Hvala vam, gospođo potpredsednice.
Dame i gospodo, neuobičajeno je da na ovaj način govorimo povodom jedne odluke o formiranju parlamentarne delegacije koja pri tome učestvuje kao posmatrač. Nisam fasciniran ni jednom vladom, a najmanje sam fasciniran idejom da Skupština nešto ne sme ako Vlada nije dala svoje mišljenje. Obrnuto bi, valjda, trebalo da bude, ali dobro.
Ova vrsta diskusije je idealna da stvorimo privid oko toga da postoje dijametralno suprotne razlike i da se baš identifikuju određene političke stranke koje o tome imaju kompletno mišljenje. Reč je o jednoj uobičajenoj odluci. Dozvolite mi prvo da ispravim netačnosti. Ne mislim da su namerne, nego naprosto ljudi zaborave šta se desilo pre godinu, dve, tri ili četiri. Nikada Srbija nije tražila mišljenje Vlade Srbije, niti je imala potrebe, da bi postala posmatrač u Parlamentarnoj skupštini NATO. Brojni su razlozi.
Kada je Srbija i Crna Gora, tako se zvala država, Srbija tada nije imala ni predsednika, njen parlament nije donosio tu vrstu odluka, sve je to odlučeno na nivou Srbije i Crne Gore, a Srbija je, zbog toga je to važno, kada je postala samostalna država 6. juna 2006. godine, nasledila, i tu su u pravu mnogi koji su danas govorili, sve jedno da li se predstavljaju kao trenutna pozicija ili trenutna opozicija, govorili da prilikom ulaska u ma koju organizaciju, u ma kom statusu vi takođe preuzimate obaveze poštovanja pravila te organizacije. Jedno od pravila je, recimo u Parlamentarnoj skupštini NATO, da status posmatrača prerasta u status stalnog člana činom primanja zemlje koja ima delegaciju kao posmatrač u Partnerstvu za mir i zato je neophodno samo da u roku od 30 dana od tog trenutka predsednik skupštine te zemlje uputi formalni zahtev.
Zašto ovo podsećam? Zato što je u trenutku kada je to urađeno, jer je Srbija, hvala bogu, postala članica Partnerstva za mir, upućen takav zahtev i tada sam prisustvovao takođe licemerju političkih izjašnjavanja – otkud sada nekom pravo, sa kojim pravom Skupštinu, državu Srbiju gura u to da bude stalna članica nekog parlamenta, a reč je naprosto o jednom formalnom činu?
Zbog toga moram sada da pitam gospodina Stefanovića jer je sličan problem pred nama, da li je on predlagač ove odluke kao predsednik Narodne skupštine ili samo kao narodni poslanik, jer ikonografija ovog dela sednice je takođe isprovocirala, s pravom ili ne, mnoge.
Gospodine Stefanoviću, ako ste kao predsednik Narodne skupštine u skladu sa svojim obavezama preuzeli da jednu inicijativu predložite Skupštini, dakle, odluku i sastav delegacija koje će iz toga slediti, moje mišljenje je, nemojte pogrešno da me shvatite, vi ste i mlad čovek i mlad poslanik, što po meni nije ni vrlina ni mana, ali već sam govorio nekoliko puta o toj temi. U tom slučaju, bilo bi jako dobro da ste seli na mesto za druge predlagače jer biste lakše ikonografijom zastupali takav stav. U obrnutom slučaju bilo bi takođe lepše i lakše da je čitav niz onih koji će podržati ovu odluku, a to svakako nije jedna stranka, ni jedna poslanička grupa, da budu potpisnici takvog predloga, pa biste onda olakšali i sebi i drugima.
Moje pitanje je – ako je ovo takva vrsta predloga, a tako sam shvatio, da predsednik Skupštine na sebe preuzima, što je jako dobro, da jednu većinsku inicijativu tamo gde postoje svi formalni preduslovi, a to je od poziva koji je upućen, čini mi se da je to gospodin Palalić podsetio 2010. godine i to je gospodine Palaliću uobičajeni rok, nemojte toliko okrivljavati prethodnu ni Vladu ni Skupštinu. Dakle, uobičajeno prođe godinu do dve od jednog takvog poziva dok se oko njega, posebno ako u međuvremenu imate izborni ciklus, dokle ne usledi izjašnjavanje. U tom slučaju bi bilo jako pristojno da ne upotrebljavamo argumente koji samo zbunjuju građane jer ih ne upotrebljavamo ni povodom izbora članova delegacija parlamentarnih u drugim skupštinama.
Niko ne kaže šta će Srbija i njena parlamentarna delegacija recimo, u PS pravoslavnih zemalja kad u našoj zemlji žive i katolici i protestanti i muslimani i Jevreji i druge vere. Naravno da to ne pita. Niko ne pita šta ćemo u ma kojoj drugoj parlamentarnoj skupštini. Zašto? Zato što postoji ona osnovna vrednost ako ste negde u ulozi posmatrača, a posebno ako ste u ulozi člana, vi naprosto imate mogućnosti da za svoju zemlju, a upravo zahvaljujući različitom sastavu delegacija, uzgred budi rečeno, da ovde ispravimo nešto što zbunjuje ljude. Nije istina da ma čija vladajuća većina, ko god da je predvodi, obezbeđuje da neko ko je inače protiv EU bude u parlamentarnoj delegaciji ili ko je protiv SE da bude u parlamentarnoj delegaciji. Nije, nego je to obaveza. Kad tamo imate delegaciju, onda morate da prihvatite da će sve poslaničke grupe, reprezentativne u vašoj skupštini, biti zastupljene u toj delegaciji. To je vaša obaveza.
Znači, nije u pitanju nikakva dobra volja. Na osnovu toga su skupštine, one koje stvarno predstavljaju celu državu, jer država nema jedno mišljenje, a najmanje ima mišljenje jedne vlade ili trenutne vlade. Zbog toga skupština jeste najviše telo. Status posmatrača je uvek dobrodošao u svakoj organizaciji, onoj zemlji koja nastoji da dobije što više informacija, što više podataka o onome što je trend u grupi zemalja sa kojima bi zemlja domaćin, u ovom slučaju mi, koja šalje delegaciju, želela da ostvaruje različite odnose. To ne znači da će ona i uspeti. To ne znači da će ona preći sledeći korak. To ne znači da će ona iz toga izvući dovoljno koristi u ovom slučaju za svoje oružane snage, bezbednosne snage, bezbednosne procese. Znate i sami od čega to zavisi – od sposobnosti te zemlje. Takođe, i te kako zavisi od promena koje će uslediti u toj organizaciji.
Potpuno razumem deo poslanika koji ima svoj ili politički interes ili strahovanja ili informacije na osnovu procesa koji su se odvijali u drugim organizacijama ovog tipa i njihovoj istoriji da postoje koraci koji će možda osporiti potrebu pa ćemo se možda i pokajati što smo učinili prvi korak, ali, to se odnosi na svaku organizaciju. Posebno na svaku organizaciju većeg broja država, a posebno na organizaciju većeg broja država gde postoji jedna zemlja koja je nesporni lider. To je toliko jasno. Ništa od ovoga nije argument protiv.
Pretpostavljam da će u ovoj skupštini, Narodnoj skupštini Republike Srbije, i uzgred budi rečeno, kad smo kod toga, žalimo smo često kako se tretiraju poslanici i u Skupštini i izvan i u medijima, a tu smo malo i sami krivi, mi dozvoljavamo, gledajte vesti, ne kaže niko – banka Srbije, odmah kažu – Narodna banka Srbije, kao da postoji još neka banka Srbije, ali redovno kažu – Skupština Srbije, mada je dovoljno reći – Narodna skupština, jer ne postoji druga Narodna skupština. Način oslovljavanja simbolički kao i način predstavljanja, to je ona ikonografija o kojoj govorim, ikonografija znači nešto drugo, da ne mešamo, neko je ovde mislio da citira Svetog Savu što je inače nemoguće, ali citirao je nešto što je jedan književni lik u jednoj grani izgovorio, a taj lik se zove Sveti Sava.
Kada donosimo ovu vrstu odluka, mi u stvari ovlašćujemo grupu ljudi koja stvarno predstavlja ovu skupštinu i zato je neophodno učešće što većeg broja relevantnih stranaka i njenih predstavnika u takvoj skupštini, da vodeći računa o tome šta je simbolika, šta je ikonografija a šta su činjenice u jednoj organizaciji posmatrajući procese te organizacije i njene aktivnosti, pomogne da Srbija iz toga ima koristi.
Koliko ja znam, za mene lično se nikad ne zna ali koliko znam, poslanička grupa URS će svakako glasati za ovu odluku jer će glasati za svaku odluku u kojoj Srbija kroz sastav koji je reprezentativan a takve su delegacije Narodne skupštine, uzima učešće u aktivnostima, bilo kao posmatrač, bilo kao član, svih organizacija koje u svojim osnovnim dokumentima nemaju nešto što bi nas sprečavalo a da pri tome u svojim aktivnostima do sada nisu pokazale da te dokumente krše. To ćemo svakako raditi. Kad smo kod toga, možda bi trebalo da ispravimo još nekoliko netačnosti koje su se čule, ali možda i nije trenutak.
Samo jedna molba. Pošto je neko rekao da se stenogrami mogu sada čitati kao verodostojan dokaz šta poslanici govore, razmislite, to je vrsta zloupotrebe. Stenogrami služe da se proveri da li neko nešto nije rekao. Inače, stenogrami ne mogu da prenesu ono što kažete jer unutra nema ironije, nju ne možete da pročitate. Evo, molim vas, neće biti replika da uzmem vas za primer, gospodin Đurić ima običaj da izgovara takve rečenice i on će reći, kada hoće da se naruga nekom ministru, reći će – ma, vi ste najbolji ministar koji je prvi ovo predložio, recimo. Šta će pisati u stenogramu? Pisaće pohvala a ne ironija. Dakle, stenogrami svakako nisu dokaz onoga što je neko rekao, a izvinjavam se i damama koje sada vode računa o tome…
(Predsedavajuća: Molim vas, gospodine Markoviću, samo se vratite na temu.)
Slažem se da nije tema. Samo da kažem da ti stenogrami, sada upozoravam one kojima bi možda palo napamet da ih koriste kao dokaz u novinskim tekstovima, zbog toga i govorim, ti stenogrami nisu autorizovani, puni su grešaka i netačnosti i to ništa ne govori o ovim divnim i vrednim damama koje na njima rade, naprosto nije moguće, a posebno kod nečega što čovek želi usmeno a ne napismeno da prikaže, nije moguće da budu adekvatni.
Još jednom i time ću završiti, nadam se da će ova atmosfera koja sada vlada, vladati do kraja rasprave po ovim tačkama dnevnog reda, jer ova vrsta političkog prepucavanja za koju je ova tačka koristila, svakako nema ni velikog smisla, ni velike svrhe, niti stvarnih posledica u slučaju donošenja ove odluke po Srbiju kao državu.
