Zahvaljujem.
Dame i gospodo, ovlašćeni predstavnici Vlade, pred nama je zakon i možda bi najbolje bilo da krenem od nekog vremena pre 24 sata, kada smo zaista govorili o zakonu.
Hteo bih da istaknem da je vrlo korektna konstatacija ministarke da je reč o delikatnom zakonu, o zakonu koji označava izmene zakona koji su već na snazi duže vremena i koji su nas takvi kakvi jesu, zajedno sa onim što nas očigledno već nekoliko sati okupira ovde, sa drugačijim ili nejednakim viđenjem obaveza koje svaki učesnik u realizaciji zdravstvenih usluga ima u toku pređašnjeg mandata, dovelo do ovakvih rasprava.
Zato i mislim da ova vlast, ova kompilacija vlasti, da ovi ljudi koji su sada odgovorni za sprovođenje zdravstvene politike treba da učine sve da se u nekom budućem vremenu, sa bilo koje pozicije, vlast ili opozicija ili sve to ostalo opet u istom paketu, ovakva prozivanja i ovakve stvari više ne ponavljaju. Hoću da kažem da je to moguće samo onda ako se prilikom donošenja zakona dovoljno o svemu na vreme dogovorimo u institucijama koje prethode i javnoj raspravi, ali i našim raspravama na odborima i u parlamentu.
Govoreći u svom ekspozeu premijer je rekao da program Vlade predstavlja objedinjene namere, objedinjene programe stranaka koje su dobile poverenje građana, a govoreći konkretno o zdravstvu, rekao je da je krajnji domet i krajnji cilj zdravstvene politike besplatno zdravstvo, nešto što nama verovatno sada deluje kao iluzija, kao apstrakcija, ali nešto što svi, bar većina nas u nekim godinama znamo da je postojalo, da je bilo nešto čemu niko nikada neće više zameriti i što je pitanje, uprkos tome što je on stavio u svoj ekspoze, da li ćemo ikada, ako stvari ostanu ovakve, doživeti.
Gde smo sada u rasponu u kome jesmo? Od namere da, što su kratkoročne mere, smanjimo participaciju učešća građana u obavezama, a da pri tome izdvajamo 250 evra po glavi stanovnika za zdravstvene potrebe, a sa druge strane da dočekamo da kad tad dođemo do tog teorijskog cilja, koji bi zaista bio nešto što je najbolje i što se najpre može poželeti.
Kod donošenja ovih zakona, za koje smo rekli da nisu samo kozmetički, da imaju delikatne poruke u sebi, verovatno se pošlo sa nekoliko aspekata. Zakonopredlagač je uočio da je potrebno sigurno dovesti do izvesnih promena koje će smanjiti dug, za koji znamo da je samo sa jednog aspekta preko 13 milijardi. Znamo da su direktori, bilo iz ove ili iz one partije, sigurno ne iz partije ispred koje ja sada govorim, radili po uverenju i najboljoj volji, u interesu onih koje su predstavljali u zdravstvenim ustanovama, da građanima pruže dobru uslugu. Kako je to omaklo, kako se dogodilo da oni trebuju ono što ne treba da trebuju, da Fond to ne prizna? Da li je Fond blagovremeno plaćao ili Fondu novac nije stizao, to je sve nešto što treba u hodu da bude razjašnjeno, da se ispita individualna odgovornost, a da mi sada vidimo kako ćemo iz ove neprilike da izađemo.
Da li su rešenja koja su zakonom sada predviđena upravo optimalna ili trenutku prilagođena, da možemo smatrati da su korak napred, pre donošenja krovnog zakona o javnim nabavkama i ono što će pokušati, ili je bar namera Vlade, ili većine Vlade, verujem da svi ministri misle tako, da moramo u nekom stepenu posle globalne decentralizacije svega i svačega krenuti u izvesni stepen centralizacije, da bismo ovo malo novca što imamo i sačuvali?
Zato ću u revijalnom nekom delu, uprkos pozitivnoj oceni celog zakonskog predloga, izneti i one stavove koje mislimo da možemo u narednom periodu menjati, da neke zakonske projekte, ili čekajući nov zakon, ili ulazeći postepeno u segmente izmena oba zakona, oba krovna na neki način, oba bitna, poboljšamo, poboljšamo i poziciju lekara, koji su loše plaćeni, a koji su i sami za neke pojave i anomalije u društvu odgovorni. To ne treba često da svodimo na zanemarljive procente.
Nažalost, čujemo da se i na odborima dešavaju razno-razne vrlo ozbiljne pojave, ali odbori su deo u kojima mi ostajemo u našoj priči, u našem razgovoru, to ništa nije što mi na odboru dokazujemo i ništa nije čime treba javnost zbunjivati, nego o čemu treba otvoreno govoriti i čemu treba stati na kraj.
Sa druge strane, treba da pomognemo građanima da dođu brže do usluge, efikasnije i jeftinije, da ih za uslugu niko ne ucenjuje, da razrešimo položaj privatno zdravstva. To su tri okosnice koje jednostavno treba posmatrati paralelno, u sklopu, jer neprekidno jedna drugu prožimaju.
Zakonska rešenja o izmenama koja smo dali daju, na primer, šira ovlašćenja lokalnoj samoupravi. Ne bih bio ono što jesam, ni poslanička grupa koju predstavljam, kada ne bismo rekli da je to upravo ono čemu smo težili i da je to upravo ideal organizacije zdravstvenog sistema u Srbiji. Kada je zakon takav kakav je donošen, mi smo govorili da to spuštanje po vertikali nadležnosti lokalnoj samoupravi nosi određene rizike. U vremenu relativnog prihodovanja u budžete, jer se transferna sredstva za ove prilike ne spuštaju iz Republike lokalnim samoupravama, rekli smo da će biti veliki problem.
Budžeti lokalnih samouprava, iz jedne takve i ja dolazim, bili su progresivno svake godine sve veći i veći, uprkos činjenici da su i dalje nedovoljni i uprkos činjenici da je Ministarstvo zdravlja u onom vremenu dalo ogromnu količinu, šest miliona evra ili koliko, za obnovu objekata i za nabavljanje sredstava, nešto iz donacija, nešto direktno iz budžetskih para, da bi se zdravstvene ustanove na lokalu prilagodile za ovaj stepen decentralizacije koji se nudi. Sada, prividno gledano, dajemo im još veća ovlašćenja.
Da li mi to stavljamo kamen oko vrata, govoreći im – možete imati više lekara, više opreme, ali će lokalna samouprava morati da da plate, moraće da da doprinose, da obezbedi osiguranje, opremu itd. za viši nivo usluga? Ako pogledamo i ustavnu i zakonsku preambulu, u normama uvodnih zakona vidimo da je taj nivo zdravstvene zaštite primarni, taj koji treba da bude ujednačen za celu teritoriju Republike Srbije.
Dakle, dobar je pokušaj, dobra je ideja, ali da li će imati lokalna samouprava sredstava da to sprovede do kraja? Da li će se neke odborničke grupe u lokalnim skupštinama zapitati – zašto ne bismo imali još jednu ambulantu, još jednog terenskog lekara, još jednu kućnu negu i pomoć i ono što zaista lokalnim samoupravama nedostaje? Država se pere od toga, neće to budžetski da finansira ili, uslovno to stoji u zakonu, prihvatiće to na sebe onda kada se stvore uslovi. To je vrlo maglovita ocena, ali dokazuje kontinuitet vršenja vlasti u tom pravdu u kome decentralizacija ide dalje. No, bojimo se da to ne ostane za mnoge samouprave neostvareni cilj, a onda gubimo onu postulatnu jednakost dostupnosti primarne zdravstvene zaštite.
Naravno, držaću se samo zakona i pokušaću da u jednom revijalnom pregledu pređem sva predložena rešenja, da vidimo šta otprilike možda može na drugi način amandmanski da se menja itd.
Nakon ovoga, hteo bih da dodam samo i za pitanje službe hitne pomoći, koja je takođe obuhvaćena promenama, gde zaista investicija lokalne samouprave mora biti dovoljno velika. Da li treba mnogo hrabrosti da sebi priznamo da je možda konačni efekat kad je još to uvek sve skockano, sve sređeno, sve dotegnuto pređašnjim intervencijama ministarstva, kada počnu da prokišnjavaju veliki domovi zdravlja, davno socijalistički napravljeni, sa ravnim krovovima, kada saniteti postanu prestari, kada se pojavi potreba da se do bolesnika dođe brže, jer svetski standardi od nas to zahtevaju, da li će lokalna samouprava imati para za sanitete, za distribuciju službe hitne pomoći, a nadležnost joj je data? Ona najočitije svoju nadležnost crpi u tome što postavlja svoje direktore, svoje zamenike, a od apotekarskih ustanova, bogami, i nešto što bi moglo da se sponzorišu i političke delatnosti.
Tako da ako se na to svede smisao decentralizacije, onda zaista nije svrsishodan i mislim da ministarstvo, zapravo u nekim idejama i nekim rešenjima treba da uvaži ti činjenicu. Dakle, to je jedan kritičan osvrt na ovo, sama ideja po sebi je dobra kada bi mogla do kraja da se sprovede.
Što se tiče uprave za centralizovanje nabavke u zakonskom predlogu ona se vezuje za ministarstvo. Pitanje po svemu onome kroz šta je bivše ministarstvo prošlo, pa, jedan interergum koji je vodio jedan ministar, koji je opet na drugoj državnoj funkciji, od koga smo očekivali da nejasnoće koje smo imali u vremenu pre njegovog dolaska raščisti upravo u vreme pojavljivanja najozbiljnijih upita u zdravstvenom sistemu Srbije, hajde da ih samo prikažemo kroz problem vakcija, ali nije to samo bio taj problem.
Očekivali smo odgovore te vrste, čak i sada ima mnogo savetnika u ministarstvu raznih vrsta, po raznim osnovama primljenih, poznajem jednog savetnika i onda kada je odlučeno da savetnik zato što je došao do nekakvih informacija, do nekakvih saznanja i to u javnom obraćanju saopštio na državnoj televiziji, rekao da treba preduzeti određene mere i akcije, prouzrokovao je koliko sam ja saznao euforiju među zaposlenim u ministarstvu. Neko će krenuti da nešto ispituje, da nešto čačka. Onda je on pušten niz vodu, gospodin je otišao iz struke, nastala je euforija kod manjeg broja ljudi, kojima to čačkanje, to ispitivanje nečega po ministarstvu nije u najvećoj meri odgovaralo.
Dakle, da li ministarstvu, zašto je to zavisna rečenica, odgovara da preuzme na sebe teret javnih nabavki, pod onim što je još uvek hipoteka iz vremena koje nismo do kraja dovoljno raščistili, šta se tada dešavalo ili ne. Mi smo više za predlog da se to doturi Fondu. Mi nismo specijalno fascinirani idejom da potrebe zdravstvenih ustanova budu artikulisane, prikazane kroz programe koje će objedinjavati stručno, prilagođavati, materijalno, tehnički prilagođavati zavodi za javnost zdravlja.
Ako otvorite sajt Zavoda, Batuta koji je centralna krovna institucija moći će te uglavnom da pročitate da je to jedna ekspertska institucija koja radi mnogo toga, ali nigde nikada nije radila probleme javnih nabavki. Ona može praviti mrežu, ona može raditi i intervenciju i oko kadra, može praviti kadrovski plan. Ali, o tome koliko je potrebno saniteta, rendgena, skenera, dijalizatora, koliko kojih vrsta antibiotika, to ta institucija nije radila. Do sada su zdravstvene ustanove slale svoje zahteve, fondu bilo lokalnom, bilo direktno centralnom Republičkom fondu.
Dakle, koliko god da želimo da na određeni način disciplinujemo i Batut i nateramo ga da radi, jer na njegovom sajtu još uvek stoji da je direktor filijale, Zavoda za zaštitu zdravlja u Kragujevcu, gospodin koji je sa tog mesta otišao pre godinu ili dve. Dakle, toliki stepen neaužurnosti i povera novoga posla ima pravo da kod onih koji sve to ne veruju, da otvore upit, da li se to sprema radno mesto za nekoga drugog ko će tu doći, pa da mu se da ingerencija da će se na to mesto uraditi tako ozbiljne stvari, kao što je proračun potreba javnih nabavki, roba i usluga.
U opisu delatnosti instituta postoji zdravstvena analiza, planiranje, praćenje zdravlja, izveštavanje o zdravlju, prikupljanjem podataka o zdravlju, korišćenju zdravstvene zaštite, baza podataka o resursima, dakle, ime toliko ustanova, lekara itd, promocija lekara, kontrola zaraznih bolesti i neke uslužne delatnosti koje oni danas rade sa ili bez participacije.
Dakle, to je nešto oko čega se da diskutovati, što će možda doneti u krovnom zakonu neku od promena u tom redosledu prijavljivanja potreba zdravstvenih ustanova, do onoga ko će ih konačno platiti, zašta još uvek mislimo mi kao politička stranka, kao participijent u Vladi, na koga će se nužno obijati ovakve diskusije ili upiti građana zato što eto sticajem okolnosti je najviše poverenja dobila i najodgovornija je za funkcionisanja Vlade. Ovakvi razgovori mogu da postoje u Vladi, u ministarstvu, jer za takve potrebe mi imamo svoje ljude koji se tamo nalaze u formi zamenika ministra ili u formi državnog sekretara i to je jedna politička odluka zadužene osobe da sprovede politiku stranke koja ga je delegirala na to mesto.
Dakle, ne može se ići sa feudalizacijom, ne može se ići sa uskim krugom ljudi koji će donositi iste odluke, a odgovornost se onda heterogeno deliti na sve ili čak proporcionalno, srazmerno učešću u vlasti, u političkom životu, da to padne na jednu stranku. Zato mi, koliko god da to drugima tako deluje, da je to nekakav manifest ne sloge, da je to demonstracija nekakvog drugog viđenja stvari, govorimo javno i otvoreno ono o čemu treba da povedemo računa, prosto upozoravajući jedni druge da ne dođemo u stanje da nam se dešava, ovo što nam se nekoliko zadnjih sati u parlamentu dešava.
Imali smo, naravno razmišljanja o tome, kada se postavljaju direktori ove uprave da li to treba da bude direktor ili dva direktora, to su već pikanterije, to su nijanse, to može uvek da se reši jer je ostao neodređen član, ne znamo koliko ih ima.
Kada je reč o kadrovskim planovima, te kadrovske planove uglavnom će raditi prema potrebama zdravstvenih ustanova koje će dostavljati Institutu za javno zdravlje, oduvek su to i radili. No, pitanje je sada koliko su to objektivno radili instituti i prikazivali zdravstvene potrebe, ako mi znamo, a pričao sam i ja, a pričala je i cela naša poslanička grupa, sada znatno veća, i u onom ranijem mandatnom periodu, govoreći o tome da je malo pojedinih specijalističkih struka.
Uvek sam govorio, svako će znati unapred šta želim da kažem, da je specijalizacija najjeftinija stvar koja u zdravstvu može da se dogodi. Lekar koji ode dobije vrlo malu apanažu matične ustanove, a onaj kod koga ode da uči dobija veliku korist od toga, kad se vrati imate gotovog specijalistu. Zato smo u mnogo čemu deficitarni, zato imamo anahrone mehanizme plaćanja pojedinih usluga. Ljudi koji rade određene zdravstvene usluge sa Fondom su izlobirali više cene svojih usluga, tako da i tu po načinu plaćanja pojedinih struka koje su u deficitu, mi to moramo da rešavamo.
Čuli smo i sami, to zna javnost i ministarka je rekla, imamo problem sa upotrebom rendgena, nemamo dovoljno kvalifikovanih ljudi koje bi upotrebili, dobili smo donatorska sredstva, nemamo stručnjake, ne može te dodatno da ih obavežete da rade jer su izloženi zračenju, ljudi moraju da otpoštuju i te postulate. Ono što smo mislili da amandmanski treba izmeniti kada je reč o kadrovskom planu, pobrojanjem onih koji ulaze u spisak kada direktori iščitavaju svoje potrebe i kada to predlažu, verovatno u formi kakvu će ministarstvo propisati gde imaju u vidu da postoje iz člana 79. Zakona o radu i osobe koje su poput nas, poslanika, ministara i drugih lica u statusu mirovanja radnog odnosa.
Dobio sam neka uveravanja da to nikada neće biti problem, da je krovni zakon Zakon o radu, ali nikada ne znate šta vas to može sačekati. Neki ljudi, poput mene, morali su da uzmu radnu knjižicu, da dođu na stalni rad u Skupštinu, jer prvo odgovorno sami nisu stigli da na svom radnom mestu korektno rade svoj posao, da posao zbog toga ne trpi. Mislim da je pošteno i skloniti se, nego nekome biti na spisku, a ne radiš ni ambulantu, ni vizitu, ni konsultaciju, ni dežurstvo. S druge strane, postoji direktor, koji ako sve to ne radiš, može danas, sutra da ti kaže – ti mi nisi potreban, dva puta godišnje radimo plan potreba, tebe više nećemo stavljati na fond za platu itd.
Predlažem da tu amandmansku intervenciju uradimo, jer ako je problem da se nekakva nova stavka, kolona, red u planu, koji mora biti papirološki prikazan, i nekom ekscilu ili nečemu, doda još jedna kolona, ubaci stavka tih ljudi iz toga člana. Ne mislim samo na one koji na taj način čuvaju mesto na koje će se vratiti, jer otvara šansu da neko drugi bude primljen, a garantuje povratak na radno mesto i, ono što je najvažnije, garantuje slobodu govora poslaniku, koji je u ime građana došao da tu može slobodno da govori, bez straha da se sutra neće vratiti na radno mesto.
Naravno da nisu svi direktori u Srbiji takvi, da treba zazirati od toga, ali ako uzmete da ste morali nekad zbog takvog razloga da uzmete radnu knjižicu i pređete na stalni rad u Skupštinu, onda to govori da nikad ne znate na kakvu osobu možete naići. Džaba dobijeni sporovi, ali je to stres i za poslanika i za osobu koja je na toj funkciji, kao i za njegovu porodicu, nepotrebni troškovi za sudske procese itd.
Dakle, to je nešto za šta smo mislili da možda amandmanski treba intervenisati. Zato smo, razmatrajući ovaj zakon, oko toga imali i čak na Odboru diskusiju da je direktorka Komore je to prihvatila. Ne znam da li je napisala amandman, nisam ga našao, možda i prihvata da sama uradi amandman s tim u vezi.
Moguće je da to deluje nijansirano. To je uski problem ljudi. Mali je broj nas lekara koji se ovde nalazimo ili u nekim drugim institucijama, koji kao izabrana i postavljena lica predstavljaju nekakav interes države da na tom mesto budu ili neposredno interes građana, što je situacija sa poslanicima. Oni zaista moraju biti zaštićeni.
Mi imamo pravo da među nama ovde imamo različite nesporazume, ali generalnu sigurnost za svoju poziciju zato što iznosimo stavove, koje iznosimo nekada i sa aspekta opozicije, nisu svakom prijatni. Za svoje mišljenje moramo biti do kraja zaštićeni.
Što se tiče ovog drugog zakona, ja vam neću puno oduzimati vremena, mislim na Zakon o zdravstvenom osiguranju. Kada je reč o formiranju centralne komisije za lekove, mislim da je to dobro. Ta komisija treba konačno i mislim da su napravljene nekakve republičke stručne komisije koje treba da odrade svoj posao i kada je reč o nabavkama, pomenuo sam, nisam siguran da sam dobio adekvatnu informaciju ili je moguće da mi nisu dobro ljudi preneli koje sam pitao i nešto kopajući po sajtu, da nema komisije za nefrologiju i dijalizu, ali valjda će biti sastavljena, jer je prosto nemoguće bez takve komisije Ministarstvo da funkcioniše, posebno u trendu, ne samo lekova, nego medicinskog materijala i opreme, zato što će se ta komisija konačno pitati.
Mi imamo Institut za javno zdravlje, ali on na sreću je uvezan mišljenjem republičke stručne komisije. Te republičke stručne komisije, kakve god da jesu po sastavu, ja detalje ne znam za svaku komisiju, to je ipak pravo ministra da formira, neke nadležnosti ministra ne možemo da menjamo, možemo da imamo sugestiju, ali ako za mišljenje nismo pitani kada su pravljena, ne možemo ni uzimati ingerenciju ministra.
Ne može ministar ni da se ponaša po percepciji svakoga od nas učesnika, u ovom, da tako kažem uslovno političkom stručnom delu života. Ministar odgovara za ljude koje postavlja, a prema tome i oni koji su tu postavljeni i izabrani, sigurno su svesni odgovornosti, koji u ovom reformskom pokušaju imaju, ne samo po pitanju liste lekova, nego i po pitanju nabavke, opreme i materijalno-tehničkih sredstava, jer neki delovi skupocenih oprema nisu zakonom priznati kao lekovi, nego kao medicinska sredstva, tako da ako uzmete u izbor dijalizator, dijalizing membrana, mašina za dijalizu, to su milionske vrednosti. Tu zaista moraju sedeti odgovorni i kompetentni ljudi koji će biti svesni da se jedan isti kolač zdravstva deli za sve, da ne mogu jedni dobiti sve, a drugi malo, da se napravi balans. Interresorna saradnja među komisijama mislim da će biti neophodna, onako kako ja imam predstavu sa onim što sam mogao da vidim ranije na sajtovima o komisijama koje postoje, da nije potrebno duplirati komisije i u Fondu i u Ministarstvu, to je više nego jasno.
Konačno, ovim zakonom se u neku ruku razvlastio i Fond i naterao da funkcioniše kao neki bankarski sistem po jasnim uzusima. Nije ni zadatak Fonda da traži samo najjeftiniju robu, jer smo i na odboru postigli saglasnost, nije najjeftiniji lek, makar bio u grupi lekova i iste generike, najbolji lek za pacijenta. Tu je težina stručnim komisijama, tu treba da budu časni i odgovorni ljudi, i ako to uspemo da uradimo, a za to je potrebno da zaista sarađuju, pa i ljudi iz opozicije, da otvorimo nekada i tu priču ko to sedi i odlučuje o sudbini obolelih osoba i šta im stavlja kao mogućnost da do leka dođu, doduše, na različitim listama, sa različitim stepenom participacije, da konačno lekovi koji jesu dostupni zdravstvenim ustanovama, imaju i svoje prednosti da ne budu u domu zdravlja samo penicilin i garamicin i ništa više od toga, da se ima pravo da se uzme neki lek i šire sa liste, a ne da se bolesniku na određen način zavlači ruka u džep, da dođe do boljeg i efikasnijeg leka.
Nismo, naravno, ako politički gledamo, različitost u viđenju sa koalicionim partnerima i onih čiji se sada program zdravlja u neku ruku provodi, specijalno oduševljeni zato što to čujemo od lekara iz primarne zdravstvene zaštite sistemom kapitacije i ne može biti niko oduševljen, ako se zna da do 120 dinara možete propisati lek dva puta mesečno, ako morate posebnom manipulacijom i veštinom glavnih sestara sebi prikazati neku uslugu kao uslugu koja se pozitivno boduje, a da veštom manipulacijom izbegnete negativno bodovanje, kao da na skrining ne treba da dođe osoba mlađa od 45 godina. Mora da dođe i to ne možete da upišete pod tom šifrom da se prizna i donese dva boda. Vrlo komplikovan sistem, a neko je sigurno nekada uzeo pare za projekat da nam uvede nešto da bi izbegli uranilovku.
Gde su stara dobra vremena gde smo valjda birali dobre direktore, pa je mogao direktor ili stručni kolegijum da proceni koliko koji lekar radi, kako radi, da uzme deskriptivne parametre i numeričke, ako treba iz Fonda koji tačnu evidenciju koliko je ko pregledao, da to ne usložnjavamo.
Ljudi idu po tri puta na kurseve u razne institucije, uključujući i neke nevladine da bi naučili da primenjuju kapitaciju. Opšta je sreća kada donesu ovoliki čaršav u dom zdravlja i kaže, pogledaj, ti si prošao ali to ti važi dva ili tri meseca, od iduće godine imaćeš 20% ili 30% manju platu.
Zašto ne razbiti, ništa to što je napisano nije crveno slovo da ne može da se promeni, jer Ustav može da se promeni ako je potrebno, a ne način nagrađivanja prema radu.
Da li je to sve pokazalo baš najbolju meru, jer možda je neko imao dobru nameru da se malo evropeizuje i pokaže da to ide tako. Pitanje je da li je to dostupno, a uglavnom one ljude sa kojima ja pričam i većina kolega koji ovde dolaze, te doktore nismo zatekli preterano zadovoljne, više u nedoumici šta im nosi. Ogromnu nedoumicu nosi način plaćanja po dijagnostičkim srodnim grupama, pa ja zato molim ministarku da jednako kako ide sa promocijom zakona, novog zakona o zaštiti prava pacijenta, pokuša da nam demonstrira makar na javnom skupu nama poslanicima kako će izgledati to plaćanje na sekundarnom i tercijarnom nivou, da jednom znamo, kao što nismo znali za Bolonju šta znači kada sam molio Skupštinu sa govornice, održite jedan seminar, virtuelni, besplatni na Zlatiboru, pa nam kažite kako izgleda kada provedete Bolonju u život, pa sada više niko o tome niti sme da razmišlja ni da jasno govori, a mnogi smo svedoci da upravo to raubovanje obrazovnog sistema nije idealno rešenje, nije donelo očekivano dobro, a moguće je da prolaznost jeste veća. Samo pravim paralelu.
Bojim se da i tu ne zakomplikujemo stvari koje stoje, ako uvedemo red u Fondu i ako uvedemo normalne cene usluga ili srazmerne cene usluga, paritete u cenama usluga, jer to nam je bitno da uradimo da bismo aktivirali privatni sektor, onda možda i ne moramo da mehanički izmišljamo nekakve nove načine kodifikacije lekara i njihovog rada.
Nekada samo jedna hirurška intervencija ili jedan postupak defibrilacije spašava čoveku život, a to nema merljivu cenu, da li nosi uspešna defibrilacija jedan poen ili koliko, kada bi se to tako provodilo. Ko će to ikada moći da naplati?
Ne možete u medicini kvantifikovati, to sam hteo da kažem i time da završim, da zapravo mislim da smo na početku promena da Ministarstvu zdravlja dajemo podršku, upravo zato što je krenuo jedan širi panel razgovora sa koalicionim partnerima, evo čak i sa otvorenim javnim raspravama oko budućih zakona, da to čini dosta transparentnije i verujemo da ćemo se oko ovih dilema koje delimo sada javno pred građanima Srbije dogovoriti u danu kada se bude o amandmanima diskutovalo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ninoslav Girić.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministar, trudiću se da budem što kraći i istaknem samo ono što je najbitnije za ova dva seta zakona, zbog čega će i SNS podržati ove izmene i dopune zakona.
U izmeni i dopuni Zakona o zdravstvenom osiguranju, ono što je bitno i ono što je ministarka izdvojila, a mi se slažemo sa tim, to je da se povećava broj lica koja stiču pravo osiguranika i to onih koji su izloženi većem riziku oboljevanja, a do sada nisu bili obuhvaćeni zdravstvenim osiguranjem.
Ovim zakonom biće obuhvaćen najširi sloj stanovništva, biće u sistemu obaveznog zdravstvenog osiguranja, što je i princip savremenog sistema zdravstvene zaštite.
Pored toga, skraćeni su rokovi kojima je Republički fond za zdravstveno osiguranje dužan da donese odluku o stavljanju leka u promet ili skidanja leka sa liste, u zavisnosti od toga da li se generički lek nalazi na listi lekova ili ne.
Podržavamo proceduru obrazovanja centralne komisije za lekove, kao i imenovanje članova komisije što će umnogome doprineti profesionalizaciji poslova koji se obavljaju u Republičkom fondu zdravstveno osiguranje.
Finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije za podršku ovog seta zakona, planiraće se u skladu sa mogućnostima raspoloživih sredstava predviđenih planom Republičkog fonda.
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, svakako će se uspostaviti zdravstveni sistem koji je finansijski održiv i zasnovan na racionalnijom upotrebom sredstava javne potrošnje i ne može se posmatrati odvojeno od zakona o zdravstvenom osiguranju.
Najveći doprinos ovog zakona je pravni osnov za sprovođenje centralizovanih javnih nabavki, za potrebe zdravstvenih ustanova iz plana mreže koje donosi Vlada. Samo osnivanje uprave za centralizovane javne nabavke za potrebe zdravstvenih ustanova, nesumnjivo će doprineti smanjenju mogućnosti korupcije prilikom javnih nabavki, što je bio i deo predizbornog programa SNS.
Izmene i dopune zakona omogućiće ugroženim kategorijama građana zdravstvenu zaštitu i sredstva javne potrošnje, a poslovanje zdravstvenih ustanova će biti sa povećanom odgovornošću i disciplinom trošenja javnih sredstava. Ovim zakonom se bliže uređuje način i postupak donošenja kadrovskog plana zdravstvenih ustanova kao osnov za finansiranje plata zaposlenih i dodataka na platu iz javnih sredstava. Predviđena ušteda od 20 do 40% ovim merama zakona, olakšaće funkcionisanje zdravstvenog sistema u celini.
Ovo je prvi korak koji bi trebalo da bude shvaćen kao početak daljih promena u sistemu zdravstva, a donošenje zakona po hitnom postupku podržavamo jer je zaista bio potreban Srbiji.
U vremenu koje je pred nama, voleo bih u mesecima koji dolaze, očekujemo da će doći do kompletne izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, za šta je Srpska napredna stranka spremna da svoj puni doprinos.
Još jednom ću ponoviti da ćemo u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik, gospođa Ljubica Mrdaković Todorović. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministar i pomoćnik ministra, koleginice i kolege narodni poslanici, s obzirom da se u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i Zakonu o zdravstvenom osiguranju sistemski zakoni ove oblasti, isti su i razlozi koji su opredelili našu Vladu i Ministarstvo zdravlja, da predloži pomenute zakone po hitnom postupku.
Kao što smo čuli od prethodnih govornika, odnosi se na oslanjanje štetnih posledica po zdravlje osiguranih lica, s obzirom na nedostajuća sredstva za ove namene, kao i nagomilanih dugova zdravstvenih ustanova iz plana mreže prema veledrogerijama, u iznosu od oko 13 milijardi dinara, na dan 30.9.2012. godine, kao i otklanjanje štetnih posledica po organizaciju obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Podsećanja radi, samo ću reći da je obavezno zdravstveno osiguranje kod nas organizovano na principima klasičnog Bizmarkovog modela socijalnog osiguranja, sa doprinosima kao osnovnim instrumentom za finansiranje definisanog obima prava osiguranih građana.
Naime, država preko svojih budžeta, na različitim nivoima vlasti, pokrajina, grad ili opština, kontinuirano obezbeđuje sredstva za zaštitu neosiguranih socijalno ugroženih lica, za tačno utvrđeni broj konkretnih lica, bilo plaćanjem doprinosa za zdravstveno osiguranje tih lica, organizacija zdravstvenog osiguranja, bilo plaćanje zdravstvenih usluga pruženih ovim građanima, zdravstvenim ustanovama, koje su te usluge izvršili.
S obzirom da znamo u kakvoj se trenutnoj situaciji nalazi naša zemlja i da, grubo rečeno, preko pola miliona ljudi ne radi, a da i oni koji rade, da im poslodavci ne uplaćuju obavezne doprinose, sve to dodatno otežava funkcionisanje zdravstvenog sistema.
Donošenjem ovih zakona, stvaraju se pre svega uslovi za zdravstvenu zaštitu, kao što smo čuli, najugroženijih kategorija stanovništva, uspostavlja se zdravstveni sistem, kao finansijski održiv, zasnovan na racionalnoj upotrebi sredstava javne potrošnje, jer kao što znamo, sistem zdravstvene zaštite ne bi trebalo da bude oblik potrošnje, već ulaganje u sveobuhvatniji razvoj društva.
U izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, što je jako dobro, proširuje se krug lica, koja stiču svojstvo osiguranika, s obzirom da predstavljaju kategoriju stanovništva koja je izložena povećanom riziku obolevanja, kao i samohrani roditelji sa dejstvom do sedam godina, čiji su mesečni prihodi ispod prihoda utvrđenih u skladu sa zakonom. Na ovaj način, doprinosi se najširem obuhvatu građana u našoj zemlji, sistemom obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Ja ću se, kao i moj prethodni kolega, revijalno, u vezi izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, rekla bih neke novine to da su proširena ovlašćenja autonomne pokrajine, opštine ili grada, kako bi se obezbedili uslovi za bolju kadrovsku strukturu zdravstvenih ustanova na njihovoj teritoriji. Na osnovu ovog ovlašćenja, autonomna pokrajina, grad ili opština, može obezbediti finansijska sredstva za finansiranje zapošljavanja potrebnog broja zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi. Eto prilike za zapošljavanje naših mladih kadrova lekara, medicinskog osoblja. S obzirom da za te namene nije moguće obezbediti sredstva na osnovu ugovora, koji svaka zdravstvena ustanova zaključuje sa Republičkim fondom zdravstvenog osiguranja.
Takođe, uređuju se i ovlašćenja autonomne pokrajine, grada ili opštine, a odnose se na obezbeđenje sredstava za zapošljavanje većeg broja zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, čiji je osnivač od onog broja koji je kao minimum utvrđen standardima propisanim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti. Kao što smo videli u obrazloženju Ministarstva zdravlja, na predloženi način su uvaženi zahtevi velikog broja zdravstvenih ustanova, kao i osnivača, da se stvori pravni osnov kako bi mogli ti ljudi da se uposle.
Izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, sticanje i raspolaganje sredstvima zdravstvenih ustanova, usklađuje se sa Zakonom o budžetskom sistemu i na ovaj način se doprinosi većoj finansijskoj disciplini u poslovanju zdravstvenih ustanova iz plana mreže, i na taj način se potencira veća odgovornost upravljača, odnosno menadžmenta tih zdravstvenih ustanova, znači veća finansijska odgovornost, što se tiče sredstava koja koriste i kojima raspolažu.
Veoma važna novina u ovim izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju su centralne javne nabavke za koje smo se mi, kao SNS, zalagali u predizbornoj kampanji, a i sada se zalažemo, kao i osnivanje centralne komisije za lekove, kao antikoruptivne mere, koja će prevenirati, takozvanu "veliku korupciju", gde bi se onemogućile krađe državnog novca i novca poreskih obveznika, a kroz tendere nabavke, rekonstrukcije i slično.
Veoma često, u praksi smo svedoci da je nekada, dijagnostička oprema kupovana stihijski od različitih dobavljača i proizvođača, što između ostalog komplikuje i kupovinu reagenasa i usluga servisa, tako da na ovaj način će biti izbegnute i ove negativne nus pojave.
Sve ove predložene izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, predstavljaju korak napred ka unapređenju i poboljšanju funkcionisanja zdravstvenog sistema i nadam se, iskreno, predstavljaju početak reformi u sistemu našeg zdravstvenog sistema i zdravstvene zaštite, tako da ćemo mi u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju. Hvala.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, primili ste ostavke narodnih poslanika Gojka Radića i Mirka Cvetkovića na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine povodom razmatranja ovih ostavki, koji je utvrdio da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika i predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. stav 3. i stav 4. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovim narodnim poslanicima.
U skladu sa tim, a saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i stav 3. i stav 4. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koje su izabrani, narodnim poslanicima Gojku Radiću i Mirku Cvetkoviću, danom podnošenja ostavke.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenih poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini.
Nastavljamo dalje sa raspravom.
Reč ima narodni poslanik, Aleksandar Radojević. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, koleginice i kolege, ako smo mi ovde predstavnici naroda kao poslanici, mi lekari smo ovde ujedno i kao predstavnici pacijenata i budućih pacijenata.
Sa tog stanovišta, mislim da je ono što je ministarka u jednom obraćanju u Odboru za zdravlje rekla, da je ovo u stvari gašenje požara u zdravstvenom sistemu Srbije, odnosno sprečavanje kolapsa koji je bio već evidentan i na pomolu da se dogodi.
Sa neke stare kineske mudrosti u kojoj se kaže – da bi se napravio put od hiljadu milja, mora se učiniti prvi korak. Sa te tačke ja podržavam ovaj napor koji je učinjen da se Zakon o zaštiti zdravlja izmeni, dopuni i popravi, i kao stranka i kao pojedinac ću se truditi da dam tome puni doprinos.
Obzirom da se bavim medicinom i da je u medicini dijagnoza element da bi se došlo do terapije, osvrnuću se kratko na pitanje gde su pare iz Fonda zdravstva, odnosno poreskih obveznika, našeg naroda, ko ih troši, da bi se moglo adekvatno reagovati i adekvatnim zakonskim rešenjima sprečiti zloupotreba koja mislim da je vidljiva na svakom koraku i da se od dve milijarde evra, koliko se približno izdvaja godišnje od ovog osiromašenog naroda u Fondu zdravstva, što iznosi oko 250 evra po glavi stanovnika, može organizovati zdravstvena zaštita ovog naroda na višem nivou. Ako uzmemo u obzir da su cene rada naših lekara, naših sestara, našeg medicinskog osoblja relativno niske u poređenju sa okruženjem, da su tome prilagođene i sve druge cene usluga u zdravstvu, tvrdim da se boljom organizacijom i boljim raspolaganjem novca može podići zdravstveni sistem na viši nivo.
Gde su pare koje izdvajaju poreski obveznici i ovaj narod? Da li su pare kod pacijenata? Mislim da nisu. Pacijenti imaju od onoga što se zove pravo pacijenta liste lekova koje same po sebi redukuju prava pacijenata. Ko radi te liste lekova? To su ljudi koji su nekada davno određeni, koji troše novac ovog naroda, koji troše i vreme svoje i ovog naroda za izradu samih lista.
Postavlja se pitanje, ne ulazim personalno u to ko su ti ljudi, zaista ne znam nijedno jedino ime tamo, način njihovog izbora i ispravnost njihovog postojanja sve vreme od trenutka uvođenja listi. Kad se te liste jednom naprave, onda se povremeno inoviraju, za neki lek se doda, za neki se oduzme, da li je potrebno i koliko je potrebno ljudi da se bavi tim poslom i dan danas, koliko oni koštaju i koliko novca troše, da li su te liste ispravne i da li je neko do sada, od kada su uvedene te liste, procenio efekat koji su ostvarile te liste na uštede u zdravstvenom sistemu?
Spreman sam i predlažem da se napravi jedan mali eksperiment, da se u pet, šest domova zdravlja u Srbiji uzme po sedam, osam dana, recimo, i da se napravi ogled da se u dva, tri doma zdravlja puste lekari da rade onako kako misle da treba raditi po profesiji, po doktrini, po nauci, po onome što su naučili i da se uporedi sa dva, tri doma zdravlja koji su radili po listama lekova. Tvrdim da razlika neće biti značajna, jer ne verujem da postoji među pravim lekarima, da izuzmem one koji se bave nekim sitnim prevarama, ljudi koji se značajno doktrinarno razlikuju u propisivanju terapije. Obzirom da su višestruko ograničeni od početka, od ulaska pacijenta u ordinaciju i onoga što im stoji na raspolaganju, od dijagnostike, od laboratorije, od onoga na šta se mogu osloniti među kolegama, pa do samog propisivanja leka, mislim da nema potrebe ograničavati ih još i u tome koji će antibiotik izabrati ili propisati.
Pacijenti od ovog zdravstvenog sistema imaju i liste čekanja. Liste čekanja su kako gde, ali nedopustivo dugačke. Te dugačke liste čekanja naravno da troše novac samih pacijenata, osiguranika koji, čekajući na liste, odu u privatnu praksu pa tamo potroše svoj novac koji su već jednom izdvojili za zdravstveno osiguranje. Te liste čekanja uglavnom se poštuju revnosno i savršeno dobro kod radiologa, kod ljudi koji se bave logistikom, kliničarima, koji poseduju u privatnoj praksi svoje privatne rendgene, svoje privatne skenere, privatne ultra-zvukove i oni vrlo revnosno rade onoliko koliko im je dato da mogu da rade, na minimumu. Kliničar nikad neće vratiti pacijenta i reći, ako je pravi kliničar, da mora da dođe sutra, jer je pomoć potrebna odmah.
Šta još imaju, osim lista čekanja? Imaju upute za šetnju ili za maltretiranje do svog izabranog lekara, koje su takođe pripadnici prethodnog režima, na čelu sa DS, izglasali u ovom parlamentu i time ih smatram daleko odgovornijim od onih ljudi koji su davali ministra, jer za sve ovo su glasali skupa na njihove predloge, tako da ti uputi koji služe da pacijent koji je pregledan na sekundarnom nivou, mora da se vrati u primarni nivo, da bi na osnovu izveštaja lekara specijaliste dobio uput za tercijalnu zaštitu, vrlo često znače ogroman gubitak novca i energije za onog čoveka koji je korisnik te usluge.
Ne zaboravite, ne žive svi pacijenti pored bolnice ili pored doma zdravlja koji to propisuje, nego žive u selu udaljenom 20-30 km odatle, gde izabrani lekar dolazi dva ili tri puta nedeljno i boravi tu po nekoliko sati i nema ga vrlo često na svom radnom mestu, jer je poslat na drugo mesto zbog potrebe ili se razboleo čovek, tako da onda imate da je prethodni režim pokušavao da uštedi na onome što se zove maltretiranje pacijenta. Shvatite to kako hoćete, ali tako to izgleda.
Gužve ispred pojedinih ordinacija i prazna čekaonica ispred drugih ordinacija, istovremeno i iste plate za sve, mislim da nisu dobar motiv za ljude koji se ozbiljno bave kliničkim poslom. To je još jedan od načina trošenja para i teranja ljudi u privatnu praksu, a pre toga su platili uredno svoje obaveze, imaju overene knjižice.
Zakon koji je doneo prethodni režim, koji se odnosi na transport obole-log, ne znam da li je neko od kolega koji su se bavili donošenjem tog zakona čitao u trenutku kada je taj zakon donošen, ali to se graniči sa naučnom fantastikom. Recimo, imate primer da pacijenta koji vam je primljen na odeljenje, na bolničko lečenje, možete otpustiti tako što ćete tražiti prevoz njegov do kuće ako je nesposoban da se preveze sam, jer je invalid, tako što će taj čovek, koji treba da se odveze kući, tražiti izveštaj od svog izabranog lekara, koji opet vrlo retko dolazi tu, a on nema rođake ili bližu rodbinu koji će mu to odraditi. Čak i ako ima, po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, da bi lekar izabrani ili bilo koji drugi ušao u priču i sa nekim pacijentom, ušao do nivoa pružanja usluge, taj koji ulazi unutra mora imati zdravstvenu knjižicu, a zdravstvena knjižica da važi uz ličnu kartu. Kako se u praksi dogodi da takav pacijent ne može da bude otpušten, vi morate da nađete neku slobodnu hitnu pomoć ili neki auto koji ide u tom pravcu, da sačeka izabranog lekara, da on to napiše, pa da se vrati do hitne pomoći, koja će prevesti takvog pacijenta. Ako vam kažem da je to izvanredan generator nezadovoljstva, nasilja i gubljenja poverenja u zdravstveni sistem, nadam se da ćete mi poverovati, jer se to dešava u praksi.
Dalje, ako čovek iz druge filijale zdravstvenog osiguranja strada, bude mu potrebna lekarska pomoć na terenu neke druge, svi ljudi koji dođu u kontakt sa njim beže od njega kao da je ušao u ordinaciju tigar. Svi se plaše toga šta će biti i ko će platiti pruženu uslugu. Nedavno se dogodilo da je žena iz Kosovske Mitrovice boravila u Čačku i jednog trenutka joj se desilo da su je zabolela leđa. To ni po jednom kriterijumu zdravstvene zaštite ne spada u hitnu medicinsku intervenciju. Ta žena nije mogla ni na koji način biti prebačena do Beograda na pregled, iako je doktor koji je pozvan u Kosovsku Mitrovicu uredno napisao uput na reč. Trebalo je da pošalje i sanitetski prevoz iz Kosovske Mitrovice, da sanitetski prevoz pronađe pacijenta u Čačku i doveze ga do Beograda. Ispostavilo se da je to bila diskus hernija. Kolege znaju šta to znači. Zaista život nije bio ugrožen, ali kod pacijenta je bio ugrožen i to je moglo da bude i trajna posledica.
To su primeri onoga što se događalo u prethodnoj Vladi, odnosno pret-hodnom sazivu, u prethodnom režimu koji je donosio zakone za koje verujem da nije obraćao pažnju kako bi se sproveli u praksi. Ovakvih primera ima jako puno, pa mislim da, i pored toga što je u planu da se donese zakon o zaštiti prava pacijenata, ako lekar kliničar, koji je završio fakultet, ne bude poštovao pacijenta i on ne bude sprovodio ono što je pacijentu od životne važnosti, od bitne važnosti, nikakav zakon neće naterati lekare i medicinsko osoblje da poštuje te zakone, osim same medicinske doktrine.
Dalje, da li su pare poreskih obveznika kod lekara? Mislim da nisu ni tamo, kod poštenih lekara kod lekara koji se bave svojim poslom onako kako su to učili donedavno u vrlo renomiranim školama, koje je imala ova država. Mislim da neće biti problema. Oni koji su se na drugi način odškolovali i spremili za neke druge poslove, verujem da će biti problema.
Ko se u praksi ne bavi poslom onako iskreno i pošteno, malo pre sam pomenuo ljude koji su servisi, među njima su i biohemičari, laboranti, kao i radiolozi i nešto što je otrgnuto od zdravstvene zaštite i prebačeno u Zavod za javno zdravlje, kao što su bakteriolozi i oni ljudi koji se bave elementarnom dijagnostikom. Imate situaciju da pravimo liste lekova za doktore u primarnoj zdravstvenoj zaštiti da ne bi propisivali lekove na pamet, tipa antibiotika, a onda imate bakteriologe koji su prebačeni u Zavod za javno zdravlje, koji uredno naplati svoje usluge pre nego što se usluga od kliničara i pruži. Zatim imate napad na opštu praksu kako je dala antibiotik, bez toga da radi elementarni bris grla ili bilo koji drugi.
Da li su plaćena dežurstva preko 40 sati? Ima strašno puno kolega koji dežuraju i više od toga. Naravno da nisu. Sami efekti lečenja su po mom mišljenju ključan parametar za određivanje cene zdravstvene usluge. Ako je neko upotrebio sve što mu je na raspolaganju, postavio ispravnu dijagnozu, odredio ispravnu terapiju, dobio zadovoljnog i zdravog pacijenta, taj je po mom mišljenju uštedeo pare Fondu zdravstva. Onaj koji je pokušavao da poštuje sve zamršene zakone i procedure, on je napravio negativan saldo.
Još nešto što je jako nelogično. Ako poreska uprava i Ministarstvo finansija i ministar Dinkić i ekipa oko njega, sa čitavim setom zakona, sada i u ranijem pokušaju da naplate to što se zove porez i te pare, svi ti ljudi koji su poreski obveznici uplate na jedan žiro račun, taj žiro račun je u posedu RFZZ. Taj fond je bogom dana institucija koja ništa ne radi, na čiji račun se slivaju pare, a oni planiraju.
Dozvolimo sebi da pre pet, šest godina žena koja je bila direktor Fonda zdravstva i kojoj se na tekući račun slilo dve milijarde evra, po automatizmu koji postoji u ovoj državi, bude proglašena za menadžera godine. Zamislite koliki je ona napor učinila da prikupi te dve milijarde evra da bi bila proglašena za menadžera godine.
Istovremeno, recimo imate jednu "Budimku" u Požegi koja je propala, opljačkana i potpuno prazna, zaposlila je jednog direktora, koji je u roku od tri godine uspeo da pokrene i da ubaci 250 ljudi da primaju plate, da bi je posle toga kupila "Metals banka", pojede i uništi ponovo i takav čovek dobije prstom put ka kući. On nije menadžer godine, a onaj koji je dobio na tacni dve milijarde evra je menadžer godine. Krajnje čudni motivi za dodelu nagrade menadžer godine.
Kako RZZO troši pare? Praktično troši kako hoće. Malo pre je ministarka rekla da RZZO ne želi da prihvati ovaj novonastali dug koji su napravile bolnice. Zamislite RZZO ne želi da prihvati dug. Da nije bilo tih para ne bi radile bolnice. Te bolnice i ti pacijenti koji su se lečili i potrošili ovih 13 milijardi dinara ili 100 miliona evra, nebitno i sada neka ustanova koja se zove RZZO, koja bi trebala da bude potčinjena ministarstvu i državi Srbiji, odbije da plati, da prizna to kao obavezu za plaćanje. To je prosto neverovatno.
Obično se RZZO zaklanja iza "Batuta". "Batut" je institucija koja treba da planira javne rashode i javno zdravlje. Oni to 50 godina rade i nikako da isplaniraju. Postoje standardi u Evropi i u svetu koji su na višem i na nižem nivou. Zna se koliko pacijenata treba da pregleda jedan lekar, zna se koliko pacijenata treba da opsluži jedan skener, zna se praktično sve. Pitam se šta oni još uvek planiraju, šta je još ostalo neisplanirano, osim kako pokriti nameru da RZZO potroši pare tamo gde se ostvaruje jedan veliki profit i veliki gubici istovremeno. Profit za oni koji kupuju, gubici koji su uplatili sredstva na poreski račun ove države.
Ako vam kažem da recimo Čačak dobija skener pre pet, šest godina koji se zove "HR rezolušn" koji je vrlo dobar, da posle godinu dana dobija, ne tražeći skener šesnaestoslajsni a da je on već prilično zastareo za 64 slajsni koji se već duže vreme koristi čak i u ovoj zemlji i da je takvih skenera u ovoj državi podeljeno po mojim informacijama petnaestak, onda se pitam kakvo je to planiranje? Ako dobijete aparat za bronhoskopiju koji vam nije trebao, koji niste tražili, a prethodni ste tražili i molili pet godina da dobijete, onda se isto pitam kakvo je to planiranje?
Ako imate ljude koji su pokušali da naprave mnogo novca po sistemu velikih brojeva, pa su krenuli da prave razne vrste gripova od ptičijeg do svinjskog i ako RZZO, odnosno "Batut" isplanira da nam treba ogromna količina vakcine, koje ne budu upotrebljene, ne znam da li su do sad bačene, uništene ili šta je već bilo sa njima i ako se na televiziji iz dana u dan pojavljuju predstavnici tih ljudi koji to planiraju i koji predviđaju razne reepidemije, razmere potreba vakcina protiv gripa i to daju nekom desetom da kupi i ništa od toga ne bude, pitam se ima li odgovornih u tom "Batutu" koji nešto planira na tu temu?
Čime se još bave da bi oprali pare kako bi se popularno reklo u narodu? Vrlo često se servisira oprema koja je potpuno ispravna. Uglavnom se servisiraju uređaji koji su vrlo skupi i čiji najmanji servis jako puno košta. Slučajno sam se desio na dežurstvu, pa sam prošao jednom kroz rendgen u mojoj matičnoj ustanovi i našao sam fakturu za uslugu koja će biti učinjena dva dana posle. Naravno servisera je mrzelo da dođe u ponedelja, to je bio petak, da ostavi račun za izvršenu uslugu koja nije izvršena nikada, ni u taj ponedeljak, niti je ko to uzeo. To je kao u filmu povratak u budućnost. Uzeo sam taj račun i nikada se niko nije pojavio da pita šta li je sa njim, ko će da mi plati moju uslugu?
Od ultra savremenog rendgena koji je dobijen 1999. ili 2000. godine ostala je samo košuljica na kojoj piše "Đilardoni". Sve ono što je bilo unutra i što se zvalo rendgen je odneto. Serviseri su dolazili iz dana u dan, servisirali ispravan rendgen i umesto mnogih ispravnih delova ubacivali stare. Kada poredite filmove koje je pravila bolnica 1999. godine i one koje pravi deset godina kasnije, možete da se postidite koliko je bolji kvalitet filma onog starog 10, 12 godina nego ovog sada.
Na šta još troši pare "Batut" kada planira javno zdravlje. Imamo naviku da pravimo spektakle od transplantacije jetre. U ovoj državi mislim da se na tri ili četiri mesta radi transplatacija jetre, a nisam siguran da se tokom cele godine uradi više od 30. Bogati i glupi, oni na zapadu su se davno organizovali pa za retke bolesti i za ono što je jako skupo su se dogovorili da jednu stvar radi Pariz, drugu London, treću Berlin, a mi imamo na 30 km tri ustanove koje se bave transplantacijom jetre koju jedva možemo da obezbedimo da se odradi zbog razno raznih medicinskih zahsteva koje treba ispuniti pred tu intervenicju.
Još nešto što je zanimljivo, overa knjižica je poverena njima da rade, a pored ljudi koji se bave tržištem rada i koji tačno znaju ko je osiguran, ko nije i pored matičara koji znaju ko su mala deca i pored matičnih firmi koje su nekada overavale, vi morate da idete da "pravite posao" RZZO. Dakle, pare poreskih obveznika i ovog naroda se nalaze kod RZZO. RZZO se ponaša kao država u državi. Pitam se da li njima neko može da komanduje ili su oni jači od države, Ministarstva zdravlja. Zavod za javno zdravlje je odavno već naučio da to odlično prati i da radi samo lagane posliće koji se dobro plaćaju. Malo pre sam pomenuo koji su to. Usput, imaju neograničene kadrove na raspolaganju. Mislim da imam pravi podatak, ali ako nije tačan, podložan je promeni.
Po nekim informacijama, RZZO ima pravo da ima zaposlenih 2.207. Ima ih 2.190, tako sam našao na jednom sajtu. Po onome što je u zakonima ove države još uvek važeće, bili su dužni da zaposle među te ljude 50-ak invalida. Fali im 30 i kusur. Svesni su toga. Po svakom plaćaju penale 54 hiljade, mislim na mesec ili na tri meseca, što otprilike iznosi 15 hiljada evra mesečno. Da li je to nešto što normalno tolerisati u ovoj državi koja ima toliko novca? Da li to neko može da proveri?
Gde se još nalaze pare? Naravno, kod lopova i naravno kod onih koji su veledrogerije, koji se umeću između bolnica i naših domaćih fabrika, da ne pominjem uvozne lekove. Možda tu i treba da bude njihovo prisustvo, ako već ove inostrane kompanije nemaju svoja predstavništva. Ali, veledrogerije koje su nedavno likvidirane i otišle u stečaj su od RZZO dobile ogromne pare ne bi li ih prebacile domaćim fabrikama koje su im isporučile lekove. Niti su fabrike dobile pare, niti su te veledrogerije preživele. Napravili su gubitak i sada su u stečaju, a pare je valjda neko oprao i stavio u džep.
Još nešto što mislim da jako troši novce ovom narodu je selekcija kadrova koja je vrlo često negativna, na nivou kadrova koji su u upravljačkom sistemu bolnica. Nekako, po pravilu je, bar iz onog iskustva koji posedujem, da se najgori ili najposlušniji selektuju za te funkcije. Oni su na ne znam koji način uvek blizu vlasti.
Obzirom da je san svakog doktora da iz kliničke prakse, pošto je tamo teško i odgovorno, postane radnik RZZO ili Zavoda za zaštitu javnog zdravlja, mislim da bi u te ustanove trebalo uneti malo živosti i prebaciti ih da rade malo u bolnicama, jer ako bolnica dobije zadatak od, recimo, Zavoda za javno zdravlje, da im sve papire pripremi, da im sve brojeve izrecka, pa tako recimo pre šest ili sedam meseci sam dobio zadatak od njih da upišem svakog pacijenta kome je zbog hronične opstruktivne bolesti pluća bilo neophodno hospitalizovanje, a ja sam ga uspešno ili neuspešno izlečio ambulantno, onda mislim da počinjemo da se sprdamo sa medicinom. Ti ljudi koji su lenji, čak i ako hoće da prave studiju, neka dođu u ordinaciju, pa neka reckaju jedne, druge i treće koji im trebaju ili ćemo imati sistem kao u Americi da se po svakom pacijentu, kad mu se pročitaju sva njegova prava i odradi sve što treba klinički, 40 minuta popunjava ostala papirologija, onda ćemo primati 4,5 ljudi dnevno, nećemo primati 20.
Dalje, veliki odliv državnog novca se dešava na još uvek neregulisanom statusu državnog i privatnog zdravstva, jer vrlo često ljudi koji rade u državnim bolnicama samo dele vizit karte za svoje privatne ordinacije, da bi se tamo odrađivalo ono što ne može danas, sutra ili u roku od 30 dana da se uradi u državnoj ustanovi.
Još nešto je jako zanimljivo, volonteri specijalizanti, i sam sam bio jedan od takvih, čak i kao takvi, kao volonteri koji ne koštaju nikoga ništa, se ne primaju ili se primaju po ključu da su partijski opredeljeni, u proteklih 12 godina, da su pripadnici DS.
Kolega iz DS je malopre pomenuo da je zločin imati olovku neke farmaceutske kuće ili putovati na račun farmaceutske kuće. Voleo bih da znam, olovke manje više, olovke su po meni nebitna stvar, to ne bih osudio, ali ko su ti ljudi? Poznajete li te ljude koji putuju? Zašto ih ne navedete? Ima li toga u Nišu kod vas? Da li je to osobina svih ili je to slučaj samo kod vas?
Neretko farmaceutske kuće, bar u Moravičkom okrugu, su ljudi koji organizuju edukativne kurseve, pa obzirom da komora nikad ne plati kotizaciju nekim sirotim mojim kolegama, da nema tih farmaceutskih kuća da organizuju po neko predavanje, oni ne bi ni znali šta se novo dešava u svetu. Zato se pitam da li je to neka prevelika šteta ako neko nosi olovku sa znakom neke farmaceutske kuće?
Pre nekoliko godina se pokušalo racionalizovati trošenje novca, pa su onda u krugu moje bolnice napravili pogon za proizvodnju parenteralnih rastvora. Taj pogon je reklamiran na sva zvona da će napraviti ogromne uštede u zdravstvu i on je zaista počeo da radi. Ako je fiziološki rastvor 0,1% NCL kuhinjske soli u litru vode, zaista se pitam zašto je prestao da radi, a počeli smo da uvozimo od "Frezenijusa" ili ne znam koga infuzione rastvore koji neuporedivo više koštaju.
Mnogo je tih elemenata za dijagnozu. Pokušao sam na brzinu da vam ispričam ono čega sam se setio dok sam pravio koncept. U svakom slučaju, ako ne uspete da zaustavite nepotrebni odliv novca, mislim da ćemo i dalje propadati. Ako uspete mislim da ćete zavredeti da naši pacijenti i lekari budu zadovoljni. Ako oni budu mogli da dođu do svojih 250 evra po glavi stanovnika, mislim da će biti jako zadovoljni i srećni da im se u tom iznosu ili u desetini tog iznosa, obzirom da je zdravstvena zaštita solidarna i uzajamna, mislim da će biti kvalitet lečenja podignut na vrlo visok nivo za ove uslove, obzirom da imamo "jeftinu radnu snagu" i da imamo još uvek odličnih kadrova u zdravstvu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn.

Hvala.
Poštovane dame i gospodo, poštovana ministarko, govoriću o jednom problemu gde tražim vašu asistenciju da jedno pitanje o kome su puno govorile dame svojevremeno, o ravnopravnosti pola, da pokušamo da ugradimo u ovaj zakon. Namerno ću da govorim sada o jednom delu koji možda ne bi trebalo da govorimo samo amandmanima, čisto da bi na vreme sa vama neke stvari razmotrili, pa da imamo manje problema u raspravi o amandmanima, kada budemo govorili. Odnosi se na rešenje koje sam ponudio. Ono sadrži dva dela. Jedan deo rešenja je da se u vremenu, odnosno u periodu koji je vezan za planiranje porodice, u toku trudnoće gde smo benefit ostvarivali samo za žene i u toku roditeljstva, da se izjednače prava oba supružnika u tom periodu.
Po sadašnjem rešenju koje postoji, mi imamo takvo zakonsko rešenje da u tom periodu samo trudnice imaju određena prava. Zašto mislim da je ovo dobro ne samo radi prava kao prava, da bi zadovoljili golo pravo i da se bavimo samo teorijom, već i šta to praktično znači za budućnosti i te porodice i za buduću zajednicu u celini i Srbije generalno?
Mislim da je smisao cele ove ideje da obezbedimo jedno zdravo okruženje u kome rastu novorođenčad, odnosno u kome trudnica održava tu trudnoću. Ukoliko onda delimo porodicu na one koji jesu osigurani, zahvaljujući afirmativnim merama koje definiše ovaj zakon, a to su trudnica i novorođenče, a u otac koji se nalazi u toj porodici nema iste te beneficije, odnosno podršku od države. Onda je pitanje – da li smo stvorili taj cilj u potpunosti, što vi kao doktor, u svakom slučaju, mnogo bolje razumete nego ja koji govorim o tome. Mislim da tu ne bi trebalo da bude sumnje u tom delu novog ponuđenog rešenja.
Drugi deo ponuđenog rešenja je da se taj period produži sa 12 meseci na 24 meseca. To prihvatam, ukoliko vi kažete da to ne može naš zdravstveni sistem ne može da održi, da to napravimo izmene amandmana u tom smislu i da se tu vratimo na rešenje od 12 meseci.
Pokušaću da argumentujem zašto mislim da bi to trebalo produžiti na 24 meseca. Koliko sam čuo od vaših kolega, stručnjaka koji se bave medicinom, rečeno mi je da je prvih nekoliko godina za novorođenče izuzetno bitno i naročito u kakvoj porodici odrasta i da to ostavlja ozbiljne posledice na njegov razvoj kasnije, a da su te posledice ne samo u narednih nekoliko godina, nego da te posledice utiču na to kakvu ličnost formiramo za budućnost ove države.
U tom smislu, izuzetno su bitni različiti načini zdravstvene podrške. Ne bi sada elaborirao jer vi to mnogo bolje znate od mene, s obzirom na usku struku kojom se bavite i da bi tu trebalo tim porodicama koje su se spremile da pomognu Srbiji u borbi za povećanje broja beba, da bi tu mogli izađemo u susret i da zaista taj period od 12 meseci povećamo za 24 meseca.
Zamolio bih vas da mi tu pomognete, na kom ste vi stanovištu, ukoliko treba neke izmene tu da završimo. Ukoliko je za vas prihvatljiv samo jedan deo, onda da to izmenimo zajedno, da ne bi ostali bez onog dela koji je nesumnjiv i u kojem se nesumnjivo slažemo sa vama, da bi onda mogli i ovaj drugi deo pravovremeno da izmenimo.
Dalje o čemu želim da govorim je pitanje ravnomerno regionalnog razvoja. Slažem se sa vama da treba da imamo elitne zdravstvene centre. Međutim, ne mogu da se složim sa tim da, recimo, u južnom Banatu imamo bolnicu u Pančevu, da imamo bolnicu u Kovinu, da imamo veliki broj bolnica u nekim drugim sredinama koje nemaju osnovne elemente da bi pružile zdravstvenu zaštitu.
Mislim da u tom pravcu ministarka treba da nam pomogne da napravimo jedan ozbiljniji balans u tome, da pored elitnih zdravstvenih centara, pored onog što nudi Novi Sad, pored onoga što nudi Kamenica, pored onoga što svi govorimo da je elita, ali je činjenica da nismo elitna država u tom smislu. Imamo deo elite i dostupnost te vrste zdravstvene zaštite, koji je samo za jedan mali deo građana, naročito ako uzmemo u obzir da, recimo, osiguranik iz Žitišta ili Kovačice, teško mogu da dobiju uput da odu do Novog Sada i tu je jedna ozbiljna odgovornost svih u vlasti koji se bave pitanjem zdravstva, bez obzira na kojem nivou, jer mislim da zdravlje ne bi trebalo da bude pitanje političkih poena i da tu moramo da izrazimo jedan mnogo veći stepen solidarnosti.
U tom pravcu vas molim da zaista u svom radu malo više poklonite pažnje tima centrima. Ne želim da govorim, ali tu je koleginica iz Kovina. Sticajem okolnosti bio sam tamo da vidim kako to izgleda, i mislim da je to poražavajuće, s obzirom na to koje bolesnike tretira, da ljudi kada dođu u posetu njima, oni to vide i da onda kada izađu, mislim da posle toga mogu odmah da se vrate i da zatraže medicinsku i stručnu podršku.
Ovo govorim kao građanin, ne govorim kao neko ko je iz te struke, ali naprosto osećam s te strane problem i molim vas da tu pomognete.
Sledeća stvar koju takođe želim da pozdravim je inicijativa i bivše vlade, a nadam se da ćete vi kao ministarka i dalje da nastavite sa time, to je pitanje organa zdravstvenih medijatora. To je nešto po čemu je Srbija specifična, nešto zbog čega Srbija dobija zaista dobre ocene u međunarodnoj zajednici. U tom pravcu, očekujem kao poslanik i kao neko ko se bavi romskim pitanjima, posetu već tokom ovog meseca, predstavnika UN iz odeljenja iz Sarajeva, gde su naročito, oprostite ako pogrešim u izrazu, ponudili podršku kada je u pitanju reproduktivno zdravlje.
U tom smislu predlažem da se i sa vama obavi razgovor u dva pravca. Jedan pravac jeste da sve ovo što danas usvajamo, sve ove nove elemente, nove metode, nove načine pristupa zdravstvenoj zaštiti, da pomognemo tim zdravstvenim medijatorima kroz jedan seminar, da oni prihvate to na jedan način i vrše dalju distribuciju svega toga prema krajnjim korisnicima.
Ono o čemu bi morali da obratimo pažnju, mislim da je poražavajuće da imao 10 romkinja koje su završile srednju medicinsku školu, da ne mogu da dobiju posao. S druge strane, imamo medijatore koji dolaze upravo iz ove zajednice a da su završili osnovnu školu, i to baš ne mogu da razumem. Tu je moj poziv vama, ne da sada otpuštamo ove, nego da u daljem proširenju svega toga, prvo iscrpimo mogućnosti da tu decu koja su obrazovana, koja su završila školu, zaposlimo i da na taj način pošaljemo jasnu poruku da svi građani Srbije treba da se obrazuju, treba da povećaju stepen obrazovanja i da je to ključ izlaska iz siromaštva i najugroženijih socijalnih kategorija, a i države Srbije kao celine. Time bih vam se zahvalio.

Reč ima ministarska Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.