Predlažem da se član 5. briše. Ovaj član se odnosi na član 256. stav 1. tačka 25. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji govori o kaznenim odredbama, gde se kaže da će se novčanom kaznom od 200.000 do 1.000.000 dinara kazniti za prekršaj zdravstvena ustanova koja angažuje zdravstvenog radnika zaposlenog u toj ili u drugoj zdravstvenoj ustanovi odnosno privatnoj praksi za rad van redovnog radnog vremena, suprotno odredbama ovog zakona kojima je regulisano zaključivanje ugovora o dopunskom radu a predložena izmena glasi: "Ako angažuje zdravstvenog radnika, odnosno saradnika, i drugo zaposleno lice za obavljanje dopunskog rada, suprotno odredbama ovog zakona".
Kao i u prethodnom amandmanu, tražim brisanje ovog člana jer se predloženim izmenama ne doprinosi poboljšanju nivoa zdravstvenih usluga stanovništva. Dopunskim radom udovoljava se samo lekarskoj struci, zdravstvenim radnicima i saradnicima. Doduše, ovog puta sa ispravkom jer je to nekome bilo dozvoljeno a drugima ne, ali se otvaraju brojni problemi, od toga da će se vršiti zloupotreba državnih kapaciteta, povećanje amortizacije sredstava za rad, tj. opreme u državnom vlasništvu u privatne svrhe, nemogućnost kontrolisanja priliva tako zarađenih sredstava, pa do veštačkog stvaranja liste čekanja na lečenje što još više povećava mogućnost korupcije.
Ako je rad u privatnoj režiji državnih lekara bio izvor korupcije po ministru 2008. godine, kada je tražio da se lekari koji rade u državnim ustanovama opredele da li će raditi u državnoj ustanovi ili u privatnoj ustanovi i da će to opredeljenje iskoreniti korupciju u zdravstvu, kako je moguće da sada, dve godine posle, to nije konflikt interesa i to nije izvor korupcije?
Dopunski rad u zdravstvu je u suprotnosti sa evropskom regulativom i ukinut je u zemljama u okruženju. Ukoliko državni sektor ne može da omogući građanima adekvatnu zdravstvenu zaštitu sa postojećim kapacitetima i kadrovima, zašto se ne uključi privatni sektor da otkloni taj nedostatak pod istim uslovima pod kojima se radi u državnom?
Uostalom, izmene pravilnika, o tome je govorila i direktor sada već bivši, Svetlana Vukajlović, 6. avgusta 2009. godine, pacijentima koji ne mogu da usuput obave specijalistički pregled u roku od 30 dana, za koji ne postoji lista čekanja, a lekar napiše da pacijent ne može biti pregledan, omogućava da to učine u privatnoj ili u državnoj ustanovi u dopunskom radu i da im troškovi budu u potpunosti refundirani u roku od 30 dana.
Dakle, postoji mogućnost da se ne prave liste čekanja na već opisani način ili tako što će se uvesti druga smena bez potrebe uvođenja dopunskog rada u državnim zdravstvenim ustanovama. Na taj način će se ostvariti dvostruka korist, nestaće nepotrebne liste čekanja i zaposliće se veći broj lekara zdravstvenih radnika i saradnika. Tako će se i racionalnije dodeljivati specijalizacije, naročito one koje su deficitarne.
Međutim, predloženim izmenama vrši se samo redukcija prava pacijenata, kao i prava zaposlenih u zdravstvu po pitanju mogućnosti specijalizacija za one poslove koji se prebacuju u dopunski rad.
Ovo nisu reformski potezi a nije ih ni bilo u proteklom periodu, ako izuzmemo neke pokušaje reforme koja se svodila na otpuštanje, smanjivanje broja zaposlenih, na izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti gde će se sve veći broj troškova svaljivati na leđa pacijenata, pa na povećanje pacijenata po lekaru itd.
U razloge za donošenje ovih izmena navodite da u Srbiji u pojedinim delovima postoji problem nedostatka stručnog kadra deficitarnih specijalista, ali ko je za to odgovoran? Struktura kadrova u zdravstvenoj mreži u najvećoj meri je neadekvatna na nivou cele zemlje, uz to ide i loša pokrivenost teritorijalna osnovnom zdravstvenom zaštitom. Tu pre svega mislim na seosko stanovništvo iz udaljenih planinskih područja kojima je nekada pravi podvig da stignu do lekara opšte prakse, stomatologa ili apoteke jer nekada moraju preći i 100 km u jednom danu.
Ovim izmenama će se lekari opšte prakse staviti u neravnopravni položaj u odnosu na druge kolege jer neće moći da rade u dopunskom vremenu, s obzirom da obavljaju posao koji nije na listi van standardnih usluga.
Umesto da se poveća produktivnost rada u državnim ustanovama, gde je to moguće i adekvatnom platom u redovnom radnom vremenu, ovim se podstiče nelojalna konkurencija državnog i privatnog sektora i ceo sistem uvodi u konflikt interesa. Lekari i drugo medicinsko osoblje će se iscrpljivati dodatnim radom, što će se odraziti i na kvalitet zdravstvenih usluga. Zbog svega toga treba povući ovaj predlog iz skupštinske procedure i napraviti novi zakon o zdravstvenoj zaštiti.