Ovim amandmanom traži se brisanje člana 3. predloga ovog zakona. Član 3. je u direktnoj vezi sa članom 201. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Članom 201. je predloženo da se ugovorom o dopunskom radu zaključuje u pisanom obliku i sadrži da, pored toga, odredbama člana 201. propisana je obaveza da poslodavci koji organizuju dopunski rad pacijentu pružaju sve potrebne informacije o načinu i postupku pružanja zdravstvenih usluga, a o pružanoj zdravstvenoj usluzi zdravstvena ustanova odnosno privatna praksa dužan je da pacijentu izda račun na propisanom obrascu.
Predložili smo ovim amandmanom da se član 3. briše jer ovoj materiji sigurno nije mesto u ovom predlogu zakona. Ovde je reč o protivustavnom rešenju, suprotnom Zakonu o radu.
Mnogi lekari se ne slažu sa ovim predlogom zakona zato što smatraju da je omogućena legalizacija konflikta interesa u državnom zdravstvu, zatim uzurpacija državnih resursa preko večernjih klinika, nezakonito naplaćivanje lažnih vanstanradnih usluga, zatim preskakanje liste čekanja za novac itd.
To je i dovelo do neprihvatljive zdravstvene diskriminacije siromašnih građana, a sa druge strane do rasipanja u zdravstvu. Zbog toga osiguranici godišnje nepotrebno plaćaju preko 300 miliona evra iz džepa za usluge u državnom zdravstvu koje se već finansiraju preko obaveznog doprinosa i poreza. Ovo je i finansijski neodrživo.
Finansiranje zdravstvene zaštite počiva na obaveznom zdravstvenom osiguranju, čiji je model preuzet iz komunizma i kosi se sa slobodnim tržištem, slobodnim izborom osiguranika i konkurencijom osiguravajućih društava.
Dobrovoljno zdravstveno osiguranje se spominje sporadično. To gubi smisao obzirom na održavanje državnog monopola u sistemu kvazipluralizma osiguranje, a drži se državnog monopola.
Ukoliko državni sektor ne može postojećim kapacitetom i kadrovima da omogući građanima adekvatnu zdravstvenu zaštitu, jer je i to bio razlog da se predlože ove izmene i dopune, zašto se ne uključi privatni sektor da otkloni taj nedostatak pod istim uslovima pod kojim se radi u državnom sektoru?
Odgovora na ovo pitanje nema u ovom predlogu zakona, ali je jasno da se na ovaj način vrši legalizacija konflikta interesa. Ovim izmenama i dopuna pacijentima se nameću samo veći troškovi lečenja koji ih još više udaljavaju od pristupa zdravstvenim uslugama.
Nažalost u Srbiji demografska slika je porazna. Stopa smrtnosti je veća od stope rođenja i taj odnos je 14:9,4 na hiljadu stanovnika, što je više nego u nekim nerazvijenim zemljama sveta. Na tu stopu, pored socijalno-ekonomskih uslova utuče i funkcionisanje zdravstvene službe. To je velika istina.
Svima je poznato da se svakodnevno stopa nezaposlenosti povećava, a da je standard stanovništva sve niži i sve manji. Prema istraživanjima o potrošnji stanovništva, za zdravstvenu zaštitu se izdvaja svega 4%, što predstavlja minimum od ionako skromnih primanja građana Srbije.
Šta nam ovo govori? Svakako ne to da je stanovništvo obuhvaćeno kompletnom besplatnom zdravstvenom zaštitom, već to da u Srbiji veliki broj ljudi ne odlazi lekaru zato što nema novca za lečenje. Uostalom, to je i u Beloj knjizi i napisao Savet stranih investitora Svetske banke. U tom izveštaju oni navode da 45% građana Srbije nema novca za lečenje.
Pored toga, postoji i nesklad između izdvajanja za finansiranje zdravstvene zaštite iz bruto društvenog proizvoda i stanja zdravlja, o čemu sam govorila po prethodnom amandmanu, ali ću se i u ovom amandmanu osvrnuti na ovaj problem.
Različiti su podaci o rashodu za zdravstvenu zaštitu. Tako Republički zavod za zdravstvenu zaštitu navodi da je to 6%, ministar zdravlja da je to 8,2%, Nacionalni zdravstveni račun 9,6%, a Svetska banka 10,5%. Tu je razlika između najmanjeg i najvećeg 1,5 milijardi evra i gde svaki procenat znači novac, tj. 300 miliona evra govore da u stvari Srbija nema nacionalni zdravstveni račun.
Smatramo da je zdravlje i blagostanje građana krajnji cilj razvoja demokratskog društva. Kvalitet života ljudi je glavno merilo blagostanja. Zdravlje je najvažnija komponenta kvaliteta života. Zdravlje i socijalno-ekonomski razvoj se međusobno uslovljavaju. Obaveza države je da reguliše pravo na zdravstvenu zaštitu i da obezbedi uslove da se ta prava ostvaruju pod jednakim uslovima za sve građane.
Ima li Vlada volje i kapaciteta da spreči ometanje savetodavne pomoći u lečenju prof. dr Vojislava Šešelja? Ovo su pitanja koja mi upućujemo elementarnoj ljudskoj solidarnosti i humanosti. Ako nemate osećaj za to, nama preostaje jedino da na ovaj način i u direktnom kontaktu sa građanima Srbije pričamo istinu o Haškom tribunalu i o stanju zdravlja Vojislava Šešelja.
Na velikom mitingu u Novom Sadu u Spensu, sutra u petak u 17.00 časova, bićemo prinuđeni da raspravljamo o kršenjima ljudskih prava građana Srbije (Predsednik: Koleginice, samo se držite teme.) evo kraj, na koje država Srbija ne reaguje. Zbog toga pozivam sve građane i apelujem još jednom zaustavite ubijanje Vojislava Šešelja.

Narodni poslanik Zoran Krasić, po amandmanu. Izvolite.

Gospođo Đukić Dejanović, kao dokaz držim se teme, uzeo sam i Predlog zakona, i amandmane, i mišljenje Vlade da se čvrsto držim toga što je napisano i dozvolite mi (Predsednik: Gospodine Krasiću, vi imate pravo na to da bukvalno shvatite sve, i to potpuno razumem, ali vas molim da vodimo računa o dostojanstvu Skupštine. Izvolite.), kao i uvek, ja sam ovde poslednja linija odbrane parlamentarizma.
Gospođo Đukić Dejanović, naravno da se držim pre svega amandmana na član 3. Zamolio bih vas da gledate šta piše u 4. stavu člana 3. Predloga zakona. Ovde su neke stvari napisane koje u praksi i apsolutno ne mogu da zažive.
Molim vas, samo da iskoristim nekoliko pojmova. Isplata zarada zdravstvenom radniku, pa se dalje nabraja, najkasnije u roku od 30 dana od dana pružanja zdravstvene usluge, odnosno to sad znači ili, od dana prenosa sredstava od organizacije obaveznog zdravstvenog osiguranja ili od osiguravajućeg društva.
Da li ovako nešto može da ispuni neka zdravstvena ustanova. Ako može da ispuni zdravstvena ustanova, onda svaka firma u Republici Srbiji u privatnoj, državnoj, društveno-restruktuiranoj svojini je u obavezi da zarade i sve naknade zarada isplaćuje u zakonom propisanim rokovima. Ako je ovo stav Vlade, to podržavam, ali tražim da se ova norma primeni na sve koji su zaposleni u Republici Srbiji. Kada bi se ova norma primenila, onda ne bi malo-malo pa performans ispred kabineta jednog ministra. Zašto sam ovo rekao? Zato što papir trpi sve.
Moram da hvalim gospodina ministra. Prvo što moram da pohvalim ministra to je što je odoleo tolike godine da bude ministar zdravlja. Nije lako. Nije lako da budeš toliko dugo ministar i da u jednom trenutku napraviš presek i okreneš i iza sebe vidiš pustoš. Tu treba velika hrabrost, odanost itd.
Prava je retkost da neko u nekoliko mandata bude ministar za jednu oblast. Kažem vam da se iskreno zalažem da kod pravde, unutrašnjih poslova, obrazovanja i zdravstva ne treba četiri godine, nego treba mnogo, mnogo duže, s obzirom da su potrebe da se te oblasti reše velike, a rešavanja nekih oblasti težak posao. Ne može to neko za dve godine, da reši.
Gospodine ministre, podržavam vas i povodom onog stava da ne treba da se čitaju novine. To mi je mnogo drago što sam čuo od vas, ja ne čitam novine. Evo 20 i kusur godina se bavim politikom, nisam sebi dozvolio da čitam novine, da meni pijani kolumnisti kreiraju političko mišljenje o nečem, to sebi neću da dozvolim, novinari, što kaže Petar Jojić, pevaljke itd. To ne dozvoljavam.
Današnje novine su ko taraba. Ako ti nešto odgovara, uzmeš kredu pa napišeš. Još ako neko da pare i naruči, svašta može da se desi. Kao što vidite, gospodine Milosavljeviću, mi iz Rakovice se podržavamo, znate. Mi imamo takve stavove povodom toga.
Sada, moram, gospođo Đukić Dejanović, da branim vas. Dvehiljadite godine nije bila odluka Vlade, nego znate i sami vi ste tada bili direktor i profesor itd. E sad, ako gospodin Milosavljević ima nešto stvarno protiv vas iz SPS-a neka se okrene za 180 stepeni i neka sve kaže, a ne za 90 stepeni nadesno, pa gospodinu Paji Momčilovu. Nije korektno. Jer ipak pravim razliku između G17 plus i nekih drugih. Neki drugi sve trpaju Srpskoj radikalnoj stranci od 1989. godine, a mi tada nismo ni postojali.
Druga stvar, vrlo važna, vodite računa kada kritikujete Srpsku radikalnu stranku i stavove Srpske radikalne stranke. Evo zbog čega - Srpska radikalna stranka je jedina politička organizacija koja je unela velike inovacije u politički, privredni, ekonomski i u drugim oblastima života u Republici Srbiji. Mi se ne pozivamo na stavove nekih organizacija, međutim, oni se pozivaju na naše stavove.
Ako pogledate program Srpske radikalne stranke i koncept državne penzije, to vam je nešto što sad Svetska banka pre nekoliko meseci objavila pet stubova osiguranja, nulti stub socijalna penzije. Mi smo prva stranka koja je unela pojam investicioni fond, da živi kao pojam u Republici Srbiji i neko drugi je došao na vlast, uzeo je neki koncept, mi smo rekli šta mislimo o tom konceptu, gde se pogrešilo i praksa je pokazala da se pogrešilo.
Mi smo prva stranka koja je razvila koncept dobrovoljnog penzijskog i invalidskog osiguranja. Svi su to osporavali, kasnije su prihvatili. Mi takođe imamo primedbe na taj koncept koji je sad u praksi. Mi smo prva stranka koja je pričala o porezu na dodatu vrednost, pa smo čak i preveli sve evropske zakone koji regulišu tu oblast. Mi smo bili zastupnici da se što masovnije promoviše bar kod registar kasa, fiskalna kasa i da ne ređam dalje.
Bili smo pioniri u intelektualnom smislu u odnosu na političku žabokrečinu koja je bila u Srbiji. Vi možete da napadate medijski, ali kasnije dođete upravo baš na one pozicije, programske pozicije Srpske radikalne stranke.
Sada, gospodine Milosavljeviću, nećete da zamerite što se lično obraćam, nemam nameru niti bilo koga da vređam, ali hoću oštro da kritikujem. Zašto? Ceo zdravstveni sistem, to nije samo kod nas, to je jednostavno standard, ima u suštini nekoliko svojih glavnih stubova. Ima onaj stručno-profesionalni deo koji treba da bude daleko od državne uprave. Ima onaj materijalno-finansijski, kroz instituciju koja se bavi obaveznim osiguranjem, koja prikuplja sredstva i raspoređuje sredstva. I ima onaj treći – to je državna uprava koja što manje treba da se meša, jer i jedan i drugi stub rade poverene državne poslove.
U procesu decentralizacije, deetatizacije, a sad vidim pojavljuje se i neki novi pojam, verovatno ga promovišu ovi dekocentrisani, pa kažu dekoncentracija. Kod nas se desio obrnuti proces. Kod nas ona dva stuba koja poprilično treba da budu samostalna i pod kontrolom, ona su se podržavila i sele se polako u upravu, u Ministarstvo zdravlja. To je loš proces.
Jedan sam od retkih ljudi u ovoj zemlji koji se stvarno principijelno bori protiv toga. Lokalna samouprava ne sme ništa da se pita povodom zdravstva, ljudi moji. Zašto? Ma država garantuje zdravstvenu zaštitu na svakom pedlju Republike Srbije. Ma ista prava, iste mogućnosti mora da ima svako i onaj na vrh planine Tare i onaj u centru Beograda. Prava, mogućnosti.
Mi dolazimo u ovu situaciju da najbolji proevropski zakon od prošle godine, menjamo još boljim proevropsko svemirskim izmenama ove godine. Naši građani treba da shvate da je ovo klopka zakona, klopka izmena. Zašto? I ako si za ove izmene i dopune, pogrešio si. I ako si protiv ovih izmena i dopuna, pogrešio si, jer bi neko mogao da protumači da si za ono rešenje koje postoji već sada u zakonu, a ti nisi. Jednostavno, nalazimo se u toj situaciji šta god da kažeš pogrešio si.
U vreme kada su radikali vladali sa 90% prisutnih poslanika, bila je jedna izreka vezana za Nikolu Pašića. Došao jedan pa mu nešto priča, on kaže u pravu si. Pa, onda dođe jedan drugi pa priča kontra, on kaže u pravu si. A, onaj treći sluša pa kaže – Bajo, pa kako i jedan i drugi kada su različite priče; i kaže – i ti si u pravu.
To je danas ova situacija. Svi smo mi u pravu, ali ne daj bože nikome da se razboli. Ne daj bože nikome da se razboli, jer ulazimo u neki lavirint iz koga može da se izađe na milion različitih načina. Naravno, svi smo bolećivi kada je u pitanju zdravlje, kada su u pitanju deca, trudnice, starije generacije itd. Pod plaštom tih dobrih želja završava se sve i svašta.
Zato je ovo klopka. Klopka, da bi bilo kao u onoj reklami – pričaj, pričaj, pričaj nula dinara u mreži. Danas se vrtimo oko jedne raskrsnice koja ima 17-18 puteva koje vode iz te raskrsnice i ne možemo da nađemo pravi put. Sve što nam se nudi može da bude rešenje. Radi 10 miliona evra neki jure da pronađu i uhvate Mladića. Mrtva trka, još se hvale. Oni bi da ga uhvate. Računaju, ako ga uhvate dobiće 10 miliona evra.
Vidite li kakva se inverzija dešava kod nas. Svašta se dešava kod nas.
Ako se pogledaju prva tri člana Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, vidi se da je to u stvari samo jedan član iz originalnog teksta koji je dobio neke tri nove varijacije na temu – isti ili drugi poslodavci. Ništa se značajnije nije tu promenilo.
Da li će ovo da reši našu situaciju? Neće. Apsolutno neće da je reši. Gospodine Milosavljeviću, za razliku od velikog broja ministara zdravlja pre vas vi ste imali istorijsku priliku da toliko godina, da ne pogrešim broj, jeste na tom mestu. Morali ste da vodite računa da postoje ta tri stuba, da ta tri stuba treba da se razvijaju, da budu podjednako razvijeni.
Ako tronožac, hoklica ima jednu nogaru koja je kraća, onda ne može da se sedne. Gubi se stabilnost, pada se. Sada imamo situaciju da u jednom trenutku je jedna nogara kraća, pa nam direktor Republičkog zavoda pobegne u privatnu zdravstvenu ustanovu privatnog osiguravajućeg društva.
Za ovih n.n. godina ste menjali toliko vrlo važnih funkcionera na ova tri stuba na kojima počiva zdravstvo i nikako da se dođe do prihvatljivog rešenja. Verujte, pored najbolje volje i onih lepih pohvala sa početka, nemojte da tražite da glasamo i da podržimo ovaj predlog zakona.

Reč ima potpredsednica Nataša Jovanović.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da iskoristim gospodine Milosavljeviću ovu priliku i raspravu o amandmanima, pošto je reč o budućem funkcionisanju zdravstvenog sistema Srbije, da vam postavim nekoliko konkretnih pitanja i zamolila bih da mi u toku i do kraja date odgovor.
Znate da sam ko i predsednik Narodne skupštine iz Kragujevca i ne želim nikada da nastupam lokal-patriotski, jer Srbija i sve srpske zemlje i svaki grad u Srbiji i svaka mesna zajednica su mi podjednako važne. Ovo moram da pitam zbog studenata i svršenih lekara Kragujevačkog univerziteta, Medicinskog fakulteta u Kragujevcu. Tiče se kvota koje ministarstvo određuje, a vi me ispravite ako terminološki ne govorim ispravno. Nećete mi zameriti, jer nisam lekar.
Naime, sada imamo na birou, odnosno nezaposlenih preko 100 lekara u Kragujevcu. To su mladi ljudi, neki od njih, nažalost, godinama čekaju na taj prvi posao. Znate da imamo tercijarnu zdravstvenu zaštitu, Klinički centar Kragujevac, koji je pre nekoliko dana kroz posetu gospođe Đukić Dejanović, a i Borisa Tadić koji je morao tu da se slika, doživeo promociju, odnosno taj projekat izgradnje kliničkog centra u Kragujevcu koji opslužuje negde oko dva miliona stanovnika Srbije. Da bismo bili slikoviti, čitavu Rašku oblast, oblast Zlatibora, Kruševca, Pomoravlja, Šumadije itd.
Konkretno me zanima, gospodine Milosavljeviću, kako ovi ljudi, oni to pitaju, a i mene su zamolili da vas pitam, mogu da dođu do tog prvog radnog mesta. Naime, oni kad pokušavaju, a uglavnom svi kažu da se to dešava ispod žita, kako vi to vidite kroz neki inspekcijski nadzor? Kada je u pitanju dom zdravlja, znate da smo mi na nivou našeg šumadijskog okruga i Kragujevac je centar toga, uredili tu primarnu zdravstvenu zaštitu i, sada je to diskutabilno i mi smo svi kompetentni, bez obzira što nismo svi lekari, da govorimo kakvi su domovi zdravlja, naročito po našim selima, mnoga su ugašena itd.
Imamo problem i sada u tom vakuumu između primarne zdravstvene zaštite i Kliničkog centra Kragujevac, nešto nedostaje gradu Kragujevcu. Šta to? Jedna opšta bolnica. Znaju to i te kako dr Paja Momčilov, a i vaš kolega, gospodin Vuković.
Beograd ima nekoliko bolnica, da li je tako? Mi kao grad, kao grad koji je sada preuzeo odluku ministarstva i formiranjem kliničkog centra obavezu da prihvati toliki broj ljudi. Tu je i gospodin Milenić, predsednik naše gradske Skupštine. To je jedno pitanje opšteg konsenzusa nas u gradu, bez obzira na to što smo opozicija, gospodine Stevanoviću, nama je potrebna jedna gradska bolnica. Bolnica koja će da bude nešto između ova dva sistema zdravstva i ono na šta apelujem, jer to takođe traže i lekari, a pre svega i ljudi koji rade na tom projektu.
Na kraju, grad Kragujevac je doneo odluku i završio sve svoje poslove oko toga, šta je sa medicinom rada, odnosno sa početkom rada te zdravstvene ustanove koja takođe treba da prihvati veći deo teritorije i van administrativno-šumadijskog okruga.
Prema tome, s obzirom na to da je prošle nedelje dekan Medicinskog fakulteta u Kragujevcu prof. dr Nebojša Arsenijević potpisao sa novoimenovanim direktorom Kliničkog centra Kragujevac gospodinom dr Obradovićem ugovor o saradnji između medicinskog fakulteta, da ne uvredim ove druge, ali vi znate da fakultet u Kragujevcu, čiji je i redovni profesor gospođa Đukić Dejanović, ima savršene reference, ne samo kod nas, nego i u inostranstvu, bez obzira na to što se kolega Vuković smeje, ne znam šta je smešno, ali zaista, ako vam je smešno to što ima takva ogledna odeljenja da može sve to da pruži, uostalom, nikada se tome dr Paja Momčilov nije smejao, on je više puta posećivao ranije Klinički centar i Medicinski fakultet u Kragujevcu, jer svaki grad zaslužuje jednak tretman, ja bar tako mislim.
Prema tome, gospodine ministre, ovo je veliki problem jer ljudi udaraju glavom o zid, što se kaže, mladi ljudi, ljudi koji treba da osnuju porodicu, koji su završili jedan od najtežih fakulteta, to je medicinski fakultet i to sa jako visokim ocenama, a ne mogu da dobiju prvo radno mesto. Mislim da je potrebno da se već kroz projekat izgradnje novih zdravstvenih ustanova i te kako u budućnosti razmišlja o gradskoj bolnici koja je gradu Kragujevcu potrebna, a samim tim i širokom broju naših građana iz okolnih gradova koji mogu tu da zatraže stručnu, odnosno zdravstvenu pomoć.

Gospodin Simo Vuković ima reč.

Uvažena predsednice, hteo bih da ukažem na povredu Poslovnika, član 106. stav 1. Pored ogromnog napora koji je uložen, ne mogu da dovedem u vezu izmene i dopune zakona, odnosno raspravu u pojedinostima sa diskusijama koje su bile u prethodnom periodu. Dakle, molim vas da se držimo Poslovnika i u okviru onoga što nam nalaže rasprava o amandmanima o pomenutom zakonu.
S druge strane, ovde u brojnim diskusijama bi neko ko je neinformisan, a građani Srbije nisu neinformisani, verujem da potpuno raspolažu drugim činjenicama, stekli biste utisak da praktično zdravstveni sistem u Srbiji ne funkcioniše i da nas niko ne leči, na šta moram da reagujem i kao lekar, štiteći svoju struku i sve zdravstvene radnike, jer prosto izgovaranje takvih neistina ne ide u prilogu ni struci, niti onome što se radi u okviru zdravstvenog sistema.
Istine radi, želim da naglasim, pošto to neko ne želi da uvaži, da je samo u periodu od 2006. do 2010. godine u ovoj zemlji rekonstruisano svih 157 domova zdravlja. Ne znam, možda to nekome ne odgovara. U ovoj zemlji takođe u tom periodu od pet do šest godina je rekonstruisano gotovo 20 bolničkih ustanova, da se u ovom momentu priprema rekonstrukcija svih kliničkih centara u ovoj zemlji.
Da li treba da naglasim da u tom periodu Srbija je stekla 38 magnetnih rezonanci, 90 skenera, dve pozitronske emisione tomografije? Pogledajte u okruženju čime raspolažu druge zemlje. Sramota je reći da to nisu rezultati. Mi možemo da se krećemo u okvirima korektne političke borbe, ali izgovaranje takvih neistina ili nečega što je (Predsednik: Vreme.) do te mere neargumentovano prosto nas stavlja u poziciju da imamo jedno potpuno nerazumevanje i obesmišljavamo bilo kakvu raspravu o uspešnosti vođenja zdravstvene politike u Srbiji.

Uvaženi kolega, mogla bih da se složim sa vama da nisam intervenisala, ali kao što vidite, kada je zdravstvo u pitanju teško se držimo svi teme, uključujući i vas i mene. Vi ste reklamirali Poslovnik, pa ste se ipak malo proširili u sadržaju. Molim vas da imate malo tolerancije za vođenje sednice i da me razumete. Ali, ako niste zadovoljni mojim odgovorom, predlažem da se u danu za glasanje izjasnimo. Ne. Zahvaljujem.

Gospodin Petar Jojić ima reč. Nema replike. Možete u okviru vremena. Gospodin Petar Jojić, u okviru vremena SRS.

Gospođo predsedniče, gospodine ministre, ovaj zakon koji se predlaže pred Narodnom skupštinom, da se donese izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti, moram da kažem, tako sam ga shvatio i dobro ocenio, da se ovde ne radi o donošenju izmena i dopuna u interesu građana, ovde se radi o interesu privatne prakse lekara i ovde se otvaraju brojne mogućnosti za korupciju i kriminal.
Šta to znači? Je l' Srbija ima dovoljan broj lekara­? Ima. Šta će ovaj dopunski rad? Sada ćemo da prepakujemo iz zdravstvene ustanove državne u privatnu, pa će tezgaroši koji rade u državnim bolnicama i zdravstvenim ustanovama da popodne šalju pacijente kod privatnika, a privatnik čeka tog upravo njegovog drugara koji je posla sa one klinike ili one zdravstvene ustanove.
Gospodine ministre, ovde je velika korupcija u pitanju. Da sam na vašem mestu, dao bih ostavku jer vi ne možete da izađete na kraj sa bandom, lopovima i kriminalcima, a građani kukaju, pište, pate, ne znaju više šta će.
Podsetiću vas, gospodine ministre, na Južnobanatski okrug. Pitam vas, ali vas molim da mi date odgovor. Postavljao sam jedno poslaničko pitanje, ali sam dobio takav odgovor u kome kažete – preneli smo nadležnosti. U pitanju je AP Vojvodina. Jeste li vi ministar zdravstva Republike Srbije ili ste ministar za Beogradski pašaluk?
Prema tome, bolesnici i građani Južnog Banata, dakle, opština Pančevo, Vršac, Bela Crkva, Kovin, Plandište, Alibunar, Kovačica i Opovo grdnu muku muče, ne znaju više šta će. Njih maltretiraju, zakazuju im po tri-četiri meseca. Za jedan recept treba da čeka čovek invalid ili penzioner ili bolesnik po nekoliko dana. Šta se radi, aman bože, hoćete li nešto da učinite?
Pozivam vas, dajte, pomozite onom Pančevu, koje je najugroženiji grad u celoj Republici Srbiji, čiji su građani po broju stanovnika i u procentima najviše oboleli od raka i od najtežih bolesti.
Drugo, gospodine ministre, u zdravstvu u Vojvodini, odnosno u Južnobanatskom okrugu i u Pančevu i okolini je rasulo. Ne rade, nema dežurstva u zdravstvenim ustanovama. Dijabetičari idu dva puta dnevno da primaju insulin. Idu po 15-20 kilometara dva puta u Pančevo da bi iz Brestovca ili Ivanova moralo da im se pruži usluga. Nema subotom i nedeljom uopšte dežurstva. Ljudi ne mogu da primaju injekcije, ne mogu da prime najosnovnije lekarske usluge. U Ivanovu kod Pančeva, od osam do 12 časova radi lekar iz Beograda, zatvara radnju i dućan, on ode i više nema ko da pruža zdravstvene ustanove, a 20 kilometara je daleko od Pančeva.
Gospodine ministre, dođite u Pančevo. Pozivam vas u ime građana koji su me čak i danas u Pančevu sreli i pitali – kada ćete postaviti to pitanje? Dođite, obiđite zdravstveni centar. Dođite, obiđite interno odeljenje u bolnici u Pančevu.
Uverićete se, a pošaljite inspekciju, ako imate pravo da pređete Dunav, jer ja se sećam kada su nekada autonomaši branili da se vrši istraga kada je ubijen turski ambasador. Niko nije mogao da pređe Dunav da bi vodio istragu zbog toga što nisu dali oni iz AP Vojvodine da se meša Republika Srbija. Umešajte se u vaš posao, obezbedite građanima Srbije zdravstvenu zaštitu, podjednako sprečite korupciju i kriminal, a korupcija i kriminal u zdravstvu cveta.
Gospođo predsedniče, vi ste ugledan lekar. Sa svoje strane učinite šta možete, a gospodina ministra molim, dođite u Pančevo, uverite se, ja ne lažem, svi će vam Pančevci potvrditi ovo što vam danas govorim. Hvala vam.

Gospodine poslaniče, htela bih da vas podsetim da najkvalitetniji ljudi, najbolji srednjoškolci upisuju medicinski fakultet i najkvalitetniji ljudi se bave ovom visokostručnom i humanom delatnošću.

Da ima korupcije u zdravstvu nije sporno i da odgovarajući organi rade svoj posao takođe nije sporno, ali sadržaj kojim se obraćate i građanima i nama poslanicima ima tendenciju da ruši ugled onih koji pod teškim uslovima krajnje savesno i stručno rade svoj posao. Prosto hoću u ime najkvalitetnijih ljudi u zdravstvu, kojih ima 99%, to je sigurno, da kažem da nije u redu da ovako atakujete na lekare koji savesno rade, a kojih je najviše.