Dobro.
Prvo moram da kažem da sam jako razočarana načinom na koji spajate tačke, jer između zaštite životne sredine, kojih je četiri i ove dve koje se tiču poljoprivrede, nisam uspela da pronađem tačku koja bi ove stvari spojila, a da ne govorim da ste nam na taj način oduzeli mogućnost da vrlo ozbiljno pristupimo i jednoj i drugoj oblasti i da damo svoj skromni doprinos tome.
Počeću sa tim što sam evo iznenađena, slušajući kolege iz DS, da su danas oni rekli ono što DSS priča već nekoliko godina, a to je o tome da smo mi predložili klauzulu koja štiti poljoprivredne proizvode Srbije do 2014. godine. To je moja koleginica Gorica Gajić jako dobro obrazložila. Volela bih da su to ljudi iz DS ranije shvatili.
Hajdemo po redu. Uzeću nekoliko segmenata da posmatram. Jedan od njih je ovo što se tiče poljoprivrede, genetički resursi biljnih sorti. Što se nas tiče, to su tzv. banke semena. Nije u tome ništa problematično. Jako mnogo ljudi nas zove i smatra da treba da obratimo pažnju da li se ovde radi o genetski modifikovanoj hrani koja ulazi u Srbiju. Ne radi se o genetski modifikovanoj hrani. Ovo nema veze sa tim. To su tzv. banke biljnog semena. Treba Srbija zaista da zaštiti svoje staro autohtono seme, naročito neke autohtone vrste. Ali, što se nas tiče, ovde su sporne dve stvari. Jedna od tih stvari je da mi svoje biljne resurse treba da damo bez naknade i u nekom jako kratkom roku i zaista nema potrebe za tim. Srbija to ne treba da radi. Ona treba da sačuva svoje staro i autohtono seme. Samo onda ima samostalnost kada to sačuva. Druga stvar je što u postojećem objektu u Batajnici rade dve osobe, zaposlene dve osobe koje treba da sačuvaju celokupan posao koji je ogroman i onda govorimo o tome da smo neozbiljni.
Nemam više vremena da se bavim ovim, a jako bih volela da imam. Volela bih da sad malo porazgovaram sa Ministarstvom za energetiku, razvoj i zaštitu životne sredine, jer mi smo 2009. godine u maju mesecu u paketu, kako se to u parlamentu kaže, mada je to više trgovački izraz, usvojili 16 zakona iz oblasti zaštite životne sredine i među njima je bio Zakon o zaštiti vazduha. Kako smo usvojili u paketu, tako smo propustili mnoge stvari da primetimo, da zaključimo i te stvari sad polako dolaze na naplatu. Posle četiri godine evo nama zakona ponovo u parlamentu i on mora da se menja. Doduše, postojalo je još nekoliko činjenica koje su prethodile tim izmenama i dopunama. Jedna od tih činjenica je bila i to što smo morali, zakonom koji je donet u jesen 2012. godine su ukinute naknade i ovaj zakon je u tom smislu morao da se prilagodi novonastaloj situaciji.
Novonastala situacija, zatečena, kako bih rekla, bila je i ukidanje Fonda za zaštitu prirode, koji je bio vrlo važan za rad u ovoj oblasti. Kako je on ukinut, tako smo morali, tj. Ministarstvo da pronađe druge mehanizme. Očigledno, ovaj zakon je morao da bude prilagođen tome.
Interesantno je još nekoliko činjenica koje prate ovaj zakon, a koji je i te kako važan, jer govori o tome kakav vazduh građani Srbije imaju na svojoj teritoriji, kakav dišu i zbog čega su bolesni. Praktično 27 bolesti koje su u okvirima granice Srbije su posledica zagađenja životne sredine. Jedna od tih jako izraženih bolesti su bolesti disajnih organa. Danas imate u gradovima svako treće dete koje je bolesno. To je posledica toga što mi ovako usvajamo zakone, a nemamo pojma šta usvajamo, ni koliko se ozbiljno time bavimo.
Naravno, malo je naopaka procedura bila 2009. godine. Usvojen je prvo Zakon, a strategija o tome nije bila ni na pomolu. Ovim zakonom, ovim izmenama, ona se najavljuje za 2015. godinu. Živi bili pa videli, da li ćemo onda kada dobijemo strategiju menjati zakon po treći put, ako se ne bude menjao i u nekom međuvremenu. Hvala bogu da menjamo neke stvari u ovom zakonu, koje su bile potpuno iracionalne. Mi smo se, donoseći taj zakon 2009. godine, ponašali kao da smo uvažena članica EU, pa smo postavljali te vrste standarda, kao što su taj čuveni član 53, odnosno 8. u izmenama zakona, gde smo zabranili uvoz, odnosno izvoz, stavljanje u promet i korišćenje rezervoara za jednokratnu upotrebu, kojima se skladište supstance koje oštećuju ozonski omotač i fluoro gasovi sa efektom staklene bašte.
Izvinjavam se, malo slabije vidim. Već sam i umorna. Ali, o čemu se radi? Građani znaju da su ovi gasovi sa efektom staklene bašte i te kako odgovorni za promenu klime i za ovo strašno stanje u kome dišemo preko leta na tempereturi od preko 40 stepeni, iako to niko ne proglašava. Za klimatske promene, naravno, i mi sami treba da znamo mnogo više nego što znamo i bila je prilika da se govori o zakonu u tom pravcu, ali očigledno nije dobro da o tome govorimo na taj način, pa ćemo preskočiti tu oblast i bavićemo se drugim.
Interesantno je bilo da se tom prilikom kažu i mnogi detalji koji se odnose na izveštaj Evropske agencije za životnu sredinu, a koji se tiču Srbije. Ni o tome nećemo mnogo da govorimo, jer nemamo vremena. Šta za svakog građanina ove zemlje znači sve ovo što ćemo propustiti da kažemo? To što neće znati da se ponaša i da doprinese tome da ipak možemo i mi da utičemo na promenu klime u svojoj zemlji.
Da se vratim još na ovaj zakon, pa ako se pojavi vreme da govorim o tome, vratiću se na temu. Ove promene su praktično posledica ovog što sam unapred navela. One ne donose ništa specijalno novo, osim toga što sada Vlada postaje neko ko je vrlo aktivan činilac u donošenju odluka koje se tiču zaštite kvaliteta vazduha i stanja vazduha u Srbiji. Smatram i to sam amandmanima koje je podnela DSS pokušala da popravim, da procedura zaista mora da bude potpuno jasna kako bi se zakon sprovodio i da je u tom smislu potrebno naše amandmane prihvatiti. O tome ću govoriti kasnije. To se naročito odnosi na određivanje maksimalnih vrednosti emisija i donošenje podzakonskih akata.
Kad smo već kod podzakonskih akata, otvara se pitanje da li je moguće, naravno, ne sporim da su oni i te kako važni za sprovođenje zakona, za efektivno sprovođenje zakona, i naravno, u ovoj oblasti je doneto samo nekoliko, nedostajalo je jako mnogo, ali predlagač kaže da će do 2013. godine, a to je još nekoliko meseci, doneti podzakonska dokumenta za članove 2, 3, 5, 6. i 7.
To je pet podzakonskih dokumenata, a do kraja 2015. godine će doneti još jedan, što je jako mnogo i što zaista predstavlja problem.
Ostaje mi užasno malo vremena da progovorim nekoliko reči o izveštaju koji je Agencija za zaštitu životne sredine dostavila Odboru za zaštitu životne sredine koji je jako važan i elementi tog izveštaja su jako važni za građane Srbije, a mi ćemo, praktično, izmenama ovog zakona i izmenama toga što nema fonda, doprineti tome da nećemo moći da radimo monitoring ni vazduha, a kad nemate monitoring, nemate odgovor države na to kako ćemo popraviti stanje.
Predložili smo amandmanima da je najbolje da vratite Fond za zaštitu životne sredine i on je najbolji mehanizam da se zaista sprovode projekti iz ove oblasti, a monitoring vazduha je taj projekat, monitoring voda je taj projekat, agencija lagano izumire, nemate više stručnjake, sofisticirana skupa oprema prestaje da radi, sve što je napravljeno kao mreža polako odumire. Pronađite modus, to je jako važno. U koncept ne ulazim. Jako je važno pronaći modus. Predložili smo vam za početak da imate budžetski fond gde će se sredstva od toga što zagađivač plaća ponovo videti i ponovo slivati u ekologiju. Ako to ne uradite, ako se dešava ovo što se danas dešava, bojim se da Srbija koju vi jako brzo vodite prema EU tamo neće stići, jer će vas tamo pitati i kakav vam je vazduh i šta radite sa zagađivačima poput termoelektrana, sa grejanjem, sa saobraćajem i sa svim drugim.
Molim vas, vratite fond ili pronalazite nove načine. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Slobodan Jeremić.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju je stručno dovoljno koncipiran, daje novi kvalitet na dugoročne staze i prvi je od zakona ove vrste u poljoprivredi, iako još uvek nije doneta strategija razvoja poljoprivrednih i seoskih područja u celini.
Imamo jednu primedbu odmah na početku, a to je naziv zakona. Ministre, zamolili bi da nas uvažite. Daćemo i amandman na to. Smatramo da zakon treba da glasi - Zakon o podsticajima u poljoprivredi i obnovi sela. Iz zakona, po nama, trebalo bi izbaciti - ruralni razvoj, ruralne oblasti i umesto njih napisati - obnova sela i seoska područja.
U pretprošlom veku knez Miloš dao je smernice kroz zapovesti, kako se pišu zakoni. Druga zapovest od tih glasi - hoću da se sve strane reči sasvim izostave i neka se traže srpske reči. Mi ovde ne treba da tražimo srpske reči. Mi ovde imamo sasvim dovoljan rečnik da to možemo iskoristiti. Zašto ne bi srpsko selo i srpskog seljaka uveli u Evropu, kao naš identitet i naš doprinos. Zakone mi pišemo za građane, pišemo ih za Evropu, a prvenstveno ih pišemo za građane. Ovo smo dali i u amandmanu i zamoli bi vas da još jednom razmotrite. Valjalo bi da se ponovo vratimo našem jeziku izvornom.
Davne 1993. godine, na jednom zadružnom zboru u Užicu, jedan poznati zadrugar reče - na brdsko-planinskim selima seljaci trče poslednji krug. Mislim da je 2013. godine došlo vreme da kažemo da seljaci u celoj Srbiji trče poslednji krug, ako ovu šansu ne iskoristimo. Tekstopisac zakona kaže - 44% žitelja države živi u selima, ali nije kazao starosnu strukturu, a mi je ovde dobro znamo, pogotovo u brdsko-planinskim predelima, nije kazao o usitnjenosti parcela, rekli su ovde poslanici pre mene, i nije rekao kakvo nam je stanje ukoliko je stara mehanizacija i koliko je imamo. Ukratko da kažem, potrebna nam je i nužna revitalizacija sela u celosti.
Kad razgovaramo sa ljudima na terenu, po selima, ja živim, sticajem okolnosti, u selu, totalno je nepoverenje prema državnoj vlasti, jer do sada seljaci su jedino ovoj državi bili dobri u ratu, kad je kriza, što je sadašnje vreme, i u vreme izbora. Tada svi trče, svi političari i ostali, po selima i objašnjavaju. Došlo je vreme da se istinski pozabavimo selom. To, gospodine ministre, moramo menjati odmah. Šta predlažemo? Izraditi hitno strategiju razvoja sela u celosti i poljoprivrede. Sa tom strategijom, to je probni dokument iz kojeg proističu svi ovi zakoni i jedan od tih zakona je i ovaj zakon. Ima ih još. Nije samo bavljenje poljoprivredom osnovni uslov života na selu. Treba stvoriti opšti ambijent, ono o čemu ste vi na početku pričali, da bi mogli normalno da živimo na selu.
Potrebno je brzo donošenje uredbi, što piše u ovom zakonu, odmah po usvajanju zakona i ostalih podzakonskih akata. Na kraju, potrebno je stalno praćenje efekata koji proizilaze iz ovog zakona i pravovremeno i brzo uticati na njihovu promenu, u cilju poboljšanja života u seoskim sredinama. Hvala.

Narodni poslanik Teodora Vlahović.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, kada govorimo o oblasti poljoprivrede, ovde je više puta i sam ministar rekao, i kolege poslanici, da je ova materija uređena. Imamo Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, imamo Program razvoja poljoprivrede i Program ruralnog razvoja do 2013. godine. U pripremi je, kako je ministar rekao, program ili strategija koja treba da obuhvata period od 2014. godine.
Znamo da je u pripremi. Ono što očekujemo je taj program koji bi nam trebao definisati mere, postupke i finansiranje naše poljoprivrede iz budžeta EU. Kada se donosi ovakav jedan specifičan zakon, vezano isključivo za podsticaje u poljoprivredi u ruralnom razvoju, onda je normalno da su od njega očekivanja velika.
U Predlogu zakona su navedene brojne mere podsticaja u poljoprivredi, kao i u ruralnom razvoju, ali jedan od ciljeva, što je rečeno u obrazloženju, a što je i ministar naveo, da je donošenje ovakvog zakona zapravo stvaranje jasnih uslova i predvidivost za ljude koji se bave poljoprivredom. Ono jeste i najveći zahtev poljoprivrednika, a to je uvek i zahtev privrednika. Mnogo je lakše privređivati kada znaš unapred kakvi te uslovi očekuju.
Ono što ipak ovim zakonom ne dobijamo u dovoljnoj meri, to je upravo ta predvidivost, jer brojne mere, biće uredbi, biće pravilnika, biće raznih uputstava, koje su ostavljene da donese ministar i Vlada. Znači, određeni su minimumi, na nekim delovima određen je maksimum podsticaja, ali ostaje veliki prostor koji se iz godine u godinu može promeniti i to nije dovoljno za neke kulture. Svi znamo, većina nas, ako ne potiče iz poljoprivrednih porodica ili se ne bavi poljoprivredom, živimo pored porodica koje se bave poljoprivredom, svakodnevno imamo prilike da se susrećemo sa tim ljudima, znamo da za neke kulture, kada vam dođe februar, mart, to je suviše kasno da vi možete da planirate, jer to planirate prethodnog leta, jer znamo da se mnoge kulture seju i u jesen. Da bi imali potpunu predvidivost, ovaj zakon je morao još više da precizira uslove, da ti uslovi ne budu ostavljeni na određivanju od godine do godine, praktično od sredstava u budžetu.
Ako su planirana sredstva u budžetu koja su najmanje u iznosu od 5% od ukupnog budžeta, onda je za očekivati da iz godine u godinu imamo sve više sredstva rezervisana za oblast poljoprivrede, što znači da bi sve manje trebalo da dođemo u probleme, u smislu da ne možemo te podsticaje i da ispoštujemo.
S druge strane, neki elementi su se u stvaranju uslova i preciziranju i možda mogli i kombinovati. Znači, da li je samo površina dovoljna da se odredi podsticaj? Da li se moglo kombinovati površina i prinos? Kad govorim o prinosu, mislim o kvalitetu i kvantitetu.
Drugo što bi ukazala jeste da Predlog zakona govori o podsticajima za obradivo poljoprivredno zemljište. Mi smo svojim amandmanima, i u mom govoru insistiram da se razmišlja o tome da se definiše kao o obradivom, ali i o obrađenom poljoprivrednom zemljištu. Znači, nacionalni interes nije samo da se podstiče obradivo zemljište, jer onda dolazimo do toga da imamo parlog, a to nije u interesu, najmanje u nacionalnom interesu i uopšte nije u interesu razvoja ove tako bitne oblasti za našu zemlju.
Sledeće na šta bi ukazala jeste upravo ovo što sam i spomenula, a to su kombinovani podsticaji. U Predlogu zakona se praktično podsticaji baziraju na, podsticanju tržišne proizvodnje, što nije sporno. Pri tome je izuzeta ona proizvodnja koja se smatra proizvodnjom za lične potrebe. Veoma je bitno da kada jedno samozadovoljno seosko domaćinstvo proizvodi za svoje potrebe i sa malim nevažnim tržišnim učešćem, doprinosi izdržavanju svoje porodice, jer na taj način doprinosi, u stvari, smanjivanju od liste čekanja na zapošljavanje i imamo zapravo rešenu egzistenciju određenih porodica.
Posebno bih ukazala u ovom delu sopstvene proizvodnje i kombinovanog načina podsticaja na lanac poljoprivredne proizvodnje. Ako mi ovde podstičemo samo krajne proizvode, a znamo istovremeno da u svetu veoma dobre rezultate u poljoprivredi upravo daje ona poljoprivreda koja je u lancu. Ako, primera radi, neko proizvodi krvno bilje, istovremeno ima svoju stoku, što po našim propisima spada u proizvodnju radi sopstvene koristi, ali se istovremeno i na kraju dobije i konačan proizvod, i sve zajedno doprinosi jednom uspešnom bavljenju poljoprivrednom proizvodnjom. Iz tog razloga i iz razloga da se ne napravi razlika između onih proizvođača koji rade samo za prodaju biljnih proizvoda i onih koji ih istovremeno i koriste za dalje unapređivanje svog poljoprivrednog domaćinstva, bilo bi dobro razmišljati o nekim kombinovanim podsticajima, upravo za ovakva gazdinstva.
Posebno bi ukazala na član 13. Predloga zakona. Meni lično nikada nije bilo jasno zašto, u stvari, imamo potrebe da nešto zabranimo? Zašto je urađena zabrana direktnih podsticaja od strane lokalnih samouprava i pokrajine?
U okviru javne rasprave je bilo dosta primedbi i od toga je delom uvaženo. Uvaženo je kod premija za osiguranje, kod regresiranja u nekim delovima i kod kreditne podrške.
Ako je poljoprivreda naš nacionalni prioritet, ako unapređivanjem poljoprivrede najbrže možemo da popravimo naš spoljnotrgovinski bilans, s druge strane, imamo veoma dobru lokalnu i regionalnu politiku podsticaja poljoprivrede, zašto smo imali potrebe da ograničimo izvore za podsticaje poljoprivrede? Na taj način bi samo dobili više sredstva, a pri tome je normalno da pri podsticaju poljoprivrede svi treba da vode računa o nacionalnoj strategiji ili o nacionalnom programu i normalno da treba da postoji jedna evidencija o podsticajima u poljoprivredi i jedna saradnja, komunikacija i koordinacija, da bi se što bolje sva sredstva koja nikada nisu dovoljna, iskoristila.
Drugi deo ovog pitanja jeste i pitanje i ministru. Možda nisam dovoljno mogla da nađem u tekstu zakona, s obzirom da nisam poljoprivredni stručnjak. Recimo, u ovom delu za lokalni podsticaj, veoma je interesantno voćarstvo, vinogradarstvo, cvećarstvo, da li u okviru ovih mera, direktno ih nisam našla, se podstiče kupovina sadnica i ostalo što je potrebno za razvoj voćarstva, vinogradarstva i cvećarstva? Upravo su to neki lokalni i regionalni prioriteti gde bi se onda, ako negde nije nacionalni interes, mogla iskoristiti sredstva lokalnih i pokrajinskih fondova za te prilike da imamo i treba ih što bolje iskoristiti.
Drugi deo zakona se odnosi na ruralni razvoj. Složila bih se sa svim kolegama koje su ovde govorile da je to izuzetno važna oblast. Moram da kažem da su u ovom delu moja lična očekivanja, ali i očekivanja ostalih koji žive na selu, bila veća od onog što smo dobili ovim predlogom zakona.
U ovom delu Predlog zakona je suviše uopšten. Tu ima sve, ali se jako teško u njemu možete snaći, jer je na suviše velikom nivou uopštenosti. Trebalo je to više konkretizovati i pretvoriti drugačije. Znači, u ovom delu je više u fazi deklaracije, nego što je u fazi zakona pripremljeno.
Govorimo o unapređenju infrastrukture od strane lokalnih samouprava, a istovremeno ne dajemo jedan cilj, ili da bi videli kakva će biti ta infrastruktura, definitivno treba da izjednačimo infrastrukturu u selu sa infrastrukturom u gradu, da bi se ostajalo na selo. Zatim, kod obezbeđivanja istih uslova za decu na selu kao za decu u gradu, kada se radi o predškolskim ustanovama, o zdravstvenoj zaštiti.
Ono što ovde nedostaje a što je isto veoma bitna oblast su žene na selu. Položaj žena na selu je praktično veoma težak. U ovom delu o podršci, o ruralnom razvoju nema planirane posebne podrške ženskom preduzetništvu.
Takođe, nedostaje mi podrška tradicionalnoj proizvodnji koja bi bila veoma značajna za našu promociju i za naš razvoj poljoprivredne proizvodnje. Mislim da smo zemlja koja ima šta da ponudi u tom smislu.
Istovremeno, u delu ruralnog razvoja je veoma bitna izgradnja prerađivačkih kapaciteta, podsticaj za proizvodnju vina, za preradu voća, za preradu mesa itd, a ovde su neke kolege govorile o preradi živinarskog mesa itd. To je veoma bitno.
Ono gde smatram da nam trebaju posebno strateški partneri, što je ministar rekao da je jedan od ciljeva, pored povećanja agrarnog budžeta, jasnih uslova, predvidivosti, nalaženja strateških partnera i što je za mene mnogo bitnije je da nađemo strateške partnere upravo u izgradnji prerađivačkih kapaciteta, nego u preradi poljoprivrednog zemljišta.
Na kraju bih govorila o stručnim poljoprivrednim službama, odnosno edukaciji poljoprivrednika više bih rekla. Što se toga tiče edukacija poljoprivrednika je sada mnogo bolje organizovala nego što je bila, ali svakako nedovoljna. Ono što se očekuje jeste da te stručne poljoprivredne službe koje su savetodavne za poljoprivrednike im budu dostupne, odnosno da imaju bolju disperziju u celoj zemlji. Kada govorimo o edukaciji, svakako nešto što bih spomenula jeste da je bitna edukacija ne samo sa čistom nastavom nego sa oglednom proizvodnjom. Dobre rezultate daju kada poljoprivredni proizvođač na licu mesta može da se upoznaje sa načinom proizvodnje. To je mnogo efikasnije od literature.
Jako dobre rezultate svakako u edukaciji poljoprivrednika, pored tih naših oglednih proizvodnih parcela jesu i njihova mogućnost da putuju i odu i u druge zemlje i na konkretnim primerima vide kako se drugi ljudi bave poljoprivredom na savremen način. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Slavica Saveljić.

Gospodine ministre i predstavnici ministarstva, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, URS odlučili su da zbog značaja teme i različitog stepena razvijenosti i zastupljenosti poljoprivrednih kultura u različitim delovima Srbije o Predlogu zakona o podsticaju u poljoprivredi i ruralnom razvoju govore i predstavnici različitih regiona, Vojvodine, Šumadije i istočne Srbije. Bez obzira iz kog regiona dolazimo zajedničko nam je to što u ovom predlogu zakona vidimo jedan ambiciozni poduhvat i pokušaj da se uvede stabilnost u agrarnoj politici i da se ova oblast konačno sistemski uredi.
Srbija je zemlja sa jako mnogo velikim potencijalom u poljoprivredi i to predstavlja našu veliku razvojnu šansu, ali nažalost tu šansu, imajući u vidu kakvo je stanje u poljoprivredi, nismo baš nešto naročito iskoristili. Za poslednjih nekoliko godina ne možemo da kažemo da smo imali neku doslednu agrarnu politiku, više da se ona menjala kako su se menjali i ministri poljoprivrede. Takvo stanje uticalo je da se poljoprivredni proizvođači osećaju nesigurno jer gotovo nikad u momentu planiranja svoje proizvodnje nisu znali šta mogu da očekuju od države.
Sa druge strane, iako se mnogo priča o selu, o njegovom razvoju, o planovima činjenica je da su nam sela sve siromašnija, sve starija sa sve manjim brojem stanovnika, da mnoga područja izumiru. Naši prinosi su među najnižima u Evropi. Naša poljoprivredna proizvodnja je skupa. Nije rentabilna. Nije konkurentna. Jako je nizak nivo prerade poljoprivrednih proizvoda. Mehanizacija je zastarela. Male su površine koje se navodnjavaju, a parcele za proizvodnju su jako usitnjene. Zato URS u ovom predlogu zakona vide prvi korak u uspostavljanju jedne predvidive agrarne politike u dugoročnom periodu. On definiše prilično bogat set mera i podsticaja od značaja za poljoprivrednike, a posebno se to odnosi na planiran obim sredstava koji se sada jasno ovim zakonom precizira na minimum 5% od republičkog budžeta.
Sa druge strane, orijentacija da se ulaže u stočarstvo kao jednu od primarnih grana naročito ako se zna kakvo je stanje u ovoj oblasti i koliko je osiromašen stočni fond i da je stočarstvo najviše ugroženo, mi moramo da ocenimo kao pozitivnu meru predlagača da se ovoj oblasti daju posebni podsticaji.
Zakon predviđa i dve vrste podsticaja za biljnu proizvodnju po tačno utvrđenom minimalnom iznosu po površini zasada, ali očekujemo od ministra da nam malo preciznije i detaljnije da informaciju na koje se vrste biljne proizvodnje ovo odnosi, zapravo – da li se odnosi na sve, jer mislim da bi za poljoprivrednike bilo vrlo važno da u momentu planiranja svoje biljne proizvodnje moraju da imaju potpuno jasnu sliku da li za svoju kulturu mogu da računaju na subvencije od države. Kada to govorim posebno mislim na oblast voćarstva, vinogradarstva, povrtarsku proizvodnju, proizvodnju cveća i pečurkarstva. U mnogim regionima, takva je pre svega Šumadija iz koje ja dolazim, upravo je voćarstvo najperspektivnija grana poljoprivrede koja čak ostvaruje i vrlo značajne prihode od izvoza, a pod voćnjacima u Srbiji nije mala površina. Nalazi se preko 239.000 hektara. Ulaganje u ove grane može i te kako da doprinese ravnomernom regionalnom razvoju i da učini da se ovi krajevi pokrenu, krajevi koji su danas manje ili uopšte nisu razvijeni, a po geografskim, klimatskim i zemljišnim uslovima imaju priliku da razvijaju ove grane poljoprivrede.
Ono što se pokazalo jako dobro jeste spremnost predlagača da prihvati predloge i sugestije iz javne rasprave i to se posebno odnosi na ulogu autonomnih pokrajina i lokalnih samouprava. Prvobitni predlog nije dozvoljavao da ove jedinice mogu da vrše direktna plaćanja nego da samo daju investicionu i kreditnu podršku.
Iz Kragujevca kao grada koji je još 2005. godine krenuo u ekspanzivnu agrarnu politiku ulaganja na seosko područje potekla je inicijativa, a verujem da je takvih inicijativa bilo i na drugim mestima, da se prošire ovlašćenja lokalnih samouprava i da svako u svojoj sredini može da sagleda potrebe i perspektive i da u skladu sa svojim mogućnostima i planovima razvoja izdvoji sredstva i ulaže u one grane koje su najperspektivnije u tom regionu. To jeste i izvorni deo programa stranke Zajedno sa Šumadiju, koja je među prvima svom lokalnom budžetu ovakva sredstva i pozicionirala. Sada će i lokalne samouprave koje su se opredelile za podsticajnu agrarnu politiku moći da utvrđuju mere podrške za premije osiguranja useva, plodova, višegodišnjeg zasada, rasada i životinja, regresa za troškove skladištenja, veštačko osemenjavanje i kreditnu podršku, ali bi mi voleli da su te mogućnosti lokalnim samoupravama data i više.
Ako podrška države poljoprivrednicima bude adekvatna, a to znači da se uvaže i regionalne razlike i da se u potpunosti ispoštuju sitna gazdinstva i mali proizvođači, lokalna samouprava koja želi da ulaže u agrarnu politiku svoja sredstva može da usmeri i u druge projekte koji unapređuju život i standarde ljudi na selu. Podsetiću da u Srbiji ima preko 750.000 seoskih domaćinstava, a da je preko 90% malih sa najgušćom zastupljenošću južno od Save i Dunava koje nikako ne bismo smeli da zapostavimo.
Na kraju, mislim da je zaista jako dobro što se uspostavlja ovaj registar podsticaja u poljoprivredi jer se time stvaraju uslovi ne samo za kvantitativno praćenje podataka nego se stvara mogućnost i za suštinsku analizu efekata datih podsticaja, kao i za definisanje planova za naredni period, čime se stvara dugoročna i predvidiva agrarna politika, što nam je izuzetno potrebno. Gospodine ministre, poslanici URS podržaće donošenje zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Narodni poslanici, ministre, srpska poljoprivreda i prehrambena industrija je jedina grana srpske privrede koja već godinama u kontinuitetu ima pozitivan spoljnotrgovinski bilans i preko 21% učestvuje u izvozu RS. Nažalost kao i ova država i poljoprivreda je već dugi niz godina u neprekidnoj tranziciji i ako se setimo perioda od 2004. do 2007. godine činjenica je da su investicione kreditne mere, kao i podrška ruralnom razvoju dale izuzetne rezultate. Nakon tog perioda koncepcija Ministarstva poljoprivrede se menja u tom smislu što podsticaji i subvencije, odnosno sistem plaćanja se sprovodi prema površini obradivog zemljišta i po broju grla stoke.
Ovaj zakon poznaje direktna plaćanja, a činjenica je da 80% sredstava u agrarnom budžetu ide na premije za mleko, na regrese, na kredite, na subvencije za biljnu i stočarsku proizvodnju. Hajde da vidimo ko je dobija te subvencije, kako ih je ulagao, koliko ih je trošio, da li je bilo zloupotreba u svemu tome.
U Srbiji ima oko 500.000 muznih krava. Od toga 170.000 je na teritoriji AP Vojvodine, a 330.000 u ostatku Srbije. Ovim zakonom predviđate podsticaje od 20.000 po jednoj kravi.
Dobro je što se to odnosi na svaku. Nije kao u prethodnom periodu bilo potrebno da gazdinstvo ima četiri krave da bi mogli da dobiju određene subvencije. Ako to uporedimo sa šest godina koliko je bila ta praksa, onda znamo da seljaci koji nisu imali u gazdinstvu četiri krave imali ogroman gubitak, odnosno nisu mogli da ostvare određene subvencije.
U Predlogu zakona, u članu 15, predviđate da za premije za kravlje mleko lice mora da preda najmanje 3.000 litara kravljeg mleka po kvartalu. Matematika kaže da je to 1.000 litara mesečno. Statistika kaže, ne znam da li je to tačno, da umatičene krave daju 4.500 litara mleka godišnje u Srbiji, što jeste katastrofalno loš rezultat, ali je tako. Da bi proizvođač ostvario pravo na premiju u iznosu od sedam dinara po litru, on mora da proizvede 1.000 litara mleka mesečno, odnosno 35 litara mleka dnevno. Da bi to ostvario, on mora da ima najmanje tri krave, pod uslovom da nijedna nije steona, pod uslovom da znamo da period laktacije traje 305 dana, da nema nekih drugih problema. Ukoliko sve to postoji, on mora da ima pet krava.
Prosek u Srbiji, u ostatku Srbije, van Vojvodine, je između dve i tri krave, što znači da je vrlo teško da se ta subvencija ostvari. To znači da naš seljak u Šumadiji gubi, recimo, 30.000 dinara godišnje za subvencije, odnosno za premije za mleko plus onih 20.000 koje nije ostvario zato što nema dovoljan broj grla stoke puta šest godina i to je negde oko 300.000 dinara. Znači, blizu 3.000 evra godišnje puta šest godina. To je jedan ozbiljan iznos koji on nije mogao da ostvari i da dobije iz budžeta.
Takođe, u ovom članu vi predviđate 1.500 litara kravljeg mleka po kvartalu na područjima sa otežanim uslovima proizvodnje. Pravilnik, mislim da ističe u februaru ove godine, se donosi na tri godine. Tu ima različitih kriterijuma. Pojedini gradovi, pojedine opštine se taksativno nabrajaju ovde. Nije mi jasno zašto Arilje, zašto Kraljevo, zašto Užice, zašto Žitorađa. Da li je tu bilo politike ili su zaista postojali opravdani razlozi da se ovim opštinama pomogne? Mogu da razumem za Bosilegrad, za Rašku, za Vladičin Han, za Kuršumliju, za neka mesta koja nemaju mogućnosti da sprovedu poljoprivrednu proizvodnju onako kako to treba. To se jasno vidi iz tabele koju ste dali u obrazloženju.
Prema količini predatog mleka, znači u milionima litara, 2011. godine 191 milion, a premirano mleko 136 miliona. Pedesetpet miliona litara mleka nije premirano. U prošloj godini predato je 200 miliona, a 159 je premirano. Znači, 41 milion litara mleka je predato na osnovu čega poljoprivredni proizvođači, odnosno naši seljaci nisu dobili, da li je to izlaz od pet dinara, šest dinara ili sedam, potpuno je nebitno.
Vlada propisuje za svaku budžetsku godinu određeni obim sredstava, vrstu podsticaja, njihovu visinu. Hajde da pokušamo da drugačije razmišljamo, da se taj iznos podeli jednako na sve, da damo svima jednaku šansu. Ne mora premija za mleko da bude sedam dinara. Može da bude šest dinara, pet dinara, ali da ga svako dobije. Mislim da će na taj način ostvariti određena sredstva, dobiti podsticaj, pa čak i kvartalno da se isplaćuje, da ne ide mesečno. Znam da je komplikovana procedura, ali mislim da bi to značilo svakom proizvođaču. Ne znam kada u prodavnicu dođem, kupim mleko jeftinije sedam dinara zato što je određeni proizvođač ostvario premiju na litar mleka.
Ovaj zakon ima neka dobra rešenja. On treba da poboljša poljoprivrednu proizvodnju, on treba da poveća efikasnost, on treba da podigne konkurentnost srpske poljoprivrede, ali on ni u jednoj svojoj odredbi ne predviđa zaštitni mehanizam za srpskog seljaka zbog štetnih posledica koje će imati zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji će 2014. godine pogubno delovati na srpsku poljoprivredu. Niko ne može da me ubedi da će srpski seljak biti konkurentan bilo kom proizvođaču iz Evropske unije i da će moći tu jednakim relacijama da konkuriše na ovom tržištu.
Danas smo čuli i od Demokratske stranke, koja je donedavno bila zagovornik primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2014. godine. To će biti velika šteta za srpsku privredu. Spremni smo da pomognemo u tome. Mi smo kao poslanička grupa DSS podneli niz amandmana sa najboljom namerom da popravimo ovaj tekst zakona, da sprečimo šverc, nemojte da se lažemo da ne znamo da hiljade kamiona dnevno Srbijom kruži sa određenom količinom stoke. Znate za Draginje kod Šapca, 152 "tamića" se svako jutro pali u tom mestu i kreće po Srbiji sa švercovanim mesom.
Znate koliki problem imaju veterinari. Hajde da zaštitimo jednu profesiju, njen dignitet i struku. Znate li u kom smislu? Tako što ćemo zaštiti zdravlje građana Srbije, da uvedemo obaveznost pregleda, kontrole svih životinja. To i sada postoji. To ništa ne košta, ali postoje ljudi koji ne žele da dozvole da se tako nešto obavi i onda imamo situaciju da se pojedine bolesti, kao što su bruceloza, leukoza, tuberkuloza kod krava prenose na ljude.
Zato vas još jednom pozivam, uz punu podršku DSS, da se konačno srpska poljoprivreda, najveća razvojna šansa naše zemlje, stavi na stabilne noge, dugoročno da da dobre rezultate. Prihvatite naše amandmane kako bi popravili ovaj predlog zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vesna Stepić.