Hvala lepo gospođo predsednice.
Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podnele nas dve članice LDP nije usvojen od strane Vlade. Iz obrazloženja zašto to nije urađeno proizilazi da to rešenje ponuđeno u amandmanu ne odgovara standardima Svetske zdravstvene organizacije pri UN. Ovim obrazloženjem nije jasno, pre svega, da li se mislilo pri tom da su limiti Svetske zdravstvene organizacije preniski ili previsoki za ovo rešenje koje smo mi amandmanom predložili.
Naime, amandman LDP predlaže da se u zakonskom rešenju ove problematike ostavi, između ostalog, i preporuka, odnosno obaveza da se kao povreda pri dolasku, odnosno povratku sa posla smatra povreda na radu. Nažalost, članom 10. predloženih izmena i dopuna zakona predviđeno je da se ove povrede pri dolasku i odlasku sa posla ne smatraju povredama koje su se desile na radu. Morala bih da vam posebno napomenem da u obrazloženju zakona stoji, između ostalog, i to da se unapređuju određena prava iz zdravstvenog osiguranja, što je dobro rešenje.
Međutim, očigledno da ovim zakonskim rešenjem u drastičnoj meri sužavate i smanjujete prava radnika, dakle, zaposlenih lica. Zašto je to loše po privredu, po građane, po društvo, mogla bih da vam obrazlažem na viš načina, ali bih vam skrenula pažnju na činjenicu da imamo jako veliki procenat nezaposlenih lica, a to je preko 20%, da imamo veoma nisku prosečnu mesečnu zaradu koja je među najnižim u regionu, samo još Makedonija ima nižu prosečnu zaradu od Srbije, da mi trenutno imamo skoro milion nezaposlenih ljudi, što je zaista drastično po ovu privredu koja treba da nosi i tranziciju i razvoj i u stvari da finansira zdravstveno osiguranje.
Dakle, mi sužavamo prava onima koji bi u stvari trebali da stvaraju novu vrednost, dakle, onima od kojih zavisi rast i "Dž-D-P", a ne možemo da očekujemo rast bruto društvenog proizvoda, niti možemo da očekujemo stvaranje novih vrednosti ukoliko prava tih ljudi na ovaj način marginalizumemo.
Podsetila bih vas na to da ipak tržišna privreda, između ostalog, pretpostavlja i slobodan protok robe i usluga i radne snage. Srbija je poznata kao visoko centralizovana država, a koncentracija kapitala nekako se nekako sprovela na taj način da su najveći gradovi i najveća mesta u Srbiji ona koja raspolažu sa dovoljnim sredstvima i dovoljnim kapitalom da i privredu finansiraju. Šta to znači? Znači to da, ukoliko želite da se zaposlite, morate da odete u neko veće mesto u Srbiji, a često vi ne možete na drugi način da rešite svoju egzistenciju tako što ćete se i preseliti u to veće mesto, nego ćete putovati do tog svog radnog mesta. Ukoliko želite da putujete do tog radnog mesta, to je normalno skopčano sa određenom problematikom i rizicima, pa ti rizici predviđaju, između ostalog i to da se dese određene povrede. Ukoliko se dese te određene povrede, ovim novim zakonskim rešenjem te povrede se neće kategorizovati kao povreda na radnom mestu, pa i na taj način se ugrožava pravo tih zaposlenih lica.
Šta to znači? To opet znači da ljudi koji se zapošljavaju čak i za minimalac ili za veoma nisku zaradu, pri tom, nemaju baš neke veoma dobre uslove za rad, jer uglavnom se zapošljavaju u privatnom sektoru, a kod nas je privatizacija uglavnom i završena pa se, u stvari, najviše posla i nudi od strane privatnog sektora, a pri tom javni sektor baš ne može posebno da se istakne sa visokim zaradama. Suština je ta da su oni koji se zapošljavaju kod privatnika u daleko lošijoj situaciji što se finansija tiče. Dakle, ta loša finansijska situacija se dodatno može iskomplikovati i otežati ukoliko se desi neka povreda prilikom dolaska, odnosno odlaska sa posla.
Dakle, umesto da još više unapredimo odnos prema tim ljudima koji rade, koji plaćaju porez, koji pune budžet, pa time finansiraju i zdravstveno osiguranje, mi im uskraćujemo ta prava time što jedan segment njihovih prava, koji proizilaze iz njihovog prava na rad, minimalizujemo, marginalizujemo, u ovom slučaju i otklanjamo.
Zaista ne vidim koji su razlozi bili ti koji su odlučili predlagača zakona da ovo rešenje uvrsti u zakonski predlog, jer iz obrazloženja odbijanja amandmana ne može da se shvati koja je to bila namera. Kažem, nije zaista adekvatno obrazloženje da se Vlada poziva na standarde STO, jer zakoni u Srbiji se pišu i donose za dobrobit građana koji žive u Srbiji, a normalno da ti zakoni moraju da odgovaraju određenim svetskim i evropskim standardima u pozitivnom smislu.
Svetska zdravstvena organizacija nije tog mišljenja, niti to može bilo gde da se pročita i sazna, da je povreda na radu, kako se to u Srbiji radilo i ukoliko se povreda desi tokom dolaska, odnosno povratka sa posla, nešto što odudara i što je negativno u odnosu na svetski prihvaćene standarde. Dakle, nigde ne stoji da je to loš standard, nigde ne stoji da Srbija ne može, shodno svojoj politici i shodno potrebama svojih građana, da to pravo ostavi i dalje egzistira u njenim propisima, u njenom zakonodavstvu.
Dakle, ne možemo da se pozivamo na neke standarde ukoliko mi važeće standarde, koji su odgovarajući, koji su kvalitetni, koji su pozitivne po naše građane, po naše zaposlene, ugrožavamo. Ovo rešenje iz člana 10. i te kako ugrožava prava građana, jer je i te kako bitno da taj zaposleni bude na neki način zaštićen kada odlazi, odnosno kada se vraća sa posla. Ne možemo da prihvatimo da se na taj način ugrožava neki svetski standard, da se na taj način ugrožava privreda, da se na taj način ugrožava egzistencija zdravstvenog osiguranja, jer ukoliko mi na kvalitetan način unapređujemo zdravstveno osiguranje, proširivanjem onih koji će imati određene benefite i povećanjem pozicija koje će predstavljati razvoj za korišćenje tih benefita zdravstvenog osiguranja, ne vidim zašto to pravo ukidamo jednom delu društva koje bi trebalo da bude nosilac razvoja tog društva, a to su ti zaposleni od čijeg rada, u stvari, zavisi opstanak i dalji razvoj Srbije i punjenje budžeta, u krajnjem slučaju.
Dakle, nema opravdanja da se to pravo iz postojećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju mimoiđe, odnosno briše.