Zahvaljujem.
Dame i gospodo, podržavam u punoj meri ove zakone koji su danas na dnevnom redu.
Kako je bilo moguće doći do ovakvih sistemskih rešenja, koja će osloboditi dugova, pre svega, zdravstvo Srbije? Dobrom saradnjom Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo finansija. Ministarka je i sama to više puta istakla i ja joj zahvaljujem na tome, jer to jeste ključ kada govorimo o ovim zakonima.
Šta je u ovim zakonima dobro? Pre svega, uvođenje reda u plaćanje. Dakle, oni koji vode bolnice neće više biti u prilici da prebacuju sredstva sa jednog računa na drugi i da tako premošćuju eventualne gubitke koje prave. Dakle, Zakon o budžetskom sistemu će se primenjivati i na zdravstvo i mislim da je to jako važno, jer će se time zaista uvesti red.
Ono što želim da naglasim je takođe da više neće biti moguće da zdravstvene ustanove budu blokirane zbog nekog duga u nekoj drugoj oblasti i da time budu u nemogućnosti da isplate plate zaposlenima. To više neće biti moguće i mislim da će to značajno unaprediti rad zdravstvenih ustanova i pružiti jednu sigurnost onima koji u njima rade.
Proširenje prava osiguranika je svakako nešto što pozdravljam, jer se ovde radi o kategorijama koje je zaista potrebno u potpunosti zdravstveno zaštiti. To su samohrani roditelji koji imaju decu ispod sedam godina, to je obavezna imunizacija, to su definitivno kategorije koje moraju uživati osnovnu zdravstvenu zaštitu i, naravno, skrining programi.
Centralizovane nabavke su sigurno nešto što će uštedeti zdravstvenom sistemu, a i Srbiji 20 do 40% sredstava koja su se do sada odlivala na ovaj način. One će omogućiti da nabavke budu sprovođene u jednom jedinstvenom sistemu. Da li će to biti uprava pri Ministarstvu zdravlja ili će biti pri Fondu, to je nešto o čemu se može razgovarati. Lično bih više volela da bude pri Ministarstvu zdravlja, jer mislim da su ministarstva, Skupština i institucije države ipak nešto što je pod većom kontrolom javnosti i volela bih da to bude tu.
Da se ne lažemo, u ovom delu biće koncentrisana ogromna moć i to jeste neki takođe potencijalni izvor korupcije i zato mora biti jako dobro kontrolisano. U svakom slučaju, jedinstvena nabavka će omogućiti da se korupcija smanjuje u bolnicama i da snabdevanje bude efikasno. Jedinstvene lekarske komisije, takođe, koje će određivati liste lekova i, naravno, ono što je najvažnije i o čemu smo danas ovde najviše govorili, to je preduzimanje duga zdravstvenih ustanova, odnosno bolnica. Već smo rekli da je napravljen dug od 13 milijardi dinara, što je ogroman dug i oko toga nema dileme, svi ćemo se složiti.
Kao što sam rekla, ove izmene i preuzimanje obaveza nije bilo moguće napraviti bez saradnje sa Ministarstvom finansija. Želim jasno da kažem da ministar finansija Mlađan Dinkić ne radi ovo prvi put. Godine 2004. je takođe kao javni dug preuzeo, doduše ne iz oblasti zdravstva, nego penzije koje su zatečene kao neisplaćene, preuzeo je staru deviznu štednju kao neisplaćenu i preuzevši je kao javni dug preuzeo je i obavezu da država isplati građanima ono što im duguje, a to je i uradila.
Ovoga puta na redu je zdravstvo i to u punoj meri pozdravljam. Zašto to nije moglo biti urađeno ranije? Mislim, pre svega, zbog toga što nije postojala saglasnost u Ministarstvu finansija da je to jedna od najvažnijih tačaka kako bi se stabilizovao zdravstveni sistem. Dakle, nisu odgovorni samo ministri zdravlja.
Kako su dugovi nastali, o tome smo takođe već govorili. Nastali su tako što su sigurno postojali neodgovorni direktori. Svi koji su bili neodgovorni, svi koji treba da snose krivičnu odgovornost, naravno da treba da snose krivičnu odgovornost. Takođe pozivam sve državne organe da to ispitaju, jer je zaista nedopustivo trošiti nešto što nemate.
Sa druge strane, svi znamo da zdravstveni sistem u Srbiji nema dovoljno para. Imamo 250 evra po glavi stanovnika. Imamo svega 6% budžeta koji se troši na zdravstvo. Znači, nemoguće je zadovoljiti sve zdravstvene potrebe stanovništva.
Našavši se u takvoj situaciji mnogi direktori su posezali, očigledno, za potrebom da ipak zadovolje potrebe stanovništva, nadajući se da će Fond ili država kad tad isplatiti te dugove. Ponavljam, oni ne treba da budu abolirani od odgovornosti, ali odgovornost treba ispitati.
Zašto su još dugovi nastali? Zbog toga što smo se opredelili za solidarni zdravstveni sistem. Dakle, svi plaćaju i svi koriste u onoj meri u kojoj je to moguće. Nažalost, u Srbiji nisu svi plaćali doprinose, došlo je do poreske nediscipline i jednostavno Fond zdravstva se nije punio onoliko koliko je to bilo potrebno. U takvoj situaciji došlo je do velikih dugovanja i samog Fonda zdravstva prema bolnicama i prema dobavljačima.
Naravno ono o čemu su još neke kolege govorile, a to je da su lokalne samouprave sa zadovoljstvo preuzele osnivačka prava, one to treba da učine, jer treba da imaju svoj deo odgovornosti u pružanju zdravstvene zaštite građanima na lokalu. Ali, oni su smatrali da treba da samo dobiju nešto, a ne i da preuzmu odgovornost. U mom Leskovcu, to je jedan od prvih centara, odnosno prvih lokalnih uprava koja je požurila da preuzme osnivačka prava, ali naravno ulaganje u dom zdravlja nije onako kako bi trebalo da bude. Dakle, odgovornost dele i lokalne samouprave i naravno autonomne pokrajine.
Kakav nam je sistem? Sistem nam sigurno nije dobar i mnogi su se sa tim danas složili, ali sistem nam nije toliko loš, drage koleginice i kolege, koliko ste vi to danas govorili. Uverena sam da se građani neće u potpunosti sa vama složiti da je sistem baš tako loš. Mi imamo sjajno obučene, edukovane lekare, odgovorne lekare, koji dobro rade svoj posao, imamo sistem koji funkcioniše relativno dobro, imamo veliki broj spašenih života u Srbiji. Dakle, sistem je nešto što treba popravljati, ali on nije ni u kakvoj katastrofi.
Želim da kažem da je jako teška uloga biti ministar zdravlja i mislim da je i ministarka Đukić Dejanović toga svesna. Gotovo da ne postoji idealan sistem, ne gotovo, nego ne postoji idealan sistem u svetu. Mi svi dobro znamo da je i Barak Obama dobio izbore na tome što je rešio da menja zdravstveni sistem u Americi. Znači, gotovo da ne postoji sistem u kome će svaki korisnik njime biti zadovoljan. Ali, prebacivati odgovornost na ministre zdravlja koji su bili do sada, to je zaista neodgovorno i prema zdravstvenom sistemu i prema tim ministrima. Želim jako otvoreno da kažem da sve građane podsetim, tačno je gospođa Dejanović zatiče sistem koji nije dobar, ali setimo se kakav sistem je zatekao ministar koga ste svi danas prozivali. Dame i gospodo, u porodici imam hirurga i dobro se sećam kada je on morao da kupuje konce, privatno, od svoje plate, koja je bila pet maraka, jer su konci koji su bili u bolnici …
(Predsedavajuća: Vreme gospođo Plavšić.)
… Dakle, sistem koji je postojao pre toga bio je znatno lošiji nego što je sada, sada imamo 50% smanjenu smrtnost u oblasti kardiovaskularnih bolesti, prepolovljeno je umiranje u koronarnim jedinicama, za 13,7% je manja smrtnost od koronarnih bolesti, imamo 4.000 ugrađenih pejs mejkera samo u jednoj godini.
Želim da kažem još ovo, da Klinički centar u Nišu, ne bi bio Klinički centar u Nišu jer nije imao ni veštačku oplodnju, nije imao kardio hirurgiju i nije imao transplataciju. On danas sve to ima kao i bolnica u Leskovcu koja je najbolja bolnica u Srbiji.

Hvala.        
Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta. Izvolite.

Gospođo Đukić Dejanović, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, govorio bih o jednom problemu sa kojim se suočavaju građani Srbije koji su izbegli ili prognani sa područja Republike Hrvatske, a koji su u prethodnom periodu stekli penziju u Hrvatskoj, znači ino penzioneri su.
Šta se dešava? Mnogi od tih građana, izbeglih i prognanih lica žive niz godina ovde u Srbiji, oni su ovde prethodnih nekoliko godina ostvarili zdravstveno osiguranje na taj način što su Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje plaćali po zakonu 12,3% od svoje penzije. Međutim, od marta ove godine filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje su počele da od tih lica traže da se odreknu zdravstvenog osiguranja u Hrvatskoj da bi produžili važenje zdravstvenog osiguranja u Srbiji. Kada su ta lica odlazila u Hrvatsku da traže odjavu osiguranja, uslov im je bio da se moraju odreći i hrvatske lične karte.
Mnogi od tih ljudi ne žele da se odreknu hrvatske lične karte zato što još uvek nisu ostvarili svoja prava u Hrvatskoj, još uvek mnogi traže povratak svojih stanova, obnovu kuća, poslovnih prostora, povratak svog poljoprivrednog zemljišta, devizne štednje, radnog staža itd.
Mi smo pokušali da pronađemo rešenje i uspostavili smo komunikaciju sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, sa molbom da se pronađe rešenje. Republički fond za zdravstveno osiguranje se poziva na konvenciju, na sporazum o socijalnom osiguranju između SRJ i Hrvatske iz 1997. godine po kome nije moguće da imaju dva zdravstvena osiguranja. Sada se ta lica nalaze u jednom procepu. Ovde im više filijale Fonda ne produžavaju zdravstveno osiguranje iako ti ljudi uredno plaćaju 12,3% od svoje ino penzije, a ne žele se odreći svoje lične karte u Hrvatskoj jer gube mogućnost da ostvare borbu za svoja prava. Sada pokušavamo da vidimo i uz vašu pomoć da se pronađe rešenje.
Mi mislimo da država ima takozvano pravo rezerve, odnosno ima mogućnost da propiše jedan širi obim prava za takve ljude koji su po konvenciji i da im izađe u susret. Mi mislimo da bi trebalo naći jedno rešenje da ti ljudi imaju mogućnost da imaju zdravstveno osiguranje u Srbiji, a da im se kao uslov ne traži odjava zdravstvenog osiguranja u Hrvatskoj. Znači, svaki onaj koji želi da plaća 12,3% od svoje penzije neka plaća i ima osiguranje u Srbiji, a ne da se uslovljava da mora da se odrekne svog osiguranja u Hrvatskoj, a time i lične karte u Hrvatskoj.
U tom smislu, moja molba vama da se pokuša pronaći mehanizam da ljudi imaju mogućnost, da imaju dva zdravstvena osiguranja ovo u Hrvatskoj gde je stekao penziju i ovde ako plaća 12,3% od svoje ino penzije. Ljudi su u velikim problemima. Imamo slučaj gospodina, reći ću, gospodina Dmitra Alavanje koji uredno plaća 12,3% od svoje ino penzije ovde u Srbiji i filijala Voždovac mu je redovno na šest meseci produžavala zdravstveno osiguranje. To je sve teklo do 31. jula ove godine i onda 31. jula ove godine filijala Voždovac mu ne želi produžiti zdravstveno osiguranje. Sada, on ne želi da se odrekne lične karte u Hrvatskoj i zdravstvenog osiguranja, a ovde nema mogućnost da nastavi zdravstveno osiguranje. Sada je četiri meseca bez zdravstvenog osiguranja, treba da ide na određena istraživanja i ispitivanja, on ne može i on je u procepu.
Mislim da bi trebalo pronaći jedno rešenje za takve ljude, znači da se iskoristi takozvano pravo rezerve, ne se striktno držati konvencije da ima samo jedno zdravstveno osiguranje, nego da se tim ljudima kao specifičnoj ciljnoj grupi koja još uvek nije ostvarila svoja prava u Hrvatskoj, da im država Srbija izađe u susret i da se nađe to jedno rešenje, da imaju pravo na dva zdravstvena osiguranja. Hvala.

Reč ima ministarka. Izvolite.

Poštovani poslaniče, međunarodne konvencije o zdravstvenom osiguranju regulišu pitanje tako da jedna osoba može prava iz zdravstvenog osiguranja koristiti samo na jednom mestu. Dok neko ima status izbeglog lica on može na način kako ste vi rekli koristiti zdravstveno osiguranje u našoj zemlji, onog momenta kada se prijavi, kada prijavi prebivalište u Srbiji, on nažalost to pravo da uplaćivanjem od 12,3% reguliše svoj status osiguranog lica.
U tom smislu međunarodne konvencije imaju viši nivo obaveznosti nego naši međusobni sporazumi koje imamo sa Hrvatskom. Slažem se sa vama da je to pitanje koje ćemo morati sa Ministarstvom spoljnih poslova da rešavamo jer se radi o vrlo značajnom broju ljudi i vaša inicijativa mi je dobro došla da pokrenem mogućnost da vidimo na koji način možemo regulisati pitanje koje ste postavili.

Gospodine Linta, replika? Da li ste vi pomenuti u raspravi?

Jesam.

Izvinite, ako je komentar na izlaganje gospodina Linte onda ima pravo. Kaže mi potpredsednik, gospođa Kovač, da ima pravo. Gospodine Linta dajem vam reč.
Molim vas pre nego što počnete, gospodo ne vidim čemu nervoza. Nema potrebe da podižemo ton, dajte da najnormalnije završimo sednicu. Dao sam reč gospodinu Linti i vi izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se ako neko od vas misli da kršim određeni član Poslovnika, a mislim da ga ne kršim, samo jedna kratka replika na izlaganje gospođe Đukić-Dejanović. Vi znate, slažem se da državni sporazumi o međunarodnom pravu i po ustavima demokratskih država imaju jaču pravnu snagu od domaćih zakona. Šteta je, imamo primere država koje su potpisivale sporazume o socijalnom osiguranju gde je u poslednjem članu stajalo da svaka država potpisnica ima tzv. pravo rezerve, da može da za svoje građane da jedan širi obim prava, nego što je to propisano konvencijom. To ne piše u ovom sporazumu, nažalost, iz 1997. godine, ali bez obzira što ne piše, mislim da bi trebalo pronaći jedan mehanizam da se tim ljudima izađe u susret samo iz tog razloga što još uvek nisu ostvarili svoja prava u Hrvatskoj.
Mislim da tu postoji, ja verujem, kod vas dobra volja da nađemo taj mehanizam da ljude ne uslovljavamo da su redovne prilike sasvim u redu. Pošto je situacija vanredna i ljudi se dalje bore za svoja prava, mislim da bi tu trebalo vaše ministarstvo, vi lično i sama Vlada, pronaći mehanizam da ti ljudi koji žele da plaćaju 12,3% od svoje ino-penzije, da se ne uslovljava odricanjem za odsluženje u Hrvatskoj. Čak ni to ne bi bio problem da Hrvatska njih ne uslovljava ako se hoćeš odreći osiguranja u Hrvatskoj, moraš se odreći lične karte, tako da je čovek zbog toga u problemu. Da nema odricanja od lične karte, onda bi to sasvim bilo u redu.

Reč ima narodni poslanik Vera Paunović.