Hvala.
Dr Dejan Đurđević, izvolite.

Zahvaljujem.
Samo bih želeo da se osvrnem na jednu primedbu koja je stigla do Vlade u formi amandmana koji je podnela poslanička grupa DSS, a tiče se objavljivanja propisa autonomnih pokrajina i jedinica lokalnih samouprava. Važeći Zakon o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju "Službenog glasnika" Republike Srbije, u članu 1. pominje tu problematiku. Kaže u članu 1. stav 2. da se opšti akti organa autonomne pokrajine, opštine i grada objavljuju na način koji odredi autonomna pokrajina, opština i grad. Ova odredba je doslovno preuzeta iz člana 196. Ustava Republike Srbije.
Kada je reč o nadležnostima, ova narodna skupština može samo da svojim zakonom uredi objavljivanje akata koje donose republički organi, Ustava, zakona, akata Vlade itd. Narodna skupština nema mandat da uređuje kako će autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave objavljivati svoja akta. Ustav je to autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave preneo u njihovu nadležnost.
Što se tiče te prakse da se u zakon prepisuje ustavna odredba, mislim da za time nema potrebe. Time se, na neki način, i narušava Ustav i ovaj član 196. Ustava važi čak i onda kada neka njegova odredba nije tel-kel preneta u neki zakon. Ova odredba je izvor prava i ona mora da se primenjuje.
Druga stvar, ovakva praksa, kako sada stoji u važećem zakonu, stvara neki pogrešni utisak, kao da je Republika svojim zakonom prenela jedinicama lokalne samouprave i autonomnoj pokrajini mogućnost da same uređuju kako će objavljivati svoje akte, što nije tačno. To je njima preneo ustavotvorac i zbog toga smo smatrali da nema potrebe da mi u zakonu prepričavamo, niti da prepisujemo odredbe Ustava. Samo treba da razradimo ono što u Ustavu nije razrađeno i što je ustavotvorac preneo u nadležnost ovom parlamentu. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Judita Popović.

 Hvala vam,  gospodine predsedniče.
Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine Đurđeviću, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam očekivala da će danas pred nama da sedi gospodine ministar pravde i državne uprave, ali, ako je bio sprečen, nemam ništa protiv ni sa vama da razgovaramo. S obzirom da se radi o jednom relativno dobrom zakonu o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata, mi nemamo neke konkretnije zamerke na taj zakon. Zaista podržavamo i tu regulatornu reformu i informatizaciju društva, a čini mi se da je to u stvari ključan element za kvalitet ovog zakona. Podržavamo i neke novine u pogledu objavljivanja ovih presuda i odluka Evropskog suda za ljudska prava. To su sve dobra rešenja koja mi iz LDP možemo i moramo da podržimo.
Takođe, u pogledu ovog drugog predloga, Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, isto možemo da se izjasnimo da ćemo podržati ovaj predlog zakona. Smatramo da je ta izmena koja je predložena dobra i kvalitetna, s obzirom da u stvari onemogućava da jedno lice koje je osuđeno za najteža krivična dela na 40 godina odjednom promeni svoj status u pogledu izdržavanja kazne tako što će mu se smanjiti kazna ukoliko prihvati da bude osuđeni saradnik.
Dakle, oba ova predloga zakona bismo podržali. Mi u stvari imamo takav pristup kada razgovaramo o zakonima da pre svega cenimo sadržinu predloženih zakona, cenimo razloge donošenja istih i ciljeve koji se žele postići. U ovom slučaju smatramo da su sva ta tri elementa pozitivna i da odgovaraju politici LDP.
Kada razgovaramo o Predlogu zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata, možemo da konstatujemo da se ovde u stvari radi samo o jednoj fazi donošenja zakona, ne nebitnoj, ali to je samo jedan segment te procedure i svega onoga što čini samu pripremu, donošenje, realizaciju i sprovođenje zakona. Baš zbog toga, kada razgovaramo o ovoj temi danas, mi moramo da se osvrnemo i na zakone koji se donose u Srbiji, na primenu, odnosno sprovođenje tih zakona i na pravosuđe koje je jedan od ključnih elemenata kada se govori o primeni donetih zakona.
Hajde da krenemo od donošenja zakona, odnosno od predlaganja zakona. Dakle, tu se vodi računa o tome koji su razlozi koji su ponukali predlagača zakona da isti predloži parlamentu, koja je sadržina tih zakona i šta se želi postići sa tim zakonima. Kada analiziramo zakonodavnu aktivnost ove sadašnje vlasti, možemo da konstatujemo nekoliko činjenica. Kao prvo, napomenula bih da je 77 zakonskih predloga prethodne Vlade povučeno iz skupštinske procedure tu negde jula meseca prošle godine. Od jula pa sve do kraja aprila ove godine doneto je otprilike 156-157 novih zakona.
Kada analiziramo o kakvim zakonima se ovde radi, možemo da konstatujemo da se polovina od tih 156-157 odnosi na ratifikacije određenim međunarodnih ugovora, sporazuma itd. Dakle, ostaje otprilike polovina zakona koji bi trebali da regulišu određenu ozbiljniju sadržinu svih ovih ključnih problema koji opterećuju našu državu. Kada pogledamo tih sedamdesetak zakona, i u okviru tih sedamdesetak zakona možemo da nađemo da je veliki broj onih koji se tiču čisto nekih pravno-tehničkih izmena i dopuna i koje suštinski ne reformišu pravni sistem, odnosno ne donose neke novine koje su i te kako potrebne. Faktički, možemo da zaključimo da je ova vlast u pogledu zakonodavne aktivnosti podbacila. Došli smo u tu situaciju da možemo da cenimo učinak ove vlade kao nezadovoljavajući učinak, jer je skoro duplo manje donetih zakona od onog broja zakona koji su povučeni iz procedure.
Kada govorimo o sprovođenju zakona, šta možemo da konstatujemo? Očigledno da tu postoji neka disharmonija između onoga što se zaista želelo promeniti i šta se zaista želi primenjivati. Jer, da to nije slučaj, ne bi se desilo to da se podzakonski akti nekako ne donose blagovremeno. Šta više, prolongiraju se ti podzakonski akti, koji bi u stvari trebali da omoguće sprovođenje zakona. Najčešće zbog toga određeni konkretni zakoni ne mogu da se primenjuju i ostaju mrtvo slovo na papiru, bez obzira koliko oni dobri bili. To je inače jedan konstantan problem koji je bio karakterističan i za prethodnu Vladu i samo se u stvari nastavlja sa jednom lošom praksom.
Tu bih oko tih sprovođenja zakona napomenula i slučaj Zakona o javnim preduzećima. Konkretno bih povezala to i sa javnim preduzećem "Službeni glasnik". Naime, za direktora ovog javnog preduzeća postavljeno je lice gospodin Ljušić, nekoliko dana pre početka primene Zakona o javnim preduzećima, koji predviđa u stvari postojanje i određene procedure koja bi, kada se radi o direktorima javnih preduzeća takvog značaja, i te kako vodilo računa ko se može uopšte kandidovati, ko može da uđe u uži izbor i ko može biti biran za direktora. Dakle, tu se već pojavila jedna situacija koja je prosto apsurdna, a radi se o tako značajnom javnom preduzeću kao što je Republički javni glasnik i prosto je neshvatljivo da se na prvom koraku, kada se govori o objavljivanju zakona i drugih opštih akata, pravi takva jedna greška kojom se u stvari ugrožava neki integritet "Službenog glasnika".
Ovde bih posebno napomenula da je interesantno to kako kada se ti zakoni primenjuju nekako dolazi do selektivne primene zakona, odnosno ne vodi se često računa kakve će posledice taj zakon proizvesti. Dobar primer za to je Zakon o amnestiji, koji je usvojen u ovom parlamentu i koji je proizveo takvu situaciju da je jako veliki broj osuđenih lica nasilnika pušten pre vremena na slobodu. Onda se dešava to da huligani napadnu u inostranstvu lidera opozicione stranke, Čedomira Jovanovića. To su huligani koji su bili amnestirani. Jedan od njih je imao čak 19 krivičnih prijava za 31 krivično delo. Pri tome, ministar pravde nije našao za shodno da reaguje povodom tog slučaja, a obrazlagao je ovde Zakon o amnestiji i toliko je pohvalno govorio o tom zakonu, preporučivši ga poslanicima da ga usvoje. Sada kada se desi takav jedan nemili slučaj, da jedan od tih amnestiranih čini tako težak oblik krivičnog dela, ministar se jednostavno ne oglašava.
Drugi jedan događaj koji je takođe jako karakterističan za problematiku sprovođenja zakona, odnosno za adekvatne reakcije nadležnih organa, pa i Ministarstva pravde, to je ono što se desilo prošle nedelje na jednom mitingu, gde su određene vladike držale opelo živim ljudima, a ti živi ljudi su poslanici i ministri u aktuelnoj Vladi Republike Srbije.
Dozvolite, poštovano predsedništvo i gospodine Đurđeviću, da vam skrenem pažnju da se ovde radi o veoma ozbiljnom krivičnom delu na koje se nije adekvatno reagovalo i mi nismo čuli jasnu i konkretnu osudu od strane Ministarstva pravde i državne uprave a oni su i te kako bili u obavezi da se izjasne o tome. S obzirom da su bili predlagači, obrazlagali su, konkretno, ministar pravde je obrazlagao određene izmene i Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, a vrlo dobro je upoznat da tužioci jesu samostalni u radu ali nisu nezavisni. Prosto, to je deo njihove nadležnosti da se oglase ukoliko se ugrožava ustavni poredak ove države i bezbednost, a pogotovo bezbednost ministara i poslanika.
Dakle, to je sve u korpusu ove teme objavljivanja zakona i drugih propisa. Zato ne možemo nikada da posmatramo na jedan uzak način bilo koji zakon koji stigne u ovaj parlament, nego moramo da ga stavimo u kontekst svega onoga što se dešava u državi i u društvu, a čini mi se da je taj kontekst i te kako problematičan. Iz tog razloga, kada se pojave ovakvi predlozi zakona, onda mi na te predloge zakona se izjašnjavamo na pozitivan način a pri tom taj kontekst koji je tako problematičan možemo samo da kritikujemo i da dovodimo u pitanje način, brzinu reagovanja i u stvari pravu volju da se problemima izađe u susret a ne samo da se reaguje kada ti problemi nastanu.
Nikako ne možemo da izgubimo iz vida na koji način je ministar pravde odlučio da protestvuje protiv određenih haških presuda. Nikako ne možemo da zaboravimo njegov odnos prema haškim optuženicima odnosno osuđenicima, pa je tim pre problem ukoliko se ministar pri tom ne izjasni o takvim aktima terorizma i huškanja i podstrekavanja vršenja određenih krivičnih dela.

Gospođo Popović, samo da vas upozorim, dakle, ministar Selaković nije tema ovog današnjeg dnevnog reda. Znači, predlozi zakonskih akata koje razmatramo svakako ne spadaju u ono o čemu vi diskutujete. Dakle, pažljivo sam vas slušao i pustio da jedan deo diskusije povežete sa tim, ali sada kada ste prešli jednu finu granicu, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.

Hvala vam, gospodine predsedniče.
Ne bih se složila sa vama da to nije tema ove rasprave. Jeste tema ove rasprave jer se radi o zakonima a ministar pravde je zaista trebao danas da se pojavi i da se izjasni i o ovom predlogu zakona koji danas predstavlja i brani gospodin Đurđević, a i da se izjasni o određenim svojim pristupima, određenoj politici njegovog ministarstva i njega lično o dešavanjima u Srbiji, o dešavanjima koja se nešto ubrzavaju i to u negativnom smislu. Hvala vam lepo.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Milica Radović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine Đurđeviću, meni je drago što ste vi danas ovde jer vas lično cenim i imala sam priliku sa vama mnogo puta do sada da radim ali mi je žao što danas nije gospodin Selaković jer bih imala priliku da ga pitam mnogo toga što nam u poslednje vreme nije jasno. S tim u vezi, moj govor danas će biti nešto drugačiji od onog što sam planirala.
Ako se ne varam, mi danas raspravljamo za samo par meseci treći put o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Situacija koju danas imamo u zemlji je takva da na jednoj adresi u Ustaničkoj ulici u Beogradu važi jedan Zakonik o krivičnom postupku, u Palati pravde važi drugi Zakonik o krivičnom postupku, a u biti se radi o potpuno dva različita teksta zakonika. Mi smo nedavno ovde u Skupštini odložili primenu Zakonika o krivičnom postupku na 1. oktobar 2013. godine, a da smo morali, to je moje mišljenje i mišljenje moje poslaničke grupe, da tada raspravljamo o jednom kompletno novom tekstu Zakonika o krivičnom postupku koji je u krajnjem slučaju i Ministarstvo pravde spremilo i koje postoji kao gotov tekst koji smo imali priliku na sajtu Ministarstva pravde da vidimo u formi nacrta i koji u krajnjem slučaju kud i kamo je bolji zakonski tekst od ovog zakonika čiju primenu smo odložili nedavno.
Sada, mi danas raspravljamo o jednom zakoniku, tačnije, ponovo parcijalnoj izmeni Zakonika o krivičnom postupku, tačnije, samo o jednom članu Zakonika o krivičnom postupku koga je podnela poslanička grupa SPO i DHSS. Ne bih htela da prosto budem pogrešno shvaćena, radi se o jednoj dobroj izmeni koju ćemo mi podržati ali moram da kažem da zaista ne mogu da nađem ni jedno racionalno opravdanje, objašnjenje, argument zbog čega ovu intervenciju Ministarstvo pravde s obzirom da smo već imali nekoliko zakona odnosno promena Zakona o krivičnom postupku, nije uvrstilo u neku od tih zakonskih predloga ranije. To bi prosto bilo racionalno, ne samo u finansijskom smislu nego bi bilo racionalno jer ne bi danas gubili vreme na nešto što je trebalo da predstavlja sastavni deo zakonskog rešenja o kome smo već ranije raspravljali.
Meni se čini da Ministarstvo pravde nema ni jasan plan, nema ni jasnu strategiju šta treba da radi sa Zakonikom o krivičnom postupku i činjenica da mi danas raspravljamo o ovoj parcijalnoj promeni ovog zakonika je najbolji dokaz za to. Naravno, ovim predlogom koji je podnela poslanička grupa SPO i DHSS se precizira ko ne može da bude osuđeni saradnik i kao što sam rekla, jako je dobro precizirano jer zakon ovako kako danas glasi zaista može da izazove određene štetne posledice raznoraznim slobodnim a mogla bih u isto vreme da kažem – i pogrešnim tumačenjima onih koji su nadležni za primenu tog zakona.
Naravno, ovim tekstom se precizira da osuđeni saradnik ne može da bude lice, znači, osuđeni organizator kriminalne grupe niti lice koje je pravosnažno osuđeno na kaznu zatvora od 40 godina. U krivično-procesnom pravu osuđeni saradnici ili okrivljeni saradnici imaju jako važnu ulogu, prvenstveno u pogledu toga što omogućavaju efikasnije vođenje krivičnog postupka, ne samo za krivična dela već i za krivična dela iz klasičnog kriminala, ratnih zločina itd.
Kada se govori o nagodbi, o krivici, onda princip efikasnosti vođenja krivičnog postupka ne bi smeo da zanemari ili čak da potisne princip pravičnosti. U tom smislu, ovu intervenciju koju su podnele moje kolege, smatram zaista vrlo važnom jer ona na ovaj način takvu jednu mogućnost i otklanja. S druge strane, postavlja se pitanje da li bi pravda bila zadovoljena da lice koje je osuđeno na maksimalnu kaznu zatvora, recimo 40 godina za višestruko svirepo ubistvo, ubistvo deteta ili za bilo koje drugo teško krivično delo, da li bi pravda bila zadovoljena da se to lice nakon nekog određenog vremena nađe na slobodi, samo zato što je samo odlučilo da sarađuje sa tužilaštvom? Mislim da u tom slučaju ne bi mogli da govorimo o bilo kakvoj pravdi i o zadovoljenju pravde. U tom smislu smatram ovu odredbu vrlo značajnom.
Krivično-procesno pravo je poslednjih godina, da kažem u poslednjoj deceniji, često menjano. Zakonsko rešenje koje je važilo do 2009. godine a koje se odnosilo na svedoka saradnika je predviđalo čak i mogućnost da tužilac odustane od krivičnog gonjenja i zaista, to je rešenje koje se retko gde nalazi u modernim evropskim zakonodavstvima. Tada oštećeni, u toj situaciji, nije imao čak pravo ni da traži naknadu štete od države, a država nije mogla da oduzme imovinsku korist koju je okrivljeno lice steklo izvršenjem krivičnog dela.
Kao što sam rekla, ovako blagonaklon odnos prema okrivljenima, teško da možemo da nađemo negde u nekom modernom evropskom krivično-procesnom zakonodavstvu. U Nemačkoj postoji Institut krunskih svedoka, ali u toj situaciji se tom okrivljenom kazna mogla umanjiti, ali se nikako nije moglo desiti da lice bude oslobođeno od krivičnog gonjenja, ili da bude oslobođeno od kazni.
Sa druge strane, to zakonsko rešenje je kasnije promenjeno zakonom iz 2009. godine, gde je rečeno da se lice uvek oglašava krivim, znači ne može više da bude nevin kao što je u prethodnom zakonskom rešenju važilo i tada je oštećeni mogao da uputi zahtev za naknadu štete državi, a država je mogla da oduzme imovinsku korist koja je stečena izvršenjem krivičnog dela.
Sa druge strane, 2011. godine, kada smo izvršili ponovo promenu krivičnog zakonodavstva je vraćeno na ranije rešenje, vraćeno je rešenje koje smo imali faktički do pre 2009. godine, da je tužilac mogao da odustane od krivičnog gonjenja ukoliko, naravno, okrivljeni da neki kooperativan iskaz.
Zakonik o krivičnom postupku, po mom najdubljem uverenju, je potpuno pogrešno koncepcijski izmenjen, iz prostog razloga što on sada sadrži niz loših, niz nelogičnih i čak protivustavnih odredbi. Zbog toga naše, možda dosadno insistiranje na tome da je neophodno da se novi tekst Zakonika o krivičnom postupku nađe na dnevnom redu Skupštine.
Njegova najznačajnija loša karakteristika je, što se iz krivičnog postupka potpuno eliminiše načelo istine, bez koje sud faktički ne može da postoji. Istina je oduvek bila nerazdvojno povezana sa sudom, a sada imamo situaciju da je ona apsolutno eliminisana iz krivičnog postupka.
Dalje, tim rešenjem se ne nanosi samo šteta građanima, već se nanosi šteta državi i volela bih, s obzirom da još uvek taj zakonski predlog, on je stupio na snagu, ali se ne primenjuje, da ne dođemo u situaciju da se suočimo sa štetnim posledicama koje može da izazove.
Naravno, njegova druga, jako loša karakteristika je ta, što je na vrlo loš način definisao proceduru vođenja tužilačke istrage. Mi, kao stranka, nismo protiv vođenja tužilačke istrage, ali smatramo da ona mora da bude mnogo jasnije definisana. Ovako, kako je predviđeno je, otprilike od tužioca se očekuje da on bude nepristrasan, da bude objektivan prilikom vođenja krivičnog postupka, a ako pogledate njegovu ustavnu definiciju, onda je to nemoguće. Nemoguće je iz razloga što tužilac po Ustavu je potčinjen izvršnoj vlasti. On, kao što je koleginica Popović rekla, nije nezavistan, ali je samostalan organ. U tom smislu ne možemo od njega da očekujemo da bude nepristrasan i objektivan u tužilačkoj istrazi, kada je to u potpunoj suprotnosti sa njegovim ustavno-pravnim položajem.
Naravno, ovo su samo neke najkrupnije zamerke ZKP o kojima ćemo, nadam se, imati prilike mnogo više da govorimo kada nov tekst Zakonika dođe na dnevni red. Mi ćemo glasati, kao što sam rekla, za ovu izmenu Zakonika o krivičnom postupku, zato što smatramo da ona zaista precizira na jedan bolji način član koji je predviđen sada u Zakoniku, ali u isto vreme izražavamo jedno svoje negodovanje zbog odsustva svake vrste strategije i svake vrste vizije kada je u pitanju Ministarstvo pravde, jer Ministarstvo pravde, rekla bih, danas nema baš najjasniju viziju šta treba da radi sa Zakonikom o krivičnom postupku, jer za jednu modernu demokratsku državu, ako mi možemo tako da se nazovemo, nije prihvatljivo da svaka dva meseca raspravljamo o parcijalnim izmenama Zakonika o krivičnom postupku.
Kada je u pitanju ovaj drugi zakon, to je Zakon o objavljivanju Zakona i drugih propisa i akata, i lično smatram da je on morao u nekim odredbama da pretrpi pravno-tehničku redakciju, pa tek onda da bude upućen u skupštinsku proceduru. Kada to govorim, mislim prvenstveno na to da on sadrži određene kategorije koje Ustav prepoznaje čitajući zakon i zaista, nisam mogla u trenutku da shvatim šta je to ustavni amandman, a onda sam tek kasnije shvatila da je predlagač mislio akt o promeni Ustava, a međunarodni sporazum takođe Ustav ne spominje, on spominje međunarodni ugovor i iz tih razloga koji možda na prvi pogled deluju da su tehničkog karaktera, mislim da je njihova važnost mnogo drugačija, da prevazilazi tehnički smisao i da je neophodno izmeniti do njegovog usvajanja ove tačke.
Rekla bih još nešto što možda nije direktno vezano sa ovim zakonom, ali se odnosi na objavljivanje zakona uopšte.
U našoj domaćoj zakonodavnoj praksi je rasprostranjeno, uzelo je maha činjenica da mi kada donosimo zakone, mi predviđamo jedan rok za stupanje zakona na snagu, a drugi rok za njegovu primenu. Mislim da je to rešenje koje nije u skladu sa Ustavom, jer Ustav takva rešenja prosto ne poznaje. Ovo nije moje mišljenje, ja sam o ovome čitala kod mnogih pravnih teoretičara i pozvala bih se na prof. Grubača koji smatra da ta dva momenta, momenat stupanja na snagu zakona i momenat otpočinjanja njegove primene ne bi smelo da se odvajaju.
Ne bi smelo da postoji u pravnom životu određeni zakon ili određeni propis, a da pri tom on nije stupio na snagu, ali da se ne primenjuje.
Sada mi pada na pamet Zakonik o krivičnom postupku.
Zakonik o krivičnom postupku, ponovo se vraćam na prethodno izlaganje, mi smo usvojili, on je stupio na snagu, ali se ne primenjuje.
Znači, njegovu primenu smo nekoliko puta do sada odlagali i imamo za ključnu posledicu to da na dve adrese u Beogradu konkretno važe dva različita Zakonika o krivičnom postupku, što apsolutno smatram neprihvatljivim.
Neću više da dužim, mišljenja sam da naša zakonodavna aktivnost treba mnogo više da uvažava struku, a mnogo manje politiku, jer najbolji dokaz šta se dešava sa pravom kada politika nadgleda i reforma pravosuđa.
Nadam se da ćemo svi zajedno smoći snage, jer vreme izmiče, već je godinu dana, imamo izabranog ministra pravde, a još uvek nismo krenuli u otklanjanje ni jedne greške koja je proizvedena ili koja je načinjena u reformi pravosuđa.
Nadam se da će prilikom otklanjanja tih grešaka koje su proizvedene u reformi pravosuđa, mnogo veću ulogu ili glavnu ulogu imati stručnjaci, mislim na sudije i tužioce, advokate, a manje političari, jer bi to značilo da faktički nastavljamo put srljanja iz greške u grešku, što u ovom trenutku, a nadam se i nikada nikome ne bi trebalo da bude cilj. Hvala.

Da li još neko od predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.

Gospodine predsedniče, gospodine direktore Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, poštovane koleginice i kolege, narodni poslanici, poslanička grupa DS će u danu za glasanje podržati oba predloga zakona i Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakonika o krivičnom postupku, koji je predložila grupa poslanika SPO-DHSS, kao i Predlog zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata.
Činjenica je da možda postoji određena potreba da se malim amandmanskim intervencijama od strane odbora, donekle tekstovi doteraju, ali moram da kažem da i jedan i drugi predlog zakona je na fonu onoga zašta se zalaže DS.
Činjenica je da principi dobre zakonodavne politike podrazumevaju obezbeđivanje potpune pravne sigurnosti i zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda, puno poštovanje hijerarhije i međusobne usklađenosti propisa, obezbeđivanje potpune transparentnosti i otvorenosti tokom celokupnog zakonodavnog procesa, pa između ostalog i poboljšanje uopšte postupka.
Znači, objavljivanje zakona i drugih propisa i akata i omogućavanja što širem krugu ljudi da budu upoznati sa zakonskim rešenjima, sa važećim zakonskim rešenjima i sa određenim bazama podataka koji su povezani sa donetim propisima i aktima i eventualno sprovođenjem tih propisa i akata.
Činjenica je da jedna velika grupa poslanika od 25 poslanika, koji su svi članovi Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo ili su zamenici članova Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, došli su zajednički do radnog teksta Rezolucije o zakonodavnoj politici, koju očekujemo da u nekom relativno kratkom periodu bude razmatrana i ovde na plenarnoj sednici.
Činjenica je da upravo ti, mogu reći, najpozvaniji među nama, koji se bave upravo ovim poslovima, znači, s jedne strane usaglašenosti propisa sa Ustavom, a sa druge strane koji se bave analizom zakonodavne politike, su između ostalog kao potrebu ukazali da u zakonodavnom postupku treba da se poštuju između ostalog i sledeća načela, to su načelo pojednostavljenje, koje podrazumeva jednostavne procedure uz mogućnost korišćenja savremenih instrumenata, bez nepotrebnih opterećenja, kodifikaciju pojedinačnih oblasti i pripremu prečišćenih tekstova, sprečavanje, izmena i dopuna jednog propisa drugim, kao i odlaganje primene propisa koji je već stupio na snagu, bez opravdanih razloga.
S druge strane, poštovanje načela pristupačnosti, koje zahteva od nadležnih organa da obezbedi upoznavanje javnosti, s novim propisima u raznim rokovima za primenu, koji samo izuzetno mogu biti kraći od rokova propisanih Ustavom, te da obezbede besplatan pristup ažuriranim i jednostavnim bazama važećih propisa. Tu je podvučeno, znači, pitanje usvajanja i objavljivanja zakona i drugih propisa i dostupnost, i izradu prečišćenih tekstova.
Činjenica je da ovaj Predlog rezolucije u zakonodavnoj politici, podnet i predat u proceduru u Narodnoj skupštini, 8. marta 2013. godine, i očigledno je da sam Predlog zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata, korespondira dobro sa ovim Predlogom rezolucije u zakonodavnoj politici, koja treba da unapredi uopšte zakonodavnu politiku u našoj zemlji i koja treba da bude putokaz svim učesnicima u zakonodavnom procesu, da upravo naši zakoni budu što bolji i što bolje da se primenjuju.
Činjenica je da se ovim zakonom, praktično, bliže razrađuje odredba Ustava, odredba člana 196. Ustava Republike Srbije, koji definiše objavljivanje zakona i drugih opštih akta. Ono što je novo i ono što je dobro, to je da upravo zbog toga što je došlo do unapređenja savremenih informacionih tehnologija i elektronskih sredstava komunikacije, upravo je to novi momenat koji nije bio prisutan kada je prošli propis donošen. To je dobro, jer postoji mogućnost da sada adekvatnim povezivanjem, praktično pritiskom na dugme na bilo kom kompjuteru, svako onaj kome može da bude dostupna baza podataka, može odmah promptno da se informiše o tome šta sada trenutno važi.
Smatram da ima prostora za amandmansko popravljanje ovog zakona i to pre svega u pogledu člana 29. Predloga zakona, u pogledu pristupa propisima i drugim aktima, s jedne strane, pristup propisima i drugim aktima, ono što se objavljuje u "Službenom glasniku", znači, to će biti dostupno svima.
Međutim, mislim da je korisno da se pristup bazi koja sadrži sudsku praksu, da treba omogućiti još jednom broju subjekta. E, tu možemo da diskutujemo o tome kome sve treba da bude dostupna ta baza.
Lično smatram da treba omogućiti da što većem krugu subjekata bude dostupna ta baza. Smatram da svakako treba da bude dostupno sudovima, javnim tužilaštvima, Republičkom javnom pravobranilaštvu i Pravosudnoj akademiji. Smatram da ta baza treba da bude dostupna i svim drugim pravobranilaštvima na drugim nivoima vlasti, jer nema opravdanja da nešto bude dostupno Republičkom javnom pravobranilaštvu, a da ne bude dostupno i javnim pravobraniocima, koji štite interese lokalnih sredina, ili da kažem drugih nivoa vlasti. U tom smislu treba razmisliti o tom proširenju.
Zatim, ne samo Pravosudne akademije, nego i svima onima koji se trude da obrazuju kadrove. Znači, ukoliko se sada ovog trenutka dogovorimo šta, kome treba da bude pristup bazi pristupačan bez naknade, smatram da treba omogućiti i drugim institucijama koje se bave pružanjem pravne pomoći, gde se praktično štite interesi građana.
Da li Zaštitnik građana treba da ima besplatan pristup bazi koja sadrži sudsku praksu? Da li Poverenik za zaštitu ravnopravnosti treba da ima besplatan pristup? Sve su to na neki način, ne državne institucije, to su institucije svih građana Srbije. U tom smislu smatram, da treba naći način finansiranja, održavanja sistema i te baze podataka.
Zašto na primer, oni koji se bave pružanjem pravne pomoći, stručno, profesionalno, koji za to već izdvajaju ne mala sredstva državi, da li je opravdano da se i njima omogući pristup ovoj bazi, a ne da se danas-sutra licitira, ko će jeftinije, neku bazu koja nije kompletna ponuditi na tržištu i lobirati kod ovog i onog, koje će svakako manje biti potpune nego centralna baza na državnom nivou?
Znači, zalažem se za to, da iz budžeta bude sve pokriveno, a svako ko ima volju da se upozna sa sudskom praksom, pa bolje da svi budemo dobro informisani. Znači, ne samo advokati, nego i svaki građanin koji je pravno pismen, da može u to da uđe. Zašto da nema informaciju o tome kakva je pravna praksa? U tom smislu, smatram da nas čeka zadatak na Odboru za pravosuđe, da razmotrimo mogućnost podnošenja amandmana te vrste.
S druge strane, smatram da do prelaska na razmatranje amandmana, treba da izvršimo procenu kada će se faktički završiti ova sednica, odnosno kada će biti glasanje. Eventualno, ukoliko ocenimo da ćemo se mnogo približiti 1. junu 2013. godine, i u tom delu Odbor može da podnese amandman da samo stupanje na snagu bude 1. jula 2013. godine, da ne bi došlo tu do preklapanja, to govorim više ovako pravno-tehnički da je korisno i o tome razmisliti, znači, i uskladiti te datume.
Inače, pozdravio bih to, gospodine Đorđeviću, što je u članu 39. upotrebljen termin "ovaj zakon stupa na snagu" i nadam se da ukoliko budemo upotrebljavali nadalje termine "stupa na snagu", a ne "primenjuje se" i ukoliko tu bude jednoobrazna praksa, nećemo dolaziti u situaciju da kada stranci dođu u Srbiju pitaju – a šta nam to znači "primenjuje se", a šta nam to znači "stupa na snagu", zar to nije isti pojam? Upravo zbog toga, hoću da ukažem na sve nedorečenosti, ali na sve dobre stvari, koje su se pojavile u Predlogu zakona.
U svakom slučaju, apelujem na sve vas da do trenutka, pre svega, početka razmatranja zakona po amandmanima, da na resornom Odboru pokušamo da doradimo član 29. Predloga zakona i da izađemo sa predlogom koji će stvarno omogućiti transparentnost i jasnost svakog propisa i dostupnost svakog propisa svakom pojedincu u državni, a naročito onima koji se profesionalno bave zaštitom interesa građana ili istine, znači, da proširimo krug subjekata. Time smatram da ćemo doprineti ukupnoj pravnoj sigurnosti. U svakom slučaju, poslanička grupa DS podržava oba Predloga zakona. Hvala.