Gospodine predsedniče, ja se neću obraćati građanima Srbije, kako je to postao ovde manir iz predizbornih kampanja, jer građani Srbije sada spavaju i bilo bi besmisleno da im se obraćam, a ne daj bože još da imaju uključen televizor i da ih budim.
Mi imamo temu – program Vlade. I verovatno da nema važnije teme u jednom periodu, u jednom mandatu, jednog saziva parlamenta, nego što je rasprava o programu Vlade.
Rečeno je ovde dosta stvari, ali ono što je u ovom trenutku bitno, ja bih se obratio, sa dozvolom predsednika parlamenta, mandataru, predsedniku Vlade, kao čoveku za koga sam primetio da je religiozan a obično i završava neke svoje govore stavljajući bogu u ruke i našu sudbinu i neka rešenja, da je veliki greh varati narodna nadanja. Ono što apelujem da probamo da uradimo, ako se pozivate na to, da treba da da svako ovde doprinos, da zaboravimo predizborne kampanje i da opišemo i prikažemo i iskreno kažemo kakva je naša situacija. Sve drugo nas ne opravdava.
Ovde su pomešani programi i nosioci tih programa. Teško da koji birač danas može da se snađe, šta je to, zašto je on glasao, a šta je sada ostalo u tom programu, ko je tu sa kim bio.
Bili smo na jednoj političkoj pijaci dosta dugo. Mogla je ova vlada izgledati sasvim drugačije i prilično drugačije od ovog sastava, ali se desilo da ima sada ovaj sastav, što samo znači da su to više pitanja koja su personalno mnogi lideri stranaka i pretedent ministarstva trebali da rešavaju, nego stvarni programi. Verovatno će Vlada zbog toga možda imati tek vremena da sačini jedan ozbiljan program i da onda sa punom odgovornošću i iskrenošću izađe i pred Skupštinu i pred javnost i da vidi možemo li mi iz toga izaći.
Naravno da je sastavljen jedan lep sastav u formalnom smislu, jer je bio pun optimizma, rešenja, opštih mesta, opštih nada, međutim, zbog toga što je hteo sve da zadovolji, sve da podmiri, desili su mu se protivrečnosti, različite želje i ciljevi sa kojima će se sretati.
Postoji jedan problem sa kojim se sreće i čovečanstvo, a ne samo mi. On se i ovde i u sastavu ove vlade potkrada. Imamo dva svetska procesa. Sa jedne strane imamo širenje tolerancije, slobode, ljudskih prava, borbe protiv diskriminacije. Postoje ne samo prava manjina ili rasa ili ne znam sa posebnim potrebama ili sa posebnim seksualnim orijentacijama, dečija prava, čak i prava životinja. Dakle, imamo jedno širenje slobode i humanizaciju koja pokušava da se standardizuje, a uporedo sa tim imamo jednu ekonomsku teoriju koja je zasnovana na najgoroj ljudskoj osobini, koja se zove gramzivost. Te dve stvari ne idu zajedno. To će negde eksplodirati. Koliko će ko pokušati, koja zemlja da to rešava ili pojedina stranka politička, to ćemo videti. Taj problem imamo i mi, s tim što smo malo zakasnili, pa po nekoj inerciji zadržavamo neke koncepte koji odavno bivaju i u Americi i u Evropi dovedeni u pitanje i o tome se raspravlja.
U Vladi imate dva koncepta, dva gledišta na ovo pitanje, jedno neoliberalno, koje će nastaviti da zastupa gospodin Dinkić i jedno, recimo, levo ili socijaldemokratsko, koje je do sada u svojoj retorici zastupala socijalistička stranka. Šta će zastupati SNS, to ne znam iz razloga što je mlada stranka, valjda i traži taj svoj projekat, ima tu nekih problema, da je razumemo i to ćemo videti. Šta imamo ovde sada kao problem? Problem je što mi tačno ne znamo šta će prevagnuti u toj Vladi, koje od ove dveju opasnih struja mogu da se pojave.
Dakle, prošla je ponoć i sad stvarno pokušavam koliko mogu da sažmem ono o čemu ćemo uglavnom razgovarati.
Ovde je bilo reči da ne treba razgovarati o prošlosti, ali nas je opet pozvao negde i predsednik, premijer, budući premijer da se osvrnemo na neke decenije koje su iza nas prošle. Kako je nastalo ovo što je nastalo, što se zove tranzicija u našem društvu? Ko su bili ti akteri? Meni je bilo jako zanimljivo da neki akteri velikih naših problema, ekonomskih a i političkih, nisu pomenuti ili su negde malo zaštićeni ili sklonjeni.
U vreme sankcija i velike krize sa kojom se suočila Srbija ili SRJ, kako hoćete, bile su blokade platnog prometa, veliki pritisci na privredu, trebalo je nekako iz toga izlaziti. Ali, jedna od formi pljačke naroda bila je hiperinflacija. Onaj ko je bio blizu ondašnjeg guvernera, ili onoga ko je mogao narediti guverneru, mogao je doneti kamion dinara, baciti to uveče na tržište i oni što zuje – devize, devize, to promene u devize i on sačeka mesec dana i to u obliku kredita koji je imao, onda onih, recimo, dinara u vrednosti od milion maraka, da 100 hiljada maraka i namiri te dinare i vrati, a 900 hiljada stavi u džep. Oni tvrde da su veliki majstori, da su sposobni. Mnogi od tih stručnjaka za bogaćenje tada su nastali. Ono što je zanimljivo, ti najvažniji su bili u i Vladi Srbije, pa je onda bilo lako koristiti tu hiperinflaciju i na taj način se obogatiti.
Kada su se obogatili, da ih ne pitamo za prvi milion, dolazilo je onda obezbeđivanje monopola i ono što je najgore, pokušaj totalnog korumpiranja političke scene. Finansiranje svake političke partije ili uticaja, a onda se to prelilo dalje, na uticaj na donošenje određenih zakona i na taj način smo postali negde društvo u raljama tim.
Zato se ovde ne govori mnogo o progresivnom oporezivanju, o tim poreskim pitanjima, jer to zadire u jedan klub koji ovde postoji i koji poseduje, ne što bi neko rekao malo para ili ih je malo na jednoj ruci, nego što to niko i ne zna, ni gde je taj novac koji je bio sklonjen, ali naravno, ni ko su svi ti ljudi.
To je jedan problem koji građani osećaju, u toj ogromnoj raslojenosti od koje su sreli, da odjedanput se moglo dogoditi da ljudi, lekari, hirurzi, profesori univerziteta postanu poslednji bednici, dok nije međuvremenu počelo sada ovo privatno školovanje, pa su se neki tamo zaposlili, našli i preživeli.
Dakle, nestala je cela srednja klasa. Radnička klasa je prevarena, jer su joj pričali tolike godine o društvenoj svojini, o tome da su vlasnici svega što postoji, a onda su im preko noći rekli – ne, to ide na prodaju. A ko je vlasnik? Vlada. Pa, kako Vlada može postati vlasnik društvenog proizvoda? Dakle, nije bilo društvene svojine, bila je državna svojina ostala je bila samo ideološka fasada. Naravno, došli su ljudi koji su imali para, jer su znali, a velika veština i mudrost je bila, kako sam opisao, da se postane milioner, a kasnije i milijarder.
To je naš problem sa kojim se susrećemo. Vlada u to, iako je njen premijer socijaldemokratske orijentacije i njegova partija u socijalističkoj internacionali. Aplicirala je, ne znam da li su je primili, ali jeste u socijalističkoj grupi, u Savetu Evrope, itd, šta će oni zastupati kao grupacija, kao program? Kako će spojiti ove dve različite stvari o kojima smo donosili zakone, da recimo neke institucije koje štite celu privredu, kao na primer privredne komore, treba da se razviju na veliki broj privrednih komora kako bi svaki od ovih milionera imao svoju privatnu privrednu komoru? Glasao sam suprotno svojoj stranci u ovom parlamentu. Bio sam protiv tog zakona.
Ne vidim kako ćete izaći iz ove protivrečnosti koja je suštinska. Najgore će biti ako izađete na način koji izgleda kao jedini mogući. To je – nije važno šta ćemo pričati, i onako ćemo imati velike probleme i teškoće, tražićemo od građana razumevanje.
Kada sam premijeru rekao da je greh jedan naivan narod obmanjivati, znam da će gospođa Dejanović biti vrlo prilježan ministar zdravlja, kao što je bila dobar, čak bih rekao odličan predsednik parlamenta, i bilo bi dobro kada bi naš mladi predsednik malo pogledao kako je to izgledalo, pa bez opasnosti šta će mu reći bilo ko, bilo koji šef, držati se to stvaranja tolerancije.
Sedeo sam na tom mestu. To ovde mnogi znaju, uključujući i one koji će verovatno imati neku repliku sada, i znao sam da opoziciji treba dati popusta, i u vremenu, i u rečima, uz blagu opomenu ili ne. To je negovanje demokratske atmosfere. Mi smo u prošlom parlamentu polako uspeli da je stvorimo, zahvaljujući predsedništvu Skupštine, neku atmosferu, tim pre što smo morali da disciplinujemo naše poslove.
Dva dana koja smo ovde imali, nažalost, ne najavljuju ni dobru atmosferu, ni dobar rad. To se videlo i večeras. Ne znam koji su sve motivi ili razlozi, ali vidim da će to biti problem i u vladi.
Ovde imamo problem, upravo predmet naše rasprave jeste ekspoze mandatara. Potpuno je neprilično i za mene nerazumljivo, javlja se bilo koji ministar na repliku sa poslanicima i sa najvećim strahopoštovanjem, predsednik mu daje reč. To nije dobro ni za budućeg ministra da ima već sada stalni konflikt sa poslanicima, a pogotovo nije dobro za parlament koji sada treba da izigrava nekakvu strepnju. To je loše.
U ovoj skupštini sam pre dva dana ovde isto tako čuo razna čašćavanja, ali nismo nikada polivali nikoga vodom, nismo gađali cipelama, nismo ovde čupali gajtane, nismo vukli za kosu svoje kolege, to nismo radili. Nema niko prava da nam u tom pogledu pokušava da verbalnu aktivnost, i morate to znati, svugde u svetu opozicija je ta koja je agresivna prema vladi, jer ona nju kontroliše, to da je vlada agresivna prema parlamentu, prema poslanicima, to je bilo samo dozvoljeno u totalitarnim režimima i nigde se to više nije događalo.
Ako ovde neko misli da će ići ka evropskim integracijama, ka evropskim standardima, evropskom ponašanju, itd, grdno se vara ukoliko pokušava da svu moć stavi u ruke izvršne vlasti, a da parlament bude jednostavno ućutkan, ili na raznorazne načine sprečavan u debati.
Naravno, ovo je početak. Ne želim iz ovoga da izvedem nikakve trajne zaključke. Pošto nas ovde upozorava budući ministar da ćemo uvek naići na oštar odgovor, mogu samo da mu kažem – nemojte da nas zastrašujete, što sam već i rekao.
Prošao sam od Josipa Broza na dalje sve i niko me nije ućutkao ni u javnosti ni u skupštini, bez obzira što pokupite nekoliko ljudi koji su shvatili da imaju zadatak kada neko progovori da odmah skaču. To je loša slika, evo pogledajte. To je čovek koji će vam predstavljati parlament.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da se utišaju. Izvolite)
Ako hoćete da stvarate sliku jednog demokratskog parlamenta, vi ste za njega odgovorni, a ne opozicija. Vi dajete standarde. Ne znam kuda ste vi krenuli, u šta imate nameru da srljate, ali najelementarniju stvar vam kažem, problem društava u tranziciji je bio u tome što je sva vlast u jednopartijskom sistemu bila u jednoj partiji, a i parlament i sudstvo i monetarna institucija, sve je to zavisilo isključivo od partije i partijskog vrha. Tranzicija ne znači ništa drugo, ona time počinje, što pokušava da podeli vlast, da stvori na jednoj strani zakonodavnu vlast, izvršnu vlast, sudsku vlast, nezavisna regulativna tela, monetarna itd. To je demokratija, a unutar parlamenta da stvori opoziciju.
Neki ljudi prosto me zapanjuju nerazumevanjem, šta je to upravo vlast. Vlast pripada narodu, a ne nekome ko osvoji ovoliko i ovoliko poslanika sa milion glasova. To zapamtite, narodu. Pošto ceo narod ne može da stane u ovu salu, on ima nas kao predstavnike, ali su odavno ljudi znali da je opasan ne samo teror manjine, nego i teror većine i zbog toga postoji opozicija koja Vladu, koji su najamnici, službenici naroda, ima prava ova ustanova u ime naroda da ih kontroliše i ne da mi se prave važni da me ućutkuju čim progovorim neku rečenicu. Šta oni zamišljaju, gde oni žive? Postoje standardni evropski, svetski itd. Ako bi se to tako nastavilo i da ide u društvo gde bi sada ministri mogli da izjavljuju, istoga trenutka kao kandidati, ovog ću smeniti, ovo ću sad uraditi, ovo ću ukinuti, pa dokle oni misle sa tim voluntarizmom da se slikaju?
Zapamtite, ne dobijaju se nikada izbori jednom za svagda i ne zna se koliko će koja vlast trajati. Uzmite to u pamet i dajte da stvorimo standardne pristojnosti, ravnopravnosti ovde i ne pokušavajte, jer nećete uspeti nikog ućutkati, ako želite da stvaramo nešto dobro za državu.
Nema razloga da se vraćam na mnoge stvari koje su lepo rečeno, dobro zamišljeno itd, ali malo ostvarivo. Neko je već pomenuo problem zdravstva. Kako izgleda bolnica u koju čovek uđe, gde ljudi bauljaju, nema lekova u apotekama itd. Šta je bilo sa tim preduzećima od Galenike na dalje, Hemofarma i ne znam ko sve ne? To su krupna pitanja i vi ćete se sa njima sresti da ih rešavate.
Šta je sa školstvom našim, nesretnim? Kaže nam mandatar - mi ćemo postati društvo znanja. Kojeg znanja? Imamo 6% svega fakultetsko obrazovanih ljudi. Nama od tri doktora, odmah dvojica odu, tek što su doktorirali. Nemamo nauku, nema sa čim da krenemo. Nemamo kadrove neophodne za prosvećivanje. Dajte da napravimo…
(Predsedavajuća: Samo ću vas podsetiti na vreme.)
… jedan realni posao, a ne da time što će se nakupiti jedan određen broj poslanika i onda smatrati - sad imamo prava da radimo šta hoćemo. Nemate prava i ne damo vam da radite šta hoćete u ime naroda i u ime građana, bez obzira kako vi sad mislili da ste sva vlast.
Zato, ako hoćete da vas bilo ko ceni, dajte da uredimo prvo ovu ustanovu ovde. Dajte da pomognemo ovom mladom svetu koji se nalazi.
(Predsedavajuća: Izvinjavam se, isteklo vam je vreme, samo da vam kažem, ako možete da završite.)
Ne razumem o čemu vi pričate, kakvo vreme? Imamo sat vremena.
(Predsedavajuća: 20 minuta.)
Sasvim je sve jedno, da sam govorio i dva minuta i dvadeset, ostavlja isti efekat u ovo vreme. Prema tome, moje je bilo samo da vam iskreno kažem, budućem predsedniku sa kojim sam dobro sarađivao, kao i sa mnogima iz te vlade koje znam, a neki su novi, moji prijatelji. To se ništa neće promeniti, ali ono što se bojim da će se promeniti, to je atmosfera ili osećanje nekakve bahatosti, sile. To jeste neki zadatak, da to promenimo koliko možemo.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, kao predstavnik poslaničke grupe.

Hvala predsedavajuća.
U ime poslaničke grupe SNS ću reći ono što je najvažnije u ovom trenutku sa našeg aspekta. Nas je na ovom poslu i u ovakvom sastavu okupio zadatak, vrlo ozbiljan i vrlo težak. Drugi i u drugom sastavu nisu bili spremni da preuzmu taj tako ozbiljan i težak zadatak, ili su možda zaboravili da razgovaraju sa narodom, ali u svakom slučaju nisu bili spremni da preuzmu odgovornost za rešavanje ovog zadatka, a mi, ne samo da smo bili spremni, kao SNS, da preuzmemo odgovornost, da formiramo vladu, nego što je još važnije, pokazujemo spremnost da formiramo vladu baš u ovakvom sastavu. To ne znači da bilo ko od nas za onog drugog preuzima odgovornost za ono što je rađeno u prošlosti, za ono što se ne sviđa onom drugom, jer svako za sebe nosi svoj krst i svoju prošlost.
Nažalost, dva dana unazad često se setim Borhesove reči, rečenice – pitam se da li se desilo sve ono čega se sećam. Toliko besmisleno deluju neke izjave i optužbe drugih, da su neki učinili neizvesnom čak i prošlost, a govoreći o temi tuđe odgovornosti, načina formiranja skupštinskih tela i tome slično.
Hoću da kažem da su SNS i njeni koalicioni partneri koji tvore ovu skupštinsku većinu shvatili da neko mora da počne da se bavi narodom. Nije dovoljno bilo više i nije bilo izdržljivo udovoljavati jednom, prvom, a bojati ga se i gledati da ispuniš svaku njegovu želju. To je ono što se zove promena, koje mnogi još nisu svesni, a ja želim da ih podsetim na to. Spremni smo da se bavimo narodom i to je naš prvi i osnovni zadatak, taj težak i ozbiljan.
Iako kažu da su ljudi na Balkanu i mi ovde u Srbiji tako pametni da vole od istoga da preuzmu ugodan i lagodan život i nerad, a komfor i onaj nivo, visoki standard života od zapada, ja hoću da kažem da verujem i onom što je u ekspozeu napisano i ono što je u ekspozeu napisano i te nasleđene osobine ovog naroda mogu da budu stavljene u funkciju zaista razvoja, sa jednom ispravkom mandataru, da nema dileme razvoj ili štednja, nego razvoj zasnovan na štednji. To su dve neodvojive stvari. Ova i ovakva koalicija, da bi ostvarila razvoj društva zasnovan na štednji, mora da odgovori, profesore, na vaša filozofska pitanja – šta presudno određuje čoveka? Evo bilo koga iz Vlade.
Uzeću svog predsednika stranke, vršioca dužnosti, gospodina Vučića. Šta njega određuje presudno? Zavisi od toga ko njemu govori. Onaj ko hoće da ga ospori, on će u Vučiću prvo videti Zakon o informisanju, koji je jezikom mladih rečeno, mala beba u odnosu na ono što imamo danas, a ne po mojoj subjektivnoj oceni, nego po oceni Evropske komisije koja kaže da je u Srbiji cenzura neviđena do sada.
Ako pitate mene šta određuje gospodina Vučića, presudno, reći ću vam – strpljenje, tolerancija i sposobnost da se ustupi i učini manjim nego što jesi kao stranka, da bi okupio sve vredne, raspoložene i hrabre da u ovakvom teškom trenutku u Srbiji preuzmu taj zadatak da učine nešto za svoju zemlju, a to je to da brinu o svom narodu, a ne o svom šefu, bilo šefu države, ili šefu stranke, ili o onom ko je njemu prvi. To isto mogu da kažem za bilo koga od vas koji ste ovde.
Imam posebnu motivaciju da kažem šta, na primer, diskvalifikuje svakog od koalicionih partnera ovde. Opet zavisi od toga ko o kome govori. Isuviše je dokaza za to da je šta diskvalifikuje nekoga za saradnju, zavisi od toga da li sa njim delite vlast, ili ste vi u opoziciji a on na vlasti, iako ste, na primer, do juče zajedno bili u vlasti. Morate da priznate da to nije objektivni kriterijum.
Šta bi, na primer, moglo za mene da diskvalifikuje nekog na čijoj sam kritici zasnivala principijelnu kritiku loših poteza u ekonomiji? Govorim o gospodinu Dinkiću vrlo otvoreno, onako kao što smo razgovarali i kada smo prvi put seli da dogovaramo ovu koaliciju. Šta ga diskvalifikuje? Ništa, zato što svakom čoveku dajemo pravo na promenu. Promenljivost ljudskog karaktera, kao promena na bolje, ne može da diskvalifikuje nikog da mu date priliku da sa vama uradi nešto dobro. Ali, ako gospodin Vučić kaže javno da će, ako treba i nekog svog prvog saradnika, jer u nikog ne možete imati blanko poverenje u onoj borbi za korupciju koja je obećana narodu i od mandatara i prvog potpredsednika i svih ostalih i od gospodina Dinkića, jer i on ima ružno iskustvo sa svojim saradnicima, bilo ko ko se nađe sa prstima u medu odgovaraće nezavisno od toga čiji je član.
Otkuda pravo nekome da diskvalifikuje bilo koga, sada kad više nije sa njim u društvu? To su, prosto, nezrele kvalifikacije koje nisu ni krivica tog čoveka, već odbrana sebe, bivšeg režima ili vlasti koja nije znala da sluša profesora koji je ovde vrlo umno govorio kako treba sa narodom postupati i kako ne treba iz one visoke kule od slonovače posmatrati stvarnost i narod i izgubiti preglednost za situaciju u kojoj živiš.
Šta ovu vladu i ovakvu, gde niko nema prava da diskvalifikuje bilo koga i da mu šansu i gde ne može presudno da vas određuje onoliko koliko vas neko ne voli, da ne upotrebim neku drugu reč, čini legitimnom? Mnogo se o tome govorilo. Teorija politička kaže da legitimitet svake vlade zavisi od toga kako je društvo organizovano. Ta legitimnost stanuje kod Boga, kod cara, kod interesnih grupa ili građana. Religija više nije osnov za osnivanje ljudskih društava i okupljanje, nismo ni monarhija i ostala su samo dva pitanja – da li će Vladu Srbije činiti, stvarati interesne grupe, ili pojedinac koji ima osnovnu osobinu da živi u organizovanom društvu, tj. građani.
Najvažnije je da ovu vladu jesu stvorile partije za koje su građani glasali, gde se neko najveći smanjio dovoljno i bio dovoljno odgovoran da nekom drugom, koji je imao dovoljno hrabrosti da prihvati prilično veliko ministarstvo, funkciju prvog, govorim o mandataru, govorim o ministru finansija i privrede, da prihvati taj izazov odgovornosti u kojem će Vlada kao tim deliti uspeh, ili biti jednako kriva za neuspeh. Ko to može da uradi? Samo Vlada koja očekuje da je građani Srbije nazovu svojom. To je jedina poruka meni i mojih kolega iz ovih klupa koju ne smete da zaboravite. Ovu Vladu Srbije građani moraju da dožive svojom, jer ona mora da rešava njihove probleme sa jasnom svešću da je svaki građanin Srbije svojim glasom stavio budućnost sebe i svojih porodica vama na odgovornost i da građane Srbije ne zanimaju ni izgovori, ni memoari, ni preispitavanje sopstvenih grešaka, već jedino pravi i merljivi rezultati.
Dokažimo zajedno, u nama ćete imati podršku, da smo dostojni zadatka koga smo se prihvatili, ali nemojte računati da ćemo biti ni blagi, ali da nećemo biti zlonamerni kritičari, ali da morate da budete ponos skupštinske većine nas poslanika koji ovde glasamo za vas, kao što ćemo mi biti vaša podrška u narodu i u odbrani onih stavova koji znače njihov bolji život. To vam je i obećanje od nas, to vam je i obaveza od nas. Hvala vam na pažnji.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun. Izvolite.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, silno sam bio obradovan kada sam u ovim klupama video nekoliko koleginica koje čekaju prinove. Jedna od njih nosi dvojke, dve curice i kako reče jedna će se zvati Milica. Najlepše srpsko ime, rekao bih. Budućnost te Milice, budućnost sve one dece koja će se roditi u Srbiji i koja sada žive u Srbiji je najvažnija obaveza i najznačajnija zakletva nove vlade.
Vi se danas na budućnosti te dece zaklinjete, ali budućnost naše dece bila je i u rukama prethodne Vlade, bivšeg režima, koji nam ovde dele lekcije o političkoj kulturi, o demokratiji. Pričaju kako ne valja situacija, kao da oni nisu kreirali tu strahovito lošu situaciju. Kreirali su je tako da smo došli u sledeću situaciju da demografi upozoravaju da u Srbiji na jednu mamu dolazi 1,41 dete, a za prostu reprodukciju nacije potrebno je 2,14 deteta po porodici.
Zašto je to tako? Možda, gospodo, zato što ste vi vašom vladavinom doveli Srbiju u situaciju da po cenama pelena i potrepština za novorođenče je najskuplja u Evropi. U momentu dolaska bebe na svet, samo za najosnovniju bebi opremu treba obezbediti 600 evra. Bivši režim ne želi da se suoči sa posledicama takve svoje politike. Stopa nezaposlenosti osoba mlađih od 25 godina je skoro 50%, a obećavali ste brda i doline mladima. U Srbiji, po istraživanju USAID čak 63% studenata kaže da bi voleli da odu iz zemlje u potrazi za boljim životom i poslom, što našu zemlju čini drugom u svetu po odlivanju mozgova, a zloupotrebili ste na najgori mogući način tu mladu generaciju kada ste realizovali svoje političke ciljeve i sve i svašta im obećavali. Prosečna potrošačka korpa za porodicu je krajem decembra 2011. godine iznosila 55.657 dinara, za četvoročlanu preko 70.000 dinara.
Srbija je na začelju u Evropi po životnom standardu. Prosečne plate su više u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Hrvatskoj i Albaniji. Nezaposlenost je u Srbiji u novembru prešla prošle godine dostigla zastrašujućih 23,7 odsto radno sposobnog stanovništva. Nezaposlenih je više od 800.000, a verovatno i preko milion. Posao je od 2008. godine kada ste počeli da upravljate na demokratski način, vi gospodine Đeliću, da.
Do sredine 2011. godine, izgubljeno 540.000 radnih mesta. U Srbiji živi preko 700.000 ljudi ispod granice siromaštva. Po kriterijumima Ujedinjenih nacija to znači da nemaju dovoljno hrane, da nemaju dovoljno odeće, i da nemaju dovoljno ogreva. Verovatno nemaju ni krevet tetkin da spavaju na njemu.
Vi ste dozvolili da 6.000 srednjoškolaca svakog dana ide u školu, da roditelji nemaju da im daju 100 dinara za kiflu. Vi ste dozvolili da 10.000 dece živi tako što dobiju jedan obrok u narodnim kuhinjama i to samo radnim danima.
Brinuli ste o selu, ministar poljoprivrede pravnik po struci. Brinuli ste tako što ste oko 4.600 sela u Srbiji dopustili da potpuno bude napušteno oko 1.900, a od njih 1.200 najmlađi stanovnik ima više od 60 godina. Na birou rada ima oko 3.200 agronoma sa višom i visokom stručnom spremom, i više od 30.000 nezaposlenih, mladih, stručnih, sa trogodišnjom ili četvorogodišnjom srednjom poljoprivrednom školom. To su rezultati vašeg rada. Izvan je razumne sumnje.
(Predsedavajuća: Samo bih vas molila da se vratimo na temu. Jako je kasno.)
Tema je ono što je mandatar rekao da Srbija preživljava jedno od najtežih razdoblja u svojoj istoriji. Ako niste razumeli, molim vas da se koncentrišete. Ja govorim o težini tog razdoblja u kome se nalazimo i na kome će nova Vlada morati da bazira svoju delatnost.
Dakle, izvan je razumne sumnje da je za takvo katastrofalno stanje apsolutno odgovoran bivši režim Demokratske stranke, zato što su sistematski, planski uništavali, razarali i pljačkali Srbiju i narod. Dobili smo mandat na izborima, ne da nastavimo tu pogubnu politiku, a po najmanje da zaštitimo odgovorne, već da napravimo diskontinuitet sa organizovanim i sistematskim razaranjem države.
Nova Vlada treba da služi narodu, a ne narod njoj, kao što je bilo u prethodnom režimu. Biće izuzetno teško novoj Vladi da pokrene Srbiju, jer su posledice delovanja bivšeg režima užasne, ali će biti veoma lako da ova vlada bude sigurna od one prethodne, jer ta prethodna iz bivšeg režima nije bila loša. Ona je bila najgora, gore ne može biti.
Srpska napredna stranka je temeljni stub nove Vlade. Srpska napredna stranka će sa koalicionim partnerima upravljati Srbijom, ali će istovremeno biti i najveći kritičar onoga što je loše i biti savest nove Vlade.
Srpska napredna stranka je predložila svoje kadrove za učešće u Vladi. U tim predlozima smo jedinstveni. Naša kadrovska rešenja za ministarska mesta predstavljaju samo vrh timova, stručnjaka koji će raditi sa njima.
Moja poruka Vladi – radite pošteno i časno, isključivo u interesu države i građana. Ne dozvolite da doživite sramnu sudbinu bivšeg režima. Od danas Srbiji moramo da vratimo nadu, budućnost, perspektivu, osmeh. Pomenute koleginice će svoju, od srca im želim zdravu i naprednu decu doneti na svet u boljoj Srbiji. Tadićeva Srbija, Srbija Demokratske stranke sada je noćna mora koju smo preživeli. Nažalost ne svi. Bilo ne ponovilo se.
Vladi Republike Srbije poručujem neka se sa pripadnicima bivšeg režima bave policija, tužilaštva, sudovi. Vi se bavite gospodo budućnošću, nemojte se baviti prošlošću. Vratite građanima Srbije nadu da će živeti bolje. Vratite im
radna mesta, vratite im osmeh, vratite im budućnost za njihovu decu. Vi nemate prava na grešku. Želim vam da uspemo u poslu koji je pred nama. Možemo samo napred, nazad, nemamo gde, jer zalog je Srbija, naša zajednička otadžbina, jedina. Hvala vam.

Hvala. Samo bih zamolila narodne poslanike da se u budućem izlaganju ne obraćaju lično drugim narodnim poslanicima. Izvolite, imate pravo na repliku. Dušan Petrović.

Gospodin Drecun jedino nije došao do toga da je završena predizborna kampanja i da se ovde debatuje o Ekspozeu i pored mnogih neistina koje je izneo, evo ja ću da se osvrnem samo na jednu, pošto me je pomenuo. Nije gospodin Drecun upućen, ali 2.500 inženjera poljoprivrede je dobilo posao, mislim na najbolji mogući način, tako što opterećuju budžet, jer su stalno zaposleni na neodređeno vreme, već moraju veoma mnogo da se bore da bi seljacima u Srbiji napravili i olakšali život i omogućili im da zarade više nego što su zarađivali do sada.
Od novembra meseca tih 2500 ljudi radi za Vladu Republike Srbije, podnose izveštaje bave se i sušom upravo sada i mnogo druge stvari, o čemu će naravno gospodin Knežević kada bude preuzeo ministarstvo posle ove debate moći da se uputi podrobno.
Mislim da je zaista, a o tome ću zaista govoriti kada dođem na red, ali van bilo kakvog okvira u kome je danas dnevni red ovo o čemu smo mogli da slušamo i ovakve uvrede, neistine i političke foskule koje možda su neizbežne u predizbornim kampanjama, ali svakako nisu za ekspoze i debatu o ekspozeu koji treba da nam kaže šta će nam se dešavati u naredne četiri. Gospodine Drecun mi smo sada opozicija, a ne vi.

Po kom osnovu ste se javili za reč? Izvinjavam se ali nema osnova za repliku jer niste pomenuti.

Javljam se po povredi Poslovnika član 107. Dostojanstvo Narodne skupštine, a zašto? Zato što je prethodni govornik rekao za kolegu Drecuna da govori neistine, a to nije jednostavno istina. Ta tvrdnja nije istinita. Molim vas, DS u protekla tri, četiri dana uporno hoće da nas, celu Srbiju i sve građane Srbije vrati u film žanra naučne-fantastike. Pa, onda na jedan klik da imamo amneziju svi i da svi zaboravimo šta je bilo protekle četiri godine pa još i mnogo godina u nazad.
Da se tako nešto ne bi desilo, gospodine Petroviću, doneo sam ekspoze Mirka Cvetkovića iz 2008. godine. Tu je gospodin Cvetković pročitao, verovatno mu je dato da samo pročita, rekao – cilj Vlade Republike Srbije da BDP u naredne 4 godine raste po stopi od 7% godišnje. Planirana stopa rasta BDP je nešto iznad prosečne stope u proteklom trogodišnjem periodu, povećanje realnog nivoa BDP za oko 30% u naredne 4 godine.
Šta je realnost? Realnost je skroz na drugoj strani. Realnost je da je 2009. godine BDP bio negativan od 3%, u 2010. godini je bio 1,8%, a u 2011. godini 11,6%. I zbog toga molim vas vi nemojte da pričate o neispunjenim obećanjima ili kao što je gospodin Mićunović malo pre izrazio sumnju da će naredna vlada Republike Srbije varati narodna nadanja.
Sledeći ekonomski efekat prošle vlade je bio, njen drugi ekonomski cilj je bio da se u naredne četiri godine značajno povećava zaposlenost. Očekivani rezultat
i otvaranje najmanje 200 stotine radnih mesta u naredne četiri godine i smanjenje stope nezaposlenosti sa 18,1% na 11,9%. Vrlo rado ću vas podsetiti da je stopa nezaposlenosti u Srbiji u aprilu 2002. godine iznosila 25,5% i da je bila 3,3% viša nego prošle godine u isto vreme i to kako je objavi Republički zavod za statistiku. Zbog toga, samo vi nemojte pričati ko govori istinu a ko ne.

Marjan Rističević, replika? Ne, po povredi poslovnika.