Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 96 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Na osnovu člana 287. stav 2. Poslovnika pre prelaska na dalju raspravu narodni poslanici imaju pravo na traženje obaveštenja i objašnjenja tokom ove sednice Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Ranka Savić.

Gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege moje pitanje je danas upućeno Ministarstvu energetike, odnosno ministarki energetike. Naime, poslednjih godina svedoci smo krajnje nenamenskog trošenja sredstava u rudarsko basenu Kolubara. Jedan od vidova tog namenskog korišćenja jeste i isplata naknada za smenski rad zaposlenima, po osnovu sudskih presuda.
Naime, po Zakonu o radu član 108. stav 1. smenski rad se plaća sa 26% od osnovice koju čini osnovna zarada. Pošto Kolubara u prethodnim godinama nije poštovala Zakon o radu i kolektivni ugovor, jedan veliki broj radnika, dakle, zaposlenih u Kolubari je tužio Kolubaru i vrlo brzo dobio sudske presude. U sve ovo umešala se jedna armija advokata koji su najblaže rečeno ili jedini ili najveći profiteri u celoj ovoj priči. Dolazi do jednog razrađenog sistema, gde se sudski procesi završavaju vrlo brzo. Kolubara vrlo efikasno isplaćuje ove naknade za smenski rad i sistem besprekorno funkcioniše.
Mogu li da vas zamolim za malo tišine, dakle, mi ovde ne postavljamo pitanja da se ne bi međusobno čuli? Hvala.
Advokati koji zastupaju radnike, uzimaju između 30% i 50% od onoga što Kolubara isplati radnicima. Jedini i suštinski gubitnici u svemu ovome su građani Srbije, jer Kolubara plaća i uči po tužbama. Isplaćuje kamate, sudske troškove, takse, dakle, udvostručuje se, pa čak i utrostručuje se sve ono što Kolubara daje, a što je mogla da izbegne da je na vreme poštovala Zakon o radu i isplaćivala onako kako zakon nalaže.
Zaključno sa 21. januarom 2013. godine, tužbu su naplatili tri hiljade 554 radnika sa kopova. Neto troškovi plus kamate, koje je isplatila Kolubara iznosili su milijardu 788 miliona 560 hiljada dinara, 355 dinara. Moram da vas podsetim i da podsetim javnost da je ovo samo deo onih koji su naplatili svoja potraživanja. Ovo je samo jedan deo sistema rudarskog basena Kolubara. Pre njih, 800 radnika zaposlenih u preradi i sušari su takođe naplatili svoja potraživanja od Kolubare, a danas se i ne zna tačan broj tužbi koje su podnete, a pre svega podneli su zaposleni u termoelektrani.
Ono što ovom prilikom želim da naglasim je da u svemu ovome, ma kako to na prvi pogled izgledalo, radnici u svemu ovome su najmanji dobitnici. Da se isplaćivala naknada za smenski rad mesečno, radnici bi bili mnogo zadovoljniji. Oni bi uz svoju osnovnu zaradu dobijali ono što im sleduje. Ovako, kada su po osnovu sudskih presuda naplatili svoja potraživanja, između 30% i 50% onoga što su dobili su dali advokatima. To je ono s početka što sam rekla, da su u celoj priči najveći profiteri upravo advokati koji su zastupali radnike Kolubare, a da radnici uopšte nisu dobitnici.
Postavljam pitanje kada će se problem naknade za smenski rad biti uveden u zakonske okvire i time sprečiti nenamensko trošenje novca svih građana Srbije, ali i ogromna pojedinačna bogaćenja? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Žika Gojković.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, iskoristiću svoje vreme da postavim dva pitanja.
Moje prvo pitanje postavljam gospodinu ministru Mrkonjiću. Kada smo usvajali Zakon o prostornog planu u mandatu prošle vlade, podneo sam amandman kojim je omogućeno da u zakon uđe i rekonstrukcija, tj. izgradnja putnog kraka od Vrbasa preko Kule, Sombora do hrvatske i mađarske granice, u prostorni plan sa prioritetom od 2010. do 2020. godine, sa preporukom da taj proces počne 2014. godine.
Svi govorimo o investicijama, kako prošla, tako i ova vlada i svi jako dobro znamo da bez putne infrastrukture nemoguće je pridobiti neke investicije. Ovo govorim iz jednog prostog razloga što je uz ovaj problem direktno povezano preko pola miliona ljudi, a indirektno možda još toliko. Moje pitanje je vrlo jasno – kada će početi izgradnja tj. rekonstrukcija ovog putnog pravca?
Moje drugo pitanje postavljam premijeru, gospodinu Dačiću. Nekoliko puta smo rekli, naša poslanička grupa, da podržava napore koje ova Vlada i država čini kada je u pitanju proces borbe protiv korupcije i kriminala. Nije nam bio problem da podržimo i one koji su nam ideološki možda najdalji, pogotovo kada je u pitanju gospodin Dačić, i da kažemo da je jedan od boljih ministara, možda najbolji bio u prošloj Vladi, ali informacije koje dobijamo u poslednje vreme preko medija stvaraju konfuziju kako kod građana, tako i kod nas poslanika.
Zato zahtevam od premijera da što pre izađe sa imenima ljudi koji su odgovorni što su novcem od droge kupovane firme po Vojvodini kao da se kupuje voće i povrće na pijaci, da su svi znali za to, ali da niko nije reagovao.
Ono što je još veće razočarenje za sve nas u Vojvodini, to je da se uglavnom radi o poljoprivrednim kombinatima, sa čijim urušavanjem su se urušavala i cela sela. Takođe, razočaranje je za nas koji živimo u Vojvodini činjenica da oni koji su posle toga trebali da se bave oporavkom ovih poljoprivrednih kombinata, ne samo da ih nisu oporavljali, nego su kao što je bilo u pitanju Sombora, tj. "Gakova" i "Šantića", nastavljali sa sumnjivim poslovima i kreditima iz Razvojne banke, gde se stvarala velika količina keša koji je dolazio poslovanjem sa jednom omladinskom zadrugom iz Novog Sada.
Mislim da je ovo, pored slučaja veštačkog đubriva, sasvim dovoljan razlog da MUP načini konkretne poteze kada je u pitanju borba sa kriminalom i korupcijom u Somboru. Moje pitanje, da budem potpuno precizan, je – šta je država spremna da učini da se ovi, nekada uspešni, kombinati oporave? Da li je spremna da jasno kaže ko su ti ljudi koji su godinama uništavali ove poljoprivredne kombinate? Na taj način, da se spasi egzistencija ljudi koji su ostali da žive u tim selima. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zaharije Trnavčević. Izvolite.

Hvala.
Jedna poslovica kaže – ne vredi gluvom šaputati, ni ćoravom namigivati. Ove poslovice se malo, malo pa setim zbog toga što moji pokušaji da neke teme, predloge, potrebe ovoga naroda saopštim onima koji su za to odgovorni, ne daju nikakav rezultat, ali ja sam uporan čovek i ne predajem se lako.
Govorio sam još pre tri godine, bila je tada Verica Kalanović na čelu Nacionalnog investicionog programa, da put od sela Barije do Ruglice u dužini od 25 kilometara, on se nalazi u zoni administrativne granice sa Kosovom, skoro tu blizu, opština Lebane, Leskovac i na tom prostoru, na visini od 1000 metara nadmorske visine, uverio sam se u to, snimio sam i pokazao dokumente, mogla bi da se pokrene proizvodnja sitnog crvenog voća i da taj svet, siromašan svet, toliko siromašan da je opusteo kraj, mogao da vrati, da oživi itd.
Zvao sam gospodina Ljubišu Dikovića, načelnika Generalštaba i on je poslao čoveka iz inženjerije. Oni su spremni da rade na izgradnji tog puta, po ugovoru da se vojsci nadoknadi gorivo, amortizacija, mehanizacija itd. Postavljam pitanje, ne znam ko je nadležan za ovo, da li je to gospodin Velja Ilić, ili svejedno ko, da li će ove 2013. godine početi izgradnja puta Barije – Oruglica? To je velika dobit. Prethodni poslanik je govorio o jednom isto dobrom putu do granice sa Hrvatskom. Upamtite, put je ključ da se jedno područje otvori i da postane aktivno. Bez puta ne može da dođe kamion, da donese đubrivo, niti da natovari tu malinu, kupinu, ribizlu i ostalo povrće, čega bi moglo da bude u hiljadama tona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vesna Milekić.

Poštovane kolege, postaviću dva pitanja. Najpre, prvo pitanje Ministarstvu za kulturu i informisanje, a odnosi se na problem tzv. nacionalnih penzija.
Najpre bih želela da razjasnim sam pojam nacionalnih penzija, koji se pogrešno koristi u štampi, a tako počinje da se odomaćuje i u narodu. Zapravo, nacionalne penzije ne postoje. Postoji nacionalno priznanje za vrhunski doprinos u kulturi. To priznanje je novčano u visini od 50 hiljada dinara, koje se dodeljuje na već ostvarenu penziju koju umetnik dobija preko PIO Fonda. Ovo nije socijalna kategorija koja je osnovana kako bi se zbrinuli umetnici sa lošim primanjima, mada iskreno verujem da ideja jeste potekla upravo od ovakvih situacija. Kada se setimo samo sudbine jednog Steve Žigona ili Ljube Tadića, koji su svoj život završili u krajnjoj nemaštini, bez mogućnosti da obezbede sebi hranu i lekove.
Ono što pouzdano znam, da je prvobitno zamišljeno da umetnici koji su svoj narod zadužili možda iz nečije perspektive i mnogo više nego sportisti koji osvajaju olimpijske medalje, mogu na sličan način da steknu i materijalni benefit. Među dobitnicima ovog priznanja su umetnici koji su zaista obeležili našu zemlju za sva vremena. To su ljudi poput pisaca Mire Alečković, Mome Kapora, Dobrice Erića, Milorada Pavića, glumaca Petra Kralja, Olivere i Radeta Markovića, Mire Stupice, Ružice Sokić, operskih pevača Biserke Cvejić, Radmile Bakočević, Živana Saramandića i mnogih drugih.
Gotovo svake godine pojavljuju se istovetni problemi oko dodele ovih priznanja. Pojavljuju se politički i drugi navijački klanovi, pritisci i slično. Naročito su osporavane kategorije muzičkih interpretatora, za koje se smatra da su karijeru stvarali u ne baš umetničkim uslovima, a usput zarađivali i basnoslovan novac, kao i arhitekte koje i nisu umetnička kategorija.
Najgora opcija je ona koja se u poslednje vreme provlači kroz štampu i javnost, a to je da se ovo priznanje u potpunosti ukine. Moje pitanje je da li će i kada Ministarstvo bolje i preciznije da definiše kriterijume po kojima će sama udruženja moći da kandiduju svoje kandidate, a komisija bez ovoliko problema da donese odluku ko će biti dobitnik ovog priznanja?
Drugo pitanje postavljam Ministarstvu za finansije i odnosi se na budžet za kinematografiju, koji je ove godine nula dinara. Svi su saglasni sa tim da film jeste jedna od umetničkih kategorija koja na najbolji način može da predstavi našu zemlju u svetu. Svi se slažu da su filmovi izuzetno uspešni na brojnim svetskim festivalima. Želela bih da dobijem odgovor – na koji način će se ovaj problem rešiti i da li možemo da očekujemo da će država ipak omogućiti da i ove godine imamo bar neku premijeru domaćeg filma? Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Siniša Kovačević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, dragi prijatelji, moje pitanje je upućeno gospodinu premijeru i odnosi se na ekonomske odnose Srbije i Hrvatske. Odnosi između ove naše dve zemlje opterećeni su teškom prošlošću, sukobima i krvlju, ali i većina problema nastalih na višku sličnosti. Te odnose treba dovesti do nivoa građanske pristojnosti, na način na koji su to uradili Nemačka i Francuska ili Austrija i Italija, naročito ako uzmete u obzir činjenicu da ćemo večito biti susedi i komšije ili susjedi i komšije. U tom smislu, ti odnosi su dobrodošli i zbog Hrvata koji žive u Srbiji, zbog ostataka srpskog naroda koji živi u Hrvatskoj, zbog onih mešovitih brakova, zbog onih izbeglica ovde koji i dalje gledaju na Hrvatsku kao zavičaj, namerni da se tamo vrate, ako ni zbog čega drugog, bar da legnu pored roditelja.
Hoće li ti odnosi ikada biti dovedeni do te pristojnosti o kojoj sam govorio? Ako uzmete u obzir da Duhanska industrija izvozi u Srbiju 62 miliona evra, a Duvanska industrija izvozi u Hrvatsku jedan miliona evra, 62:1. Pritom, Duhanska industrija nije ni malo veća od Duvanske industrije, naprotiv. Hoće li ti odnosi ikada biti dovedeni u red ako se zna da izvesni Todorić u Srbiji ima oko 700 malih prodavnica, osam šoping molova, nekoliko hiljada hektara najkvalitetnije vojvođanske zemlje i da zapošljava oko sedam hiljada zaposlenih?
Ako tome dodate i ostale hrvatske veletrgovce, dolazite do jednog fascinantnog podatka. Zanima me – ima li Srbija svog Todorića u Hrvatskoj? Ima li Srbija svoju ideju u Hrvatskoj? Isto tako me zanima i rektorski – šta mislite, dragi prijatelji, gde ide profit iz tih prodavnica? Da li ostaje u Lajkovcu i Stalaću, u Lapovu, Ćupriji, Somboru i Inđiji, ili ide u varoš Sesvete? Hoće li ti odnosi ikada biti dovedeni u red, ako se zna činjenica da je hiljade tona vojvođanske šećerne repe ove godine izvezeno u Hrvatsku?
Nekim čudom, šećerana u Sremskoj Mitrovici, odakle dolazim, zvrji prazna. Nekim drugim čudom, opet, nije ušla u ona tri evra, za koje su šećerane u Srbiji kupovane. Iz tih hrvatskih šećerana, u Srbiji na rafove i na police tih i stih šoping molova se vraćaju hrvatski šećer i hrvatske čokolade.
Ako uzmete logiku ekonomske neumitnosti i ako se tako nastavi, jednog dana će sva šećerna repa iz Vojvodine ići u Hrvatsku, a sve police hrvatske u hrvatskim šoping molovima u Srbiji će biti prepune isključivo i samo hrvatske čokolade i hrvatskog šećera.
Hoće li ti odnosi ikada biti dovedeni u red, ako uzmete u obzir činjenicu da se Tašmajdan, hvala bogu, uskoro obnavlja, taj prelepi, predragi, svima mili Tašmajdan na kome smo svi odgledali neki koncert ili neku sportsku manifestaciju, i obnavlja se, gle čuda, bračkim mermerom? To ništa ne bi bilo čudno da taj mermer nije krečnjački i da u Srbiji ovog trenutka ne postoji 11 kamenoloma koji proizvode kvalitetniji i bolji mermer od bračkog, primera radi, Aranđelovac ili Zlatibor. Sve bi to bilo u redu da tu ne postoji taj vrhovni cinizam u činjenici da Tašmajdan, nećete verovati, na turskom znači majdan kamenovi, rudni kamen.
Dragi prijatelji, nećemo u Beogradu, u Novom Sadu, na "Egzitu" ili u Guči nikada ugostiti onoliko hrvatskih turista, koliko će srpskih turista posetiti Dubrovnik ili Rovinj, i tako treba da bude, naročito ako uzmete u obzir da im sad gotovina tamo ne treba, ona ih čeka tamo.
Jednako tako, valjda premijer i Vlada ove zemlje mogu da insistiraju da se na policama hrvatskih robnih kuća i prodavnica nađe bar jednaka količina Radovanovićevih, Kovačevićević, Živanovićevih ili Kišovih vina, kakvih ovde imamo, kao hrvatske ekvivalente. Jednako tako ne vidim razlog da srpska Vlada i srpski premijer ne insistiraju na tome, da se jednaka količina Vegete nađe na srpskim rafovima, kao i Začina C na hrvatskim. Da li bi tamo bili kupovani, o tome neću da govorim, jer to je pitanje ne ekonomije, nego stanja svesti.
Pitanje o pjevačima i pjevačicama i pevačima i pevačicama ću ostaviti za neki drugi put.
(Predsednik: Vreme.)
Moje rektorsko pitanje za premijera ove zemlje glasi – može li se iz ovakve ekonomske imperiornosti izbeći kolektivna frustacija ? Može li se na osnovu frustacije praviti odnos na kome treba da insistiramo i mi i Hrvati?
Još jedna stvar koja više nije rektorska…
(Predsednik: Molim vas, gospodine Kovačeviću, pet i po minuta.)
Dajte mi, molim vas, onih 15 sekundi kojih sam oćutao, pokušavajući da doprem do vas i gospođe ministarske kada ste pričali, dajte mi to.
Dakle, šta će srpska Vlada učiniti da se ovakav debalans izmeni, da ga više ne bude. Napokon, dragi gospodine predsedniče, Hrvatska nije Nemačka, bar još malo. Hvala lepo.