Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Prvo želim da zahvalim svim poslanicima koji su svojim amandmanima doprineli da se poboljša zakon. Na ovaj zakon prihvatili smo čak 29. amandmana. Deset amandmana su amandmani Odbora, a 19 su amandmani narodnih poslanika.
Neki od amandmana su suštinski uvaženi i kroz neke druge amandmane prihvaćeni. To je slučaj i sa ovim, s obzirom da je Olgica Batić po nama dala amandman koji je odgovarajući i mi smo taj amandman prihvatili.
Moguće je da obrazloženje koje je naša stručna služba dala poslanicima nije bilo odgovarajuće, zbog čega je odbijen amandman nekih narodnih poslanika, ali namera nije bila loša. Naprotiv, mi smo pokrili ovu materiju kroz amandman gospođe Olgice Batić. Isto važi i za amandman Mome Čolakovića na član 24. zakona. U sličnom tekstu je i gospođica Jerkov dala amandman. Mi smo suštinski uvažili oba amandmana kroz amandman Odbora za privredu, na taj član 24, evo koristim priliku da to kažem.
S obzirom da smo 29 različitih amandmana prihvatili, mi smo faktički uvažili sve ono što su poslanici davali kao ideje, a u formulacijama koristili one za koje smo smatrali da su najpreciznije date. Još jednom, hvala na saradnji.

Hvala.
Gospodin Saša Milenić ima reč.

Posle govora ministra Dinkića ne bih trošio vreme.

Hvala.
Gospođa Olgica Batić ima reč.

Hvala.
Samo ću da dodam u pogledu mojih amandmana koji su od strane Vlade prihvaćeni, a moram da se složim sa poslanikom Kovačevićem. Što se nas tiče, jeste da za direktora javnih preduzeća nikako ne bi smelo biti imenovano neko lice, budući da se pominju brojna krivična dela, kao što su, između ostalih, silovanje itd, a sem toga, zna se da je DHSS prva koja se zalaže za borbu protiv kriminala i korupcije. U tom smislu, trebalo bi promeniti mnoge zakone, a ne samo Zakon o javnim preduzećima, jer je ova poslanička grupa stava da za direktora javnog preduzeća ne može biti imenovan neko ko je osuđivan za neku drugu grupu krivičnih dela, a ne samo za zloupotrebu službenog položaja ili pravnog saobraćaja.
Sem toga, moram da napomenem da sam amandmanom koji sam podnela na član 39. vrlo jasno i decidno stavila do značaja i koji upravo glasi da ukoliko u toku trajanja mandata bude pravosnažno osuđen za bilo koje drugo krivično delo, a ne samo za ona dela u pogledu onih amandmana ili u pogledu onoga što je u amandman ubačeno, znači za krivična dela protiv privrede i krivična dela protiv saobraćaja, nego i za bilo koje drugo krivično delo, koje ga čini nedostojni za obavljanje funkcije direktora. Mislim da sam time sve jasno rekla. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.

U materijalu koji smo dobili kao zvanični izveštaj Vlade, mišljenje Vlade koje je dato Narodnoj skupštini, koji amandmani su prihvaćeni, a koji nisu prihvaćeni, tu smo dobili obrazloženje zašto moj amandman nije prihvaćen, a to je bilo obrazloženje da su prihvaćeni neki drugi amandmani, odnosno amandman na član 39. ne koji je podnela gospođa ili gospođica Batić, nego poslanička grupa LDP. To je bio razlog zašto nije prihvaćen moj amandman, a ne prihvatanje amandmana gospođice Batić na član 39, koji je i dalje, kako vidim, u proceduri.
U tom smislu, i dalje insistiram, pošto nisam dobio odgovor zbog čega neko ko je nekad izvršio lako krivično delo npr. protiv bezbednosti javnog saobraćaja van radnog vremena, nevezano za posao koji obavlja, zašto bi ga to činilo nedostojnim da obavlja direktorski posao, a sa druge strane, da bi bio izabran direktor, nije isključujuća stvar ni ukoliko je učinio krivično delo protiv imovine. Znači, ukoliko je krao, pravosnažno presuđeno, ukoliko je izvršio razbojništvo, taj ispada da je dostojan da bude direktor, po onome kako ćemo izglasati Predlog zakona ukoliko ne budu bili usvojeni predloženi amandmani.
U svakom slučaju, ogroman broj krivičnih dela ne čini nedostojnim kandidata za direktora. Ponavljam još jednom, ukoliko je pravosnažno osuđen protiv prava po osnovu rada, on može da bude direktor, a očigledno je kršio prava radnika. Ukoliko je izvršio krivično delo protiv zdravlja ljudi, protiv životne sredine, protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine, protiv državnih organa, npr. lažno se predstavlja i taj koji se lažno predstavlja ima pravo da bude direktor, protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i taj koji je pravosnažno osuđen za to ima pravo i po Predlogu zakona ispada da je dostojan da bude kandidat za direktora, a ukoliko nehatno izvrši krivično delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, on mora da bude razrešen.
Da li je to očigledna nelogičnost u Predlogu zakona? Da li ćemo ovakav zakon da pustimo da izađe iz Narodne skupštine? Smejaće nam se narod ukoliko te stvari ne razjasnimo i ne budemo dosledni od početka do kraja ovog zakona.
Ukazivao sam – dajte zakone u redovnu proceduru, dajte da budemo u prilici da svako ko se malo više doznaje u ovu krivično-pravnu materiju, da korektan amandman, korektnu sugestiju. Nije ista stvar ukoliko je neko nehatno nešto uradio i ukoliko je umišljajno uradio. Znači, dostojan je onaj koji je umišljajno krao, a nije dostojan onaj koji je nehatno, slučajno zakačio kolima nekoga i napravio materijalnu štetu i zbog toga je krivično delo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Saša Milenić.

Uz najbolju želju da dam prilog ekonomičnosti u raspravi, ipak moram da se javim.
Mislim da je propušteno da se uoči koje su to osnovne vrednosti koje ovaj Predlog zakona o javnim preduzećima potencira. Pored stručnosti, profesionalizma i radnog iskustva u odnosu na politički i svaki drugi voluntarizam i proizvoljnost, ovaj Predlog zakona afirmiše i javnost u radu i ono o čemu ovde govorimo, ličnu odgovornost.
Mislim da se za jednu vrstu laičke rasprave uvodi distinkcija koja može delovati zbunjujuće, razlika između umišljajne i krivice iz nehata. Ali, ono što je vrlo važno tu razlučiti je da se nehat u ovom uobičajenom načinu govora ne sme poistovećivati sa odsustvom odgovornosti. Nehat je uvek skopčan sa odgovornošću, inače ne bi ni mogao proizvoditi bilo kakvu krivicu. To praktično znači, u odnosu na pitanja koja navodite, da se zbog lične odgovornosti ljudi koji nose javne funkcije i lične odgovornosti koje moraju demonstrirati kao upravljači sprovode mere maksimalne odvojenosti od mreže odnosa u koje svakodnevni život upliće ljude, gotovo u nekoj vrsti izolacije i posvećenosti poslu, da se ne bi zaplitali u rizike svakodnevnog saobraćanja.
Zato oni koji upravljaju imaju na raspolaganju službeno vozilo, zato oni imaju čitav niz usluga, da bi snizili nivo rizika uplitanja u odgovornosti koje su uvek objektivne i uvek kada podrazumevaju prestup, postavljaju i pitanje kredibilnosti za dalje upravljanje. Nemojte zaboraviti da su i ministri u ovoj demokratiji podnosili ostavke što su sedeli u pogrešnim kolima, ne za volanom, nego u kolima kojima je izvršen prestup.
Dakle, populizam u odnosu na javnu funkciju je jedna od osnovnih kategorija erozije ideje odgovornosti. Ovaj zakon nije populistički. On insistira na ličnoj odgovornosti upravo i tako što podrazumeva i ove nepodmitljive ideje kriterijuma za utvrđivanje odgovornosti, a naravno da će za posledicu imati i podrazumevane tehnike kako se lice sa ličnom odgovornošću organizuju u svom životu i u vršenju svog posla.