Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović, koji želi reč.

Poštovane kolege narodni poslanici, ovo je  nastavak priče koju je započeo Radiša Ilić.

Da je zakon pisan u Srbiji, mi verujemo da bi bio drugačiji, da bi bio bolji i kada bi se ta prepisivačka praksa prekinula mi verujemo da registrativa bila u nomo tehničkom smislu kvalitetnija. Gospodin Ilić je započeo jednu priču, i onda dođete do tačke 22. gde se kaže da je sertifikat sertifikat. Pa tom logikom niste morali ni da objašnjavate šta je, za toliko je jasno svima. Mi smo predložili tehničkim i nomotehničkim , kako je to već pravnički ispravno, da se kaže da je sertifikat rešenje, pa nastavak rečenice koji ove u tekstu zakona, mogli ste da smislite šta hoćete, da kažete da je sertifikat akt, da je dokument, da propis, da je rešenje, da kažete da je papir. Bilo bi smislenije nego što ste rekli da je sertifikat sertifikat.

Onda u obrazloženju kojim ste mi odbili amandman, upućujete me na član 120. a znate šta piše u članu 120. on se odnosi na rešenje o priznanju sertifikata, ali to je tako u državi je sve moguće jer se zakonodavstvo usvaja sa dokumentima institucije čiji član nismo, i EU i Svetske trgovinske organizacije, i jalov je to posao i od tog posla nema ništa. Ministre promenite politiku idu izbori brzo i učinite nešto pametno za Srbiju. Hvala.

Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Miroslav Markićević, Aleksandra Ilić i Srđan Spasojević.

Vlada i Odbor i tehnološki razvoj, prihvatili su amandman.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić, koji želi reč, izvolite.

Ako dva lica stvore isti pronalazak, u Predlogu zakona patent će se priznati onom licu koje je prvo podnelo prijavu nadležnom organu. Na ovaj način, licu koje je prvo podnelo prijavu, praktično se daje prednost u odnosu na lice koje je prvo stvorilo pravo. Mi iz SRS smatramo da to nije moralno, s jedne strane, s druge strane to je suprotno duhu i cilju ovog zakona, a sa treće strane ovo je suprotno propisima kojima se uređuje imovinsko-pravni i obligacioni odnosi.
Iz tog razloga mi smo na ovu odredbu podneli sledeći amandman: "ako nakon izdavanja rešenja o priznanju prava na zaštitu pronalaska drugo lice u sudskom postupku dokaže, da je prvo stvorilo pronalazak, pravo na zaštitu pronalaska pripada njemu čak iako je kasnije podneli prijavu patenta". Vlada je nažalost odbila ovaj amandman uz sledeće obrazloženje: "amandman se ne prihvata iz razloga što član 140. predloženog zakona u potpunosti definiše slučaj ako nakon priznanja patenta treće lice u sudskom postupku dokaže da ima pravo na zaštitu određenog pronalaska".
U obrazloženju amandmana, Vlada praktično ponavlja isto ono što smo mi naveli u obrazloženju, zašto amandman treba prihvatiti. Citiram: "Prihvatanjem amandmana upotpunile bi se odredbe člana 3. i izvršilo njegovo usklađivanje sa članom 140. Predloga zakona". Znači, ovo je još jedan primer besmislenih obrazloženja sa kojima Vlada odbija vrlo konstruktivne amandmane.
Iskoristiću ovu priliku i prisustvo gospodina Obradovića da skrenem pažnju na jednog izuzetnog pronalazača, na jedan izuzetan pronalazak od kojeg kako pišu stručna lica Srbija može ostvariti milijarde evra koristi. Živoslav Milovanović pronalazač iz Krnjeva, kod Velike Plane, stvorio je ove godine, kod nadležnog organa, patentirao uređaj koji se zove "Uređaj sa rotacionim klipovima", koji se može koristiti kao kompresor, pumpa, vakum pumpa, turbina, motor i kao druge pogonske i hidraulične pneumatske mašine. Ispravu o priznatom patentu, Milovanović je dobio 1. marta ove godine, a za svoj pronalazak dobio je međunarodnu zaštitu. To zadovoljstvo ga je koštalo ukupno, nešto više od 40 hiljada evra. Savez pronalazača Srbije izuma je ocenio, citiram : "Kao izvanredno idejno rešenje, jedinstveno u svetu". Odbor saveza pronalazača, odlučio je da hitno zatraži finansijku pomoć kod Privredne komore Srbije za zaštitu patenta na evropskom i svetskom nivou, uz ocenu da bi izlazak na međunarodno tržište pumpi i kompresora, sa ovim uređajem, Srbiji moglo doneti milijarde evra. Međutim, pošto nije dobio pomoć od države, nije naišao na razumevanje države, i ako se obraćao na razne adrese, Milovanović je svoj pronalazak zaštitio novcem koji je dobio od privatnih lica, od jednog penzionera iz Beograda i od jednog gastarbajtera iz Beograda koji živi u Londonu. Kakav je pronalazak u pitanju, ilustrovaću vam sledećim podacima.
Najveći proizvođač pumpi u svetu je "Grunfoks" iz Danske, koji sa godišnjom proizvodnjom i prodajom od 10 miliona pumpi pokriva uglavnom 50% svetske prodaje pumpi. Milovanović je utvrdio da pumpe koje koriste njegov uređaj u istom gabaritu kao ove Danske imaju skoro 100% , preciznije 97% veći protok tečnosti nego pumpe ove danske kompanije. Znači, jedan izuzetan rezultat, izuzetne reference. Citiraću, još jedno mišljenje ovoga odbora za zaštitu i Zavoda za intelektualnu svojinu, gde kažu: "Ovi uređaji su jednostavni za proizvodnju, njihova izrada je jeftina, a primena veoma laka".
Radi ilustracije za rad postojećih pumpi potreban je traktoru od 70 konjskih snaga, a za Milovanovićev uređaj dovoljan je traktor od 40 konjskih snaga. Ovaj uređaj je idealan za serisku proizvodnju, posebno za proizvodnju pumpi za vodovode i navodnjavanje. Milovanović bi hteo da pokrene proizvodnju, međutim, kao što pretpostavljate nema novca. Sve ovo iznosim da bi javnost čula za ovaj izuzetan pronalazak, za ovog izuzetnog pronalazača, ali i zato da bih apelovao na ministra Obradovića, da gospodina Milovanovića, koji će mu se obratiti ovih dana primi na razgovor, da se upozna sa ovim pronalaskom, da prući svu neophodnu pomoć da bi se pokrenula seriska proizvodnja uređaja sa ovom pumpom i da nam se ne bi dogodila da za pet, deset ili dvadeset godina da čitamo kako je svetska kompanija ostvarila ekstreman profit proizvodeći pumpe na osnovu ovog pronalaska Živoslava Milovanovića iz Velike Plane. Hvala vam.

 Zahvaljujem.
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić.
Da li neko želi reč? (Da.)

Hvala gospođo predsednice. Mi smo zajedno podneli amandman na član 3.  Član 3. govori o tome koje sve subjekat zaštite, odnosno ko ima pravo na zaštitu pronalaska i tu ima nekoliko stavova. Između ostalog tu stoji, da pravo na zaštitu pronalaska ima pronalazač ili njegov pravni sledbenik ili poslodavac ili njegov pravni sledbenik, znači tretira se ta materija u ovom članu. Mi smo inače podneli amandman na poslednji stav koji kaže: "Da lica zaposlena u nadležnom organu nemaju pravo na zaštitu svojih pronalazaka dok su u radnom odnosu u nadležnom organu, kao i godinu dana po prestanku tog radnog odnosa".
Dakle, vi predviđate i kažete da je dovoljno da godinu dana prođe da bi neko imao pravo na prijavu patenta. Zbog građana, inače ostali znamo, nadležni organ jeste u stvari državni ogran, odnosno organ državne uprave koji je nadležan za poslove intelektualne svojine Republike Srbije, odnosno to je u ovom trenutku, verovatno će tako i dugo biti Zavod za zaštitu intelektualne svojine.
Dakle, mi predlažemo, s tim što predlagač nije prihvatio naš amandman da se ovaj rok od godinu dana produži na pet, pa da osoba koja jeste radila u Zavodu za zaštitu intelektualne svojine, nema pravo pet godina od dana prestanka radnog odnosa u tom zavodu, da zaštiti svoje pronalaske. Vi ste odgovorili da ne razumete zašto mi produžavamo taj rok.
Mi smatramo da rok od godinu dana nije dovoljna zaštita jer ipak ljudi koji rade u Zavodu za intelektualnu svojinu su zaista na mestu gde imaju veliki broj informacija koje se mogu itekako dobro unovčiti, ovo je inače oblast gde neki pronalazači, a pre svega poslodavci zarađuju mnogo novca. Tako da mi smatramo da ovih godinu dana nije dovoljno i da ako već neko iz zavoda je vrstan pronalazač itd, da mora da sačeka da prođe neki razuman rok pre nego što prijavi patent. Hvala.

 Narodni poslanik Zoran Krasić želi reč.

Amandman je stvarno dobar u onom smislu gde skreće pažnju na nešto što jeste pojava o kojoj se priča. Doduše, ima i nekih dokaza, ali da sada ne idemo sa imenima i prezimenima, u suštini amandman treba da reši pitanje sukoba interesa, jer je prosto neprihvatljivo da onaj ko radi u, ne samo nadležnom državnom organu, nego u nadležnim državnim organima, a u dodiru je sa podacima, informacijama i obaveštenjima o pravcima, putevima, smerovima, u kojima neko traga da pronađe nešto, ta lica moraju da se suzbiju, da ne zloupotrebe te informacije kako za sopstvene potrebe, tako i da ne bi prodali informaciju nekom drugom koji bi mogao da završi neki posao.
Moram da vam kažem, s obzirom na naš mentalitet i na ovu činjenicu da Evropa nema alternativu, kako rekoste, vidim mi radimo ovo pod stresom, ovi apači lete, nisu još bacili bombe, dobro, onda moramo da otvorimo oči na sve strane.
Malo nam pomaže i "Vikiliks" sa ovim depešama, gospođo Đukić-Dejanović, gde oni objašnjavaju šta američka administracija u Beogradu misli o državnim funkcionerima, službenicima. Da li ste pročitali onu depešu gde kažu da imaju svog insajdera kod potpredsednika Đelića, on je do pre šest meseci vodio ovaj resor, on je predložio neke zakone gde treba da se stimuliše naučno-istraživački rad da Evropa plaća naučno – istraživački rad, omogućuje pristup sredstvima, da naša nauka eksplodira, ne daj bože sa tim sredstvima da eksplodira naša nauka, pa sve će da pokradu te patente.
Međutim, ovde se promoviše jedan drugi patent. On ne potpada pod odredbe ovog zakona. Ovde su neki patentirali kako mogu da budu funkcionalno nepismeni, a da budu mesije i to ne potpada pod ovaj zakon, gospodine Obradoviću, vi to ne možete da rešite, ma koliko da želite da rešite taj problem.
Znači, to je taj problem, odnosno to pitanje samo delimično otvara ovaj amandman.
Inače, pošto Evropa nema alternativu, da vam kažem, kada su ovi palili ovu Skupštinu, ovi što su nas proganjali, prvo što su uradili ovde, iselili su "Vinču". "Vinča" se u tri etape seli, a Dragan Domazet je bio prvi. Amerikanci su dali sve, samo da se pomeri radioaktivni i nuklearni otpad, da bi se uništio Institut "Vinča", kao vodeća još iz vremena Pavla Savića.
Ide se dalje, sada su instituti polu - privatizovani. Odredba koja govori o pronalazačima koji su do pronalaska došli u toku radnog odnosa, kao naučni saradnici u nekim institutima, danas su omalovaženi, pogotovu oni iz Vojnog instituta, pa im država ne priznaje pravo na patent, ne daje im ni moralnu satisfakciju, a kamo li materijalnu, a ljudi pronalazači bili, zahvaljujući njima, nevidljiv je postao vidljiv, što je vrlo značajno, to je ponos američke avioindustrije, on je pao ovde, jer vidite, na "Histori kanalu", čak i ne prikazuju da je on oboren, on je i dalje nevidljiv, on je vrhunac tehnologije, 20 milijardi valjda košta jedan. Mnogo para su dali. Prosto se plašim da ovakvim propisima mi u suštini ne suzbijamo pronalazaštvo i razne naučne istraživačke delatnosti, pogotovo kod autorskih prava. Zašto? Zato što je sada dominantan princip tržišne ekonomije, jer sve je na tržištu. Kada je sve na tržištu, sve može da se ponudi i sve može da se kupi i može da se kupi i saznanje o tome da tamo neki čovek u nekoj svojoj sredini nešto traži, nešto se bavi nečim, u nekoj svojoj garaži, traga za nekim dostignućima, kao što je gospodin Marić pričao o nekom čoveku, koji je sigurno uspešan kada je u pitanju ta pumpa itd.
"Vikiliks" nas upozorava, imamo tastere koji idu po raznim ambasadama, i sve pričaju, i zahvaljujući tome, sada mi znamo šta Amerikanci misle o petoj koloni koju su instalirali ovde, mislim na Srbiju, pa smo tako čuli, Šutanovac je hteo da bude gradonačelnik, ali kao utešna nagrada, postao je ministar odbrane. Dakle, kao utešna nagrada mu je to, zapamtite.
Sada pričamo o zaštiti, samo da završim gospođo Đukić, i vi lično znate da postoje neki problemi oko tih patenata, vezano za Kragujevac, a ja preporučujem ljudima koji se bave tim pronalazaštvom, da dobro sve savladaju, da pripremu dokumentaciju, da odmah to nekako registruju, da bi zaštitili svoj pronalazak.
Pronalasci se kradu, neke države su napravile ekonomsku i privrednu ekspanziju, zahvaljujući tome što su uspešno kopirali nešto što je vrhunac tehnologije, prebacuju na neku svoju teritoriju, a posle nekoliko godina prodaju ga kao svoj proizvod, pa prodaju i svoje znanje.
Imamo ljude koji kradu tu dokumentaciju i nose je u inostranstvo, to znate svi. To treba da se zaustavi, a ovo je jedna varijanta kako da ne curi informacija iz nadležnog državnog organa.
Ja širim na nadležne, jer je vrlo važno i ono ministarstvo koje finansira naučno-istraživački rad. Tu dolaze neke informacije. Nekada u neko zlatno vreme, imali smo i neke centre za implementaciju naučnih dostignuća i patenata, a kada je došla nova bezalternativna pro vlast, prvo je centar ugušen, nema novih tehnologija, ne možemo mi da razbijamo, već moramo da kupujemo tehnologiju.
Sećate li se rasprave o jednom od naših propisa i ideja da se proda Telekom, pa je rečeno, tu treba da se skoncentriše pamet u vezi informatike.
Đelić kaže, to ćemo da prodamo, to nas uopšte ne interesuje. Sada se priča, uskoro treba da donesemo zakon o vraćanju, a kako da vratimo ono što je Đelić uzeo po osnovu kamata.
Vidi se kada neko pomeri među, pa je zauzeo, a kako da se vidi kada je neko kamatnom politikom u Srbiji zaradio tolike bonuse, da je postao akcionar od 11,5 miliona evra, kako to da rešimo? Nacionalizacijom, konfiskacijom, na koji način to da rešimo?
Znači, vodite računa, jer bez obzira na ovo što napišete, praksa u primeni ovih zakona, rešavanja, je druga dimenzija, i to mislim na ovu istu priču, i to najgora dimenzija ove priče. Hvala što ste imali strpljenja gospođo Dejanović.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović, koji želi da obrazloži amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 4, Vlada je predložila sledeća rešenja – strano, fizičko i pravno lice u pogledu zaštite pronalaska u Republici Srbiji, uživa ista prava kao i domaće, fizičko i pravno lice, ako do proizilazi iz međunarodnih ugovora koji obavezuju Republiku Srbiju.
SRS je predložila da se ova formulacija nešto izmeni, tako da reč "obavezuju Republiku Srbiju", budu zamenjene rečima "su potvrđeni u Republici Srbiji". Vlada je odbila ovaj naš amandman, iz razloga što međunarodni ugovor može da bude potvrđen, a da pri tom nije stupio na snagu, dok termin – obavezuje, podrazumeva stupanje na snagu međunarodnog ugovora.
Iz ovakvog obrazloženja jasno proizilazi da Vlada ne zna mnogo o materiji zaključivanja i stupanja na snagu međunarodnih ugovora. Ja upućujem Vladu Republike Srbije, kako bi rekla gospođa Gordana Čomić, na čitanje člana 194. Ustava Republike Srbije, u kome se između ostalog kaže, da potvrđeni međunarodni ugovori i opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava, deo su pravnog poretka Republike Srbije, a da potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom.
U čemu je problem u ovom vladinom shvatanju, stupanja na snagu i obavezivanja od strane međunarodnih ugovora? Problem je u tome, gospodine ministre što, prvo, ni jedan međunarodni ugovor ne može da obavezuje Republiku Srbiju, ako nije potvrđen od strane Narodne skupštine.
Dakle, ne moguća je situacija da je Republika Srbija obavezanan nekim međunarodnim ugovorom koji prethodno nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Takvih međunarodnih obaveza koje proističu iz međunarodnih ugovora koji su nepotvrđeni u Narodnoj skupštini, takvih međunarodnih obaveza, gospodine ministre, nema, odnosno ne postoje.
Dakle, kad god Republika Srbija zaključi neki međunarodni ugovor on podleže postupku potvrđivanja u Narodnoj skupštini. Druga je stvar šta u međunarodnom ugovoru piše, kad on stupa na snagu. On može da stupi na snagu i 10 godina od kako je potpisan ili 10 godina od kako je ratifikovan, ali ne može nikako da stupi na snagu a da prethodno nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Dakle, amandman SRS je baziran na članu 194. Ustava Republike Srbije i smatramo da prava i obaveza iz međunarodnih ugovora mogu da poseduju kako domaća tako i strana, fizička i pravna lica samo ako su u pitanju međunarodni ugovori koji su potvrđeni u Republici Srbiji, odnosno od strane Narodne skupštine Republike Srbije.
Vlada je prilično veštački i netačno razdvojila pitanje obavezivanja putem međunarodnog ugovora od pitanja njegovog utvrđivanja, odnosno stupanja na snagu. Dakle, to je sve jedna identična materija.
Svaki međunarodni ugovor koji je potpisan od strane Vlade Republike Srbije ili nekog njenog ministra može da obavezuje domaća, fizička i pravna lica, odnosno strana fizička i pravna lica pod istim uslovima kao i domaća samo ako je taj međunarodni ugovor potvrđen od strane Narodne skupštine Republike Srbije, jer prosto ne želimo da dopustimo situaciju kao poslanička grupa, a nadam se da to ne želi ni Vlada, da se Republika Srbija obavezuje nekim međunarodnim ugovorom koji nije potvrđen od strane Narodne skupštine Republike Srbije.
Takve međunarodne obaveze, o kojima se inače mnogo govori danas u Republici Srbiji a koje proističu iz nekih akata koji nisu potvrđeni u Narodnoj skupštini Republike Srbije, prosto ne bi trebale da se izvršavaju. Tu, pre svega, SRS misli na tzv. saradnju sa Haškim tribunalom. Ništa što nije potvrđeno od strane Narodne skupštine Republike Srbije ne treba da bude obaveza Republike Srbije.
Isto je tako i kada je reč o ovim imovinskim pravima i obavezama u oblasti patenata, odnosno zaštite autorskih prava. Ne znam, gospodine ministre, da li postoji neki međunarodni ugovor koji nas obavezuje ili iz koga proizilaze prava i obaveze za domaća ili strana, pravna i fizička lica a da nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mislim da takvih međunarodnih ugovora nema. Kad kažem - međunarodnih ugovora, mislim na formalno međunarodne ugovore koji su zaključeni shodno pravilima međunarodnih prava, ne mislim na ove tajne međunarodne ugovore koji su zaključeni neformalno, usmeno, iza zatvorenih vrata i za koje građani Republike Srbije ne znaju.
Kad su u pitanju patenti, kada je u pitanju zaštita autorskih prava postoje međunarodni standardi i kao što je primetio moj uvaženi kolega Zoran Krasić, pojam međunarodnih standarda je mnogo širi i mnogo kvalitetniji nego pojam standarda EU. Dakle, postoje međunarodni standardi u ovoj oblasti i one bi svakako trebali da se primenjuju, ali su ti međunarodni standardi sadržani u nekim multilateralnim međunarodnim konvencijama koje svakako podležu postupku ratifikacije u Narodnoj skupštini Republike Srbije i prosto nije moguća situacija da se stiču neka prava i obaveze iz međunarodnih ugovora, a da prethodno taj međunarodni ugovor nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije.