kolike su potrebne subvencije i da li su potrebne subvencije našoj poljoprivredi i našem važnom resursu? Koliko treba izdvojiti za našu profesionalnu vojsku? Da li treba da poštujemo Ustav i transferišemo 7% budžeta RS Vojvodini? Da li treba da poštujemo sve zakone i izdvojimo 1,7% BDP lokalnim samoupravama? Da li zaista neko ozbiljno misli da treba smanjiti značajnije administraciju? Da li zna da ta državna administracija znači poreska uprava, one ljudi koji treba da prikupe poreske prihode, carinsku upravu, trezor, preko koga se obavljaju sva plaćanja i primanja?
Da li neko zna koliko je ljudi, koliko ljudi zavisi od socijalne zaštite? Da li neko misli u ovoj državi da se socijalna zaštita visoka? Da li je treba zaista smanjiti? Da li neko zna da ovde ima 55.000 ratnih i civilnih vojnih invalida? Da ima 35.000 majki koje su zaposleni i koje rađaju decu? Da ima 65.000 onih majki koje dobijaju materinski dodatak, da ima 400.000 dece koja dobijaju dečiji dodatak, da ima 70.000 porodica koja primaju materijalno obezbeđenje, 50.000 ljudi starih, nemoćnih kojima je potrebna tuđa neka i pomoć. Ima nažalost napuštene dece. Ta napuštena deca najbolje rastu uz porodice. Potrebne su hraniteljske porodice.
Kada to sve stavite na jedno mesto i kada shvatite koliko je prava u odnosu na diskreciju države, da je to 4,5 naspram 0,5 ili da je svega 14% diskrecije, ono što se zove politika Vlade, shvatićete da nije dovoljno samo reći da država treba da bude 36%, da treba reći koliko čega. Ja sam uvek spremna na taku vrstu razgovora.
Takođe, sve mere koje se predložene bile su mere koje su definitivno uticale na smanjenje poreskih prigoda, ukidanje PDV na osnovne životne namernice, smanjenje doprinosa, niži porezi za mlade radnike, zaista bih bila poslednja koja bih mogla da kažem da to nisu dobri predlozi.
Uvek je bolje imati niže nego više poreske stope, ali poreski prihodi jesu ono što opredeljuje nivo raznih rashoda ili obrnuto, javni rashodi zavise od poreskih prohoda. Dakle, ne možemo samo govoriti o smanjenju poreskih stopa, o smanjenju javnih prihoda mi moramo uvek voditi računa o tome da to uvek u svakom trenutku dovodi u pitanje ostvarenje različitih socijalnih prava.
Mnogo ozbiljnih pitanja je postavljeno u kratkom vremenskom periodu. Kada tako neko vam postavi veliki broj pitanja uvek se pitate da li zaista želi da čuje istinu, odgovor, a moraću da kažem na šta su me podsetila u jednom trenutku pitanja koja su se ticala javne potrošnje. Znate, postoji veliki broj država koji je u određenim trenucima bio u nekoj vrsti krize i to je zahtevalo ozbiljna fiskalna prilagođavanja.
Pitanja koja su ovde meni bila postavljena podsećaju me na to da recimo istovremeno kada svi znaju da javna potrošnja mora biti manja i država se recimo odluči i smanji javnu potrošnju, onda se uvek nađe neko da pronađe nekog ko je pogođen smanjenjem javne potrošnje, pa da pokaže da je neka majka ostala bez posla, da su neki dečiji dodaci u siromašnoj porodici smanjeni. Znači, uvek imate dva ugla posmatranja o istoj stvari.
Naravno da znam većinu odgovora na postavljena pitanja, znam da je donet zakon koji je ograničio broj zaposlenih u državnoj administraciji, da je to 28.400, znam kolike su uštede. Nisu velike, ali kao što je jedna poslanica rekla – nema male uštede. To su 2,7 milijardi dinara.
Nije mi poznat podatak o smanjenju broja zaposlenih, za mene ono što je validno jesu podaci koje ima Nacionalna služba za zapošljavanje. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje nema porasta nezaposlenih, čak mogu da vam kažem i sledeću stvar prema poslednjim podacima za Nacionalnu službu za zapošljavanje radi pokrivanja kompenzacije za nezaposlene trebalo je da se ove godine iz budžeta RS izdvoji 20 milijardi dinara, izdvojiće se 18 milijardi dinara što znači da smo planirali u budžetu porast broja nezaposlenih, a on se nije desio.
Naravno, da znam stanje javnih prihoda, znam da su budžetski prihodi veći, da su veći otprilike za 6%, naravno da su veći i budžetski rashodi, znam koliki je deficit, ali deficit se menja opet svakoga dana. Znači, veoma mnogo zavisi od onog trenutka kada taj deficit posmatrate, da li je to pre ili posle naplate PDV ili naplate akcize, dakle on varira u zavisnosti od naplate poreza.
Takođe, hoću da vas podsetim da kada smo govorili o deficitu da smo takođe planirali da postoje neki sopstveni prihodi budžetskih korisnika i njihovi sopstveni rashodi. U budžetu RS smo planirali da će se u domenu sopstvenih prihoda ostvarivati ravnoteža, u ovom trenutku to je suficit od oko 10 milijardi dinara, što budžetsku situaciju u ovom trenutku čini povoljnijom. Znam koliko je ciljana inflacija, i tako dalje i tako bliže.
Volela bih još da možda kažem i odgovorim na pitanje da se pregovori sa MMF nastavljaju, da oni jesu prekinuti iz jednog potpuno banalnog razloga čiji ste nažalost i vi svedoci bili. Da bi se zaključila šesta revizija moramo da se paralelno dogovorimo i o rebalansu i o budžetu za narednu godinu.
Ono što vama mogu da kažem je da smo se o rebalansu dogovorili, a da će budžet za narednu godinu biti u skladu sa Zakonom o fiskalnoj odgovornosti, ali koji opet, moram da naglasim, podrazumeva deficit, da taj deficit 4% društvenog proizvoda, dakle onoliko koliko sledi na osnovu zakona.
Neko je rekao da li znam šta je ključno pitanje i šta je najvažnije pitanje za Srbiju. Pretpostavljam da znam – da što pre izađemo iz krize, da se što pre privreda vrati na one putanje rasta koje je imala pre početka krize, ali kao mala i otvorena privreda, što zaista jesmo, nećemo biti prvi koji ćemo iz krize izaći. Dakle, izaći ćemo zajedno sa ostatkom sveta.
Na kraju, da kažem da se mi zadužujemo zbog nas. Dakle, zbog nas svih država se zadužuje kao što ljudi u teškim vremenima više koriste svoje kreditne kartice, država se u teškim vremenima zadužuje pre svega zbog svojih građana i da pomogne i da podstakne svoju privredu, da smanji broj nezaposlenih ili da makar ublaži broj nezaposlenih. Znači, mi se zadužujemo zbog nas, a očekujem da sa stopom ekonomskog rasta koja će biti i veće nago što je planirana, a naročito sledeće godine, da će te kredite biti lakše vratiti.
Na kraju, smatram da je vreme kada je pesnica bila neki argument prošlosti, zaista se iskreno nadam da su ljudi koji i dalje koriste pesnicu umesto argumenata ljudi prošlosti. Molim vas još jedanput da dobro razmislite, da nismo mi jedini, ni sami, ni prvi koji se zadužujemo, da je još uvek to zaduživanje kontrolisano i da u danu za glasanje, glasajući za ove zakone, vi potvrdite da glasate za budžet 2010. godine i 2011. godine, za ono o čemu ste već glasali prilikom njegovog donošenja.