Dva minuta.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman sa ispravkom podnela je grupa 12 narodnih poslanika poslaničke grupe LDP. Da li neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da svaka vladajuća koalicija, u skladu sa svojim međusobnim odnosima, treba da formuliše i osnove na kojima će vršiti vlast, i ovakva vrsta rasprave je unapred osuđena na neuspeh. Jer, na čemu počiva pravo opozicije da od Vlade traži da deluje onako kako bi ona sama to radila? Međutim, ono što je osnovni argument za amandman koji smo mi podneli je javni interes. Mi nismo gledali šta je ono što u ovom trenutku radi vladajuća koalicija, kada smo ovom parlamentu podneli predlog izmena i dopuna Zakona o ministarstvima.
Mi smo 9. aprila 2009. godine predložili Vladi da započne projekat reforme države. Tada smo rekli da nam je država preskupa i previše nesposobna. Tada smo predložili i izmene Zakona o ministarstvima, ne sa ambicijom da varamo građane nudeći im kao ključnu argumentaciju podatak da će biti 12 ministarstava umesto 20 ili 17, nego pre svega sa ambicijom da limitiramo nefunkcionalnost države i tu državu prisilimo na onu vrstu poslova koje u svakom normalnom društvu država treba da radi.
Tada smo predložili 12 ministarstava – ministarstvo spoljnih poslova, ministarstvo odbrane, unutrašnjih poslova, finansija i ekonomije, pravde i javne uprave, poljoprivrede i životne sredine, privrede i trgovine, urbanizma i građevine, obrazovanja, nauke i kulture, zdravlja, rada i socijalne zaštite, saobraćaja i telekomunikacija.
Ono što prati ovako organizovanu Vladu je široka reforma. Nema smisla rekonstrukcija Vlade ukoliko se istovremeno ne menja i način na koji funkcioniše čitava država.
Gospodine Markoviću, 12 ministarstava o kojima smo govorili pre dve godine ne obavezuje samo na redukciju broja ministara, nego i poslova kojima se Vlada bavi. Mi smo predložili i privatizaciju javnih preduzeća, njihovu transformaciju u akcionarska društva, jer je već tada bilo jasno, u aprilu 2009. godine, da je zaista previsoka cena partijske države koja je uspostavljena.
Zašto nismo zadovoljni načinom na koji je urađen Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima? Zbog toga što on proizlazi iz partijske logike vladajuće koalicije i, pre svega, iz potreba te vladajuće koalicije. On nije izraz nove sveti Vlade koja upravlja ovim društvom tri godine i partija koje su je formirale o neminovnosti podele odgovornosti, prava i obaveza, s obzirom na činjenicu da je očigledno Vlada bila neuspešna u poslovima koje je radila.
Koji su najveći problemi i šta je na prvom mestu rang-liste problema u Srbiji? Ekonomija, finansije, pare, plata, penzija. Mi u 12 ministarstva imamo više onih koji se bave ekonomijom i privredom, nego što je u ovom slučaju, sa predlogom od 17 ministarstva iza kojeg je stala vladajuća koalicija, a predlog uputio Parlamentu Mirko Cvetković. I to je ono što nas zabrinjava.
Kada smo analizirali izmene i dopune Zakona o ministarstvima, onda smo se zaista suočili sa tako krupnim anomalijama, da vam predlažemo da prihvatite ovaj naš amandman i potom, zajedno sa nama, početne da gradite onakvu državnu administraciju kakva je Srbiji u 21. veku potrebna.
Besmisleno je, gospodine Markoviću, u ovom trenutku nuditi Srbiji Ministarstvo za kulturu, informisanje i informaciono društvo. Kojim se to poslovima bavi Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva? Prvo, za ministra je predložena osoba koja sama za sebe kaže da je po zanimanju državnik. Ne želim da vas nasmejem, ali gde je država tog državnika na osnovu koje je on zaključio da, recimo, ima pravo da od nas zatraži podršku za obavljanje tog posla?
U zakonu koji smo mi predložili nema ministarstva kulture. Mi smo spojili ministarstvo obrazovanja sa ministarstvom nauke i u okviru toga ostavili prostor za oblast kulture u onoj meri u kojoj država treba da bude prisutna u kulturi.
Ako govorimo o ministarstvu životne sredine, ako govorimo o ministarstvu planiranja, urbanizma i rudarstva, govorimo o nespojivim temama. Mi smo povezali ministarstva poljoprivrede i životne sredine. Nemamo ministarstvo energetike uopšte. Imamo ministarstvo privrede, ministarstvo finansija i ekonomije, ministarstvo poljoprivrede i urbanizma i građevine. Motor razvoja ove zemlje u okolnostima u kojima se ona danas nalazi su građevinska industrija i poljoprivreda, i mi tome poklanjamo posebnu pažnju.
Čime će se baviti Ministarstvo energetike i infrastrukture? Koje resurse ste ostavili na raspolaganju ministru Mrkonjiću kada ste formirali takvo ministarstvo? On ima Ministarstvo infrastrukture koje se bavi javnim radovima, ali nema preduzeća koja su javna i koja te radove treba da realizuju. To je previše skupo.
Ako zajedno analiziramo obrazloženje koje nudimo, onda ćete videti da je suština u jednostavnom nastojanju da se demontira partijska država. Ta partijska država od nas danas traži da mi postanemo onakvi kakva je vladajuća koalicija koja ju je u velikoj meri nasledila i koja je održava u životu. To je neprihvatljivo.
Postoje i drugi predlozi. Mi se sa njima ne slažemo jer su demagoški. Nema smisla govoriti o redukciji ministarstava, a izbegavati temu privatizacije i transformacije javnih preduzeća. Nema smisla govoriti o smanjenju ministarstava, a ostavljati istu širinu nekom novom, koje će biti formirano spajanjem dojučerašnja dva. Povlačenje države iz svakodnevnog života, iz privrednog, sportskog, kulturnog, obrazovnog – to je ono što nam je potrebno. Našim amandmanom se stvaraju pretpostavke za tako nešto.
Pošto ne možemo da budemo toliko nenormalni pa da tražimo od vladajuće većine da se ponaša onako kako bismo se ponašali mi koji smo u opoziciji, ovo shvatite ne kao lekciju, nego pre svega kao našu obavezu prema društvu kojem smo dužni da kažemo, da smo u aprilu 2009. godine, pre dve godine, ovom parlamentu podneli zakon koji ničim ne ugrožava vladajuću koaliciju (to nije slučaj ni danas, kao što nije bio slučaj ni tada), ali ostavlja mogućnost za uspostavljanje onakve državne organizacije koja je potrebna da bi se efikasno reformisala zemlja, modernizovalo društvo, uspostavile evropske vrednosti i tako stvorile pretpostavke za ostvarenje onog što jeste u najvećoj meri izraz težnji građana ove zemlje, a to je život koji je vredan onoliko koliko su vredni oni sami u njemu.
Našim amandmanom je tako nešto omogućeno. Nažalost, vrlo malo od onog što smo mi utvrdili kao kriterijume i standarde prepoznajemo u predlogu o izmenama i dopunama koje je podnela Vlada, samu sebe smanjujući na 17 ministarstava, ali zadržavajući širinu koju je imao i prethodni kabinet.

Sedam minuta i 45 sekundi je iskorišćeno vremena predsednika poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš i Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodna poslanica Aleksandra Jerkov.

Zahvaljujem, gospođo Čomić. Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, daleko od toga da LSV smatra da će se ovim zakonom rešiti svi problemi koji postoje u našem društvu. Kao što to nije slučaj ni sa jednim zakonom, sam zakon, kao takav, ne može da reši zaista duboke probleme koje naš javni sektor ima, koje Vlada ima, koje država ima, i ne smatramo da je ovaj zakon kraj procesa koji treba da dovede ka efikasnijoj državi, ka jeftinijoj državi, ali smatramo da on može biti dobar početak tog procesa.
Ako se pogleda Predlog zakona, mi ne vidimo kako će on dovesti do uštede. Puko spajanje ministarstava na takav način da jedno ministarstvo preuzima sve obaveze, sva sredstva, sve zaposlene, sve poslove tog ministarstva, zaista ne vodi ka uštedi. Upravo je to razlog zbog kog očekujemo da je ovo rešenje samo prelazni period, da će nakon ovog uslediti jedna temeljna analiza svih ovih novih ministarstva, njihovih potreba, njihovih kapaciteta, njihovih resursa i da će u narednom periodu doći do nove sistematizacije, da će uslediti jedna reforma koja će voditi zaista ka tome da građani u ovoj reformi Vlade vide svoj interes i svoju potrebu i da će se pokazati da je ovo sve imalo smisla.
Međutim, i u ovom samom predlogu, koji ćemo podržati, vidimo izvesni prostor za promenu, za poboljšanje. Mi smo podneli nekoliko amandmana. Ovaj o kom trenutno govorim je u direktnoj vezi sa amandmanom koji smo podneli na član 9. Oba se odnose na isto ministarstvo. Radi se o Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja i amandmani su zapravo sa tim ciljem da se ovaj zakon približi realnoj situaciji u Srbiji, koja se ne dopada nikome, a ponajmanje građanima Republike Srbije.
Realnost naša trenutna, kada je u pitanju regionalni razvoj, jeste da je Srbija, osim Albanije, jedina zemlja u Evropi koja nema regione i koja nije regionalno podeljena. To je jedna situacija koja se ponajmanje dopada LSV, koja se 20 godina zalaže za regionalizaciju naše zemlje. Mi zaista smatramo da je jedini način za ravnomerni regionalni razvoj zapravo istinska, prava regionalizacija, a ne kvaziregionalizacija, kakvu imamo mogućnost da dobijemo.
Zbog toga smo podneli amandman kojim zapravo tražimo da se nadležnosti ovog ministarstva ograniče na jedine regione koje mi u našoj zemlji imamo i koje Ustav i zakoni poznaju, a to su statistički regioni. Smatramo da bi svako drugo zakonsko rešenje moglo zapravo naštetiti procesu regionalizacije naše zemlje, koja je pre svega potreba građana Republike Srbije, zbog toga što su zapravo jedini entiteti koji bi se mogli smatrati regionima u postojećem zakonskom sistemu Republike Srbije AP Kosovo i Metohija, AP Vojvodina i Grad Beograd.
Grad Beograd funkcioniše po jednom potpuno drugom zakonu, AP Kosovo i Metohija ima poseban status u pravnom sistemu Republike Srbije, a AP Vojvodina ima svoje sopstvene organe koji imaju svoje nadležnosti, a delokrug ovog ministarstva bi u određenoj meri upravo zadirao u ono što jesu nadležnosti AP Vojvodine po važećim zakonima i po Ustavu Republike Srbije.
Zbog toga, da bi se nadležnosti ovog ministarstva svele na realno stanje u Republici Srbiji i na ono što realno može biti okvir rada ovog ministarstva, mi smo predložili da se svuda gde se govori o regionima u ovom predlogu, zapravo govori o statističkim regionima, jer smatram da bi bilo koja paušalna podela na nekakve regione koji u našoj zemlji ne postoje u budućnosti naštetila procesu regionalizacije.

Iskorišćena su dva minuta i 22 sekunde vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili ovaj amandman. Zakonodavni odbor se nije izjasnio. O njemu će se Narodna skupština izjašnjavati u Danu za glasanje. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 2. i zatražio da se formira posebno ministarstvo za izbeglice, prognana lica i raseljena lica. Zbog čega? Zbog toga što smo u dosadašnjoj praksi imali vrlo loša iskustva sa postojećom normativno-pravnom regulativom vezanom za ostvarivanje prava izbeglica i povrat onih prava koja su oduzeta od strane Hrvatske, a s druge strane, i stvarne potrebe da se formira posebno ministarstvo, poseban državni organ koji će brinuti o tome.
Šta je dosadašnja praksa? Imali smo normativnu odrednicu po kojoj je Ministarstvo rada i socijalne politike bilo u obavezi da obavlja administrativno-upravne poslove, kako kaže u zakonu, oko ostvarivanja prava i integracije izbeglih i raseljenih lica. Znači, Ministarstvo rada i socijalne politike je bilo dužno da radi na svemu onome što se tiče oduzetih i izgubljenih prava srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, BiH i ostalih država bivše Jugoslavije.
Šta je napravljeno u dosadašnjem periodu po tom pitanju u okviru Ministarstva? Da li su obezbeđena sredstva? Kada je formirana ova vlada, 2008. godine, nijedan dinar nije odvojen za ove poslove i za integraciju. Nije ni 2009, 2010, 2011. godine. Da li postoji organizaciona jedinica pri Ministarstvu koje se bavi ovim pitanjima? Ne postoji. Nijedan radnik u Ministarstvu rada i socijalne politike ne bavi se specijalno ovim pitanjima.
O čemu mi onda govorimo? Govorimo o praznom slovu na papiru, što se tiče svega ovoga. Znači, izbeglice su prevarene. Ovo je prevara izbegličke populacije. Brinemo, učinićemo sve itd., a nijedan dinar niti jedan radnik koji će se baviti ovim pitanjima.
Na ovaj amandman dobio sam odgovor Vlade. Kaže ovako – amandman se ne prihvata iz razloga što je za obavljanje navedenih poslova državne uprave Zakonom o izbeglicama obrazovan Komesarijat za izbeglice kao posebna organizacija. Pa, baš zbog toga to i tražimo. To može obavljati samo Ministarstvo, zbog značaja, jer se radi o međunarodnopravnim poslovima, i ne može to obavljati niko drugi.
Ovde sam vam čitao odgovor na jedno moje poslaničko pitanje koje sam dobio od Vlade, gde ste rekli da će Komesarijat za izbeglice aktivno raditi na spoljnopolitičkim poslovima oko rešavanja statusa izbeglica. Ne može to Komesarijat za izbeglice, to ne može ta posebna organizacija, to može poseban organ, u ovom slučaju Ministarstvo.
Nadalje, kada govorimo o izbegličkim problemima, oni su ogromni. Mi smo i ovde iznosili, predstavnici SRS, da se radi o ukupnoj svoti od negde 30-ak milijardi evra imovinskih, socijalnih prava koja su oduzeta Srbima. Ogromna novčana sredstva, ogromna imovina je tamo. Ova država je, shodno Ustavu, u obavezi da pomogne svim građanima Republike Srbije, pa i onim građanima koji su taj status dobili posle 1990. i 1991. godine proterivanjem i genocidnom akcijom hrvatske države.
Država Srbija ne brine o izbeglicama, to je osnovna konstatacija koju govori SRS već godinama. Zato pozivam državne organe, pozivam Vladu, pozivam sve relevantne faktore da se uozbilje i da ovo pitanje stave u razmatranje i da se formira ovo ministarstvo.
Ne bismo imali ove situacije kao što imamo oko slučaja Purde. Evo spomenuću taj slučaj kao autentičan primer nedoslednosti i neprincipijelnosti srpske državne politike. Kada je uhvaćen u Bosni i Hercegovini od strane organa gonjenja Republike BiH, svi državni organi i svi čelnici države rekli su da se radi o ratnom zločinu itd. Šta kaže premijerka Republike Hrvatske? Kaže – dogovorićemo sa predsednikom Tadićem okolnosti oko hapšenja.
Predsednik države Josipović kaže – za puštanje Purde zaslužna je politika pomirenja, politika dogovora. Pa zar se ratni zločin može oprostiti, zar se ratni zločin može u određenoj formi od strane izvršnih državnih organa staviti u kontekst da određeni državni organi, u ovom slučaju državni organi Republike Hrvatske, oproste taj zločin? Zar se to može oprostiti? E, to ste vi učinili.
Ovih dana imamo najave od strane hrvatskih državnih organa da će se održati donatorska konferencija na kojoj će učestvovati predstavnici SAD, Evropske unije i drugih relevantnih humanitarnih organizacija. Spominje se svota… Kažem, to su hrvatski podaci. Hrvatski mediji govore o donatorskoj konferenciji, naši o tome ćute. Pa i nema državnog organa koji može da radi, jer ste sveli to na Komesarijat, koji ne može to ni raditi, niti to radi.
Hrvatski mediji kažu sledeće – priprema se donatorska konferencija na kojoj će biti osnovan međunarodni humanitarni fond za stambeno zbrinjavanje srpskih izbeglica, čime njihova sudbina prestaje biti političko pitanje. Formiramo fond i nema više… Znači, politički o tome nećemo govoriti. Nažalost, srpski državni organi o ovome ćute i prihvataju sve ono što se naturi od strane Hrvata.
Dalje se ističe da je cilj da se ubere oko sto miliona evra. Sto miliona evra i zatvorili su političko pitanje i sva oduzeta prava. Trideset milijardi evra svešćemo na sto miliona i poneko će nešto i dobiti. To je bruka za srpske državne organe, to je jad i čemer za izbeglice koje su izgubile sve.
Socijalni status ovih ljudi preuzela je Republika Srbija. Da li je jedan dinar refundiran od strane Republike Hrvatske, koja je učinila genocid nad tim narodom? Nije. E, građani Srbije i dragi Krajišnici, vodite računa, davali ste poverenje ovoj vlasti, evo šta vam sprema. Hvala.

Pet minuta i 35 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na naslov iznad člana 6. i član 6. amandman sa ispravkom podnela je grupa 12 narodnih poslanika poslaničke grupe LDP. Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Bojan Đurić.

Poštovana potpredsednice, ministre u ostavci, dame i gospodo narodni poslanici. Gospođo potpredsednice, na početku bih samo želeo da vas obavestim da ću nakon isteka ova dva prva minuta o amandmanu koristiti vreme poslaničke grupe. Vrlo mi je stalo da nemamo danas nove probleme oko tumačenja Poslovnika.
Ja se, gospodine Markoviću, neću posebno vraćati na ono što se dešavalo juče, čak ni na te lične ili profesionalne uvrede u smislu šta ko zna a šta ko ne zna, ali ću govoriti o zakonu koji vi ovde predstavljate i za koji ste na neki način i odgovorni, pre svega zbog resora koji pokriva vaše ministarstvo i u ovom sastavu Vlade, a naročito nakon glasanja i, verujem, prihvatanja ovog zakona i formiranja nove vlade početkom naredne nedelje.
Već je rečeno da smo pre dve godine podneli predlog zakona sa vrlo jasnim predlogom da Vlada Srbije ubuduće ima 12 resora, 12 ministarstava, i da, s druge strane, ono što je suštinska reforma, što bi omogućilo državi da bude efikasnija i jeftinija i kvalitetnija u pružanju usluga prema svojim građanima i privredi, ekonomiji, što je naročito važno, a to ima veze s amandmanom koji je trenutno na dnevnom redu, da čitav set tih reformi bude obavljen u vrlo kratkom roku, pre svega na taj način što bi država konačno odlučila čime želi da se bavi, u kojim poslovima želi da učestvuje i kako da te svoje poslove i obaveze na najbolji mogući način servisira ili, ako hoćete drugim rečima, kako da na najefikasniji način troši novac poreskih obveznika koji prikuplja ili onaj novac za koji se zadužuje na domaćem ili međunarodnom tržištu (to u poslednjih nekoliko godina postaje praktično i ključni resurs za finansiranje aktivnosti Vlade).
Gospodin Jovanović vam je već nešto govorio o tome, da čak i u toj vladi sa 12 resora, onako kako predlaže LDP, ima više resora i poslova koji se suštinski bave pitanjima ekonomije i finansija nego što je to u ovoj vladi, koja je praktično u stanju ostavke, i u vladi koju ćete izabrati sledeće nedelje.
Naš predlog bi, pogotovo kada je u pitanju član 6. zakona, odnosno naš pokušaj da kroz amandman konstituišemo ministarstvo finansija i ekonomije, doprineo mnogo efikasnijem i usaglašenijem radu. Usvajanje ovog amandmana bi na neki način otklonilo i sve one negativne efekte ili pojave koje su, u krajnjoj liniji, na tom simboličkom nivou ili nivou incidenta koji smo doživeli pre tri nedelje i dovele do praktičnog urušavanja ove vlade.
Tu suštinsku podeljenost između resora ekonomije i razvoja koje je bilo i, nažalost, po vašem predlogu će još uvek ostati u rukama G17 plus, odnosno Ujedinjenih regiona Srbije, a sa druge strane, ambicije DS-a da ovaj resor finansija u užem smislu drži u svojim rukama, koje je kroz Predlog zakona o ministarstvima, odnosno Zakona o Vladi još više pojačano idejom da sam premijer Cvetković bude ministar finansija u sledećoj vladi.
U novijoj istoriji Srbije sećam se jednog sličnog slučaja, da je premijer držao i neki resor. Čini mi se da je Milan Panić 1992. godine paralelno sa premijerskom funkcijom držao i resor odbrane. U tom slučaju se to nije dobro završilo iz mnogih razloga i ne želim da verujem da će sudbina gospodina Cvetkovića biti slična sudbini gospodina Panića kakva je bila pre 20 godina.
Spajanje ovih resora, ove dve grupe državnih poslova, uloge države u finansijama i ekonomiji, makar mi tako verujemo, u bliskoj budućnosti bi izbeglo one situacije sa kojima smo danas suočeni, da dva i po meseca nakon usvajanja tog čudnog amandmana, 29. decembra ove godine, Srbija još uvek ima dvojni režim akciza na motorne benzine i dizel-goriva. Bliži se 22. mart, on je za 10 ili 11 dana, i nisam siguran da će Vlada uspeti, nakon formiranja sledeće nedelje, da na vreme izađe ili dođe u Parlament s takvim zakonom. Mi već ovde imamo dva poreska zakona koji čekaju, koji su takođe izmene zakona usvojenih krajem prošle godine.
Vidim da ste se danas opredelili uglavnom za ćutanje, ali bih zaista voleo da mi na neka od ovih pitanja odgovorite. Priznajem da vi u ovom trenutku predstavljate Vladu u punom kapacitetu i zbog toga očekujem odgovore na neka od ovih pitanja.
To su, uostalom, informacije i analize koje su poznate javnosti, a i mi smo dosta o tome govorili. Govorili smo i na onoj sednici pre desetak dana, koja je zapravo bila najozbiljniji događaj u političkom smislu posle izbacivanja nekih ministara iz Vlade i te odluke premijera Cvetkovića da, kako je tada tvrdio, krene jednim novim i energičnijim putem.
Na toj sednici se govorilo o suštini problema srpske vlade i srpske države i onoga što opterećuje građane, što je dovelo do toga da je punjenje budžeta u ovoj godini problematičnije nego bilo kada do sada i da takve probleme imamo već u drugoj polovini februara i početkom marta. Na to ćemo se svakako vratiti i to će biti problem koji će obeležiti naše živote nakon završetka ove sapunice sa rekonstrukcijom Vlade.
Konačno, i u našem predlogu zakona koji smo podneli pre dve godine i kroz ove amandmane mi smo se fokusirali na to da na neki način ono što su ključni nacionalni resursi, pre svega u ekonomskom smislu, ili ono što može da bude zamajac, kako se to obično kaže, za neki privredni rast, bude na efikasan način locirano i da upravljanje njima bude efikasnije.
Dosta smo govorili o situaciji u javnim preduzećima. Premijer, članovi Vlade koji su ovde govorili o tome ono što su govorili u javnosti i afere koje su otvorene u javnosti najbolje govore o tome da je do sada upravljanje javnim preduzećima bilo veoma neefikasno, a da čitav problem proističe iz koncepta javnih preduzeća koji je neodrživ.
Vi ste ovom prilikom menjali Zakon o Vladi. Zakon o Vladi kroz jednu ili dve odredbe čak i pominje javna preduzeća u smislu prava i obaveza Vlade da, kao osnivač, vrši vlasnička i upravljačka prava nad njima. Možda je ovo bila prilika da postavite neke osnove drugačije organizacije javnog preduzeća, pre svega saniranja stanja u njima, spremanja za tržište, a onda za donošenje i političke i ekonomske odluke šta ćemo da uradimo sa svakim od tih preduzeća.
Umesto toga, vi ste se opredelili da ministarstvu koje je i do sada bilo najneefikasnije i u obavljanju svojih uobičajenih dužnosti i u upravljanju i vršenju kontrole nad radom javnih preduzeća koja su u njegovom sektoru, dodate neka javna preduzeća koja su vrlo važna ne samo za razvoj, već bih rekao i za opstanak države, ne samo zbog te vaše ideje da javna preduzeća treba da imaju socijalnu funkciju, nego i zbog njihove osnovne uloge i u ekonomskom životu i u životu države uopšte.
Govorim o Ministarstvu za infrastrukturu i ministru Mrkonjiću. Najmanje me zanima gde je on lično danas, zanima me zašto nije ovde i zašto danas njega ne možemo da pitamo nešto o efektima rada u njegovom ministarstvu. To ministarstvo je najneefikasnije u evropskim integracijama. Čitava vlada je u poslednjem kvartalu prošle godine imala dosta problema sa ispunjavanjem svojih obaveza, ali je Ministarstvo infrastrukture apsolutni šampion.
Nijednu od šest obaveza, ako se dobro sećam, iz izveštaja o ostvarivanju nacionalnog plana integracija to ministarstvo nije ispunilo. Ministar se prema tim obavezama ponaša onako kako se uobičajeno ponaša u javnosti. U retkim situacijama je to simpatično, ali u svim situacijama je vrlo štetno po interese ove zemlje.
Dakle, to je ministarstvo koje je do sada u svojim rukama držalo resurse nekoliko vrlo moćnih javnih preduzeća, na koje je na najneefikasniji mogući način potrošeno (ili protraćeno, kako god hoćete) sada već nekoliko milijardi evra, ili iz kreditnih linija ili iz budžetskih subvencija. Kroz ovo spajanje ministarstava, kroz mogućnost da ovo ministarstvo ubuduće vodi i resor rudarstva kao praktično poslednji nacionalni energetski resurs, ti gubici će biti još veći.
Nema ministra, ne možemo da postavimo ni druga pitanja koja smo imali u ovoj oblasti. Kako država misli da efikasnije vodi sektor ekonomije, bez obzira ko je na njegovom čelu i bez obzira koliko u svom poslu, u užem smislu, bio gospodin Ćirić, koji će ovde biti izabran za ministra, ukoliko su im ruke vezane, ukoliko nijedan instrument u fiskalnoj i ekonomskoj politici nemaju, ukoliko nemaju one instrumente koji su vezani za akciznu politiku (s obzirom da ova država više nema suverenitet u toj oblasti, ne može da vodi suverenu politiku u smislu određivanja akciza, pogotovo na one proizvode koji su predmet energetskog sporazuma sa Rusijom i tog katastrofalnog ugovora o prodaji NIS-a), kada ne može da upravlja nacionalnim resursima u tom smislu da sama reguliše nivo, visinu ili stopu rudne rente, koja je ovde praktično tim energetskim sporazumom zauvek ograničena na 3%, pa je gubitak na rudnoj renti, samo po osnovu godišnje količine nafte i gasa koja se eksploatiše na teritoriji Vojvodine praktično jednak ili možda i veći od neto koristi, neto pozitivnog efekta koji je ova država imala od posla privatizacije NIS-a?
Nema ni nekih drugih ministara koji bi o tome mogli da govore. Nema onog ministra koji se prvi prijavio, bez da ga je iko pitao, pre dve, dve i po godine, kako će biti prva žrtva, dobrovoljna žrtva racionalizacije Vlade. Nema Rasima Ljajića, tog ministra koji ovih dana vrlo izraženo putuje po Srbiji i misli da je dovoljna uteha ljudima kojima njegovo ministarstvo ili njegove vlade, a bio je ministar u tri ili četiri vlade u prethodnih deset godina, nije moglo da ponudi ništa drugo osim ministarskog sažaljenja i ljudskog plača.
To svakako ne ide u prilog onome što premijer pokušava da tvrdi, ili onome što je pokušavao da tvrdi u prvom trenutku, vidim da je kasnije reterirao, da će ovu novu vladu i ova nova ministarstva voditi nova energija i nova lica. Nijednog ni drugog nema.
Ovde se dosta govorilo o gospodinu Predragu Markoviću, koji će biti kandidat za ministra telekomunikacija, informacionog društva i kulture. Ne mislim da je najbitnije da li ima diplomu fakulteta niti to kako sebe doživljava u smislu profesije, da li je državnik, ali sam u njegovoj biografiji video drugu zanimljivu stvar. Jedna od njegove dve ili tri knjige zove se "Limun isceđeni". To me neodoljivo podseća na reformske kapacitete ili reformske potencijale koje će imati buduća vlada na osnovu ovih zakona o kojima danas raspravljamo. Hvala.

Iskorišćeno je devet minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 6. amandman je podnela narodna poslanica Branka Ljiljak. Ovaj amandman su prihvatili i Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović. Da li neko želi reč? (Da.) Narodna poslanica Aleksandra Jerkov.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, mi smo podneli amandman na član 6. koji definiše nadležnosti Ministarstva finansija.
Suština našeg amandmana je vrlo jednostavna. Mi, naime, zahtevamo da se u nadležnost ovog ministarstva kao njegova obaveza postavi uređenje imovine i izvornih prihoda AP Vojvodine i lokalnih samouprava na teritoriji Republike Srbije.
Kao što je Republika Srbija jedina zemlja koja nema regione, isto je tako ostala jedina ili vrlo usamljena među evropskim zemljama u kojima lokalne samouprave nemaju svoju imovinu, u kojima lokalne samouprave nemaju svoje prihode i u kojima sve što želi na bilo koji način da se razvija u Republici Srbiji mora da zavisi od volje u Beogradu, od sredstava u Beogradu, od prioriteta u Beogradu, što naravno direktno utiče na kvalitet života građana koji žive u našoj zemlji.
Ovo nije nikakav hir Lige socijaldemokrata Vojvodine, to je obaveza koju Republika Srbija ima i pravo koje lokalne samouprave i autonomne pokrajine imaju na osnovu nekoliko članova Ustava Republike Srbije – člana 183, člana 184. i člana 188. Sve su ovo članovi koji garantuju građanima Republike Srbije, ma gde živeli, pravo na izvorne prihode i pravo na imovinu.
Iako se veoma često sve stranke koje postoje u Republici Srbiji deklarativno zalažu za vraćanje imovine lokalnim samoupravama, da ne govorimo o Autonomnoj Pokrajini, vidi se da se vrlo malo zapravo radi da bi do toga došlo.
U svim ovim članovima Ustava koje sam navela se navodi i odredba da će se to urediti zakonom. Zakona o tome nema. Za to vreme građani Vojvodine, građani svih opština u Srbiji ne mogu da imaju ona prava koja im Ustav garantuje i to se, naravno, odslikava na loš kvalitet njihovih života. Ovo je jedna vrsta pritiska koji Liga socijaldemokrata Vojvodine vrši na Vladu, da postane obaveza Ministarstva finansija da ova pitanja uredi. To je obaveza ne prema LSV, najmanje prema LSV, to je obaveza prema građanima Republike Srbije.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Nadamo se da će se Narodna skupština u Danu za glasanje drugačije izjasniti i da će naići na podršku svih onih poslanika koji predstavljaju građane, a koji su u strankama koje se deklarativno zalažu za povraćaj imovine. Evo prilike da nešto na tom polju konkretno i uradimo. Hvala.