Hvala, poštovana predsedavajuća.
Ovo je, pored amandman koji se ticao mogućnosti da partijski funkcioner postane direktor javnog preduzeća, drugi amandman koji Vlada nije prihvatila, drugi po važnosti, a zbog čega smo mi onemogućeni da glasamo za ovaj zakon na kraju.
Ovim amandmanom, da bismo pojasnili, tražili smo da se objedine informacije o svim javnim preduzećima i kao mesto na kome je to moguće, locirali smo da je to sajt, veb sajt Ministarstva finansija. Po rečima ministra, a tako je bilo u proteklih 10 godina, Ministarstvo finansija jeste krovno ministarstvo za sva javna preduzeća u Srbiji.
Suština ovog amandmana je mnogo više od nekakvog veb sajta. Još jedanput ću ponoviti, po ko zna koji put u ovih nekoliko dana rasprave, da suštinski ne znamo koliko ima javnih preduzeća, suštinski ne znamo ko su direktori tih javnih preduzeća. Ne znamo kakvi su njihovi planovi, programi, gubici. Na određeni način i samo ministarstvo to ne zna, osim u pojedinačnim slučajevima kada je posebno zainteresovano.
Ovim članom zakona, Vlada je predvidela da postoji nekakva vrsta zaštite javnosti rada ili interesa javnosti u radu javnih preduzeća. Međutim, mislimo da to nije dovoljno. Nije dovoljno da samo stoji odrednica da je javnost obavezna i da se mora objavljivati u javnosti sve ove stvari o kojima smo ranije pričali, zato što, po mom dubokom uverenju, a siguran sam da ćete se svi složiti, da je kontrola moguća samo uz kvalitetnu informisanost. Kvalitetna informisanost, za nju nije dovoljno samo da neka informacija bude objavljena, za tu informaciju je potrebno da ona, pre svega, bude dostupna. Dostupna na jednom mestu, lako dostupna, ne samo poslanicima, već svakome koga to zanima. Takvo mesto danas ne postoji.
Ako se ne bi usvojio ovaj naš amandman do kraja, tada bi obaveza objavljivanja svih ovih stvari o kojima smo ranije govorili, postojala na lokalnim veb sajtovima javnih preduzeća. S obzirom da ne znamo ni koja su sve javna preduzeća koje postoje, kako ćemo tek naći, ako želimo da ih kontrolišemo, njihove internet stranice?
Mislim da je ovo vrlo suštinska stvar. Razlog iz kojih je amandman odbijen, ne objašnjava nama, nije to dovoljno objašnjenje zašto. Kaže se da je u ovom članu već predviđena javnost rada. To je tačno, ali nije odgovor na pitanje koje postavljamo.
Ovo je potpuno, sve ovo što smo pričali u četiri ili pet dana, od rang lista kandidata koje će se objaviti po završenom konkursu, o rešenjima o izboru, objašnjenjima, zašto nije izabran prvi kandidat, ni drugi kandidat na listi, nego treći, programi za poslovanje, programi za potrošnju subvencija, plan za izlazak iz subvencija, to sve potpuno gubi smisao, ukoliko nije objedinjeno na jednom mestu, na sajtu Ministarstva i ukoliko nije dostupno svakom građaninu Srbije da to pogleda, naravno, ukoliko nije reč o poslovnoj tajni.
Bez ovog koraka, sva mogućnost kontrole, koja je predviđena ovim zakonom, kontrola od strane javnosti, ograničava se na jedan dobar način. Ona će postojati za velika preduzeća – Telekom, pošte, aerodrom, to se spominjalo, zato što kod njih vlada interes javnosti. Ali, već na prvom nivou ispod, ona neće postojati, zato što niko i ne zna da postoji sajt, npr, rekli ste Gradskog saobraćajno preduzeća Beograd, na kome će biti objavljen plan potrošnje subvencija.
Znate šta, mislim da treba da idemo u susret javnosti u interesu javnosti i da provociramo pritisak javnosti na ljude koji upravljaju svim javnim preduzećima, a ne da čekamo da se javnost trudi da dođe do nekih informacija i da onda na takav način njih kontrolišemo.
Duboko verujemo da je on suštinski važan, iako je naizgled banalan. Tražimo da se jednom internet sajtu objavljuje zbirno sve što je vezano za javna preduzeća. Suštinski, verujte, ukoliko se na ovaj ili na neki drugi, svejedno je, može da se otvori poseban internet, nije uopšte tema, ukoliko se ne objedine sve informacije o svim javnim preduzećima, koliko god to teško bilo, koliko god to bilo teško da svako lokalno javno preduzeće pošalje sve ono što su potrebe zakona, ali verujte, to je potpuno neophodno, da bi bar neka opšta kontrola postojala i od strane medija, o od strane stručne javnosti, i od strane Skupštine, i od strane, što bi se reklo, svi h zainteresovanih strana.
