Želeo bih da vam obrazložim zašto smo ovaj amandman na član 16. odbili LDP. Kao što znate, prihvatili smo, mislim, više od dve trećine vaših amandmana, zato što smo smatrali da su dobri.
Međutim, mislimo da ovaj amandman o kojem ste sada konkretno diskutovali nerealan, neprimenjiv u bilo kojoj zemlji i nepotreban. Zašto? Zato što nadzorni odbor ne upravlja javnim preduzećima. Ideja Zakona o javnim preduzećima, je da se država povuče iz funkcije upravljanja u funkciju kontrole, odnosno nadzora.
Država je ta koja imenuje tri člana nadzornog odbora u republičkim javnim preduzećima. Jedan je preko toga nezavisni član, koji nije član političke stranke i peti je član iz redova zaposlenih. Ova tri, apsolutno nema potrebe da ograničavamo da ne mogu biti članovi političke stranke, jer oni neće upravljati preduzećem, oni će kontrolisati rad.
Vlada, u slučaju Republike, odnosno organ u slučaju lokalne samouprave, ima pravo jer je vlasnik tog preduzeća, da imenuje nekoga ko ispunjava uslove stručnosti, bez obzira da li je član neke stranke ili nije član stranke. To se ostavlja na izboru Vladi.
U svim državama, ne treba tu da preterujemo, tako je i u Nemačkoj, kada imate javno preduzeće, možete staviti u kontrolnu ulogu, u nadzorni odbor i čoveka koji jeste član političke stranke a koji je stručan. Znači, stručnost jeste bitna, a članstvo ne za kontrolu.
Za upravljanje ste vi u pravu. To smo hteli da napravimo da direktor javnog preduzeća ne sme biti funkcioner političke stranke, odnosno da se formira, faktički, izvršni odbor, dakle, bord direktora, kako bi se podelila odgovornost i unapredio kvalitet.
Drugim rečima, samo treba razdvojiti upravljanje preduzećem, što radi direktor, odnosno izvršni odbor, od kontrole što radi država. U tom smislu je to jedini razlog zašto smo ovaj amandman odbili. Smatramo da nije neophodno da diskriminišemo članove političkih stranaka da budu u kontrolnoj ulozi, ukoliko ih Vlada za to imenuje, odnosno ukoliko ih organ lokalne samouprave imenuje, jer to jeste funkcija države, da kontroliše rad javnih preduzeća. Ako neko javno preduzeće može da se privatizuje i da efikasnije posluje u tržišnom ambijentu, onda se država odatle skroz povlači, a ukoliko država ima potrebu da zadrži neko javno preduzeće, onda svakako da ima pravo da delegira stručno lice za koje smatra da će u ime države kontrolisati rad preduzeća. To lice neće donositi dnevne odluke. Ono će samo kontrolisati da li profesionalna uprava dobro radi svoj posao i signalizirati Vladi, odnosno osnivaču da li se to radi dobro ili ne. Sami ste rekli, biće uzbunjivač. To mu je uloga. Zato mislimo da je vaš amandman suvišan. Svi ostali su, čini mi se, korektni, dobri. Zato smo ih i prihvatili. Ovaj je zaista suvišan.

Hvala.
Pre nego što dam reč gospodinu Đuriću kao pravo na repliku, pročitaću redosled kojim će narodni poslanici dobijati reč - Saša Milenić, Vladimir Ilić, Aleksandar Radojević, Marijan Rističević i Ivan Andrić.
Narodni poslanik Bojan Đurić, replika. Izvolite.

Razumem u osnovi vašu argumentaciju, gospodine Dinkiću, ali s jedne strane zabranjujete državi da tu nadzornu funkciju obavlja preko svojih najistaknutijih funkcionera. Da li je tako, čitavim nizom odredbi koje zabranjuju članstvo u nadzornim odborima političkim funkcionerima? S druge strane, dozvoljavate obično članstvo u stranci kao dopušteno, a garantujem vam da će ono najčešće biti najvažniji kriterijum kada se biraju članova nadzornog odbora.
Drugo, nisam siguran da je ovo u skladu sa najboljom evropskom praksom, kako vi kažete. Prvo, Srbija se ne može porediti sa Nemačkom u smislu funkcionisanja državnog sektora ili javnih preduzeća gotovo ni u čemu. Iskustva su nam potpuno drugačija. Obim državnog i javnog sektora je drugačiji. Nemačka ekonomija i nemačka privreda su drugačije i da ne ulazimo sada u to, ali imate jedan zanimljiv primer Hrvatske. Dakle, pitanje članstva odnosno toga ko može da bude član nadzornog odbora "Ine", "Ine Mol", kako je naziv te kompanije, sa Hrvatske strane, setite se koliko je problema imala Hrvatska zbog toga što je imala ambiciju da ministar finansija Linić i tada prvi potpredsednik vlade, ministar ekonomije Čačić budu predstavnici hrvatske države u tom nadzornom odboru. Baš zbog toga, iako je to, složićemo se verovatno, to pitanje od tolikog nacionalnog značaja da je teško napadati tezu da tako važni ministri mogu, dakle i članovi funkcioneri, jedan od njih je bio i predsednik partije, da u ime hrvatske države, odnosno hrvatske strane kontrolišu poslovanje.
Strašan je bio pritisak EU, odnosno Evropske komisije u procesu pristupanja, da se od nečega takvog odustane. To vam pokazuje šta je osnovni pravac evropskog zakonodavstva, odnosno evropske političke i poslovne prakse u ovom slučaju, ali da ne otvaramo dalje to pitanje.
Gospodine Babiću, nisam siguran da nikad nije odgovarao nijedan direktor.
(Predsedavajuća: Molim vas, vreme je isteklo. Nemojte se direktno obraćati narodnom poslaniku.)
U redu. Nisam siguran da je gospodin Babić u pravu. Prvo, on je govorio o direktorima, a ja o članu koji reguliše pitanje nadzornih odbora, ali nisam siguran da nikada nisu odgovarali, makar da nisu pokrenuti postupci protiv direktora javnih preduzeća. Evo, u ovom trenutku sam se setio pitanja bivšeg direktora "Puteva Srbije", gospodina Jocića ili gospodina Šarančića… (Isključen mikrofon.)

Vreme, gospodine Đuriću. Isključila sam mikrofon.
Reč ima narodni poslanik Saša Milenić. Izvolite.

Za razliku od predlagača, i ovog puta se u ime poslaničke grupe URS zahvaljujem Vladi Republike Srbije što su prihvatili predlog poslanika LDP tačno u onoj meri i u onom delu koji doprinosi unapređenju zakonskog teksta.
Dakle, nesporno je da tamo gde ovaj amandman afirmiše, pojačava poziciju stručnosti, on unapređuje zakonski tekst.
Za razliku od predlagača moram da izrazim nerazumevanja kako bi uopšte bio smislen i produktivan drugi deo amandmana. Naime, ako bi zahtevao zakonodavac da onaj ko bi se prihvatio javne funkcije ne sme biti član ni jedne političke partije, a ko bi to i na koji način ikako mogao da utvrdi, proveri kvalifikacioni uslov. Državi je poznato ko su osnivači političkih partija. Javnosti je poznato ko su nosioci funkcija u političkim partijama, ali pripadnost političkoj partiji je stvar o kojoj je nemoguće suditi. Kako bi to neko utvrdio i znao?
Mislim da je potpuno bespredmetno i neću ponavljati argumente iz rasprave u načelu, čak ima blagi prizvuk diskriminacije prema politički angažovanim građanima, što je suprotno javnom interesu Srbije, jer je jedna vrsta nezainteresovanosti za društvena zbivanja, apolitičnosti opasna tačno koliko i partokratija.

Hvala.
(Ivan Andrić, s mesta: Replika.)
Ko je tražio repliku?
Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić.

Mislim da je ovo suštinsko pitanje. Nije mi namera da produžavam raspravu, ali ovo pokazuje suštinsko nerazumevanje, bez obzira što je Vlada, ministarstvo prihvatilo većinu naših amandmana. Ovde dolazimo do suštine. Mislimo da je problem za ceo politički sistem i za naše društvo taj opšti stav po kome ljudi dolaze u stranku da bi ostvarili nekakvu korist. To mislimo iz mnogo razloga. To jeste opšte uverenje. Pogledajte napolje, pričajte sa ljudima.
Mislimo da je to razlika između nas i Nemačke. Tamo takvo uverenje ne postoji. Zbog toga mislimo da naš odgovor mora biti radikalniji i da mi, kao stranke, koje treba da kreiraju nekakvu atmosferu u kojoj će se ovo društvo kretati i rešavati probleme, da nama ne trebaju ljudi čiji su motivi da budu u nadzornom odboru nekakvog javnog preduzeća. Naš interes je da ljudi koji imaju takav motiv ne budu u našoj stranci. Oni ako žele da se bave ekonomijom ili privredom, neka budu preduzetnici, neka se zaposle u privatnim preduzećima, u bankama, gde god hoće.
Shvatamo mi radikalnost ovog predloga, ali upravo govorimo da je situacija u Srbiji toliko teška i toliko drugačija da je samo takav odgovor potreban. Nema potrebe da mi nekome verujemo ili ne verujemo. Ne govorimo mi, gospodine Babiću, o tome. Izvinite za lično obraćanje. Ne govorimo o tome. nije naša namera da ljude linčujemo. Mislimo da je to jako loše, da se čitaju neka imena. Prvo, mi ne znamo da li je to tačno. Govorimo o tome da to jeste opšti utisak. Mislimo da je dobra ideja, da je pametna ideja i da je to interes svih stranaka, samim tim i našeg društva, da mi pokažemo da se ne bavimo zbog toga politikom. Ne treba nam to.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Samo da završim rečenicu. Ako treba da se pomučimo da nađemo stručne ljude u tih 700 javnih preduzeća puta tri člana nadzornog odbora, hajde da se pomučimo. Samo time bi slika o svima nama, za neki period relativno kratak, bila mnogo bolja, nego što je to danas.

Hvala.
Reč ima gospodin Babić. Izvolite.

Nažalost, kada je opšta slika u pitanju, opšta slika o parlamentu je da ovde sedi 250 ljudi koji piju jeftinu kafu, ručaju u jeftinom restoranu, ništa ne rade, sede, pričaju, debatuju i troše novac građana Republike Srbije. Nažalost, takva je slika. Znam da to nije tako i da u dobrom delu svi
prihvatamo odgovornost i obaveze koje poslanički mandat nosi sa sobom. Ne mogu da prihvatim kakva je opšta slika i šta će neko sedeći u nekom restoranu misliti o nekim ljudima koji rade u javnim preduzećima, vode javna preduzeća.
Mogu samo da govorim i želim da govorim o činjenicama, ne o boji očiju ili kravati koju ti ljudi, koji vode javna preduzeća, nose, već o tome da li rade dobro ili ne rade dobro. Da li će moći da rade bolje? Da, uvek. Da li rade u skladu sa zakonom ili ne rade u skladu sa zakonom? Na državi je da ukoliko ne rade dobro da budu smenjeni i biću prvi koji će podići ruku za tako nešto, a ukoliko rade protiv zakona da odgovaraju.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.