Dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću nešto o zakonu o potvrđivanju ugovora o genetskim resursima.
Veoma je čudno što je ovo ugovor od 2001. godine, a potpisan od Savezne vlade 2002. godine, čekao do današnjeg dana na ratifikaciju. Jako je čudno. Pažljivo sam pročitao i ne dopadaju mi se određeni članovi. S obzirom da se na ovaj zakon ne mogu ulagati amandmani, ne znam kako ću glasati, s obzirom da postoji član 12, 12.1, 12.2, 12.3.
On govori da smo u najkraćem roku u obavezi da ustupimo hitno, bezuslovno i bez naknade svoje genetske resurse. Dakle, sve sorte semena i vrsta koje smo proizvodili kao semenski sadni materijal uključujući i samonikle. To što ćemo mi obrnuto imati neka prava, ništa nam neće pomoći. Mislim da je namera onih koji će imati koristi od ovakve vrste ugovora, pre svega da se domogne naših genetskih resursa, s obzirom da su svoje upropastili.
U kontri, mi možemo da to tražimo od njih ali ćemo i naići na GMO. Bez konsultacije sa Institutom za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, Institutom za
kukuruz iz Zemuna, koji tvrde da nisu obavešteni o ovom zakonu, neću glasati dok se ne izvrši to konsultovanje, s obzirom da po njih mogu nastati nenadoknadive štete. Ne želim u tome da učestvujem ukoliko ovim zakonom o potvrđivanju ratifikacije ovog ugovora, po naše semenarske kuće bude šteta koja će biti manja od koristi.
Razlog je i to što je taj ugovor iz 2001. godine, potpisan od Savezne vlade 2002. godine, čekao do dana današnjeg na ratifikaciju. Time je moja sumnja malo veća. Ostalo iz tog zakona nije sporno, ali taj član 12, 12.1, 12.2, 12.3, odeljci a), b), c), d) i f) bi mogli da budu veoma štetni za oba instituta sa kojima ću se konsultovati.
Što se tiče zakona o podsticajima, kao predsednik Narodne seljačke stranke, kao jedini zemljoradnik u ovoj skupštini, sa registrovanim poljoprivrednim gazdinstvom, koji je prošle godine obrađivao 450 hektara, od toga je preko 400 bilo državni zakup, mogu da kažem da je ovaj zakon korak napred. Ovde danas od zemljoradnika sam samo ja. Nisu nam krivi ni lekari, ni ekonomisti, ni psihijatri. Krivi smo mi, sami seljaci što se nismo sindikalno udružili, nismo se politički udružili. Svoje glasove smo prepustili olako onima koji sada nama sole pamet a nemaju ni jednog zemljoradnika u svojim redovima. U kampanji su bili kravoljubci. Bik im je bio na prvom mestu, krava im je bila na drugom, a seljak na izbornoj listi je bio, čini mi se sto prvi.
Kao jedini zemljoradnik, ne sporim pravo da drugi komentarišu ovaj zakon, ali mi je žao što nemam više svojih kolega zemljoradnika, time bi ova diskusija bila malo plodotvornija. Mogu seljaci bežati od politike, ali oni koji gledaju ovaj prenos treba da znaju da politika i političari nikada neće bežati od njih. Ni od njih ni od njihovih imanja. Kada daju olako svoje glasove i kad ne razmišljaju, iza glasova ide sve drugo. Sindikalno, politički i neudruženi, uvek će biti lak plen za one koji će manipulisati njihovim glasovima, a samim tim i njihovim imanjima.
Što se tiče devedesetih, svi znamo da je to tehnološki zaostatak, da te posledice još uvek vučemo zbog zastarele mehanizacije i opšte tehnologije. Što se tiče 2000. godine, a ministar je tada učestvovao u tome, svi smo očekivali da ono što smo izgubili dok smo nosili teret socijalnog mira, da se to nadoknadi dvehiljaditih godina. Nažalost to se nije desilo.
Subvencije, odnosno podsticaji su uvedeni tek 2008. godine, na veliki pritisak kada su određene stranke videle da će izgubiti glasove, onda su te subvencije uvedene, ali bile su neredovne, selektivne. Uvođenjem uredbi nisu bile dugoročne, nisu mogle da kreiraju poljoprivrednu politiku, a posebno nisu mogle toj evropejskoj snazi da daju doprinos da iskreiraju zajedničku poljoprivrednu politiku, kako se to vodi u EU od 1962. godine, a koja je dogovorena Rimskim ugovorima iz 1957. godine.
Zajednička politika Evropske unije, kojoj su oni težili, ali nisu težili da sprovode tu poljoprivrednu politiku i doživela je više reformi, osamdesetih i devedesetih godina i agendom iz 2000. godine i 2007. godine je utvrđena politika koja važi do 2013. godine. Ovo što imamo u zakonu o podsticajima je sasvim u skladu zajedničke poljoprivredne politike Evropske unije. Gotovo da je prepisano, a s obzirom da je program moje stranke sličan tome nemam razloga da zbog teksta zakona, da zbog premija podsticaja, da zbog regresa kreditne podrške ne podržim ovaj zakon, jer je on u skladu sa zajedničkom poljoprivrednom politikom Evropske unije.
Ono što je problem, a bio je problem i ranije, daleko izraženiji, a to je visina tih podsticaja. Naša poljoprivreda se takmičila sa okruženjem koje je imalo tri i po do četiri puta veću premiju po hektaru, a kod nas su gospoda tu premiju vodili selektivno. Zavisila je od volje ministra. Ti podsticaji nisu bili redovni i jednom su čak pred predizbornu kampanju 2012. godine, tri puta promenjena poljoprivredna politika za mesec dana.
Kada promenite podsticaje, onda ste promenili poljoprivrednu politiku, način na koji su oni to hteli, pa po kilogramu, pa po hektaru, pa napred, pa nazad, pa protesti, pa ubeđivanje. Dakle, to je govorilo o njima da nisu vodili dovoljno pažnje o poljoprivrednoj politici. Njihova namera je po meni bila sledeća – da posle seljaka koji su lustrirani iz fabrika i seljaci budu lustrirani sa njiva. To je jedina lustracija koju su oni 2000. godine sproveli i imali nameru da sprovedu. Dokaz za to su i olako prodata imanja Mađarima, Hrvatima, tu ne govorim o nacionalnosti već o državnosti. Vlasnici tih imanja gotovo na 50.000 hektara postali su čak Irci i Britanci na poluskrivene i skrivene načine. Danas oni prigovaraju za Arape. Lično nisam ni za Britance, ni za Irce, ni za Hrvate, ni za Mađare, a nisam ni za Arape, ja sam za Srbe i srpske seljake. Ali, tehnološki zaostatak koji je nastao, bojim se da će se morati nadoknađivati nekim drugim investicijama, s obzirom da njihova agrarna politika nije dala neki rezultat.
Ovaj zakon je nekoliko koraka napred ispred njihove poljoprivredne politike, zato što se može reći da je dugoročan, ukoliko ga ne budemo menjali svake godine, da poljoprivrednici mogu da planiraju poljoprivrednu proizvodnju, da sasvim dovoljno govori i o proizvodnji i o zašiti životne sredine i u ruralnom razvoju i o zaštiti nekomercijalnih malih gazdinstava, dakle, obuhvatio je sve elemente poljoprivredne politike, čak i reformu koja će obuhvati, odnosno koja će stupiti na snagu u poljoprivrednoj politici EU od 2013. do 2020. godine.
Pored ovoga, mi moramo da izvršimo i zemljišnu reformu, da se ne bi svađali ko je šta prodao, šta je koliko prodao, ko je kome prodao, već da se svađamo oko toga ko je koliko kupio. Dakle, mi moramo sprovesti neku zemljišnu reformu i dati šansu mladim poljoprivrednicima da svoja poljoprivredna gazdinstva uvećaju za po 20 do 30 hektara i da to bude neka vrsta državne kreditne podrške, državni krediti koji će oni otkupljivati i da hektar košta 10.000 evra. Neka ga otplaćuju na 30 godina po 350 evra godišnje, biće zadovoljna i država i oni i tako će oni svojim rukama, svojim radom izdržavati sebe i svoje porodice.
Takođe, treba pažnju posvetiti, s obzirom da živim u Vojvodini, vojvođanskom rukovodstvu. Ja sam hiljadu puta govorio da Vojvodina i Vlada Vojvodine nisu ista stvar. Dakle, kad govorite i kad se govori o tome kako su nešto Vojvođani protiv ovog zakona o podsticajima i nekih investicija, treba da znate da to govori Vlada Vojvodine, a Vlada Vojvodine i građani Vojvodine nisu jedno isto, ma koliko neko od nas ili neko od njih mislio da može da se poistoveti vlast sa narodom.
Dakle, mislim da ovaj zakon vredi podržati, ali visina subvencija mora da bude veća da bi mogli da se takmičimo sa visoko subvencionisanim poljoprivredama koje su oko nas, a vrlo brzo će proći i 2013. godina, doći će 2014. godina. Tada će poljoprivredni proizvodi sasvim slobodno ulaziti u ovu zemlju. Za četiri godine od ratifikacije SSP, stranci će moći da kupuju zemlju na teritoriji Srbije. Dakle, doći ćemo u poziciju da nećemo moći da se sa ovom visinom subvencija nosimo sa poljoprivredom stranih zemalja
Još jedna zabluda koja važi u javnosti, a voleo bih da to ministar potvrdi, subvencije nisu poklon zemljoradnicima. Kad subvencionišete i premirate poljoprivredu, vi subvencionišete potrošače i prerađivačku industriju, zato što je ona sigurna da pod poznatim uslovima, pod jeftinijim uslovima mogu da nabave sirovinu, da naprave konkurenti prehrambeni proizvod i da nam poljoprivreda i prehrambena industrija budu konkurent.
Što se tiče malog prinosa po hektaru, tvrdim da ni u okolini nije puno veći, a što se tiče izvoza od samo 500 evra po hektaru, za to nije krivo ni ovo ministarstvo, ni ova Vlada. Jednostavno, uvozom po damping uslovima poljoprivrednih proizvoda sa visokim subvencijama uništeno je domaće stočarstvo. Sada će trebati godine da se to oporavi. Zato je moj apel da Ministarstvo posebno pokloni pažnju malim seljačkim gazdinstvima po Srbiji i da, bez obzira što Dragan Marković Palma nije tu, ako treba poklanjamo po tri, četiri krave po domaćinstvu, da se ta sitnija gazdinstva od tri do četiri hektara ožive kroz stočarstvo, kroz povrtarstvo jer ova zemlja izvozi kukuruza, soje i raznu drugu stočnu hranu u vrednosti od 700 miliona evra godišnje. Time direktno na manjoj proizvodnji mesa gubimo daleko više od tih 700 miliona, gubimo jednu milijardu, na proizvodnji mleka i mlečnih proizvoda gubimo još 300 miliona evra. Dakle, izvoz poljoprivrednih proizvoda, ako oživimo stočarstvo i prehrambenu industriju, biće dve do tri hiljade evra po hektaru i približiće se standardima zemalja EU. Dakle, za sve to nije kriva Vlada ova. Kriva je bivša.
Još nešto. Meni se dopada što će biti izvršen nadzor nad podsticajima što će poljoprivredna inspekcija morati da radi svoj posao. Dosta je bilo. Ovo je dokumentacija. Ovde ima ljudi koji žive u Erdeviku, pa neka kažu da li ja lažem. Ovo je dokumentacija o isplaćenim subvencijama od milion i 600 hiljada evra za vinograde u Erdeviku. Sada pitam ljude koji žive u Erdeviku – da li, sem nekoliko hektara tog vinograda, postoji ikakav drugi vinograd na tom mestu? Šta tužioci, šta policija radi, ne znam, ali ova dokumentacija jasno govori da je bivša Vlada isplatila milion i 600 hiljada podsticaja za vinograde koji ne postoje.
Evo, sasvim odgovorno tvrdim, mislim da ovde rade neki ljudi koji žive u Erdeviku i koji ove moje tvrdnje mogu potvrditi, a ova dokumentacija može da se prekontroliše.
Što se tiče pomenutog premijera, ovo je moja fotografija od 20. jula u vinogradu koji je već postojao.