Narodna poslanice, član 103. nije prekršen, jer ste na osnovu njega dobili reč.
Molim vas da pažljivije koristimo pravo da se govori o povredi Poslovnika.
Narodni poslanik Riza Halimi ima reč. Posle njega narodna poslanica Donka Banović.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade ili Ministarstva, pre svega, osvrnuću se na Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije o regulisanju režima pograničnog saobraćaja. Sporazum između dveju vlada koji je prethodno potpisan smatram veoma važnim. Na ovaj način reguliše se jedna veoma osetljiva, važna problematika, jer u ovih 19 godina, od postavljanja granice sa Makedonijom, na terenu je izbilo mnogo ozbiljnih problema, koji su se ticali slobode kretanja građana. Mislim da je s pravom u obrazloženju izneto da će se ovim sporazumom unaprediti i jačati međunarodna kooperacija u aktivnostima koje se odnose na efektivnu zaštitu ljudskih prava i fundamentalnih sloboda, kao i borbu protiv kriminala.
Bio sam u situaciji, od 1992. godine, kao predsednik opštine, kao predsednik stranke, sada i kao poslanik, da u bezbroj navrata sa zvaničnicima Vlade Republike Srbije (jedanput sam imao prilike i sa zvaničnicima Vlade u Makedoniji) razgovaram o ovoj problematici i do sada nije bilo rešenja. Pored svakodnevnih problema koji su na početku bili, koji su se ticali prava na obradu zemlje i uopšte imovine, nakon postavljanja granice dosta toga je presečeno... Dosta imovine naših građana je ostalo na drugoj strani, i obrnuto.
Uzmimo glavni lokalni put na teritoriji opštine Preševo, Preševo–Miratovac–Lojane, u pravcu opštine Lipkovo, pa dalje ka Kumanovu; ranije je bila redovna autobuska veza, bar deset puta dnevno su saobraćali ljudi na toj relaciji, jer su naseljena mesta na udaljenosti od dva kilometra sa jedne i druge strane, i to ne bilo kakva naselja, nego sa četiri-pet hiljada stanovnika. Pored ostalog, morali su da kruže i više od 25 kilometara da bi se uključili u onaj glavni prelaz, gde su preko leta čekali po tri, četiri, pet sati zbog gužvi za vreme turističke sezone.
Čitavo vreme se tražilo rešenje. Bilo je i ljudskih žrtava. Najmanje četvoro građana sa tog područja je ubijeno prilikom ilegalnog prelaska granice, jer je bilo teško da se prilagode tim uslovima, pogotovo devedesetih godina; u vreme embarga, tu su bili glavni kanali prelaska nafte i benzina iz Makedonije prema Srbiji. Nakon tog haotičnog stanja bilo je veoma teško da se uspostavi normalno ili redovno stanje. Koštalo je najmanje četiri života. Poslednji put je 2005. godine ubijeno dete od 13 godina, od strane pripadnika Vojske SRJ.
U aprilu 2005. godine tadašnja Savezna vlada je donela odluku o otvaranju četiri granična prelaza, tri na teritoriji opštine Preševo, a jednog na teritoriji opštine Trgovište. Taj granični prelaz kod Trgovišta otvoren je prošle godine, iako je tamo daleko manja potreba za prelazom, jer to su uglavnom veoma mala planinska naselja, a još uvek nema puta na toj relaciji prema Kumanovu.
U slučaju opštine Preševo, od 2002. do 2005. godine, preko Koordinacionog tela i preko USAID-a, preko 20 kilometara tog lokalnog puta je rekonstruisano, a jedan od glavnih ciljeva je upravo bio da se otvori taj granični prelaz koji je bio obuhvaćen odlukom Vlade iz 2005. godine.
Mislim da se ovim sporazumom otvara ta mogućnost da se za lokalne potreba na toj distanci od 30 kilometara sa jedne i sa druge strane granice omogući ljudima, ne samo preko tih dozvola... Mislim da će pravo rešenje biti ako se ostvari to rešenje Vlade od 2005. godine, a to znači da se omogući da definitivno proradi taj glavni lokalni put na relaciji Preševo–Lipkovo–Kumanovo. Taj put prolazi kroz najveća naselja i opštine Preševo i opštine Lipkovo sa druge strane, u pravcu Kumanova.
Mislim da nakon ovog sporazuma mora direktno da se radi na otvaranju ovog graničnog prelaza kod Miratovca, sa naše strane, i Lojana sa makedonske strane, jer bi tek tada dao efekte ovaj sporazum o režimu saobraćaja u pograničnoj zoni.
Dalje, iskoristio bih ovu priliku da naznačim veoma važnu potrebu da se opet, u sklopu već započetog dijaloga između Beograda i Prištine, a tema je osnovna – sloboda kretanja... U tom smislu, na teritoriji Medveđe postoji taj put, takođe asfaltiran, Sijarinska Banja – Svirce – selo Tuđevce, najveće u opštini Kamenica, pa dalje prema Kamenici, koji je bio među najvažnijim lokalnim putevima u opštini Medveđa, a koji od 1999. godine ne funkcioniše. U Preševu takođe ima jedan veoma važan lokalni put, sela Ilince, Ranatovce, Podgrađe u Gnjilanu, koji takođe od 1999. godine ne funkcioniše. Mislim da, poput ovog sporazuma, koji rešava veoma važna pitanja koja se tiču slobode kretanja građana na relaciji sa Makedonijom, treba da se isto to učini i u pravcu Kosova.

Gospodine Riza, zahvaljujem, vreme je isteklo.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Hvala, gospodine Novakoviću. Poštovani gospodine Ćosiću, pošto ste vi jedini predstavnik državnog organa koji se zove Vlada, u ovom trenutku, poštovane kolege narodni poslanici, ja ću da se osvrnem i da kažem par stvari o Predlogu zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije za zaštitu svih lica od prisilnih nestanaka. Ali, pre nego što pređem na sam sadržaj te konvencije ja ću da ukažem predstavniku Vlade, tj. gospodinu Ćosiću, da sam naziv ovog predloga zakona nije dobar.
Ovde piše: za zaštitu svih lica od prisilnih nestanaka. Ne mogu lica... Nažalost, može da bude veći broj lica, ali svako lice može samo jednom prisilno da nestane, tako da je upotreba množine ovde potpuno neispravna. Ipak će ova konvencija postati deo zakonodavstva Republike Srbije, pa bi tu moglo malo više da se povede računa. Tim pre što se ova konvencija poziva na Konvenciju koja je usvojena još 1992. godine u Generalnoj skupštini UN, pa mi već imamo u zakonodavstvu tu deklaraciju, pravilno prevedenu, koja glasi: o zaštiti svih lica od prisilnog nestanka. Dakle, množini ovde nije mesto, u nazivu ovog pravnog akta, odnosno konvencije.
Ovo je međunarodna konvencija koja je sačinjena 2006. godine; predstavnik Vlade Srbije, mislim da je tadašnji ministar inostranih poslova, potpisao ju je početkom 2007. godine. Ona se poziva, kao što rekoh, na Deklaraciju o zaštiti svih lica od prisilnog nestanka, koja je usvojena u Generalnoj skupštini UN još 1992. godine. Mi smatramo da je ovo jako važna konvencija i da je važno to što je Republika Srbija potpisala, a mi ćemo je ovde u Skupštini potvrditi.
Pre svega, u Konvenciji je data jasna definicija o tome šta se podrazumeva pod pojmom „prisilni nestanak“. Prisilni nestanak je hapšenje, pritvaranje, otmica ili bilo koji drugi oblik lišavanja slobode lica od strane državnih organa ili lica ili grupe lica koja postupaju po ovlašćenju itd. Dakle, data je precizna definicija o tome šta je to prisilni nestanak – otmica, lišavanje slobode itd.
U preambuli se kaže na šta se sve države potpisnice ove konvencije obavezuju. Između ostalog, kaže se da su države svesne da je vršenje prisilnog nestanka zločin, a nekada se može smatrati i zločinom protiv čovečnosti. Dalje stoji da su države odlučne da spreče zločin prisilnog nestanka i da se bore protiv pojave da takav zločin ostane nekažnjen. Ističe se pravo žrtve na pravdu i naknadu, pravo žrtve da zna istinu o okolnostima prisilnog nestanka i sudbini nestalog lica, pravo na slobodu da zahteva, dobije i saopšti informacije s tim u vezi. Dakle, sve je to vrlo precizno navedeno u preambuli ove konvencije.
Potvrđivanjem ove konvencije naša država izražava spremnost za poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnog krivičnog prava.
Kada se govori o ovoj konvenciji onda se neminovno nameće i tema velikog broja Srba i nealbanaca koji su devedesetih godina oteti na Kosovu i ubijeni na severu Albanije i postali žrtve trgovaca organima. Krajem prošle godine je svet obišla informacija da je izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Švajcarac Dik Marti, inače po zanimanju doktor pravnih nauka, podneo izveštaj o tome da se na Kosovu i Metohiji i u severnoj Albaniji dešavalo nešto što se nije dešavalo u nacističkim logorima za vreme Drugog svetskog rata, a to je da su Srbi, ali i neki drugi ljudi koji su bili protivnici Oslobodilačke vojske Kosova i Hašima Tačija najpre kidnapovani, ubijani i neposredno nakon toga su im vađeni vitalni organi, koji su onda postali predmet trgovine na svetskom kriminalnom tržištu organa.
Izveštaj takođe sadrži niz optužbi u odnosu na Hašima Tačija, kao i da su najviši zvaničnici SAD, Evropske unije i NATO pakta imali informaciju da OVK nije nikakva vojska koja se bori za slobodu albanskog naroda na Kosovu i Metohiji, već da je to grupa naoružanih ljudi koja švercuje drogu, oružje, a između ostalog i organe. Dakle, predstavnici međunarodne zajednice na Kosovu i te kako su znali sa kim imaju posla i šta se sve dešavalo na Kosovu i Metohiji kada su se povukle srpske snage bezbednosti. Izveštaj ukazuje na to da su svi akteri nezavisnog Kosova... odnosno, da se taj projekat stvarao na krvav i varvarski način.
Pitanje koje se postavlja je – zašto državni organi Republike Srbije o svemu ovome ćute? Zašto Srbija nema jasan stav o tome kako i ko treba da istraži ove teške optužbe koje su se pojavile u izveštaju koji je napravio poslanik u Savetu Evrope?
Vrlo često se čuje izgovor da se Srbija ne bavi ovim problemom ili izveštajem ili potrebom da istraži navode ovog izveštaja zato što to onda liči na politizaciju. To je jedan uvredljiv izgovor. Dakle, to što će neko to tumačiti kao politizaciju ne znači da je to izgovor da se organi države Srbije ne bave ovim problemom.
Osim što je ovaj izveštaj pokazao dubinu zločina na kome je građena nezavisnost kosovskih Albanaca, Dik Marti je pokazao i kako ova vlada uporno izbegava da zaštiti svoje nacionalne interese. Naravno, to nije počelo izveštajem Saveta Evrope, to je, nažalost, redovna pojava od 2008. godine ili otkako ovu državu vodi koalicija ZES sa ostalim strankama.
Ova vlast praktično vodi jednu politiku koja bi se mogla definisati kao politika samonegiranja ili samonegacije. Ona je po ko zna koji put propustila priliku da učini nešto kako bi eventualno preokrenula tok diplomatske bitke za Kosovo.
Tu politiku potpunog nečinjenja ili samonegiranja najbolje ilustruje izjava Borisa Tadića odmah nakon što je Savet Evrope usvojio ovaj izveštaj, gde je on između ostalog rekao da će Srbija, bez obzira na sve, pregovarati sa Hašimom Tačijem. Umesto da Srbija otvoreno naglasi da nikada neće sedeti sa istim stolom sa teroristom kao što je Tači, on odmah u startu kaže da ništa ne može da poremeti razgovore koje će Srbija voditi sa Kosovom, i to u Briselu. Time što Srbija prisustvuje tim sastancima, ja neću da ih nazovem pregovorima, koji se dešavaju u Briselu, dakle, usred Brisela, kako bi EU mogla lično da vidi da se ti sastanci zaista vode, na taj način je Srbija potpuno dala legitimitet zločincu kao što je Hašim Tači.
Opet se vraćam na ono pitanje – zašto Republika Srbija ne zna šta će da preduzme i šta će da uradi povodom ovog izveštaja i zašto nema jasnu sliku ko će istražiti navode iz ovog izveštaja? Kao da smo opet prepustili tu odluku EU zato što EU umesto nas već odavno sve odlučuje. Podsećam vas na rezoluciju koju su nam napisali, pa smo je onda mi predali UN i onda je ona jednoglasno usvojena.
Dakle, ne želim da verujem da ćemo opet poslušati Evropsku uniju, koja smatra da ovu istragu treba da vodi Euleks, kada svi ostali, a između ostalog i Dik Marti, govore o tome da Euleks prosto ne može da vodi ovakvu istragu, da ta istraga neće biti nepristrasna i da Euleks jednostavno nema kapacitet da to uradi. Hvala.

Hvala vama. Reč ima gospodin Zoran Babić.

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin ministar nas nije udostojio i uvažio. Jedna od tačaka objedinjenog dnevnog reda o kojima danas raspravljamo u načelu je i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Veća ministara Bosne i Hercegovine o policijskoj saradnji.
Ovaj sporazum, koji je potpisan 24. septembra 2010. godine, ostaje u senci vesti da je tog dana Srbija vratila Bosni i Hercegovini dva policijska helikoptera američke proizvodnje, tipa „bel 206L“ i „bel 206B“.
Što se samog Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma tiče, nejasno je šta ste čekali do sada, odnosno zašto ovaj predlog zakona niste dali u skupštinsku proceduru na redovnom jesenjem zasedanju 2010. godine? Zar vam je trebalo šest meseci da napišete dva člana ovog predloga zakona? Da li je za taj propust odgovorna Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo unutrašnjih poslova ili je odgovorna Skupština Republike Srbije? Ta sporost Vlade, odnosno parlamenta Republike Srbije, kosi se sa principima preskakanja stepenika ili brzog hodanja napred na pokretnim stepenicama koje proklamuju neki narodni poslanici vladajuće većine. Mislim da je to ogledalo ove vlasti – velika obećanja, krupne reči, a realizacija nikakva.
Ne bi me začudilo ni ukoliko bi u skupštinsku proceduru ušao i zakon o optimizmu – težak život građana Srbije, besparica, ali je optimizam obavezan. Više stotina ljudi u Srbiji dnevno ostane bez posla, ali ne sme ostati bez optimizma. Firme propadaju, zaduženost velika, ali nema veze, građani Srbije moraju da pokazuju optimizam. Mislim da će nam i Severna Koreja pozavideti na toj količini optimizma koji širi Vlada Republike Srbije.
Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Veća ministara Bosne i Hercegovine o policijskoj saradnji ima samo dva člana: prvi, u kome se kaže da je Sporazum potpisan 24. septembra 2010. godine i na kom je jeziku potpisan, i drugi član, u kome je dat tekst Sporazuma. O čemu mi to možemo sada da raspravljamo? O Sporazumu koji je potpisan pre šest meseci i koji je već na snazi? Naravno da ne i da je to iluzoran posao. Da smo o Sporazumu raspravljali pre potpisivanja, kada smo možda mogli da utičemo na kvalitet Sporazuma, onda bi to svakako imalo smisla.
Sporazum o policijskoj saradnji je jedan od pet sporazuma koje je Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo unutrašnjih poslova tokom 2010. godine potpisalo. Pored Veća ministara, Saveta ministara, zapravo, Bosne i Hercegovine, takvi sporazumi su potpisani sa vladama Bugarske, Albanije, Azerbejdžana i Češke.
Srpska napredna stranka pozdravlja i podržava svaku borbu protiv kriminala i sve korake koji bi tu borbu učinili efikasnijom.
Ukoliko pogledamo rezultate Ministarstva unutrašnjih poslova u 2010. godini, vidi se intenzivnije prisustvo kriminalnih delatnosti na našoj državnoj granici. Otkriveno je 4.320 lica koja su na nedozvoljen način prešla, odnosno pokušala da pređu državnu granicu, što je za 130% više u odnosu na 2009. godinu. Tada je taj broj lica bio 2.029, tako da je prošlogodišnji učinak predstavljao najveći broj otkrivenih ilegalnih migranata u protekloj deceniji.
Na državnoj granici u 2010. godini zaplenjeno je preko 186 kilograma opojnih droga ili za 66% više u odnosu na 2009. godinu. Takođe, prošle godine zaplenjeno je skoro 90.000 boksova krijumčarenih cigareta. Ovo je možda najuočljiviji segment kriminala koji se odvija na našoj državnoj granici.
Šta nam ove sumorne brojke govore? Ukazuju nam da je kriminalna delatnost na državnoj granici intenzivnija, jer ako je otkriveno 4.320 lica, odnosno migranata i 186 kilograma opojnih droga, šta mislite koliko je ostalo neotkriveno? Nije nikakva tajna, već dokazana tvrdnja da se u periodu krize, a Srbija se, uostalom, kao i dobar deo sveta, nalazi u krizi, stopa kriminala povećava. Problem Srbije je taj što ostatak sveta polako izlazi iz krize, a mi nikako da podignemo glavu.
Ovo je jedan od razloga zbog kojeg ovakve sporazume naša vlada mora da ima sa svim zemljama u okruženju, jer dok ste vi sedeli i setili se da ovakav sporazum potpišete, pa ste izgubili dodatnih šest meseci za dva člana zakona, mnogo toga nelegalnog se desilo, a moglo je da se spreči zajedničkim aktivnostima Srbije i Bosne i Hercegovine.
Oni koji se bave kriminalom ne prepoznaju državne granice i nacionalne razlike i, nažalost, ne gube vreme, kao što ga gubi ova Vlada Republike Srbije. Hapšenje Elezove grupe i saradnja u oblasti otkrivanja ratnih zločina su mršavi rezultati za naše dve države.
Međutim, ne mogu a da ne istaknem ulogu pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, običnih ljudi, policajaca, inspektora, u povećanju broja otkrivenih krivičnih dela. Ti ljudi obavljaju jedan veoma odgovoran posao u pocepanim uniformama i cipelama koje nisu zamenjene godinama. Celu zimu su proveli na ulici, na terenu, bez zimskih jakni, dok ste vi, s druge strane, za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova nabavili 90 skupocenih sportskih motora.
Vladinom Uredbom o sredstvima posebne namene, objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 82/2008, pojedini državni organi, među kojima i MUP, oslobođeni su primene Zakona o javnim nabavkama. To mogu da razumem ako se radi o specifičnoj opremi i naoružanju, ali nabavljati cipele i jakne policajcima na način što ćete zaobići Zakon o javnim nabavkama, to već ne mogu da razumem. Mada, kakvo je stanje sada, obujte i obucite policajce, poštujući bilo koji zakon ili uredbu, da bi na dostojanstven način mogli da se upuste u sve izazove koje ovaj odgovoran posao nosi.
Plate pripadnika MUP-a su u potpunosti devastirane, najniže u okruženju i u lošijem stanju je jedino njihova službena odeća.
Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pročitao ovaj sporazum. U predmetu Sporazuma je navedeno jačanje saradnje na polju: otklanjanja opasnosti za javnu bezbednost i javni red, sprečavanja i rasvetljavanja krivičnih dela, stanja bezbednosti u zaštiti državne granice, zaštite svedoka i podataka i slanja oficira za vezu.
Sve je to dobro, ali ono što je manjkavost ovog sporazuma (nažalost, ne možemo da ga menjamo) jeste nepostojanje klauzule koja bi definisala saradnju iz oblasti otkrivanja i oduzimanja imovine stečene kriminalom. Ovaj sporazum to ne prepoznaje, ili nisam mogao to da vidim.
Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom je na snazi od početka marta 2009. godine, a osnovana je i Agencija za obezbeđenje prinudnog oduzimanja imovine i upravljanja oduzetom imovinom. Sve te aktivnosti su pokazale određene rezultate. Međutim, u članu 13. tog zakona se jasno kaže, citiram: „Direktor Agencije dužan je da dva puta godišnje podnosi izveštaj o radu Agencije Narodnoj skupštini i Vladi Republike Srbije.“ Kraj citata.
Zakon je na snazi pune dve godine, a nijedan izveštaj o radu te agencije nije stigao do nas narodnih poslanika, samim tim ni do javnosti, ni do građana Srbije. Zašto? Ko je odgovoran za taj nerad, ko je odgovoran za upravljanje imovinom za koju se pretpostavlja ili je dokazano da je stečena kriminalom?
Još jednom podvlačim, SNS se zalaže za sve oblike borbe protiv kriminala i korupcije, to je jedno od naših osnovnih načela, ali se isto tako zalažemo za poštovanje zakona, dopadali se oni nama ili ne. Kako ćete nas ubediti da ste spremni i sposobni da se borite protiv kriminala kada prvo vi i vaše agencije ne poštujete zakone, i to one zakone koje ste doneli?
Ovo je još jedan dokaz netransparentnog rada vladinih agencija. One nastaju da bi trošile budžetska sredstva, da bi trošile sredstva građana Republike Srbije, kojih je sve manje i manje i da bi u tim agencijama zapošljavali vaše proverene stranačke kadrove. Bez obzira na sve rekonstrukcije, takav način rada, odnosno nerada, nastaviće se i zbog toga Srbija i SNS traže vanredne parlamentarne izbore.
U danu za glasanje, naravno, Poslanička grupa Napred Srbijo SNS glasaće protiv ovog predloga zakona. Hvala.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Hvala. Mnoge države van Evrope, ali i pojedine države EU apsolutno ne poštuju obaveze iz međunarodnih propisa, kao i obaveze koje preuzimaju po pitanju ekstradicije. Mnoge države čak ne poštuju ni rezolucije Saveta bezbednosti. To pravdaju procenom da je u suprotnosti sa njihovim nacionalnim interesima. Prvi primer je Izrael, koji nije poštovao Rezoluciju 242 kojom je bilo naloženo automatsko povlačenje sa okupiranih palestinskih teritorija ili, na primer, Turska, koja nije poštovala rezoluciju Saveta bezbednosti o povlačenju svojih trupa sa okupiranih teritorija Kipra. Toliko o obaveznosti međunarodnih propisa i o poštovanju istih.
Što se Srbije tiče, tu međunarodna zajednica nema šta da brine. Ova vlast poštuje sve. Ova vlast izručuje i one koje međunarodna zajednica traži, ali i one koje međunarodna zajednica i EU ne traže. Dovoljno je samo da postoji mig iz SAD ili iz EU i odmah reagujete. Što bi narod rekao, oni okom, vi skokom.
Što se tiče ekstradicije, vezano za ovu evropsku konvenciju o ekstradiciji, treba se podsetiti jedne ekstradicije koja je bila aktuelna na ovim prostorima. Ako se sećate, odmah nakon tog famoznog 5. oktobra dolazi do prvog, najoštrijeg ultimatuma SAD – da se izvrši ekstradicija Slobodana Miloševića. Rok za hapšenje, da vas podsetim, bio je 1. april, a neizvršavanje ove obaveze uslovljeno je novim sankcijama. Hapšenje je usledilo, a onda je i pokrenut krivični postupak protiv Slobodana Miloševića da je navodno prisvojio dvesta miliona nemačkih maraka i oko 1,8 milijardi dinara. Uzgred, pitao bih šta je sa ovim krivičnim postupkom, s obzirom na to da se tadašnji okružni javni tužilac apsolutno nije oglasio po pitanju ovog postupka, a nije ni rečeno u kojoj fazi je ovaj postupak danas? Potom je došlo do ekstradicije, čime je otvorena jedna Pandorina kutija, sa dve pregrade: u jednoj su ucene da se vrše ekstradicije, a u drugoj besomučno podaništvo i utrkivanje ko će više da prinese srpskih glava na taj panj koji su nazvali Haški tribunal.
Nakon ovoga, da vas podsetim, tadašnji potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus izjavio je čuvenu rečenicu – gospodo, mi smo svoje učinili, sada je na vas red. Nadam se da se sećate ove čuvene rečenice.
Povodom ove ekstradicije, a i svih drugih ekstradicija koje su nastupile posle toga, treba znati sledeće. Taj kvazisud je osnovan Rezolucijom 827, kojom je istovremeno i usvojen statut tog suda. Tom rezolucijom Savet bezbednosti UN drastično je prekršio Povelju tako što je prekoračio svoja ovlašćenja, jer je osnivanje međunarodnih sudova moguće jedino onako kako je to urađeno sa Stalnim međunarodnim sudom u Rimu, dakle, pod okriljem UN. Toliko o tome.
Ekstradicija je po pravnoj nauci predaja učinioca krivičnog dela jedne države drugoj da bi mu se sudilo u toj državi ili da bi u toj drugoj državi izdržavao kaznu ukoliko mu je već održano suđenje. Neki umesto reči „ekstradicija“, što je apsolutno nepravilno, koriste reč „transfer“, što je pogrešno, mada se to više radi na Zapadu. Transfer označava prenos, dakle, preseljenje ili premeštanje nekoga ili nečega na drugo mesto.
Međutim, o svim ovim ekstradicijama koje su uslov za Srbiju treba znati da se one uslovljavaju: 1. finansijskom podrškom, 2. kreditiranjem, 3. uzajamnom saradnjom i 4. famoznim ulaskom u Evropsku uniju.
Trebalo bi da aktuelna vlast, po pitanju ekstradicije naših građana, odgovori na neka krucijalna pitanja. Prvo, da li je odbrana zemlje od agresije spolja zločin ili je to obaveza njenih stanovnika? Dalje, da li se isti aršin povodom ovog pitanja primenjuje i na Srbiju, s jedne strane i na ostale zemlje, SAD posebno i EU, s druge strane?
Dalje, sledeće pitanje koje je vrlo važno u segmentu ove oblasti jeste kako će se današnji potomci nekada slavnih predaka zvati kada uskoro i oni budu postali preci? Znate, nekada su preci tadašnje ljude nazivali izdajnicima srpskog roda, a kakvu će etiketu ovi dobiti, to ostaje da vidi istorija.
Dalje, da li je ova današnja država u potpunosti preuzela neke elemente i neke zakone Divljeg zapada? Da li je tekovina Divljeg zapada, koja se zove lovci na ucene, doživela u potpunosti reinkarnaciju u današnjoj Srbiji? To je jedno od vrlo značajnih pitanja koja bi trebalo raspraviti. Da li je sadašnje lovce na glave sramota od onoga što čine? Da li ih je sramota od načina na koji to rade? Ako ih nije sramota, čemu onda sve one maske, one krinke, one kapuljače itd., kakve sve nazive imaju? Znate, nekada, u vreme tih lovaca na glave ili lovaca na ucene na Divljem zapadu, oni nisu nosili te kapuljače; kod njih kapuljače nose, koliko znam, pripadnici rasističke organizacije Kju-kluks-klana. Dakle, čemu sve to? Čega se ovi učinioci koji sve ovo rade danas sa našim građanima, sa građanima Srbije, stide?
Hteo bih da postavim pitanje koje mislim da interesuje i građane Srbije – ko je uzeo pet miliona od ekstradicije Slobodana Miloševića? Kada će građani Srbije da saznaju za ovo? Takođe, i za Radovana Karadžića? Kada će se već jednom završiti svi prljavi poslovi na koje teraju srpski narod i Srbiju? Čime još Srbija treba da bude ponižena da bi se to poniženje zaustavilo?
Podsetiću vas na reči jednog nirnberškog tužioca, pokojnog Valtera Roklera, koji je pitao svoju zemlju, Sjedinjene Američke Države, šta se od te Srbije još zahteva kao zahvalnost zato što je pretrpela američku agresiju 1999. godine. To je bilo pitanje tog gospodina Roklera. Radi se o američkom državljaninu, koji je i umro kao američki državljanin, ali o čoveku koji je verovatno držao do svoje časti, do svog moralnog i ljudskog integriteta. A gde je vama to?
Ako već ispunjavate sve ono što vam Zapad traži, zašto bar jednom ne postavite jedno pitanje koje će biti sadržano samo u jednoj reči – dokle? Da li vi imate snage za to? Da li neko zna da kaže ovom srpskom narodu gde su granice srpskog poniženja? To građani Srbije od vas očekuju. Međutim, uporno ćutite. Ali, zato ste totalno uspeli da ponizite srpski narod, da mirno dozvolite kačenje etikete genocidnog naroda na srpski narod; zatim, da izručite svakog koga Zapad traži, pa čak i one koje ne traže; da prilikom pronalaska osumnjičenih primenjujete neprimerene akcije, koje zabranjuje i Ustav Srbije. Dokle ćete više ponižavati srpski narod sa ovim?
Ovoj državi zaista više ne trebaju šminkeri i pozeri, ne trebaju im više oni koji se bave demagogijom. Ovoj državi treba državnik, a kada se dr Vojislav Šešelj vrati uskoro iz Haga videćete šta je državnik, videćete kako se vodi odgovorna nacionalna politika, kako se vodi država Srbija. Hvala.

Hvala, gospodine Munjiću. Reč ima narodni poslanik gospodin Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas u objedinjenoj raspravi razmatramo veći broj međunarodnih sporazuma i ugovora o saradnji u različitim oblastima između Republike Srbije i različitih zemalja, među kojima se pre svega nalaze i zemlje sa prostora bivše Jugoslavije.
Pošto, kao što se vidi, tačka dnevnog reda obuhvata više različitih tema, o tim temama su govorile mnoge moje kolege, ja ću svoju diskusiju ograničiti na dva sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Jedan od ova dva sporazuma odnosi se na režim pograničnog saobraćaja između dve države, a drugi sporazum se odnosi na predaju i prihvat lica čiji je ulazak ili boravak nelegalan.
Kao što možemo zaključiti, ove dve teme su kompatibilne i međusobno su povezane, jer od kvaliteta režima pograničnog saobraćaja u dobroj meri zavisi i to koliko će biti nelegalnih ulazaka i nelegalnih boravaka, sa jedne na drugu stranu i obrnuto.
Kada pogledamo ovaj prvi sporazum, njegova osnovna namera je da se stanovništvu koje je nastanjeno u pograničnom području, i sa jedne i sa druge strane, olakša prelaženje zajedničke granice radi regulisanja svakodnevnih životnih potreba, koje, naravno, stoje. Jedan od načina da se ovo postigne je i otvaranje novih graničnih prelaza i o tome se i govori u ovom sporazumu. Međutim, mi moramo biti svesni jedne činjenice, a to je da deo državne granice između Republike Srbije i Republike Makedonije otpada na Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju, koja je, nažalost, pod okupacijom stranih trupa. Srbija zbog toga nije u mogućnosti da na jednom delu svoje teritorije ostvaruje nadležnosti koje se predviđaju i koje stoje u ovom sporazumu.
Na granici prema Makedoniji, ne računajući granicu na delu sa Kosovom i Metohijom, trenutno postoje samo dva granična prelaza, to su Prohor Pčinjski i granični prelaz Preševo, i to je zaista malo, pogotovo ako imamo u vidu da preko ove granice ide jedan veoma frekventan saobraćajni koridor prema Grčkoj. Zbog toga, kao što rekoh, postoji realna potreba da se ovaj granični prelaz rastereti, jer videli ste da tu zaista postoje veliki problemi.
Doduše, moram da kažem da se govori i o otvaranju novih graničnih prelaza. Imali smo priliku da čujemo i znamo da je nešto urađeno na otvaranju novog graničnog prelaza, zove se Ogut, u opštini Trgovište. Ali, taj granični prelaz još uvek nije zaživeo u pravom smislu, jer potrebna infrastruktura (znači, pristupne saobraćajnice i sve ostalo što prati jedan granični prelaz) nije završena, tako da praktično na ovaj prelaz i ne može da se računa u pravom smislu.
Mnogi od nas su bili svedoci velikih gužvi na tom glavnom prelazu prema Makedoniji, kod Preševa. Pogotovo su te gužve izražene u turističkim špicevima. Ako imamo u vidu političke prilike u nekim severnoafričkim zemljama kao što su Egipat, Tunis itd., gde je dosta turista iz Srbije odlazilo, onda će ove gužve biti još veće u ovoj predstojećoj zoni.
Ali, dobro, da se vratimo malo ovom sporazumu. Sam sporazum o regulisanju pograničnog saobraćaja daje određene definicije određenih pojmova, kao što su, recimo: kopnena granica, pogranično područje, pogranični saobraćaj, dozvola za pogranični saobraćaj itd.
U ovom sporazumu se spominju i razni aneksi, ali narodni poslanici nisu imali prilike da se upoznaju sa tim aneksima. Smatram da su na ovaj način narodni poslanici u Skupštini Srbije uskraćeni za odgovarajuće informacije, na osnovu kojih bi njihova diskusija možda bila kvalitetnija i argumentovanija. Iz iskustva i prakse znamo da se u aneksima vrlo često nalaze neke stvari koje čine i suštinu samih sporazuma.
Kada sam pomenuo određene pojmove, kada je u pitanju definicija dozvole za pogranični saobraćaj između dve države, mislim da je procedura za izdavanje ovih dozvola suviše komplikovana. Mogu da pretpostavim da je to neki evropski standard, i svetski, ali u praksi će to zaista izazvati velike probleme. Sporazum predviđa da se spisak podnosilaca zahteva za dozvole obavezno dostavlja drugoj strani ugovornici. Naravno, to nije sporno, ali imamo dosta slučajeva... Kada je u pitanju granica sa Makedonijom, to nije slučaj, ali u nekim drugim graničnim područjima jeste. Ako je pogranično područje gusto naseljeno i sa jedne i sa druge strane ili ako se u blizini pograničnog područja nalazi neki veliki grad, onda bi u praksi do ovih dozvola bilo veoma teško doći, jer bi se čekalo i po nekoliko godina, tim pre što znamo kakva je situacija u policijskim stanicama nekoliko poslednjih godina, ionako su velike gužve za pasoše, a i zbog ličnih karata. Doduše, ta gužva je malo splasnula, ali sada imamo novu situaciju, vrši se zamena starih vozačkih dozvola i saobraćajnih dozvola, i te gužve su opet prisutne u policijskim stanicama. Tako će i sa ovim biti još veće.
Što se tiče administrativnih troškova pribavljanja dozvola za pogranični saobraćaj, u Sporazumu se kaže da će oni biti minimalni i da njihov obim ne sme da pređe administrativne troškove koji su predviđeni za izdavanje putnih isprava. Zaista želim da kažem i konstatujem da troškovi za izdavanje putnih isprava i administrativni troškovi nisu baš minimalni. U vreme ove krize i siromaštine ti troškovi predstavljaju jedan ozbiljan izdatak za naše osiromašeno stanovništvo, tim pre što znamo da su u pograničnim područjima stanovnici još siromašniji, tako da je to za njih jedan veoma veliki izdatak.
Samo da pomenem ovaj drugi sporazum, o nelegalnom prelasku granice i boravku. Bez obzira na to koliko mi graničnih prelaza otvorili, moram da kažem i da budem iskren da ti granični prelazi neće sprečiti nelegalan boravak i nelegalan prelazak. To je pojava koja je prisutna ne samo kod nas, nego i svugde u svetu, ali na tom planu treba nešto da se uradi.
Kod ovog sporazuma sam primetio, i protokola, da se u ovim prelaznim i završnim odredbama kaže da nije potrebno angažovati dodatna budžetska sredstva za sprovođenje ovog sporazuma. Tako stoji u onome što ste dali narodnim poslanicima. Međutim, pogledao sam malo sam Sporazum i tamo u članu 11. protokola stoji da sve troškove predaje, prihvata i tranzita koje snosi država molilja u skladu sa članom 14. Sporazuma refundira u roku od 30 dana nakon dostavljanja fakture sa opisom troškova. Dakle, vidimo da ste ovde praktično obmanuli narodne poslanike, ipak ti troškovi postoje. Hvala.