Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, bez obzira sa koje strane bili i bez obzira na broj, kao što sam i očekivala od opozicionih poslanika, kritika je bila usmerena uglavnom na dve stvari, na zaduživanje države i na zaduživanje države po komercijalnim uslovima, pa bih iskoristila ovu priliku, bez obzira na broj poslanika u sali i bez obzira sa koje su strane, da vas podsetim šta je to fiskalna politika.
Znači, definicija fiskalne politike u svakom udžbeniku jeste korišćenje poreske politike, politike javnih rashoda i zaduživanja u funkciji makroekonomske stabilnosti, zapošljavanja i rasta. To piše u svakom udžbeniku. Na taj način diskusije koje govore o tome da je zaduživanje nešto što je sramotno, što niko živ ne radi na ovom svetu, no samo Srbija, time padaju u vodu. Dovoljno je pogledati samo definiciju u bilo kom udžbeniku o javnim finansijama.
Kako izgleda ta fiskalna politika i šta se radi u uslovima recesije ili slabog ekonomskog rasta? Rastu javni izdaci, raste deficit i moraju se naći izvori za pokrivanje deficita. Naravno da nema besplatnog ručka i naravno da kada imate deficit možete da koristite samo dva izvora – zaduživanje ili privatizaciju. Nije sporno, mislim, u 21. veku zaduživanje per se i nije sporno zaduživanje bilo kog ekonomskog subjekta, porodice ili privrede.
Što se javnog duga tiče, podsetila bih sve nas zajedno da postoje različite definicije. Kada me pitate koliki je javni dug, stvarno ne znam šta vi o tome mislite. Izvinjavam se što ću koristiti različite definicije, a mogu vam onda reći koliki je dug onaj na koji zapravo mislite.
Postoji dug države i to direktni i indirektni. Postoji javni dug koji uključuje dugove javnih agencija, na primer NBS. Postoji, naravno, spoljni dug koji može biti državni, može biti javni, može biti i privatni. Taj privatni može biti dug banaka i može biti dug preduzeća. Ne znam šta me pitate.
Ali, ako me pitate koliki je dug onaj dug države koji ima veze sa fiskalnom politikom, ja ću vam iskreno reći da taj dug koji ima veze sa fiskalnom politikom jeste u ovom trenutku 11,6 milijardi evra, jeste u ovom trenutku 38% društvenog proizvoda, jeste u ovom trenutku dug koji je porastao od 2008. do 2010. godine za skoro 10 procentnih poena.
Isto tako jeste i javni dug koji je ispod granice manje zaduženih zemalja koji je 48% društvenog proizvoda i čak i meren učešćem tog duga u izvozu, pošto mi nismo izvozna privreda, je daleko manji od dugova manje zaduženi zemalja. Dakle, postoji taj odnos koji kaže da je 135% odnosa duga i izvoza nešto što predstavlja manje zaduženu državu. Mi smo u ovom trenutku na 100%.
Dakle, ne znam da li se radi o zloj nameri ili o nedostatku činjenica, ali definitivno je sigurno da prosto ne postoji pravilo koji je dug visok ili nizak, koji je deficit visok ili nizak, postoji nešto što se pre krize zvao mastriht, što postoji i sada i što kaže da visina javnog duga, a ne privatnog, ne bi trebala da bude veća od 60% i deficit od 3%.
Hoću da kažem da postoje zemlje čiji su dugovi značajno veći. Recimo, Japan ili Nemačka. Postoje dugovi i u tim zemljama i dalje postoji visoka tražnja za državnim obveznicama.
Isto tako opet moram da kažem da je i Titanik najveći, najbolji, tehnički najsavršeniji brod sagrađen, niko nije mogao da pretpostavi da će mu se nešto desiti, ali desilo se.
Kada govorim o tome da se javni ili državni ili dug opšte države povećao, ali da opet nije visok u međunarodnim razmerama, možda bi trebalo da kažem nešto i o samom spoljnom dugu i nešto o tzv. privatnom dugu.
Znači, svi smo svedoci da se javni dug povećao i da se dug države povećao. Niko od vas nije rekao da se privatni dug, na primer, smanjio. Znači, privatni dug se smanjio za oko milijardu i po evra, isto u ovom periodu od 2008. do 2010. godine.
Takođe, kada uporedite koliki je dug tog kredita koji su uzeli naši građani i naša privreda, to je najmanje u Evropi. Kada uporedite naš spoljni dug sa deviznim rezervama, i neto i bruto, kako god ih računate, to je skoro najniže u Evropi.
Svi ovi pokazatelji, svidelo se to nekima ili ne, govore da se mi nalazimo na nekoj donjoj lestvici. Kad je u pitanju dug opšte države, samo tri zemlje u ovom trenutku imaju dug manji od našeg. Mi ipak živimo među drugim zemljama, živimo onako kako radimo i plate koje imamo su rezultat naše produktivnosti. Znači, da položite, gospodo, ispit, treba prvo da naučite. Znači, da zaradite, treba prvo da obezbedite odgovarajući rast produktivnosti.
Zašto će se upotrebljavati ove pare? Znate, pare dolaze na nešto što se zove konsolidovani račun trezora. Bile one devizne, bile one dinarske, sve se sliva u jednu kasu koja se zove konsolidovani račun trezora. Zašto se one upotrebljavaju? Samo za one namene koje su definisane Zakonom o budžetu.
Bile su, takođe, kritike upućene na to da se država komercijalno zadužuje, pretpostavljam da komercijalno znači tržišno, moram da napomenem da je emitovanje državnih hartija od vrednosti takođe zaduživanje i da, sa aspekta zaduženosti jedne države, nema nikakve veze da li emitujete državne hartije koje kupuju banke ili fizička lica ili pravna lica ili se prosto zadužite uzimajući kredit kod banaka.
Naravno da se sve države zadužuju po tržišnim uslovima i najveći broj njih, mogu da kažem da smo mi imali, krupna je reč sreća ali, recimo, imali smo malo sreće tako da smo obezbedili deo tog kredita pod povoljnijim uslovima od onih na tržištu, to je više izuzetak nego pravilo, to se odnosi na ruski dug, na kineski dug i to se odnosi na druge kredite koje uzimamo od Svetske banke, međunarodnih finansijskih institucija. Svi ostali krediti naravno da se uzimaju pod tržišnim uslovima.
Naravno da i mi, kad uložimo našu štednju, očekujemo tržišnu kamatnu stopu, a opet kamatna stopa u svakom tržištu zavisi o dobro poznatih razloga. Pa kada očekujemo da naša kamatna stopa treba da bude niska, treba da znamo kako se kamatna stopa formira. Ukoliko kamatnu stopu formirate na osnovu izvora koje imate, vlastitih, domaćih, treba da se podsetimo kolika je kamatna stopa na deviznu štednju koja predstavlja još uvek osnovni izvor štednje našeg stanovništva.
Znači, ovom trenutku 5, 6, 7,5%. Kredit ne može biti jeftiniji od toga, jer na to treba dodati obaveznu rezervu koja u ovom trenutku iznosi 25% , naravno maržu banaka i onda dođete do cene kredita.
Kada računate na sredstva koja su iz inostranstva da bi povećali priliv deviza, morate voditi računa o ceni izvora, to je euribor, koji u ovom trenutku zaista jeste mali, ali je naglo počeo da se povećava za 20 baznih poena u periodu od šest meseci, morate imati u vidu premiju rizika.
Neko je ovde pomenuo da je čudno da se JAT zadužio po povoljnijim uslovima nego država, to je samo bio trenutak pregovaranja, kada se pregovaralo za kredit, kada je JAT u pitanju, a kada za državu. Do negde aprila premija rizika je padala. Premija rizika znači jeftinija sredstva iz inostranstva.
Od maja premija rizika raste ne samo za Srbiju, za sve zemlje u regionu, kao posledica grčke krize i, zašto da ne priznamo, kao posledica uticaj grčke krize na mišljenje investitora da ovaj region još uvek nema snagu da se izbori i da ima dinamičniju stopu rasta u budućnosti.
Za koliko se povećala premija rizika? Za 145 baznih poena i to je upravo ona razlika koja je opredelila nižu kamatnu stopu za javno preduzeće JAT i višu za finansiranje deficita. O tome da li treba uzimati kredit, odnosno da li treba država da daje garanciju za JAT, objasnila sam da je to samo jedan od nekoliko koraka koji se preduzima da bi ova kompanija nekako stala na vlastite noge. Mi svi dobro znamo i nema šta da se krije.
U oblasti javnih preduzeća i uopšte infrastrukture, i kada pogledate izveštaj Evropske banke za obnovu i razvoj, videćete da Srbija nije mnogo učinila u proteklih desetak godina ali, naravno, u tome nije usamljena i naravno reforma u oblasti javnih preduzeća su najteža.
Ali, ono što ona zaista u ovom čini i objasnila sam sve korake šta se čini, podsetila bih na moj omiljeni primer, možda nije primeren Srbiji i još neki su imali primer Švajcarske, koja je inače poznata kao zemlja koja krupne odluke ne donosi sa parlamentom, donosi samo uz referendum, koja donosi odluke o promeni poreskih stopa, o povećanju javnih izdataka, ne preko parlamenta nego kroz referendum. To samo na prvi pogled izgleda skuplje.
Tako je jedna Švajcarska odlučila da "Sviser" propadne, da bankrotira, prodala je tu imovinu, ali je sama ponovo osnovala novu kompaniju koja se zvala "Svis" i koja je negde do 2006. godine poslovala sa gubicima, sve gubitke pokrivala, bila je 40% vlasnik Švajcarska, koja izuzetno ceni novac svojih poreskih obveznika.
Dobro je izmerila prednosti i nedostatke, odlučila se o strategiji koja je značila preuzimanje "Svis" od strane "Lufthanze" i prvi put od 2006. godine, sa novom strategijom, "Svis" u rukama "Lufthanze" je ostvario dobit. Nadam se da će sa ovim merama Vlade slično se jednog dana desiti nacionalnoj aviokompaniji.
Bilo je mnogo pitanja koja govore da su Srbiji potrebna rešenja, kao da postoje tačna rešenja, a da Vlada namerno neće da obezbedi rešenja. Podsećam vas da se kreatori ekonomske politike suočavaju zaista sa teškim izborima i sa međusobno konfliktnim ciljevima. Kad kažem međusobno konfliktnim ciljevima, to znači da ne možemo postići i jedan i drugi, i to ne samo mi nego bilo koja vlada, možemo nešto i od jednog i od drugog, naći neku svoju tačku na toj krivi koja se zove "trejd-of" ili odnosi razmene.
Uzimamo kredit koji, u suštini, predstavlja devizni kredit, a javno govorimo o deevroizaciji. I sama se tu nalazim negde prozvanom i sama sam veliki zagovornik deevroizacije, jer znam sve pozitivne strane toga, znam da je što manji stepen evroizacije privrede i bankarskog i finansijskog sektora, veći je prostor da monetarna politika bude efikasnija.
Sa druge strane, mislim da je i sama država dosta učinila samo preko strukture javnog duga. Podsećam da 2008. godine, kada je učešće javnog duga u društvenom proizvodu, odnosno duga konsolidovane države bio 28%, svega 2% društvenog proizvoda je bio dinarski dug. Danas, pri značajno većem dugu od 38% društvenog proizvoda, gotovo 15% je dinarski dug. Dakle, država je povećala dinarski deo duga i smanjila učešće deviznog.
Takođe, 2009. godine država, pri odobravanju subvencija za različite vrste kredita, investicionih, za likvidnost, itd, odobrava subvencionisane kamatne stope samo za dinarske kredite. Međutim, sa druge strane, ukoliko hoćemo da analiziramo šta su bili uzroci nedavnog povećanja inflacije, kad kažem nedavnog, ovog što se dešava od jula pa do sada.
Neko me je pitao da li znam kolika je ciljana inflacija, naravno da znam kolika je ciljana inflacija, naravno da znam koliki je raspon i naravno da znam da smo iznad tog raspona sada. Postoje razlozi zašto se to desilo. Kad hoćete da vidite šta je iza tog povećanja inflacije, videćete da je to kretanja kursa i da je to kretanje cena, pre svega poljoprivrednih proizvoda, pretpostavljam zbog lošije ponude poljoprivrednih proizvoda ove godine.
Dakle, imate sada dva konfliktna cilja. Ako je na inflaciju najviše uticao kurs, a pritisci na kurs su normalni u privredi koja je više uvozno nego izvozno orijentisana i koja više nema, kao ni druge privrede, tako veliki priliv kapitala, smanjena je ponuda deviza i zato je konstantan pritisak na kurs. Ono što smo mogli da uradimo jeste da povećamo tu ponudu deviza. Ovo je bio jedan od načina, da tako smanjimo pritisak na kurs i tako vratimo inflaciju na ono što smo ciljali.
Takođe, o samoj fiskalnoj politici, opet kažem, tu je pred kreatorima ekonomske politike neka vrsta izbora, nema jednoznačnog rešenja. Treba da održavate dovoljnu podršku još uvek slaboj ekonomiji a, sa druge strane, da stvorite održiv fiskalni okvir. Takođe, i ova i svaka država mora da balansira između smanjenih rashoda, s druge strane, između socijalne kohezije.
Nažalost, nema predstavnika LDP. Naravno, uvek sam spremna za dobre predloge i znam da je LDP imao svoje predloge. Komentarisala bih samo možda dve stvari. Mislim da je lako reći, sama sam to učinila, da nam je potrebna javna potrošnja ispod 40% društvenog proizvoda.
Idete još dalje, pa kažete ne 40%, najbolje 36% BDP. To dobro zvuči, lično bih takođe volela, ali to onda suštinski pogađa živote svih naših ljudi. Volela bih da znam šta u takvom odnosu, recimo, kad imate javnu potrošnju 36% znači ulaganje u humani kapital? Koliko bi predlagač ovakvog predloga ili skice javne potrošnje rekao da treba uložiti u obrazovanje, zdravlje?
Koliko bi on isto rekao, kolike su potrebne subvencije i da li su potrebne subvencije našoj poljoprivredi i našem važnom resursu? Koliko treba izdvojiti za našu profesionalnu vojsku? Da li treba da poštujemo Ustav i transferišemo 7% budžeta RS Vojvodini? Da li treba da poštujemo sve zakone i izdvojimo 1,7% BDP lokalnim samoupravama? Da li zaista neko ozbiljno misli da treba smanjiti značajnije administraciju? Da li zna da ta državna administracija znači poreska uprava, one ljudi koji treba da prikupe poreske prihode, carinsku upravu, trezor, preko koga se obavljaju sva plaćanja i primanja?
Da li neko zna koliko je ljudi, koliko ljudi zavisi od socijalne zaštite? Da li neko misli u ovoj državi da se socijalna zaštita visoka? Da li je treba zaista smanjiti? Da li neko zna da ovde ima 55.000 ratnih i civilnih vojnih invalida? Da ima 35.000 majki koje su zaposleni i koje rađaju decu? Da ima 65.000 onih majki koje dobijaju materinski dodatak, da ima 400.000 dece koja dobijaju dečiji dodatak, da ima 70.000 porodica koja primaju materijalno obezbeđenje, 50.000 ljudi starih, nemoćnih kojima je potrebna tuđa neka i pomoć. Ima nažalost napuštene dece. Ta napuštena deca najbolje rastu uz porodice. Potrebne su hraniteljske porodice.
Kada to sve stavite na jedno mesto i kada shvatite koliko je prava u odnosu na diskreciju države, da je to 4,5 naspram 0,5 ili da je svega 14% diskrecije, ono što se zove politika Vlade, shvatićete da nije dovoljno samo reći da država treba da bude 36%, da treba reći koliko čega. Ja sam uvek spremna na taku vrstu razgovora.
Takođe, sve mere koje se predložene bile su mere koje su definitivno uticale na smanjenje poreskih prigoda, ukidanje PDV na osnovne životne namernice, smanjenje doprinosa, niži porezi za mlade radnike, zaista bih bila poslednja koja bih mogla da kažem da to nisu dobri predlozi.
Uvek je bolje imati niže nego više poreske stope, ali poreski prihodi jesu ono što opredeljuje nivo raznih rashoda ili obrnuto, javni rashodi zavise od poreskih prohoda. Dakle, ne možemo samo govoriti o smanjenju poreskih stopa, o smanjenju javnih prihoda mi moramo uvek voditi računa o tome da to uvek u svakom trenutku dovodi u pitanje ostvarenje različitih socijalnih prava.
Mnogo ozbiljnih pitanja je postavljeno u kratkom vremenskom periodu. Kada tako neko vam postavi veliki broj pitanja uvek se pitate da li zaista želi da čuje istinu, odgovor, a moraću da kažem na šta su me podsetila u jednom trenutku pitanja koja su se ticala javne potrošnje. Znate, postoji veliki broj država koji je u određenim trenucima bio u nekoj vrsti krize i to je zahtevalo ozbiljna fiskalna prilagođavanja.
Pitanja koja su ovde meni bila postavljena podsećaju me na to da recimo istovremeno kada svi znaju da javna potrošnja mora biti manja i država se recimo odluči i smanji javnu potrošnju, onda se uvek nađe neko da pronađe nekog ko je pogođen smanjenjem javne potrošnje, pa da pokaže da je neka majka ostala bez posla, da su neki dečiji dodaci u siromašnoj porodici smanjeni. Znači, uvek imate dva ugla posmatranja o istoj stvari.
Naravno da znam većinu odgovora na postavljena pitanja, znam da je donet zakon koji je ograničio broj zaposlenih u državnoj administraciji, da je to 28.400, znam kolike su uštede. Nisu velike, ali kao što je jedna poslanica rekla – nema male uštede. To su 2,7 milijardi dinara.
Nije mi poznat podatak o smanjenju broja zaposlenih, za mene ono što je validno jesu podaci koje ima Nacionalna služba za zapošljavanje. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje nema porasta nezaposlenih, čak mogu da vam kažem i sledeću stvar prema poslednjim podacima za Nacionalnu službu za zapošljavanje radi pokrivanja kompenzacije za nezaposlene trebalo je da se ove godine iz budžeta RS izdvoji 20 milijardi dinara, izdvojiće se 18 milijardi dinara što znači da smo planirali u budžetu porast broja nezaposlenih, a on se nije desio.
Naravno, da znam stanje javnih prihoda, znam da su budžetski prihodi veći, da su veći otprilike za 6%, naravno da su veći i budžetski rashodi, znam koliki je deficit, ali deficit se menja opet svakoga dana. Znači, veoma mnogo zavisi od onog trenutka kada taj deficit posmatrate, da li je to pre ili posle naplate PDV ili naplate akcize, dakle on varira u zavisnosti od naplate poreza.
Takođe, hoću da vas podsetim da kada smo govorili o deficitu da smo takođe planirali da postoje neki sopstveni prihodi budžetskih korisnika i njihovi sopstveni rashodi. U budžetu RS smo planirali da će se u domenu sopstvenih prihoda ostvarivati ravnoteža, u ovom trenutku to je suficit od oko 10 milijardi dinara, što budžetsku situaciju u ovom trenutku čini povoljnijom. Znam koliko je ciljana inflacija, i tako dalje i tako bliže.
Volela bih još da možda kažem i odgovorim na pitanje da se pregovori sa MMF nastavljaju, da oni jesu prekinuti iz jednog potpuno banalnog razloga čiji ste nažalost i vi svedoci bili. Da bi se zaključila šesta revizija moramo da se paralelno dogovorimo i o rebalansu i o budžetu za narednu godinu.
Ono što vama mogu da kažem je da smo se o rebalansu dogovorili, a da će budžet za narednu godinu biti u skladu sa Zakonom o fiskalnoj odgovornosti, ali koji opet, moram da naglasim, podrazumeva deficit, da taj deficit 4% društvenog proizvoda, dakle onoliko koliko sledi na osnovu zakona.
Neko je rekao da li znam šta je ključno pitanje i šta je najvažnije pitanje za Srbiju. Pretpostavljam da znam – da što pre izađemo iz krize, da se što pre privreda vrati na one putanje rasta koje je imala pre početka krize, ali kao mala i otvorena privreda, što zaista jesmo, nećemo biti prvi koji ćemo iz krize izaći. Dakle, izaći ćemo zajedno sa ostatkom sveta.
Na kraju, da kažem da se mi zadužujemo zbog nas. Dakle, zbog nas svih država se zadužuje kao što ljudi u teškim vremenima više koriste svoje kreditne kartice, država se u teškim vremenima zadužuje pre svega zbog svojih građana i da pomogne i da podstakne svoju privredu, da smanji broj nezaposlenih ili da makar ublaži broj nezaposlenih. Znači, mi se zadužujemo zbog nas, a očekujem da sa stopom ekonomskog rasta koja će biti i veće nago što je planirana, a naročito sledeće godine, da će te kredite biti lakše vratiti.
Na kraju, smatram da je vreme kada je pesnica bila neki argument prošlosti, zaista se iskreno nadam da su ljudi koji i dalje koriste pesnicu umesto argumenata ljudi prošlosti. Molim vas još jedanput da dobro razmislite, da nismo mi jedini, ni sami, ni prvi koji se zadužujemo, da je još uvek to zaduživanje kontrolisano i da u danu za glasanje, glasajući za ove zakone, vi potvrdite da glasate za budžet 2010. godine i 2011. godine, za ono o čemu ste već glasali prilikom njegovog donošenja.