Gospođo Čomić, moraću da krenem sa pohvalama kada je u pitanju ovaj dnevni red i objedinjavanje ove rasprave. Ovo je stvarno dobar primer da dve tačke mogu da se objedine, jer one stvarno čine jednu logičnu celinu, ne samo zato što je poziv na isti zakon, nego što ova odluka o osnivanju službe i ovaj pravilnik o sistematizaciji stvarno čine jednu celinu.
Naravno, tu sam završio sa pohvalama. Pretpostavljam da vam je jasno. Sve što bih dalje rekao da je pohvalno, morao bih sam sebe da lažem, jer ne verujem da ima nečega dobrog u ovome.
Radi javnosti, samo da dam neke opštepoznate stvari. Ovom odlukom i ovim pravilnikom, praktično, reguliše se organizacija rada službe Poverenika za ravnopravnost i imaće četiri organizaciona dela, ukupno 60 zaposlenih. Tako je to planirano, tako da svi oni koji misle da repliciraju, repliciraju ovom dokumentu, ne meni.
Kada se pogleda ovaj dokument, vidi se čisto samoupravljanje. Za socijalizam je bila karakteristična ona izreka "Svoje ne dam, tuđe dizam, to je socijalizam", a za samoupravljanje je bila karakteristična izreka "Jedan radi, a trojica ga posmatraju i prave mu društvo".
Ako uzmemo ovu statistiku koju ste napisali, ne vašu nego Poverenikovu, onda imamo situaciju sa brojkama ovako: 25 njih ima da rade po zakonu, 35 ima da im pomažu i negde oko sedam do devet miliona ima da razmišlja kako da izigra ovaj zakon.
Otprilike, to može ovako da se protumači. Znači, na 1,1 zaposlenog dolazi jedan penzioner, na dva zaposlena u privredi dolazi jedan zaposlen u državnoj službi, administraciji, paradržavnim organima. Da biste stvarno isplivali iz ove situacije i da bi ovaj Zakon o zabrani diskriminacije moga da zaživi, vi morate ove brojeve nekako da izjednačite.
Predložio bih vam da tri i po miliona ljudi razmišlja o tome kako da se kontroliše onih tri i po miliona koji krše. Ili, da opet idem u svetu brojku, u tom proevropskom putu mi imamo sada situaciju da sve što se formira kao nezavisno, kao paradržavna institucija po svojoj organizaciji je preslikano ministarstvo.
Evo kako izgleda kod poverenika. Kod poverenika ovako, kaže: ima sektor za postupanje po pritužbama i taj sektor ima dva odeljenja, pa onda imamo sektor za unapređenje zaštite i ravnopravnosti, međunarodnu saradnju i projekta, zamislite.
U tom sektoru takođe imamo dva odseka. Sektor za opšte poslove, e tu je sada situacija još bolja. U tom sektoru za opšte poslove imamo odsek za kadrovske poslove, grupa za finansijsko-materijalne poslove, odsek pisarnice sa arhivom i grupa za informatičke poslove.
I tu nije kraj, dolazi još i kabinet poverenika. Znači, nešto će da se napravi, organizaciono da se popuni, imaće svoju unutrašnju strukturu, ima da liči na instituciju, oni koji vas posmatraju kazaće – da, ispunjeno je to, a šta će biti u praksi?
Pre nego što krenem da pričam o praksi, moram da skrenem pažnju javnosti da za poslednjih 20-tak godina smo došli u jednu situaciju da se brkaju termini i sve može da se podvede pod neki termin. Tako su postali svojevrsni sinonimi za isto: demokratija, ljudska prava, zaštitnik građana, institucije, borba protiv diskriminacije, nevladine organizacije.
Pazite, kod nas su se ispilile posebne institucije, nevladine organizacije koje finansira Vlada Republike Srbije i međunarodne organizacije koje imaju zadatke različite. Sinoć ste imali primer da je jedna nevladina organizacija dobila pare za neki projekat kako će mlade nezaposlene žene da idu kod starijih žena da uče kako se veze, kako se plete, jer to treba da bude izvozni brend Republike Srbije, a ove jadnice koje 40 godina pletu ne mogu više ni na pijaci da prodaju svoju pleteninu.
Vi se sećate onog vašeg velikog revolucionara iz Kragujevca, Buce Kovačevića, koji je na svoje ime i ime porodice imao 60 nevladinih organizacija registrovanih. One su konkurisale u inostranstvu za neke pare, odobravani su im projekti i sve je u Srbiji crno. Nažalost, došli smo do toliko sive boje da je stvarno čudo.
Da vidimo kako se država ponaša. Ovi kada su pravili ovu vladu, evo čitam dokument gospođo Čomić, ovo pomirenje, šta su napisali ovi vaši na strani 4. Naslov "Politički život, moderno organizovana država". Kaže se ovako: "Razvijaćemo mehanizme parlamentarne, zakonske i građanske kontrole javne uprave, uključujući posebno institucije tipa ombdusmana". Prvo, nije ombdusman nego zaštitnik građana. A šta kaže zaštitnik građana, da li ste ga čuli juče? Katastrofa, više vas je napao Saša Janković nego bilo ko sa ove strane ovde što je ikada rekao.
Znate, kada čovek ima planinarsku dozvolu on se bavi planinarenjem, kada ima pešačku dozvolu, on se bavi pešačenjem, kada nema on se neovlašćeno penje. Imamo to ovde stalno prisutno, neovlašćeno penjanje, ali šta da radimo, to hirurški zahvat, intervencija.
Kako se donose ovi zakoni? Ovi zakoni se donose po sistemu – bolje išta nego ništa. I ima drugo nešto, kaže se – moramo od nečega da krenemo. Tako smo morali od nečega da krenemo pa smo krenuli od onog poverenika koji se bori za slobodan pristup informacijama.
Šta će Šabić da vam kaže da vam ne pričam, da vam ne guram prst u živu ranu. Onda ste zamislili zaštitnika građana. Rekao sam da sve što radi zaštitnik građana, to je ovo što radi i poverenik. Nema tu neke principijelne razlike. Ali, vi pravite institucije.
Dok vi pravite institucije, moram da vas podsetim da se kada se izađe ovde na Trg Nikole Pašića pa se krene prema ovim platanima koji su isečeni, tu pored Telekoma nalazi se, nekada je bila NB, a sada je tu Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, tu se svakog dana dešava performans uz muziku. Ista grupa policajaca, a samo se menjaju grupe civila koji sa pištaljkama nešto traže, a ne znam šta traže, prosto sam iznenađen.
Šta oni traže tamo? Traže platu, traže radna mesta, bune se protiv stečajeva, bune se protiv lopovske privatizacije. Stičem utisak da ti ljudi izvolevaju. Oni preko leba traže pogaču. Oni uopšte ne gledaju "Dnevnik". Molim vas, svi morate u pola osam da gledate "Dnevnik". Svi vi što duvate u pištaljke, lupate itd. i kažete u krajnjem – želim da živim. Ne čuje vas ova vlast, naša realnost je u "Dnevniku".
Nije naša realnost ono kada se ujutru probudite, to je java, to je nešto drugo. Ovo je ovaj život. Znači, fontane, fasade, ali čoveka nigde nema. Međunarodni standardi, nikada se u istoriji Srbije nije desilo da postoji više institucija koje se brinu o ljudskim pravima, a da su ljudska prava zgažena. Ne postoje.
Da ne bih izgubio osnovnu nit ova dva predloga koja su na dnevnom redu, evo ja sam gospođo Čomić poneo, pošto komuniciram sa građanima, pa makar oni bili i iz nekog Malog Mokrog Luga, kako kažete vi iz DS, ja ću danas sa njima da se vidim, pričaću o ovim knjigama. Pozvao sam gospođu Kalanović da ona ispriča o evroatlantskim integracijama, čekaju je ljudi u Malom Mokrom Lugu, da završimo ono što smo obećali građanima.
Evo, poneo sam konkretne primere, ono što mi građani stalno šalju, imam toga poprilično, i zamoliću vas da kasnije ovo predate povereniku, jer očigledno ovo može biti polazište za ove sektore, pogotovo za ovaj prvi sektor koji radi na pritužbama.
Prvi je primer Narodni radio. Niti je registrovan, a preko "Telekoma" naplaćuje usluge muzičkih želja. Ako bi neki drugi koji nije registrovan hteo da napravi ugovor sa "Telekomom" ne bi mu dali, a ovaj radio je dobio krivične prijave i od RRA, i od one druge institucije koja se bavi frekvencijama radija.
Onda dolazimo do pitanja – ko je to omogućio? Znate, ako je neko 1992. godine u selu Resnik prodavao švercovane cigarete iz CG, a njegova sestra plastične kese, oni su se formirali kao poslovni ljudi u jednom ilegalnom tržištu. Kada takvim ljudima date "Telekom" ili finansije u gradu Beogradu, onda vas ništa ne iznenađuje šta se dešava u našem životu.
Drugi primer, ovo je primer diskriminacije po političkoj osnovi. Tiče se Niške banje i pretnji nekih funkcionera iz grada Niša prema funkcionerima gradske opštine, neću namerno da pominjem imena da ne bi došli u tešku situaciju da me kaznite, pa da onda Administrativni odbor pokazuje humanost sa mojim parama, to bi bila bruka i sramota.
Sledeći oblik diskriminacije gde gospođa mora da se uključi, jeste primer društvenog preduzeća Sobovica-Kragujevac. Molim vas, ništa očiglednije, to je broj dva.
Broj 3, primer diskriminacije, zaključak Vlade Republike Srbije, gospođo Čomić. O ovome sam pričao pre nekoliko meseci. Vidim da su juče neki natrapali nešto povodom toga. Tiče se Zvezde, bolnice, privatizacije i prava ljudi koji rade, da ne idemo u sitna creva. Ovo je zajednički primer iz Niša gde mi žena priča o genocidu. Pogrešila je termin, piše neki Mile pandur svašta itd. Ovde hitno treba da se neko uključi, jer je u pitanju život čoveka.
Dalje, ovo mi je pisao jedan demokrata. Gospođo Čomić, ovo je meni pisao član DSS o diskriminaciji u vašoj stranci. Ona nije unutarstranačka stvar. Ne mešam unutarstranačke stvari, to da znate. Imam tu dozu korektnosti. Što se mene tiče, otvorio sam unutar poslaničkog kluba i kladionicu ko će da bude potpredsednik. Tipujem na Nadu Kolundžiju. Velika kvota je kod Nade Kolundžije. Računam, ako je izaberete, nestajete, jer gde god je ona bila član stranke, te stranke više nema.
Dalje, ovo je primer iz Prokuplja. Ako je čovek primljen, raspoređen da radi na nekim mestima zdravstvenog radnika, a onda ga direktor šibnuo negde u neko selo bezveze i neće da ga vrati.
Sledeći primer – Agencija za obezbeđenje, Verano, kako beše, sikjuriti, znam da nešto beše bezobrazno, ovde su ljudi naoružani, rade, nisu u radnom odnosu, ne plaćaju se doprinosi. Sinoć me sreo jedan čovek koji radi u drugom obezbeđenju, kaže – pa to je pravilo. To su desetine hiljada ljudi koji rade u obezbeđenju, a ne znaju kakav je njihov status. Nisu u radnom odnosu, ne plaćaju se doprinosi, dobijaju neku jadnu crkavicu od 16-17 hiljada dinara i poneki put su u sukobu i sa kriminalcima, kada navale na njih.
Gospođo Čomić, ovo ćete vi da mi posebno pomognete, ovde se radi o nečemu što se dešava na radnom mestu. Ovo je doktorica iz Sremskih Karlovaca. Pročitao bih vam samo jednu rečenicu, veliki sam džentlmen i korektan čovek, ne pričam imena.
Šta se radi sa sudijom koja treba da sudi? Kako se sudija brani od pritisaka? Ja sam sebi najpreča, ne želim da umrem u 41. godini, to kaže sudija u sudnici, pred advokatima i pred strankama i pred osobljem koje radi, jer je dobila zadatak da mora da bude bolesna tog dana, da se ne rešava predmet i bila je u susednoj kancelariji, gde se krila.
Kada su je videli – pa dobro, što odlažete, ova vaša koleginica, evo je rečenica, naravno, neću dalje da pričam o ovim predmetima i konkretnim stvarima, jer situacija može da bude daleko teža, daleko gora. Možda me zapljusnu silne pritužbe ostalih građana. Trenutno se bavim nekim drugim stvarima, koje su mnogo interesantnije.
Gospođo Čomić, ne mogu da shvatim da li ste vi sigurni da su ovi ljudi koji će biti zaposleni u ovoj službi poverenika i koji će biti raspoređeni u skladu sa ovim pravilnikom o sistematizaciji? Ne sumnjam da ćete to da izglasate. Da li ste sigurni da će oni da budu dosledni borci za ljudska prava?
Kažem vam da nemam tu sigurnost, čak ne smem ni da verujem da će oni biti opredeljeni za to. Možete li da zamislite koja bi to bila planetarna katastrofa za Vladu Republike Srbije da ovde pređe da radi, recimo, Marko Karadžić? Teoretski je moguće. Šta ako on pređe tamo da radi? Znate li koliko se on razume u ljudska prava? Ko Marica u svilu, bukvalno rečeno, ali politička podobnost i druge stvari mogu da učine svoje i da on pređe.
Dalje, da li ste primetili koliko ima u ovom sektoru za međunarodnu saradnju? Da li ste primetili da u ovom bazičnom sektoru, gde treba da se neposredno radi na zaštiti ljudskih prava, u sektoru za postupanje po pritužbama, oni su napisali u tom sektoru standarde i preporuke organizacije UN, Saveta Evrope, a u ovom drugom sektoru za unapređenje, zaštitu ravnopravnosti, međunarodnu saradnju i projekte nema toga? Šta ima? Šta može ovaj sektor da nauči kada ode u inostranstvo?
Evo vam, gospođo Čomić, konkretan primer. Recimo, ako bi ovi naši eksperti budući otišli u Francusku i razgovarali sa gospodinom Sarkozijem, znate li šta bi on njih naučio? Naučio bi ih da evropski jedinstveni pasoš ne postoji, da što se tiče Francuske oni sa nepoverenjem gledaju na pasoše izdate u Rumuniji i Bugarskoj, a pogotovo ne vole kada se pojave Romi koji su došli da rade da bi se nahranili, pa naprave kartonska naselja. To mora da se izbaci.
Koji standard treba da bude onda kod nas ovde, to što je rekao gospodin Sarkozji ili dekada Roma ili ova borba za njihov jezik, ravnopravnu upotrebu? Da li vi hoćete da oni nas pokvare ovde, da nas nateraju da budemo diskriminatori? Evo, zabranio bih im da idu u Francusku kod Sarkozija.
Ili, da uzmem drugi primer, Nemačka, vi dobro znate, gospođo Čomić, Nemačka je bila kreator jedne konvencije o prekograničnim jezicima itd. Šta smo čuli od gospođe Merkel pre nekoliko dana? Pošto je početkom ove godine promovisan politički projekat u Nemačkoj koji se zove "Bavarska domaćica", to u prevodu znači Piroćanac, da bi to ljudi shvatili, oni smatraju da treba štednjom da izađu iz neke krize.
Šta je rekla omladini svoje stranke gospođa Merkel? Da je potpuno neprihvatljivo da neko 40 godina živi u Nemačkoj i da nije naučio nemački, da ne želi da priča nemački. Kada bi to neko u Srbiji rekao, znate li koliko bi aviona bilo iznad Srbije? Ne bi se videli ni oblaci, a kamoli sunce.
Šta još ona kaže? Oni samo dolaze u Nemačku da bi koristili našu socijalnu pomoć, e, ne može više tako. Znate li koliko takvih ima u Nemačkoj? Između 13 i 16 miliona.
Molim vas, imali smo na KiM ljude koji odavno nisu hteli ni da pričaju, niti da komuniciraju, već su pravili svoje paralelne institucije i ta Nemačka je podržala to. Šta mi da naučimo od njih, od tih Nemaca, kada su u pitanju ljudska prava? Vi ćutite.
Deveti novembar, Dan borbe protiv fašizma, da li je tako, gospođo Čomić, u znak sećanja na Kristalnu noć, fašiste itd, šta radi Nemačka? Dan pre toga otvara izložbu nacističkih simbola. Šta od njih da naučimo, objasnite mi?
Šta se dešavalo juče? Jedna televizija – drp B 92, kaero nide, profašistička organizacija Obraz, da li je neko intervenisao da kaže tim ljudima da olako daju kvalifikacije za nešto? Da kažem da je profašistička organizacija Otpor, vi bi mene mrko pogledali, a odmah bi se oni pronašli koje sam prozvao.
Sada, pošto se oni pronalaze, moram da kažem, gospođo Čomić, vi znate tog čoveka. To je gospodin Malešević, znate se. Vidite šta je on napisao. On je pokretao neke postupke da se raspravi taj kriminal u Otporu. Kaže – sastanak križnog štaba na kome je došlo do podele održan je iste večeri kod Vilijema Koena, kada je Vilijem Koen preko CNN poručio – Srbiji treba slomiti kičmu.
Preko CNN Otpor je dobio zadatak. Šta se uradilo? Predsedavao je, kao i obično, Srđa Popović. On je sad neki državni službenik, student itd. Slušajte dalje. Srđa Popović je u to vreme imao običaj da kaže kako maloletnike treba slati da provociraju policiju, jer isprebijani maloletnici pobeđuju za nas u medijskom ratu.
Gospođo Čomić, čitam, da li me razumete? Ovde piše i za nekog izvesnog Jovana Ratkovića. Imam ovde i za ovog biznismena Slobodana Homena. Sve stoji napisano. Ovo ništa nije Krasić izmislio, da se razumemo.
