Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo pratim raspravu koja traje od 10,00 časova i čuo sam nekoliko interesantnih teza kada je reč o mladim ljudima koji žive u ovoj zemlji. Ovde se kaže – problem mladih. Mislim da mladi ljudi nisu problem u Srbiji, već su rešenje problema. Dalje kaže, neke terminološke odrednice koje ovde čujemo, da li treba biti zakon o mladima ili zakon o omladini. Pitajte ove ljude ovde koji se osećaju mladima, da li se osećaju mladima ili se osećaju omladincima. Možda i vi, gospodine Markoviću, vidim da ste mladi duhom i da ste napravili ravnotežu između duhovnog i fizičkog, ali da se vratim temi dnevnog reda.
Mladi nisu problem, već su rešenje problema, ali nažalost, čuli smo tezu da je nekada u ovoj zemlji bilo besplatnog školovanja, kada su mladi ljudi mogli besplatno da se školuju. Rođen sam 1965. godine i jako dobro znam kako je izgledalo besplatno studiranje za nas, radničku decu. Jako dobro znam koliko smo platili svoj završetak fakulteta i koju su cenu platili naši roditelji i nikada u ovoj zemlji školovanje nije bilo besplatno, jer svake godine je besplatno školovanje bilo sve skuplje i skuplje, samo je nekada školovanje bilo moguće, lakše i podnošljivije za ljude koji su bili imućniji, a za radničku decu školovanje je od pamtiveka u ovoj zemlji bilo teško, gotovo nemoguće. Uvek su mladi ljudi, koji su pokazali talenat, vrednoću, znanje, imali mogućnost da tu školu završe i uvek je ova država imala osećaj da pomogne tim ljudima.
Meni je veći problem bio, kada sam završio fakultet, što me niko nije pitao – šta znam, nego – koga znam. Da sam, recimo, znao gospodina Markovića koji je tada bio član SRS, verovatno bih dobio posao, ali pošto ga tada nisam znao, a nisam mnogo ni propustio što ga nisam znao, onda nisam dobio posao, već sam morao da radim privatno.
Sa druge strane, kada raspravljamo o tome kakav je zakon, pročitaću samo dva izvoda iz knjige "Parlamentarno procesno pravo", gde se najbolje definiše kakav treba da bude zakon. Dakle, zakon je ono što jeste, a ne ono što bismo mi želeli. O željama je lepo govorio gospodin, kolega, Mirko Čikiriz, a o mogućnostima govori svaki dan standard ove zemlje i one realne mogućnosti koje jesu kakve jesu. Taj standard kakav je, nije kriva ni DS ni Vlada ove zemlje. Podsetiću samo da smo imali situaciju da je u čitavoj Evropi bilo blagostanje, a kod nas u Srbiji, nažalost, bila je velika kriza. Vrednost jedne vlade se ne pokazuje tako što će napraviti krizu kada je kod svih blagostanje, već će vrednost jedne vlade da kaže kada je kod svih država u okruženju, u Evropi i u svetu, velika kriza da ta kriza ne bude kod nas tolika da prouzrokuje slom države. Tu je razlika između nekih vlada u ovoj zemlji. Lako je biti gazda pune kuće i lako je kada Zoran Đinđić dođe zajedno sa svojom prvom reformskom vladom, pa napuni tu kasu i ta kasa bude puna, lako se posle toga baškariti i govoriti – pa mi smo radili to što smo radili. Budite gospodar prazne kuće, budite gospodar prazne kase, pa ćete videti koliko je težak posao pred ovom vladom.
Dalje, kada govorimo o zakonima, još ću kazati – zakon ne ulepšava život idealizacije radi, već buduće stvarnosti radi. Dakle, mi pravimo zakon koji će probati da mlade ljude na ovaj način kroz zakonsku formu integriše u srpsko društvo na takav način da ti ljudi imaju svoje mesto pod suncem. Nije to posao samo Zakona o mladima, to je posao mnogih drugih zakona i to je posao kompletne Vlade, ne samo ove vlade, već svih budućih vlada. Ovde se neke političke stranke mladih ljudi sete samo kada dođu izbori, a neke političke stranke svoj odnos prema mladim ljudima pokazuju kada za 10 mladih ljudi nađu svoje mesto u poslaničkim klupama, kao što je uradila DS. Na početku ovog mandata, ovog saziva parlamenta, 10 poslanika DS bilo je mlađe od 30 godina. Nemojte kritikovati mogućnost da je neko učestvovao ili nije učestvovao u javnoj raspravi u ovom zakonu. To da li je učestvovalo dve hiljade ljudi ili 25 hiljada ljudi, nikada u ovoj zemlji nije bila povedena sveobuhvatnija rasprava o nekom zakonu kao što je o ovom zakonu. Svi koji su bili zainteresovani mogli su da učestvuju u javnoj raspravi.
Ovog trenutka se vodi rasprava o Zakonu o restituciji. Znate, država je uputila poziv, ministarstva su uputila poziva, svi zainteresovani su tu da izađu i da kažu – mi imamo ovakav ili onakav predlog. Međutim, mentalitet ljudi u Srbiji je takav da sačekaju gotovo zakonsko rešenje i ne rade ništa do trenutka dok se to zakonsko rešenje ne nađe pred poslanicima u Skupštini, a onda kreću oni koji su se kasno probudili, oni koji se nisu naspavali na vreme, onda kreću oni koji kažu – znate, mi nismo učestvovali, nismo znali da javna rasprava traje jedva tek godinu dana, pa bismo mi sad imali neke primedbe i zamerke na taj zakon. Razumem opravdanu zakasnelu reakciju, svako ima pravo da bude ljut što se nije na vreme zainteresovao da rešava svoje suštinske probleme, ali nemojte biti ljuti na Vladu, na ministarku, na ministarstvo, na predsednicu Skupštini, na nas poslanike. Jer, kod mene u Kruševcu kažu – ko padne u potok, na sebe nek se ljuti, a ne na Moravu, ne na potok.
Prema tome, zaista nisam nikome kriv što nije učestvovao u javnoj raspravi i nisam kriv nikome ko je sada našao način da kaže – ovaj zakon ne valja, mogao je biti bolji. Svaki zakon je mogao biti bolji. Ali, znate, mi možemo zakone donositi kroz javnu raspravu koja traje deset godina. Bojim se da onda nećemo uraditi posao kako treba da ga uradimo. Mi imamo situaciju u kojoj se nalazi Republika Srbija, a to je situacija da neke zakone zaista moramo da donosimo po hitnom postupku, ali ovaj zakon je donet posle godinu dana javne rasprave i ne možete kazati da ovde nije vođena javna rasprava u skladu sa demokratskim načelima i u skladu sa potrebama našeg društva. Zahvaljujem se.
