Osam minuta i 50 sekundi, što znači da je iskorišćeno vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe od sedam minuta i 30 sekundi i još minut i 20 sekundi od poslaničke grupe. Pet minuta i 40 sekundi je na raspolaganju.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, želim da izrazim svoje divljenje činjenici da se prethodnik jutros zaista probudio kao rodno senzibilisana osoba i iznesem svoje duboko uverenje da će to značiti da više neće na najgrublji i nezamisliv način vređati potpredsednicu Narodne skupštine, kao i da njegov predsednik neće vređati svaku ženu kao što je do sada vređao kad je imao priliku. Hvala.

Iskorišćeno je 45 sekundi vremena predsednice poslaničke grupe.

Narodni poslanik Miroslav Markićević ima reč.

Nadam se da će mi se ovo tretirati kao replika.
Ako je na sve ovo što sam govorio, čini mi se osam i po – devet minuta, gospođo Kolundžija, ovo jedini odgovor, ako je ovo sve što imate da kažete na ovo što sam govorio, onda je jadna alternativa za evropsku Srbiju, onda smo daleko od EU.
Postavljam vam pitanje zašto vi u vašem poslaničkom klubu ne ispoštujete taj princip, zašto ne zamenite višak muškaraca koji imate tamo i ne dovedete žene koje tri godine neopravdano čekaju na listi – te žene su već tri godine prikraćene, vi kršite evropske propise – a kako se ovde ko ponaša, postoje i sankcije i kazne.
Kažem vam sada javno, u direktnom prenosu – za sve što sam nepravedno kažnjen (iako znam, ništa mi nije krivo, za šta taj novac ide) taj novac ću – dobro me slušajte, gospođo Kolundžija – institucionalno ili vaninstitucionalno, naplatiti do poslednje pare, jer ovde se ljudima ne da da govore. Narodnim poslanicima se isključuju mikrofoni i ne da im se da govore.
Možda se nekim svojim rečima ne ponosim. Imam i sestru i majku i prijateljice i koleginice, ali treba i oni koji predsedavaju ovom skupštinom da shvate da ovde sede i nečija braća i nečiji očevi, i da se ne igraju s njihovim zdravljem i živcima i da ih puste da govore.
Mi ovde, gospođo Kolundžija, nismo slučajno. Svi mi, nas 250, zastupamo građane Srbije. I ponavljam vam, odgovorite na pravo pitanje i suštinu – kada će poslanički klub DS da ispuni evropski uslov i da na listi bude 30% žena? Neću sada da kažem manje zastupljenog pola, nego žena. Kada ćete to da ispunite? Izvol'te, kažite to ženama članicama ''Nove Srbije'' i svim ženama Srbije.

Dva minuta. Zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Pošto smo završili pretres o amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O MINISTARSTVIMA (pojedinosti)

Primili ste amandmane, koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Nenad Konstantinović, Branka Ljiljak, Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač, Arpad Fremond, Milorad Buha, Aleksandar Martinović, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Dragan Šormaz, Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga, Radovan Radovanović, Živojin Stanković, Čedomir Jovanović, Nenad Milić, Judita Popovića, Nataša Mićić, Nebojša Ranđelović, Bojan Đurić, Ivan Andrić, Vesna Pešić, Zoran Ostojić, Nenad Prokić, Kenan Hajdarević i Žarko Korać, kao i Odbor za pravosuđe i upravu.

Primili ste izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, kao i mišljenje Vlade o amandmanima.

Narodni poslanici Zoran Nikolić, Miroslav Petković, Arsen Đurić, Miloš Radulović, Radojko Obradović, Milan Lapčević i Zoran Šami povukli su pisanim putem amandmane koje su zajedno podneli na članove: 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 33, 35. i 36. Predloga zakona.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 2. amandman je podnela grupa 21 narodnog poslanika poslaničke grupe ''Napred, Srbijo''. Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo poslanici, SNS je još u decembru podneo svoj predlog zakona o ministarstvima i u ovoj raspravi ćemo, faktički,  braniti svoje viđenje kako treba da izgleda Vlada Srbije, kako treba da izgledaju ministarstva i činjenicu da smatramo da sa 12 ministarstava možemo u potpunosti da zadovoljimo potrebe Vlade, s jedne strane, a da, s druge strane, možemo da ostvarimo ozbiljne uštede. Predlog SNS iz decembra nije bio motivisan nikakvim ličnim interesima, nikakvom međupartijskom trgovinom i ličnom sujetom, čega, nažalost, ima danas prilikom konstituisanja ove vlade.
To je zakon, po našem mišljenju, koji bi mogao da bude univerzalan, jer smatramo da Zakon o ministarstvima i ne treba menjati svaki put kada se konstituiše nova vlada. To stvara dosta problema u funkcionisanju izvršne vlasti, uvećava troškove i stvara nesigurnost u delovanju administracije. Od izuzetnog je značaja da Vlada, izvršna vlast, najzad funkcioniše s jednim celovitim konceptom, i da se toga svi, uz međustranački dogovor, što je moguće više, držimo.
Pred nama su ozbiljne društvene promene, ozbiljne društvene reforme, javna potrošnja, javna uprava je u situaciji da mora biti smanjena, očekuju nas bolni rezovi u svakom smislu kada je u pitanju trošenje sredstava i naše društvo je sve siromašnije. Svesni tih činjenica i odgovornosti pred građanima Srbije, predložili smo ovaj koncept zakona o ministarstvima. Nadam se da ćemo u nekoj raspravi, mada sam svestan da vi već imate neke međustranačke dogovore, uspeti da bar neka od ovih rešenja prihvatite.

Da li još neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Ovaj zakon predstavlja, kao što to uvek biva, politički preduslov da se koalicione stranke iz vlasti namire po resorima Vlade, da svako dobije ono što mu prema dogovoru pripadne i trebalo bi, da je sreće, da Zakon o ministarstvima posluži kao jedna tehnička osnova za kohezioni i vrlo dobar rad Vlade.
To je, međutim, sve ono što mi u ovom slučaju nemamo, jer ova vlada od 2008. godine ne funkcioniše uopšte. Ne vodi računa o državnom i nacionalnom interesu (štaviše, rasprodaje ga), nema ekonomsku politiku, što znači da ne vodi računa o privredi, ne vodi računa o stopi nezaposlenosti, nema nikakav program zapošljavanja, nema nikakav ekonomski program koji treba da posluži tome da u nekom periodu, koji Vlada sebi odredi kao period svoje aktivnosti, doprinese bilo čemu što će povećati standarda stanovništva.
To je ono što vama nedostaje od 2008. godine. A onda, kada su sve snage posustale, kada je energija pala na minimum, kada postoje ozbiljni politički problemi unutar same vlade, koja je bila doskoro pred potpunim raspadom, onda je neophodno da se napravi jedna marketinška strategija, da se na marketinški način pokrije ono što je ključni i suštinski nedostatak posla koji radite, odnosno ne radite.
I tako, Zakon o ministarstvima zapravo pravi jednu sliku potrebnog broja ministarstava i potrebnog broja resora, koji ćete vi između sebe podeliti. On je preduslov rekonstrukciji Vlade. Nekih imena u Vladi više nema, neka nova imena će doći sledeće nedelje i sve to mora nekako da se fizički i zakonski uklopi. Ovaj zakon je preduslov tog uklapanja koji vi radite.
Kakvog to smisla ima? Apsolutno nikakvog. Jedini pravi smisao u svemu ovome bi se našao kad bi ova vlada prestala da postoji. Jer čovek bez autoriteta, koji napaja sebe autoritetom iz Andrićevog venca, ne može uspešno da vodi ni ovu rekonstruisanu, ni smanjenu vladu po ministarskim resorima, ni veću vladu od ove. Ne može da vodi nikakvu vladu. Ne može da vodi upravu mesne zajednice, a kamoli vladu jedne države. I taj čovek, Mirko Cvetković, treba da podnese ostavku. To je jedino normalno razrešenje ove situacije.
Nova vlada se ne može formirati i treba da idemo na izbore. Ako je tačno da ova država gubi vreme, a sigurno je tačno da gubimo vreme već dve i po godine, ili tri, onda nama treba ne rekonstrukcija Vlade, nego nam hitno treba nova vlada, na osnovu novih izbora, koji bi verifikovali nov odnos snaga u Srbiji prema izbornoj volji građana, a ne prema ovom haosu i cirkusu koji danas imamo.
Šta mi ovde imamo u ovakvim predlozima zakona i kako na njih reagovati? Videli smo da se broj ministarstava smanjio na 17. Svako ko čuje da je broj ministarstava smanjen na 17, sa 20 i kusur, mora da postavi prosto pitanje – zašto ste to uradili? Da li imate odgovor na pitanje zbog čega je to urađeno?
Ja ga nemam, jer iz ovoga što ovde piše ne vidim nikakav koncept. Ništa se ne dešava. Ništa nam se ne predočava zbog čega bismo mi verovali da će sad rekonstruisana vlada sa smanjenim brojem ministarstava bolje funkcionisati nego ovaj karambol do sada. Nema nikakvog osnova za to. Šta će da bude? Jeftinije? Ekonomičnije? Kako? Objasnite nam kako.
Ako neko ne zna, ja ću to da vam objasnim vrlo prosto i jednostavno. Ne zavisi trošak države od broja ministarstava, nego od načina organizacije državne uprave, da li je ona jeftina ili nije. To što ćete smanjiti broj ministarstava na 17, uopšte ne znači da će broj izvršilaca posla za potrebe državne uprave biti manji. To što ćete smanjiti broj ministarstava na 17, znači da ćete smanjiti za 4-5 plata (čak ne ni za toliko, nego za 3-4 plate) troškove Vlade i ništa više. Čak nećete otpustiti ni sekretarice, zato što će one dobiti neki drugi posao. Nećete smanjiti ni broj vozila.
To su, naravno, sve demagoške gluposti, ovo što pominjem, ali mora tako na demagošku glupost koju smo dobili. Ne mogu da shvatim šta se postiže bilo kakvim ozbiljnim predlogom amandmana na ovakav neozbiljan predlog zakona? Kako znamo koja je to mera? Pa, mi ovde vidimo da je spojeno sve i svašta, bez ikakvog rezona, samo iz političkih razloga. Nema koncepta, nema cilja u svemu ovome.
Mi smo razmišljali da li da podnesemo neke amandmane, prosto zbog rasprave, dobili bismo po dva minuta na svaki, i onda smo i podneli neke amandmane, pa smo u poslednjem trenutku od toga odustali. Zašto? Zato što su ti amandmani čist sarkazam na ovo što smo dobili, sarkazam na sarkazam, i onda smo na kraju razmišljali da će, ako ti amandmani stvarno ostanu u proceduri do kraja, neko pogrešno razumeti.
Sada ih nema u proceduri, ali ćemo ih vrlo jednostavno prepričati, bez obzira što nisu u proceduri, aludirajući pre svega na amandman o kojem raspravljamo sada, koji je, naravno, ozbiljan, daje predlog da se smanji sa 17 na 12. Sve je to legitimno, ali čemu? Gde je tu cilj? Gde je tu ušteda? Gde je tu ekonomska logika?
Nismo dobili ni jedan jedini argument, sem argumente za suprotno, da će ovde bilo šta dobro funkcionisati. Sve što se juče po podne dešavalo u Parlamentu, ceo ovaj dijalog između LDP i ministra koji ovde zastupa Vladu a u nekoj je tehničkoj ostavci, govori o nerazumevanju suštine, o nerazumevanju odnosa Vlade prema Parlamentu, o nepoštovanju institucija.
Prvenstveno mora da se poštuje institucija koja je izabrala jedan državni organ. Ne može biti obrnuto. Kako možemo da skrivamo činjenice jedni od drugih? Na šta to liči? Kako možemo da dobijemo pismo predsednika Vlade gde se objašnjava kako će namerno da prekrši Ustav i zakon i još smatra da je, ako Skupština ne uvaži njegov stav o kršenju Ustava i zakona, onda Skupština neozbiljna i ruši sopstveno dostojanstvo? Pazite, on nam još drži predavanje. I to je ta vlada koja se ovde rekonstruiše pod vođstvom tog predsednika Vlade, koji je inače marioneta Andrićevog venca. Na šta to liči?
Mi smo predložili amandman tako da se smanji broj ministarstava na tri, pri čemu uvažavamo Ministarstvo finansija, koje može istovremeno i predsednik Vlade da drži, zato što ste takav zakon predložili. Na šta to liči? Naravno da je to cirkus, naravno da je to skarada, naravno da taj predlog nije bio ozbiljan i zato smo ga formalno i povukli, ali smo razmišljali o tome da ga održimo do kraja. Pa ipak, nećemo mi da doprinosimo tome da ovaj dom bude do kraja neozbiljan.
Ozbiljno smo razmišljali da se do kraja tako našalimo i da taj predlog ostane u proceduri do kraja. Svejedno, bio je podnet, povučen je, nalazi se u arhivi; koga zanima, može da pogleda. Bez obzira što se o njemu neće, naravno, glasati; bilo bi besmisleno. A u tom obrazloženju lepo stoji da Vlada od tri člana može biti ekonomičnija i bolja nego Vlada od 17, kao što Parlament može verovatno biti ekonomičniji i bolji da ima 12 poslanika umesto 250.
Znači, mi ne samo da trpimo efekte loše vlade, koja uništava zemlju i privredu već dve i po ili tri godine, što će sigurno još godinu dana činiti onako tek, nego moramo da trpimo njenu naopaku logiku, koja je inače u narodu poznata kao logika ''šorom šajke, a Dunavom čeze'' i, na kraju krajeva, posle svega toga i posle sve te naopake logike moramo da trpimo i pogubne negativne posledice još najmanje godinu dana. Zašto?
Zašto to neko radi sopstvenoj državi? Kako je moguće da neko nema elementarnog osećaja za stid kada mu je posao potpuno propao, ne radeći ništa ili radeći naopako tri godine, da želi za sebe da zadrži poziciju još, u ime toga što će se na jesen otvoriti mogućnost kandidature Srbije za EU? U to ime da građani Srbije trpe i da im bude sve gore i gore iz dana u dan, zato što niko ne može da vodi računa o njihovim svakodnevnim elementarnim potrebama? Je l' to cilj? Je l' to bio cilj svega ovoga?
Zaista je vrlo teško na ozbiljan način raspravljati o predlogu koji smo dobili. On je isključivo i samo refleksija najobičnije političke igrarije i trgovine unutar vladajuće koalicije da bi ona mogla da preživi do određenog datuma. Zašto? Zato što i to smatraju svojim marketinškim potezom. Taj datum nije ništa realno, on je takođe samo goli marketing. Od toga se ne živi. Od toga ljudi ne mogu 'leba da jedu.
Ljudima treba neko ko je odgovoran, ko će da stvori mogućnosti za posao, ko će da stvori mogućnosti da oni koji su socijalno ugroženi dobiju svoj novac, a taj novac se neće uštedeti tako što ćemo uštedeti četiri plate godišnje. O čemu vi, ljudi, pričate? Kako vas nije sramota? Uradite ono što pošten svet u ovakvim situacijama i okolnostima mora da uradi.
Propala je politika koju ste vodili. Doveli ste državu na ivicu potpunog kolapsa. Uradite ono što normalan čovek u toj situaciji treba da uradi – povucite se s vlasti, dopustite da građani na izborima organizuju drugačije ovaj parlament, naprave drugačiju političku podelu i da se formira drugačija i odgovorna vlada.

Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi DSS ovim je iskorišćeno. Ovlašćeni predstavnik ima još tri minuta. Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Svaki zakon o ministarstvima, nov zakon, kada se donosi, ima za cilj izbor nove vlade. Ovo je prvi put u srpskoj višepartijskoj istoriji da se na osnovu novog zakona bira isti premijer u jednom mandatu. Posledice ovog zakona koji je sada donet, neka građanima bude jasno, jesu da su u čitavoj vladi svi ministri podneli ostavku osim samog premijera. Nađite primer u političkoj istoriji ili situaciju u bilo kojoj evropskoj zemlji ovakvog jednog skandala i cirkusa. Svi ministri u ostavci osim premijera – to su posledice ove vaše tzv. rekonstrukcije i ovog političkog i pravnog haosa u koji ste nas uveli.
Uvek se u srpskoj istoriji, u poslednjih 20 godina, otkad je uveden višepartijski sistem, na osnovu novog zakona o ministarstvima birala nova vlada. Prvi put se sada događa da se novim zakonom o ministarstvima u jednom mandatu jedne vlade jedan premijer bira, a dva nova zakona. Gospodo, ovim što ste sad uradili, osramotili ste Srbiju i zaista je učinili neozbiljnom državom. To je apsolutno neprihvatljivo.
Jedini način je da, što je rekao moj kolega Aligrudić, zbog sramote koju ste naneli Srbiji, podnesete ostavku i Mirko Cvetković da dođe ovde u ponedeljak i da, umesto ekspozea i novih ministara, podnese ostavku i kaže – ja ovo više ne mogu da radim, sve pritiske koje sam trpeo više ne mogu da trpim, niti želim kao častan čovek da ovo dalje radim. Podneti ostavku, na nove izbore.