Hvala.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo malo prilike da se i ova rasprava učini zanimljivijom. Prosto, kada imate oponenta onima koji predlažu neku odluku ili propis, onda je to svakako zanimljivije.
Ovde se postavlja jedno osnovno pitanje – da li je trebalo ili nije trebalo predložiti ovakvu rezoluciju? Pokušaću to sa dve strane da osvetlim. Sa jedne strane, čisto sadržinske, kada je reč o ovom tekstu, gde postoji niz proklamovanih ciljeva, niz proklamovanih načela i nekoliko uputstava koje ova rezolucija daje, a sve u cilju unapređenja zakonodavnog procesa, ako gro ovih rečenica i članova pogledamo i gledamo ih izolovano, svaku za sebe, objektivno govoreći – teško je ne složiti se sa mnogim od ovih stavova. Jer, oni su u većini ovog teksta opšteg karaktera i praktično nespornog karaktera.
Upravo polazeći od te činjenice da su mnoge od ovih konstatacija, želja, ciljeva ili načela koji su ovde dati nespornog karaktera i da su čak podrazumevajuće u parlamentarnom demokratskom poretku koji želi da razvija svoju zakonodavnu aktivnost, onda se čak postavlja pitanje – a šta je motor, šta je energija koja će da gura sve ove aktivnosti i pospešuje zakonodavnu delatnost? Da li je to Rezolucija Narodne skupštine? Zašto to pitam? Zato što nije sporno da postoje uočeni nedostaci u zakonodavnom procesu, da postoji izvestan haos i u načinu primene propisa i u regulativi, u načinu donošenja.
Postavlja se pitanje – šta je sada taj momenat, taj trenutak od koga ćemo mi to sve popraviti i zbog čega će to sve kod nas biti bolje? Da li je to Rezolucija Narodne skupštine? Ja izražavam vrlo otvorenu sumnju da je to tako. Jer, ako je do sada nešto bilo problematično u ovoj sferi, ne vidim nijednog osnova zbog čega bi to sada, na osnovu donošenja ovakvog teksta, zašto bi se to odjednom sve jako popravilo?
Druga stvar koja ovde izaziva podozrenje, barem što se tiče poslanika DSS i jednog dela javnosti koji će se, nadam se, vremenom mnogo jače artikulisati, jer do sada to nije bio zadatak političke elite u Srbiji da uopšte traga za artikulacijom tog drugog mišljenja, barem kada je reč o EU ili odnosu Srbije prema EU, to je taj drugi deo teksta koji praktično, kako mi to vidimo, predstavlja i motivacioni faktor donošenja ove rezolucije. On predstavlja njegov glavni motiv, a to je da se potvrdi privrženost evrointegracijama i da se zakonodavni proces praktično obavlja u znaku evrointegracija i da se istakne potreba za ujednačavanjem sistema odnosno harmonizacijom propisa naše države sa propisima ili, kako se ovde kaže, pravnim standardima EU.
Zašto je to problematično? Prosto zbog toga što ovo nije stav o potrebi harmonizacije propisa sa EU radi boljeg života ili bolje ekonomske saradnje sa EU, nego je deo one iste permanentne, uvek ponavljane priče o integracijama za sebe, kao političkom procesu u kome sve mora biti uniformno i sve mora biti preslikano iz onog paketa koji EU daje, počevši još od uslova iz Kopenhagena iz 1993. godine, pa do danas, zaboravljajući pri tom da su uslovi iz Kopenhagena, što se tiče Srbije, davno prevaziđeni. Ne zbog toga što smo mi ispunili uslove iz Kopenhagena, nego zbog toga što postoje viši uslovi, i formalni i neformalni, od kopenhagenskih uslova za Srbiju da bi uopšte postala članica EU.
U cilju dobijanja datuma za nastavak pregovora i uopšte za početak pregovora sa EU o mogućem članstvu, vidite da je bilo neophodno, barem je to tako tumačila aktuelna vlast, da se zaključi Briselski sporazum koji praktično negira državnost Srbije na delu svoje teritorije. Naravno, sada ide implementacija i posle toga ide sijaset drugih neformalnih kontrola tog procesa koji praktično i direktno utiču na status same države Srbije.
To je nov odnos, to je potpuno novi kvalitet odnosa sa EU koji mi imamo u proteklih nekoliko godina, koji je ovaj put i formalizovan od strane EU, koji, po nama, članstvo Srbije u EU čini nemogućom misijom ili mogućom misijom pod uslovom da se Srbija odrekne sama sebe. To je, dakle, sada već jedno formalno okruženje u kome mi delujemo.
Šta je onda naš cilj? Šta treba da bude naš cilj u zakonodavnoj politici? Naš cilj treba da bude zaista unapređenje zakonodavne politike i zaista unapređenje u skladu sa mnogim od ovih načela koja se ovde pominju. Ali, kada je reč o sinhronizaciji odnosa, kako ova rezolucija kaže u jednoj od svojih odredaba, da se: "planira i koordinira i konsultuje javnost i da se analiziraju efekti propisa u zakonodavnom procesu i da se usklade sa pravnim tekovinama EU", umesto: "usklađivanja sa pravnim tekovinama EU", mnogo je bolje preuzeti tekovine evropskih zakonodavstava koje daju ozbiljne i dobre rezultate u svom okruženju. Mnogo je bolje primeniti dobra iskustva, harmonizovati onaj deo zakonodavstva Srbije čak i sa zakonodavstvom EU ukoliko će to u perspektivi pomoći Srbiji da izabere dobre puteve i moguće načine saradnje, u obostranom interesu sa tom istom EU kao nečlan, kao neko ko je izvan EU, da bi se otvorila maksimalna sloboda za Srbiju da može na jedan neometan i krajnje slobodan način da sarađuje sa svima i da se opredeljuje u toj saradnji prema elementima striktne ekonomske korisnosti za Srbiju, bez ikakvih unapred zadatih okvira, pretočenih u norme, kroz pregovore i bez potrebe da plaća političku cenu ili cenu sopstvene državnosti za formalno učlanjenje u jednu organizaciju.
Da li je moguće ovo o čemu govorim? Da li se o tome raspravlja u Srbiji? Ne. Da li mi iz DSS pokušavamo da postavimo to kao temu za raspravu? Da. Ali očigledno zbog enormnog pritiska bez uspeha. Ovde se ne svodi pitanje na to da li smo "za" ili "protiv" EU, nego da li smo "za" ili "protiv" Srbije, sopstvene države. Posle toga ćemo videti kako se stvari dalje razvijaju.
Hajdemo sada na sam tekst Rezolucije. Ovo jeste bila prilika, jedna od retkih prilika da narodni poslanici podnose predlog akta i mi to, u svakom slučaju, uvek pozdravljamo. Previše dokumenata ima koji se usvajaju u Narodnoj skupštini, previše predloga zakona koji potiču od Vlade. Znam da je to ustaljena i ustavna, normalna procedura, ali neku vrstu inicijative treba i narodni poslanici da pokažu. U tom smislu, smatramo da je ovo krajnji i najveći domet ovog predloga, nažalost.
Što se tiče drugih stvari, ukazaću na izvesne logičke nedostatke ovog teksta ili neku vrstu suvišnosti ovog teksta, koje, prosto, ne može a da ne zapadne za oko i žao mi je što se ovim konfrontiranim do sada izrečenim pohvalama, ali to mora biti rečeno.
U prvom delu same rezolucije, preskačući uvodne norme, govori se da su ciljevi zakonodavne politike, između ostalog, jačanje vladavine prava. Hajde da odmah to prokomentarišemo. Vladavina prava je u Srbiji ustavna kategorija i obaveza jačanja vladavine prava je na ovom domu, na izvršnim organima vlasti i na sudovima. Dakle, to je nesporna činjenica. To je nesporan momenat. Da li je potrebno doneti rezoluciju Narodne skupštine da bi istakli kako nam je cilj jačanje vladavine prava?
Dalje. Jedan od sledećih ciljeva je obezbeđivanje potpune pravne sigurnosti, zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda. Slažem se, treba dodati i manjinska prava. Ali da li je način da idemo u puno obezbeđivanje potpune pravne sigurnosti, zaštite ljudskih i manjinskih prava, donošenje rezolucije Narodne skupštine o tome, ili to treba da bude nesporan ustavni cilj delovanja državnih organa, uključujući i zakonodavno telo?
Idemo dalje. Kaže – dosledno poštovanje principa podele vlasti. Ma nemojte. Pa ako to ne budemo radili, mi radimo onda protiv Ustava Republike Srbije, koji vrlo jasno postavlja principe podele vlasti u parlamentarnom sistemu, koji ima jedan svoj mekši oblik zbog toga što se predsednik Republike bira neposredno od strane građana, ali je to kompenzovano relativno malim ovlašćenjima predsednika Republike. To su jasne stvari. Zašto rezolucija, posebna rezolucija Narodne skupštine o tome?
Dalje. Kaže - obezbeđivanje potpune usklađenosti ravnoteže javnih politika, kao i njihovo dosledno sprovođenje. Zaista bih molio, kasnije ako to bude želeo, da mi predstavnik predlagača objasni ovu rečenicu.
Obezbeđivanje stabilnosti i predvidljivosti regulatornih zahteva. Ne vidim šta je tu sporno i ne vidim zašto bi se donela rezolucija o stabilnosti i predvidljivosti regulatornih zahteva. Puno poštovanje hijerarhije i međusobne usklađenosti propisa.
Ma nemojte. Nego je do donošenja ovde rezolucije valjda vladala potpuna neusklađenost i nepoštovanje hijerarhije. Ako čak i jeste, a delimično možda i jeste, pa ćemo sada zbog ove rečenice koja stoji u rezoluciji, koja će se objaviti u "Službenom glasniku", odjednom imati poštovanje hijerarhije propisa i njihovu usklađenost. I tako dalje, da ne trošim sada vreme na ovo.
Idemo na načela. Jedno od zanimljivih načela ovde je načelo neophodnosti, koje kaže – podrazumeva da se propis usvaja samo kada je to neophodno. Kako drugačije? Da li je potrebno doneti rezoluciju Narodne skupštine da bi utvrdili da ćemo usvajati propise onda kada je neophodno, jer smo do sada usvajali samo kada nije neophodno, ili su svi ostali propisi do sada koji su doneti bili potpuno zaludni i izlišni?
Po našem viđenju je sam tekst rezolucije u samoj kontradiktornosti sa ovim načelom. Dakle, ovu rezoluciju nije neophodno usvojiti. U toj rezoluciji se pozivamo na jedno od važnih zakonodavnih načela, načelo neophodnosti. Ako smo iskreni u tome, povucimo tekst rezolucije, zavetujmo se, obavežimo se da ćemo ciljeve koji su ovde proklamovani sprovoditi u realnosti. Ili, nemam pojma na koji drugi način da se ovo uradi. To može biti i deklaracija, ne mora biti rezolucija.
Ako mislite da će ovo vući obaveznu snagu, za aktere političke elite koji su u datom trenutku na vlasti, i u to se varamo. S druge strane, kada većina, koja je očigledno prilično obezbeđena, usvoji ovaj tekst, verujte mi i mi koji pripadamo DSS i građani koji podržavaju našu politiku i oni koji će je u buduće podržavati, nadam se mnogo više nego danas, pratićemo sa pažnjom kako aktuelna vlast i neka vlast ubuduće, ili se i sami obavezujemo da ćemo mi kao buduća vlast, svakako poštovati određena načela koja se ovde javljaju.
Idemo dalje. Načelo delotvornosti kaže – podrazumeva da se propisom rešavaju uočeni problemi. Sjajno. Kaže da je propis primenjiv. To kaže načelo delotvornosti. Pazite, to vrhunsko začelo za koje su bile potrebne konsultacije sa Odirom, OEBS, domaćim stručnjacima, uključivanje svega i svačega i velikim naprezanjem mozgova u Zakonodavnom odboru i Odboru za ustavna pitanja, došlo je do zaključka da ako donosimo propis, on mora da bude primenjiv.
Kako možemo imati nešto protiv toga? Ne možemo. Ne možemo imati ništa protiv toga. Da li moramo da donosimo rezoluciju da bi tako postupali u budućnosti? Ako moramo, onda jadni mi.
Imamo ovde i načelo ekonomičnosti, to je dobro i nije sporno. Načelo srazmernosti kaže – podrazumeva da su opterećenja koja propis donosi, misli se na opterećenja prema građanima, organizacijama, pravnim licima itd, da su ona svrsishodna i opravdana. Znate, u ovom parlamentu postoje poslanici, najčešće iz opozicije, nije važno kojoj političkoj stranci pripadaju, skoro smo imali takve rasprave ovde u Narodnoj skupštini pre nedelju, dve dana, gde smo upravo ukazivali na to kada su bili poreski zakoni u pitanju, da postoje određena opterećenja za građane koja uopšte nisu neophodna, koja nisu svrsishodna i koja nisu opravdana, pa ni pravična. Da li vam je to šta pomoglo? Nije.
Sada ćemo kada usvojimo ovu rezoluciju verovatno doći u situaciju da kada Vlada dostavi zakon Narodnoj skupštini, pa se pojave opterećenja koja nisu svrsishodna, koja nisu opravdana, onda će verovatno Vlada, je li tako, vi tumačite koji ste ovo podneli, imati obavezu prema ovoj rezoluciji da usvoje naše amandmane. Hajde baš da vidimo to čudo, pa da se zaprepastimo.
Imamo dve grupe predloga koji se ovde nalaze, odnosno dve grupe smernica. Jedne govore o tome da treba pravilima urediti, ili razraditi probleme i njihove uzroke određene oblasti, polazne osnove i koncept zakona, pokretanje i tok zakonodavnog procesa, konsultacije, javnu raspravu relevantnih učesnika itd, ali se nigde ne pominje, ni tu ni u prethodnim načelima, načelo raspravnosti.
Javnost, to je u redu. A šta ćemo sa scenom koja se desila prekjuče u Narodnoj skupštini, kada se po ko zna koji put spajaju tačke dnevnog reda koje nisu spojive? Ako bi rezolucija pomogla da se to više ne dešava, u redu. Ali, to ovde niste predvideli. Uopšte. Ovde ne. Reči o tome nema. Zašto? Zato što se ne može oko toga naći kompromis. Lako se može naći kompromis oko toga da se važni zakoni raspravljaju zbrda zdola, na brzinu, da se spajaju nespojive stvari itd. To može i to je u redu.
Kaže ovako – obezbediti usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU, dinamikom koja omogućava ispunjavanje preuzetih obaveza, u skladu sa realnim potrebama i mogućnostima, obezbediti usklađenost sa Ustavom i međusobnu usklađenost. Pazite, za EU smo već rekli. Hoću da se tu razumemo i da to bude potpuno jasno. Nismo mi protiv toga da se pojedini propisi u Srbiji za koje postoji potreba, zbog pretpostavljene ili aktuelne saradnje, pre svega u ekonomskom smislu, sa članicama EU ili sa EU, do neke mere usklade i da se napravi jedna vrsta harmonizacije, jer bez toga u ekonomskom smislu ne možemo sa prvim susednom da funkcionišemo.
Ali, da to bude politički cilj da se upotrebljavaju izrazi kao što su pravne tekovine, da se ovde potpuno na veštački način govori o usklađenost sa Ustavom pri čemu se Ustav krši na razne načine, počev od onih uredbi Vlade o sporazumima od prošle godine, pa do najnovijeg sporazuma Briselskog sporazuma Beograda i Prištine, koje je direktno kršenje Ustava Republike Srbije, a onda neverovatno da se ovde pozivamo na usklađenost sa Ustavom.
Onda na kraju postaje mere šta u tom smislu treba sve učiniti i to je sad izlišno za raspravu, jer ako se zaista usklađenost sa Ustavom postavi kao cilj, onda je naravno jasno da i tu neke mere treba preduzimati, ali te mere crpe svoju snagu iz Ustava i crpe svoju snagu iz političke volje da se Ustav poštuje kao najviši pravni akt jedne države, a ne mogu proisticati iz Rezolucije Narodne skupštine.
Razumem sve napore i potrebu da određeni međunarodne organizacije obave određeni posao, da izađu sa određenim rešenjima, da mi tu budemo vrlo komparativni. Razumem to sve, ali ne razumem potrebu da se na jedan ovakav način evidentne jasne stvari koje bi trebalo da budu naša obaveza iz dana u dan bez ikakvog ovakvog papira na ovakav način po nama omalovažavaju.
Naravno, što se tiče EU, naš stav je tu je decidan i jasan. Mislimo da Srbija mora da ostvaruje jedan drugi kvalitet odnosa sa EU u budućnosti, a da ovaj nekvalitet odnosa, u ovu ucenjivačku politiku, ovaj sled događaja koji ne samo da razara državu Srbiju u smislu njenog integriteta, nego i ekonomiju države Srbije, što će se u najskorije vreme videti, počevši od jednostrane primene SSP, pa videćete i sami ako ikada počnu ovi pregovori i ako se ikada dobije datum kako će oni tek izgledati i šta će se od Srbije zahtevati, pa ćemo videti onda ko je tu bio u pravu.
Najbolje bi bilo da se okrenemo svojim potrebama i interesima i da sa onima sa kojima razgovaramo i sarađujemo razgovaramo na nacionalnim osnovama, a ne na osnovu političkih ubeđenja, političkih floskula, ideoloških principa, nego da to radimo isključivo na osnovu principa korisnosti za ovu državu. Hvala.

Narodni poslanik Predrag Marković.

Nisam očekivao. Mislio sam da ima prethodno prijavljenih.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, iz prethodnih diskusija, ali i iz načina na koji je ova rezolucija pripremljena i došla na sednicu Narodne skupštine potpuno je jasno, sa jedne strane, da postoji očita načelna saglasnost. Čak je neko rekao, mislim gospodin Varga, da je trebalo pre 10 godina doneti ovakvu rezoluciju. Pretpostavljam da je to zbilja lepa metafora koja proističe iz činjenice da toliko toga što se pobraja u Rezoluciji, a što je nesporno, u stvari nije funkcionisalo prethodnih godina, a ne na činjenici da je zaista bilo moguće pre 10 godina… Iz formalnih razloga, kao što znate, nije bilo moguće. Bila je Državna zajednica Srbije i Crne Gore.
No, zašto ovo govorim? Zato što pored ove činjenice koja će rezultirati sasvim izvesno da će sve poslaničke grupe glasati za ovu rezoluciju jer su je i predložili članova Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, rezultira i druga činjenica, a to je ono što smo čuli kod prethodnih diskusija, a to je da se ovakvom rezolucijom samo otkriva šta sve u prethodnom periodu nije funkcionisalo ili, kako je gospođa Bulajić jasno rekla, gde nije bilo znanja i gde nije bilo veštine hotimičko zaobišavši gde nije bilo bolje.
Uvek se uplašim kada vidim da za nešto svi narodni poslanici glasaju jer to onda znači ili da je u pitanju golo načelo i odavanje zaslužene zahvalnosti, a u ovom slučaju kada je ova rezolucija u pitanju već u preambuli možete da pročitate, važno je da je to stavljeno, kome se odaje zahvalnost, kojim institucijama, čijoj međunarodne pomoći, kojim organizacijama, pre svega GIZ, OEBS, a od strane gospodina Mikovića, koga smo ovlastili da bude predlagač, i ja mu se na tome zahvaljujem, pobrojana su i neka od konkretnih imena ljudi koji su pomogli da se ne propusti neko od načela. Ali, to su načela. Moramo da znamo da ova rezolucija i nije više od načela.
Malo se zabrinem kada se podsetimo da postoji praksa pre svega u ovom parlamentu koja je u suprotnosti sa osnovnim načelima ove rezolucije. Čitav niz odredbi Poslovnika… Kada govorimo o ilustraciji, mislim da bi trebalo, to bi bio moralni gest, da ne učestvuju više ni u kakvoj diskusiji ili glasanju za ovakve rezolucije ljudi koji su učestvovali u izradi Poslovnika koji je trenutno na snazi. Time bi se najbolje opredelili prema onome što bi etički bio deo u angažovanju narodnih poslanika.
Konačno, ovog trenutka se krše odredbe ove rezolucije. Prošao sam kroz Malu salu Narodne skupštine pa sam ušao u ovu salu. Tamo se razmatra informacija koju je Ministarstvo kulture, a zakonska je obaveza i čitav niz ministarstava to periodično mora da podnosi, dalo. To su informacije o aktivnostima. Unutra, u toj informaciji piše, ljudi o tome raspravljaju kao da je to ozbiljno, da Ministarstvo kulture nije dobilo odgovor od Ministarstva finansija ko plaća PDV, pa zbog toga uopšte nije dalo sredstva korisnicima, nije ni konkurs raspisalo za najveću mrežu kulturnih ustanova na teritorijama RS. Da li je moguće da očekuju da im Ministarstvo finansija kaže ko plaća PDV?
Skupština to razmatra kao informaciju. Pretpostavljam da će Odbor na kraju, kako to biva, glasati. Ako takve stvari postoje, šta tek reći o čitavom nizu problema na koje je ukazivano kao posledica ove rezolucije. Naravno da ne mogu konkretne mere da budu stavljene u rezoluciju jer je onda to otpočinjanje čitavog niza paranja džempera, kako se kaže, jer ako navedete nekoliko konkretnih mera onda biste došli u situaciju šta sve niste nabrojali i onda se ide, i pomoć je bila velika, da se nađe ona formulacija koja u stvari pokriva mogućnost za takve mere. To nije garancija. Rezolucija nije garancija. Ovo je lak posao.
Znate li kako je Nikola Pašić svojevremeno govorio? Kaže – kada padne slamka u Skupštini, a uverio sam se u to 100 puta, svi poslanici skoče da pomognu da se skloni, a kada padne veliko deblo onda svi pobegnu, a ostanemo samo Laza Paču i ja pa ga nosamo levo desno po Skupštini. Tako je sa svakim velikim problemom.
Nema izveštaja EU u kome se nije konstatovalo da postoji veliki problem sa zakonima koji stižu pod oznakom hitnosti. To je načelo.
Mi, naravno, zbog drugog načela efikasnosti, svejedno koji saziv Skupštine bio u pitanju, potrebe usklađivanja, što unutarnjih, što spoljnih potreba čitavog seta zakona, prihvatamo obrazloženje hitnosti, ali se onda nađemo u situaciji kakva je bila juče i prekjuče, da sa jedne strane imate zakone koji su ušli u proceduru po hitnom postupku, uzgred budi rečeno to su samo izmene zakona. Imate objedinjavanje, i o tome je govoreno, zbog potrebe da se što efikasnije zakoni razmotre, a onda imate nonsens, da većina prisutnih poslanika glasa da se svi ti zakoni, za koje se pre toga glasalo da uđu po hitnom postupku, objedine radi efikasnosti, razmatraju dva puta duže nego budžet Republike Srbije, kada je usvajan u ovom istom sazivu.
Da li takve stvari može da otkloni rezolucija? Naravno da ne može. Čitav niz takvih nepravilnosti, koje se javljaju u dnevnom redu jednog saziva, nije moguće otkloniti, ali postoji jedna vrlo važna stvar. Mi ovakvu rezoluciju moramo da donesemo, zato što moramo periodično, kao kod svakog ozbiljnog posla koji je deo procesa, da povremeno zastanemo, pobrojimo šta sve to radimo i šta sve treba da radimo, šta nam valja činiti, kada je u pitanju pravni sistem, za opstanak. Kao što se u domaćinstvima, ne samo kada se smenjuju generacije, pa neko drugi nasleđuje da rukovodi domaćinstvom, već naprosto, menjaju se uslovi, menja se okolina, pa se periodično sastaju svi delovi domaćinstva i kažu šta nam valja činiti za opstanak. Hoćemo li prvo da orezujemo, hoćemo li prvo da kopamo, hoćemo li prvo da opremamo vinariju, kod najobičnijeg posla, da biste dobili na kraju ono što je načelo, a to je da imate vino za koje kažete da je u njemu istina, mada je u njemu alkohol.
Tako je i kada govorimo o ovakvim rezolucijama, jer mi u stvari moramo da se podsetimo svega što nam valja činiti i zato smo morali, i zahvaljujemo se, da dobijemo pomoć, ogromnu pomoć, kontinuiranu pomoć u nekoliko saziva parlamenata, jer naravno, u situaciji smo da živimo u društvu i to je bila diskusija oko jednog amandmana, da morate da ubacite amandman koji ne kaže – poštuje zakon, nego kaže – poštuje i sprovodi. U Srbiji kad kaže – poštujem, poštujem i idem dalje, kao da je Ustav nešto što se dogovara na keju u Zemunu, pa ispoštujete i idete dalje.
Uzgred, budi rečeno, prvo načelo, prvi stav prvog člana Ustava Republike Srbije nas obavezuje na evropske vrednosti. Obavezuje. Ne isključuje ni jedan državni organ. Da li će to u praksi sprečiti one koji su glasali za taj Ustav, govorim lično, ne partijski, i koji su glasali za rezoluciju koja tome prethodi, Rezoluciju o pridruženju, koju je Narodna skupština Republike Srbije usvojila oktobra 2004. godine, da govore protiv tih vrednosti? Pa, neće, to je njihova politička potreba i ona je legitimna. Postoji problem. Ako ne poštujete član 1. onda se lako dogodi da ne primetite da se ne poštuje ni član 5, a taj član najstrože zabranjuje političkim strankama da neke stvari rade. Da li treba da vam citiram kako glasi taj član?
Okrenite se danas oko sebe. Juče, prekjuče, pre dve godine, pre tri godine i videćete do koje mere je i taj član ugrožen. Dakle, prvi članovi načela Ustava, o tome šta je podela vlasti, o tome šta su obaveze i o tome šta je najstrožije zabranjeno.
Dame i gospodo, ovakve rezolucije, posebno u vremenima, a to je vreme recimo ovog saziva, kada je za godinu dana samo jedan sistemski zakon, ako izuzmemo budžet, dakle stvarno, sistemski, predložen, razmatran i usvojen, iz razumljivih razloga čitavog niza izmena i dopuna, ovakva rezolucija je možda, ako će o njoj diskutovati sem ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, nadam se neće, jer bi to delovalo prilično neozbiljno, ali ako hoće, onda je to trebalo da bude posebna sednica. Videli ste koliko slobodnih dana ima u okviru ovog saziva. Možda bismo na taj način mogli pojedinačno da sva ona načela koja su svima nesporna i koja su ugrađena u ovu rezoluciju, posluže kao osnov za primere kršenja, koja su već uočena, tih načela, zašta nije trebala ova rezolucija. Govorim postojanje načela, ne govorim kršenje, jer su one, naravno, kao što i u preambuli ove rezolucije piše, već predviđena Ustavom, već predviđena čitavim nizom obaveza koje je država Srbija preuzela, već predviđena osnovnim pravnim načelima, koja su nesporna.
Ne govorim, žao mi je što je gospodin Varga izašao, o obrazloženjima. O odlukama Ustavnog suda se ne diskutuje. O obrazloženjima se diskutuje. Postoji jedno objašnjenje uz obrazloženje, koje je simpatično i deluje uverljivo, ali je u stvari pravno neodrživo. To nije ni bio cilj Ustavno suda. On očito u obrazloženju samo nabraja čitav niz utisaka i pravnih pretpostavki, koje su rukovodile u donošenju jednog akta. Stoga, ne može da proizađe, ni na jedan način, dodatna obaveza koja već proizilazi iz činjenice da je pravni sistem u Republici Srbiji jedinstven. To piše u Ustavu. Ne treba nam obrazloženje odluke Ustavnog suda, da bismo u skladu sa tim morali da predlažemo ispravke onih zakona koji tu jedinstvenost krše, ili koji su sa njom u nesaglasju.
Hteo bih da smanjim entuzijazam koji će prividno postojati samo u trenutku glasanja ove rezolucije. Ozbiljan rad svih ljudi, koji su se trudili da pobroje načela, tela i organe koji bi morali da vode računa o zakonodavnoj politici, znači predlaganju, donošenju, sprovođenju zakona, taj entuzijazam će nestati završetkom glasanja. Toga moramo biti svesni, osim, ako se sa mesta na kome sad sedi potpredsednik, sa mesta na kome sedi svako od prisutnih narodnih poslanika, i to ne ovde, gde se šalju češće političke poruke, negoli one koje idu u korist zakonodavne politike, nego baš na odborima, nego baš u pripremi zakona, u pisanju amandmana, u funkcionisanju i organizovanju rada Narodne skupštine, ako se ova načela zanemare.
Čitav niz stvari moramo da preduzmemo da bi ova rezolucija koja je vrsta vapaja i to moramo da kažemo, vapaja nad činjenicom da nekoliko saziva Skupštine u svom radu, da nekoliko mandata različitih vlada, Pokrajinska skupština, rad regulatornih tela zanemaruje u prethodnom periodu osnovne temeljne pretpostavke, na kojima počiva Ustav, zakoni, načela, demokratija u Srbiji.
Ako tu opomenu ne čujemo, potpuno je zaludno što će svi glasati za Rezoluciju. Mnogo je zbog toga važnije da u narednom periodu, ne samo ovaj saziv, već i naredni sazivi, pokušaju da u ova opšta načela koja su pobrojana u rezoluciji upišu ono što im valja činiti. Šta god mislili, kakve god bile političke pretpostavke, to će stvarno značiti ono što sam rekao na početku, naš opstanak. To nam valja činiti za opstanak, a to je ono što sam danas želeo da vam kažem. Hvala svima.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Zahvaljujem se.
Uvaženi predsedavajući, kolege narodni poslanici, posle ovih diskusija koje su prethodile, nameće se jedan zaključak da je zaista ova rezolucija neophodno potrebna. Zaista neophodno potrebna što ona mora da postane, hteli mi ili ne, sastavni deo naše političke i parlamentarne kulture i parlamentarnog života. Bez toga, čini mi se da nije shvaćena suština ove rezolucije, bez obzira koliko je osporava.
Moram da ukažem na značaj rezolucije i sa jednog drugog aspekta. Nije ova rezolucija toliko značajna za nas, koliko je značajna za građane Republike Srbije, koji će upravo kroz ovu rezoluciju u zakonodavnoj politici i upoznavanje sa ciljevima rezolucije biti u mogućnosti da prate, da učestvuju i da kontrolišu rad parlamenta, a samim tim i rad narodnih poslanika. Neka to bude prva poruka i to politička poruka koju poslanička grupa Socijalističke partije Srbije sa današnjeg zasedanja Skupštine Republike Srbije šalje građanima.
Ciljevi koji se žele ostvariti Rezolucijom o zakonodavnoj politici imaju, po mom dubokom uverenju, dva aspekta tumačenja – pravni i politički. Tako ih i treba posmatrati. Sa pravnog aspekta zakonodavna politika se realizuje kroz proceduru koja podrazumeva pravila po kojim se donose zakoni, a sa političkog aspekta političke stranke kroz donošenje zakona šalju političke poruke građanima, sa ciljem pridobijanja javnog mnjenja, ili kako se to pežorativno kaže - simpatija za njihove političke stavove.
Slažem se da je sistematizacija ciljeva u rezoluciji mogla da bude i drugačija, ali je nesumnjivo sveobuhvatna. Takođe smatram da se svih jedanaest ciljeva koji se ostvaruju rezolucijom u zakonodavnoj politici, a zaslužuju i poseban i pojedinačan komentar, mogu sublimirati u tri cilja koji se međusobno prožimaju.
Prvi, jačanje vladavine prava kroz jačanje zakonodavnog procesa. Drugi, izgradnja demokratskog društva kroz jačanje demokratskih procesa i treći, standardizacija zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, kao uslova za ulazak u Evropsku uniju, ma koliko to neko osporavao ili favorizovao. To je nešto što nas očekuje, to je nešto što nam treba i to je nešto čemu u svemu ovome što radimo težimo.
Hajde da pođemo od vladavine prava, kao jednog od osnovnih postulata demokratije i da, sagledavajući prevashodno naš rad, pravila po kojima se sprovodi zakonodavni proces u Srbiji, naročito učešće građana u zakonodavnom procesu, ocenimo koliko smo blizu ili koliko smo daleko od vladavine prava, odnosno od demokratskog društva.
Siguran sam da ćemo upravo ovom rezolucijom demokratske procese koje sprovodimo osnažiti, kako bi bili što bliže vladavini prava, ali i ostalim postulatima demokratije, pa zbog čega bi to ovde izostavili, da kažemo, između ostalog i poštovanju ljudskih i manjinskih prava, jednakosti sloboda, a naročito postulatom koji se zove – zabrana bilo kog vida diskriminacije.
Međutim, da ovo sad ne bi bila samo populistička priča, postavlja se pitanje – kako ove ciljeve postići? Pre svega, kroz transparentnost zakonodavnog procesa, jačanje pravne sigurnosti i poštovanja principa podele vlasti na sudsku, izvršnu i zakonodavnu vlast. Učesnici zakonodavnog procesa nesumnjivo nismo samo mi i treba konačno da se otkloni ta predrasuda da, jedino narodni poslanici i političke stranke kojima narodni poslanici pripadaju, kreiraju zakonodavnu politiku. Ta predrasuda i kod građana, pa i kod dela poslanika, definitivno mora da bude otklonjena. U postupku donošenja zakona ima mnogo aktera, od predlagača do donosioca zakona, ali su u tom procesu uvek nedovoljno zastupljeni građani. To je nešto sa čime se treba suočiti i što treba na adekvatan način rešiti, jer su građani upravo ti na koje se zakoni najdirektnije i odnose.
Nisu dovoljne javne rasprave o zakonskim predlozima da bi se građani animirali i uključili u zakonodavni proces. Nisu dovoljni sajtovi na kojima se zakoni objavljuju. Čak ni dnevna politika u tom pravcu ne daje potrebne rezultate, zbog toga što se kroz dnevnu politiku ne aktuelizuje suština i ciljevi zakona, na koji se način građani namerno ili nenamerno, zarad političkih stavova ili nečeg drugog, distanciraju od samog zakonodavnog procesa.
Zbog toga je potrebno kroz sve vidove javnog i drugog oglašavanja upravo ukazivati na aktuelnost zakona. Potrebno je da tu aktuelnost ne prepoznaju samo poslanici, tj. mi koji ćemo kasnije zakon poboljšavati po kvalitetu, bilo amandmanima, bilo raspravama, potrebno je da sa njim budu upoznati građani, kako bi se uključili i na taj način Republika Srbija u svom zakonodavnom procesu manifestovala na pravi način transparentnost zakonodavnog procesa. Jedino na taj način se može uticati na građane da učestvuju u donošenju zakona.
Jačanje pravne sigurnosti mora biti prioritet svih prioriteta u zakonodavnom postupku, a puni doprinos poslanika u realizaciji tog prioriteta jednostavno mora biti u kvalitetnim zakonima. Međutim, kvalitetan zakon bi ostao puka fraza ukoliko se ne bi ukazalo šta je to potrebno uraditi u donošenju zakona.
Predlagač zakona u zakonodavnoj praksi, a to je najčešće Vlada preko resornih ministarstava, mora dati što jasniji, što sveobuhvatniji, određeniji i precizniji predlog zakona. Da bi se to postiglo, potrebno je da u radnim grupama koje izrađuju predloge zakona budu pre svega stručni i kompetentni ljudi i kriterijumi za članstvo u takvim radnim grupama moraju biti isključivo njihova stručna referenca, stručno iskustvo i etičke vrednosti. Ni u kom slučaju kriterijumi za popunjavanje radnih grupa za izradu zakona ne smeju biti determinisani politikom, pripadnošću političkim strankama ili političkim opredeljenjima.
Tek nakon toga dolazi se do onoga što sam malopre pokušao da ukažem, a to je jedna široka javna rasprava koja ne sme da bude svedena samo na stručne debate, ne sme da bude svedena samo na okrugle stolove, ne sme da bude svedena samo na radne grupe, jer je to vrlo mali krug onih koji participiraju na taj način u zakonodavnom procesu.
Taj vid šireg javnog mnjenja, kao učesnika zakonodavnog procesa mora biti nadaleko adekvatniji i sveobuhvatniji način rešen. Upravo taj deo populusa ili plebsa mora biti zastupljeni u zakonodavnom postupku.
Kada se završi faza izrade Predloga zakona i Predlog zakona uđe u skupštinsku proceduru, mi poslanici smo dužni da sačuvamo suštinu i cilj zakona. Amandmanima eventualno utičemo na poboljšanje njegovog kvaliteta. Međutim, čini mi se da naša parlamentarna kultura i parlamentarni maniri nisu u tom duhu, da provladava i preovladava politička sujeta, pa čak i lična sujeta, gde se mnogo ne postiže čak ni amandmanima, već se upravo odvajamo od suštine i cilja zakona, gde treba da budemo jedinstveni upravo iz ovih razloga, mi smo nejedinstveni.
Umesto da vodimo računa da zakon bude takav da ne postoji višestruko tumačenje zakona, već jedno jedino tumačenje zakona, mi upravo doprinosimo suprotnom u nizu slučajeva. Ne smemo dozvoliti da se donose tzv. ad hok ili post festum zakoni. Zašto? Jednostavno iz razloga što je načelo neophodnosti zakona upravo jedno od determinišućih faktora, kakav zakon treba da bude, onaj koji je neophodan i praktično primenjiv za određenu situaciju. Ako nije takav, onda odudaramo od suštine i cilja samog zakonodavnog procesa.
Čini mi se da i u postupku edukacije narodnih poslanika se mora uraditi mnogo više, premda je do sada dosta urađeno. U tom pravcu ću se pridružiti svojim kolegama, koji su se i zahvalili i predočili u kojoj meri su pomogle dve organizacije da dođemo ovde gde smo sada, a to je usvajanje ove rezolucije, to su organizacije GIZ i OEBS, kroz dve odluke. Jedna je studija o unapređenja zakonodavnog procesa u Srbiji, a druga je analiza o izradi zakona u zakonodavnom procesu, bez obzira koliko to marginalizovali, to su dva dokumenta koja su i te kako značajna upravo za ovakav naš rad i upravo za ono što želimo da se na ovaj način radi.
Ovde su istaknute neke kritike u odnosu na načela koja su ovde proklamovana. Ne vidim mesta za te kritike zbog toga što su ova načela jednostavno nešto što je u domenu univerzalnih načela i nešto što je nemoguće ne prihvatiti, nešto što je sastavni deo i Ustava i zakona i podzakonskih akata, odnosno celokupnog pravnog sistema.
Zbog čega kritikovati načela, kao što su načelo ekonomičnosti, koje podrazumeva upravo da mi moramo imati u vidu da se prilikom donošenja zakona smanje troškovi, da se ne robuje velikom administracijom, da postupak donošenja zakona bude što efikasniji, kako rekoh samim tim i jeftiniji, da je neophodan za oblast na koju se zakon primenjuje. Ako je to tako, a nesumnjivo jeste tako, onda je ovo načelo apsolutno nesporno načelo i ne može doživeti bilo kakav vid kritike. Ni druga načela koja su ovde navedena, nemaju apsolutno nikakav drugi značaj osim značaja da se zakonskim tekstovima, koje mi kreiramo i na koje mi utičemo, doprinosi poboljšanju kvaliteta zakona.
Na kraju, samo bih želeo da ukažem na nešto što podrazumeva obavezu i nas samih, svih narodnih poslanika, a to je obaveza da narodni poslanici budu maksimalno edukovani za ono što podrazumeva esenciju našeg delovanja, a to je učešće u zakonodavnom procesu, tamo gde mi to zaista praktično i radimo. Ja kao pravnik bih moramo biti upoznat sa svim zakonskim tekstovima zakona koji se donose, zbog toga što povrede zakona uglavnom doživljaju isti epilog, a to je sudski epilog. Ali, to ne oslobađa od obaveze bilo kog narodnog poslanika da bude upoznat sa zakonskim tekstom na adekvatan način, kako bi mogao da uzme učešće u raspravi. Da bi mogao da uzme učešće u raspravi, neophodno je da prikupi određena saznanja i sa stanovišta struke, sa stanovišta nauke, da prikupi određene informacije sa lokala ili kako se to već kaže, lokalne samouprave, iz gradova i opština, od građana koji traže donošenje zakona, kako bi se jedan deo njihovog života uredio na bolji i kvalitetniji način. To je naša uloga, to je naša funkcija i to treba da bude sastavni deo jednog od načela ove rezolucije koju mi danas usvajamo.
Molim sve poslanike, bez obzira što je nas 25 potpisnika predloga za usvajanje ove rezolucije, svi smo članovi Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, da zaista sa ovog aspekta koji podrazumeva jedan pozitivan pristup zakonodavnom procesu, sagledaju sve ono što je u rezoluciji navedeno i da u danu za glasanje ovu rezoluciju podržimo, odnosno izglasamo, jer će ona nesumnjivo doprineti poboljšanju zakonodavnog procesa u Srbiji. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

 Zahvaljujem.
Rezolucija Narodne skupštine o zakonodavnoj politici je tekst, akt, strateški dokument sa nekoliko aspekata, pa ću pokušati da zadržim vašu pažnju u pokušaju da doprinesem kako u onome što je u aktu napisano, tako i razumevanju svih onih koji nas slušaju, a zašto mi sada razgovaramo i donosimo rezoluciju u Narodnoj skupštini o zakonodavnoj politici?
Prvo, sama reč rezolucija, uz deklaraciju, predstavlja akt kojim izražavamo potpunu svest o tome kako neka oblast treba da izgleda u budućnosti. Na osnovu rezolucije se dejstvuje, kao i na osnovu deklaracije. Podsetiću vas da nekoliko dokumenata sa tim nazivom, koji su proizveli korenite, nepovratne i revolucionarne promene i u domaćem i u svetskom zakonodavstvu, deklaracija o ljudskim pravima, pravima čoveka i slobodama čoveka i građanima donete 1948. godine je oblikovala drugu polovinu 20. veka, donele su je UN.
Rezolucija Informbiroa, koja je doneta u delu organizacija, ne institucionalna, ali među političkim strankama i naš odgovor na tu rezoluciju je oblikovao 50 godina jedne regije, naš život kao jednopartijski bez sloboda, ali meki socijalizam.
Rezolucija o pridruživanju EU, koju je ova Skupština donela oktobra 2004. godine je odredila kako će Srbija izgledati, kako za nas, tako i za sve one koji dolaze posle nas. Rezolucije su moćna dokumenta.
Svaki pristup da ono što je u rezolucijama napisano je načelno, da ne obavezuje nikoga, je izraz straha da rezolucija neće biti primenjena. Ako imamo volje, znanja, veštine, dijaloga, da načelne odredbe, kakve su zapisane u rezoluciji Narodne skupštine o zakonodavnoj politici zapišemo, onda taj isti dokument kaže, hajde sada da vidimo kako će to da izgleda u realnosti.
Moja druga opaska se tiče realnosti. Za poslednjih evo 23 godine obnove više partijskog sistema u Srbiji, pokušaću u par rečenica da oslikam koncept u kojem na kraju 2013. godine ovaj dom odlučuje o usvajanju rezolucije o zakonodavnoj politici. Ne spominjem jednopartijski period ne zato što mislim da se pre 1990. godine ništa dobro nije događalo u jednopartijskoj državi, nego što mislim i pripadam onoj školi mišljenja da ne možemo govoriti o nezavisnim institucijama, o podeli vlasti, o izgradnji institucija, o integritetu narodnih poslanika bez više partijskog sistema. Zbog toga, ne uzima u obzir poređenje naše percepcije o institucija u toku jednopartijskog sistema u Srbiji, odnosno u bivšoj Jugoslaviji.
Od devedesete na ovamo jasno se vide kroz ukupno devet republičkih izbora i toliko vlada koje su u proseku trajale dve i po godine, dve vlade u tih devet izbora su imale pun mandat, Vlada koja je izabrana 1997. godine, odnosno formirana marta 1998. godine i Vlada koja je formirana maja 2008. godine, što znači da su samo dve vlade za 23 godine imale pun mandat, a što se tiče Skupštine, vrlo jasno možete videti kontekst rada naše institucije u dva perioda - period devedesetih i period posle 2000. godine. Ne vrednujem ni jedan ni drugi period, samo opisujem. Period devedesetih zovem period bez institucionalnog dijaloga. Ništa što je bilo važno u našoj državi nije se dešavalo u Skupštini, dešavalo se na ulici. Dijalog nije postojao u instituciji, postojale su samo percepcije o tome da jedni idu šumom, jedni drumom. Imali ste procese u Srbiji koji su divergirali. Teška vremena, vrlo teška vremena i vrlo loša vremena za institucije jer nisu nigde oduzimale ikome moć da zaista donose odluke.
Zanimljivost tog perioda, na primer, je da niste imali percepciju Skupštine u to vreme i od zakonodavne aktivnosti Skupštine u to vreme o troškovima poslanika i o putovanjima. Svaki put kada čujemo demagoške komentare o tome koliko košta Skupština, molim vas da se setite devedesetih, nikakvih troškova nismo imali pošto nigde nismo mogli da putujemo. Ne znam baš šta smo uštedeli za tih 10 godina. Sa malo cinične šale, ipak je neodoljivo da se da opaska.
Zašto nije bilo govora o finansijama koje Skupština ima ili nema, o budžetima? Zato što se o tome nije raspravljalo. Teme koje nisu bile sadržaj institucionalnog dijaloga u Skupštini u tom prvom periodu višepartizma su bile teme Ustava, okruglih stolova, izbora, osnovnih sloboda i prava. Zemlje slične nama su to rešile na okruglim stolovima, kao u Mađarskoj, na forumima, kao u Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj, a mi smo ostali bez okruglih stolova, sem par njih o izbornim zakonima, i te devedesete proveli bez institucionalnog dijaloga.
Ovaj drugi period obeležava upravo suprotno, obeležava temeljenje institucionalnog dijaloga i osvajanje institucionalne moći. Jedan ogroman broj ljudi, najviše ljudi koji su stalno zaposleni u Narodnoj skupštini, je držao taj zakonodavni proces svojim znanjem, umećem, lojalnošću i slobodnim izborom da pripadaju Skupštini i tokom devedesetih i posle 2000. godine, a mi ostali koji smo se nakon bilo kojih izbora priključivali radu Skupštine, pomagali smo zbog toga što smatramo da je važno da Narodna skupština osvoji mesto moći koje joj po Ustavu pripada.
Spomenula sam da ne pravim poređenje sa jednopartijskom državom zbog toga što i tako želim tom opaskom da pomognem uobičajenom poređenju, u javnosti pogotovo, da se institucija Narodne skupštine urušava, da ne donosimo zakone koji odgovaraju realnosti ili donosimo zakone koji se ne primenjuju, da smo partokratsko društvo potpuno, da nema nikakve nezavisnosti nikakve institucije i da je, ukratko, omiljeno među raznim analitičarima institucionalnog rada sve bezveze. Zato spominjem jednopartijski, jer, koliko god bilo malo, nezavisnost, integritet poslanika, integritet ove institucije, kontrola primene zakona, način donošenja zakona je korak napred u odnosu na vreme bez mogućnosti da kroz višepartijski sistem dođete do dijaloga.
Mogu da procenim da će načelna rešenja iz ove rezolucije proizvesti mnogo više dobrih posledica nego što se ikome u ovoj Skupštini čini. Navešću samo dva primera. Jedan primer se tiče podzakonskih akata koji nam nedostaju, a drugi primer se tiče razumevanja propisa koje donosimo. Zašto mi uopšte donosimo zakone i da li iko razume kakve mi to zakone donosimo i zašto su nam procedure potrebne za donošenje zakona? Zato što je kultura jednog društva procedura. Da karikiram malo, kada naiđete na dvokrilna vrata, ako ne piše šta je ulaz, a šta je izlaz, možete se sudariti sa onim drugim. Po navici dešnjaci ulaze na desna vrata, a levaci znaju da je sa suprotne strane. Procedure i dužina trajanja procedure su ono što jedno društvo čini uređenim. Mi hoćemo ovom rezolucijom i zajedničkim radom da uštedimo vreme, a da se procedure ipak uspostave.
Navešću još jedan zakon da se vidi koliko je nedostatak procedura, odnosno ovakvog dokumenta o zakonodavnoj politici nekada strašan, a to je Zakon o vanrednim situacijama. Sada već nekoliko godina gledamo gospodina Predraga Marića koji je ili tamo gde su požari ili tamo gde su poplave trenutno visoke vode dunavske ili gde je bilo koja nesreća, zemljotres. Do donošenja Zakona o vanrednim situacijama niko nije znao ko treba da ode i niste imali procedure ko je za šta nadležan.
Kada govorimo o procedurama, moramo da razumemo da svaki zakon koji mi donosimo ovde proizvodi posledice po nečiji život. Ova rezolucija u suštini o tome govori. Kakve su naše obaveze, recimo, kada donosimo poreske zakone? Evo nedavni slučaj promene poreza na imovinu. Za devet meseci će neki ljudi dobiti rešenje o porezu i tamo će umesto 6.500 da piše 25.000. Onda će neko da se pita – otkud mi sad 25.000? Naša odluka je proizvela posledice za nečiji život. Juče smo razgovarali o promenama zakona iz oblasti prosvete. To je direktna posledica života porodica i dece. Da li ti ljudi za koje mi radimo, da li mi imamo procedure kojima oni razumeju kako će im se menjati život i da li mi imamo procedure kojima razumemo kolika je naša odgovornost ako ne znamo da napravimo model kako će neki zakon da proizvede posledice na naš život?
Još jedan primer su izmene Krivičnog zakona i donošenje Porodičnog zakona. Do tog trenutka, do 2002. godine, pa 2005. godine tema porodičnog nasilja nije postojala. Ako vas bije neko u kući, nema veze da li ste žensko, muško, dete, da li ste starac, svekrva, nije važno, ako vas bije neko u toj kući i maltretira godinama, to je bila privatna stvar, vaša lična nesreća. Uspostavljanjem izmena zakona, novog vrednosnog sistema da ne postoji privatno nasilje i sporom, tegobnom, ali ipak primenom odredbi tih zakona životi nekih ljudi se menjaju na bolje. Da li smo sve to znali u trenutku donošenja recimo tog zakona o označavanju porodičnog nasilja kao krivičnog dela? Neki od nas jesu, a neki od nas nisu.
Ova rezolucija obavezuje sve da znamo tačno kako će se koji zakon videti, osetiti kao posledica na onog na koga se odnosi, od Porodičnog zakona koji se odnosi na sve, do zakona iz prosvete koji se odnosi na vrlo veliki broj, preko krivičnih zakona koji se odnose samo na one spremne da počine krivično delo.
Za reputaciju Skupštine, za ugled Skupštine, sa punom svešću sa vama delim moju procenu koja je, nažalost, tačna, koja je niska. Ljudi nam ne veruju, ljudi imaju utvrđen stav da smo mi u principu neko ko samo troši budžetski novac, a ne radi ništa. Ljudi ne vide da nema nikoga, sem narodnih poslanika, između samovolje, bahatosti izvršne vlasti bilo koje vrste, da nema nikoga drugog da zaštiti njihova prava, osim svih 250 poslanika koji sede u ovoj Skupštini i nezavisnih tela i regulatornih, koja su nadležna da štite njihova građanska i ljudska prava.
Ako se omalovažavanjem značaja ove Skupštine i mi neznanjem i nepoštovanjem odredaba ove rezolucije priključimo, ako se popusti kampanjama koje se vode vrlo očito protiv onoga što treba da bude Narodna skupština, šteta će biti zajednička i neće niko biti na dobitku, a najveća šteta će biti za građane Srbije. Tu ide druga opaska, osim ovih ilustracija o tome šta u stvari govori rezolucija Narodne skupštine o zakonodavnoj politici.
Mi nemamo procedure za sve predlagače zakona Ustavom određene. Mi imamo ovde i opaske i učešće rada i Narodne banke kao predlagača na osnovu Ustava i svoje nadležnosti i Zaštitnika građana i naravno svakog narodnog poslanika i Vlade ali nemamo 30.000 birača. Upravo trenutno se odvija jedan pokušaj dijaloga sa zakonima koje je predložio Zaštitnik građana kako je spomenula moja koleginica Vesna Marjanović koji se tiču izmena i dopuna Zakona o radu i Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, a odnosi se samo na decu sa invaliditetom i retkim i teškim bolestima. Iza te ideje stoji 60.000 potpisa peticije.
Ova Skupština nema proceduru šta se dešava, šta mora da se desi ako dobijete nekakvu vrstu peticije, odnosno predlagača ovlašćenog ustavnog koji predlaže ili zakon ili amandman ili šta god. Ako ste opozicioni poslanik i podneli ste predlog zakona znate šta se desi. Većina će odlučiti da li će taj zakon doći na dnevni red ili ne bez obzira na to šta piše u zakonu.
Mi smo podneli zakon o izmeni i dopuni Zakona o oružju i municiji kojim smo tražili da se utvrdi mera lekarskog nadzora na pet godina, za nosioce oružja. Odbijeno je. Podneli smo Zakon o nostrifikaciji diploma zato što postoji problem, očigledan problem, jer to ne radi, ne radi nostrifikacija diploma. Odbijeno je. Niti zameram, niti smatram da bi se kao većina, uz moj otpor bi sigurno bilo takvog ponašanja ali ja znam da mi to radimo. Šta se dešava kad se opozicioni? Šta se dešava kad si pripadnik vladajuće koalicije? Znači, da li pitaš ili ne pitaš Vladu ili radiš samostalno što bih lično volela da se vidi ovde da imamo integritet poslanika. Kad si zaštitnik građana znaš tačno ako neće Skupština da ti prihvati, znaš kanale i mehanizme da se izboriš za svoj predlog, ako si Narodna banka takođe.
Šta da radi 60.000 ili 30.000 građana ako Vlada neće čak ni da da mišljenje na ono što je njihova ideja, a mi nemamo proceduru da se sada nešto sastanemo i kažemo – hajmo ljudi da otvorimo dijalog o tome. Ne moramo prihvatiti, ne moramo staviti na dnevni red. Kolega Miloš Aligrudić je spomenuo da ova Skupština radi kao radna ali radi kao i raspravna. Hajde da napravimo, to tačno piše u ovoj Rezoluciji, ovo je raspravna, a radna je na odborima. Imamo moć da otvorimo dijalog sa ljudima da to uvedemo u proceduru sa ljudima koji podnose inicijative o kojima žele da se raspravlja i da se onda razumemo zašto mi mislimo da ne može, a zašto možda može uz neke izmene i zašto može malo kasnije. Ta nesklonost dijalogu je nešto što ovakva Rezolucija treba da ukloni iz naše parlamentarne prakse.
Ključ vidim u tome da ova Rezolucija bude primenjena jeste integritet narodnog poslanika. Integritet narodnog poslanika podrazumeva svest da ministra kod podržavate kažete mu da radi loše na odboru, da mu kažete da ne valja, da je šteta zajednička. Podsetite ga šta mu je obaveza i po postojećem Zakonu o Narodnoj skupštini i po Poslovniku i po svemu. Ministar koji dođe na odbor i čita obrazloženja morao bi da ima zajedničku osobu svih poslanika bez obzira da li dolazimo iz opozicije ili iz vladajuće većine. Ako to mi ne razumemo kolika je to šteta zajednička onda će se dogoditi samo da se ponavljaju greške onih prethodnih koji su bili na vlasti, s tim što ponovljene greške imaju jednu neugodnu osobinu, ona je veća kad je ponovite.
Integritet poslanika podrazumeva da razumemo šta je kontrola i nadzor kada je izvršna vlast u pitanju, da razumemo ako nam ljudi od struke, sekretari, zaposleni u Skupštini kažu, daju svoje mišljenje bez uticaja i ja sam im beskrajno zahvalna za sve što su mi pokazali i naučili kada je u pitanju čitanje zakona. Ako vam kažu da ta odredba ne valja, ne kažu oni to zato što glasaju za vašu ili našu stranu, oni to kažu zato što je to deo integriteta zaposlenog u Skupštini.
Ako ne pridružimo i to je jedina tačka krize ove Rezolucije, ako ne pridružimo zajedničku izgradnju integriteta narodnog poslanika za sprovođenje ove Rezolucije i usvajanjem etičkog kodeksa i razumevanjem zadataka i nadležnosti narodnog poslanika, šteta će ponovo biti zajednička. To će biti odgovor svima nama koji se pitamo zašto je naše društvo neuspešno. Zato što nemamo hrabrosti da stvarno stavimo u pogon sve ono što imamo na raspolaganju kao razloge uspešnosti jednog društva. To je nas 250, to je naša nadležnost po Ustavu da zajednički kontrolišemo i nadziremo Vladu i to je naša zajednička odgovornost prema instituciji i prema pravnoj državi i pre svega prema ljudima koji žive u Srbiji da se zakonodavna politika objašnjava, da se upravlja objašnjavanjem i da ostavljamo van svake sumnje sa koliko pažnje, odgovornosti, brižljivosti i temeljitosti razmatramo svaki akt i da se tako izborimo protiv najvećeg i najtežeg problema koje Srbija ima, to je površnost, šlamperaj i traljavost koju vidimo na mestima gde ne bi smelo da ga bude. Ova Rezolucija ima obavezu da sve to ukloni i potpuno sam sigurna, svedočeći i učestvujući u radu ove institucije da će se tako i dogoditi. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Cvijan. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo pre sam se javio u svojstvu predsednika Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo koji je da tako kažem i predlagač ove Rezolucije. Još jednom ću iskoristiti priliku da podsetim da od 31 člana, odnosno zamenika člana ovog odbora čak 25 je potpisalo tekst Rezolucije bez obzira na političku pripadnost. Iskoristiću još jednom priliku da se zahvalim GIZ, je na zaista bezrezervnoj podršci da se ovaj projekat pisanja, a vidimo sada već i usvajanja Rezolucije, privede kraju.
Samo bih ukratko prošao kroz osnovna načela koju ova Rezolucija predviđa i da prikažem i svima nama a i građanima koji ovo gledaju koje su to prednosti ove Rezolucije. Na prvom mestu, kada kažemo načelo neophodnosti, koje je prvo načelo koje Rezolucija predviđa, to je nešto što se možda i na prvi pogled podrazumeva. Neki narodni poslanici su danas duhovito čak i potencirali da se podrazumeva da ako zakon uđe u proceduru da je prethodno utvrđeno da je donošenje takvog zakona neophodno, da sam zakon je potreban.
Međutim, isto tako moramo naglasiti da ovo načelo podrazumeva i jednu jako važnu osobinu, a to je da svaki zakon, svaki propis koji uđe u Narodnu skupštinu ne treba da sadrži nepotrebne procedure i administrativne troškove. Naši građani su često do sada bili svedoci toga da zakon koji usvoji Narodna skupština u praksi podrazumeva čitav niz procedura, podrazumeva i mogućnosti samim tim i za korupciju ali definitivno situaciju gde građani troše jako mnogo vremena čekajući redove, a vrlo često i bespotrebno, ali čekajući redove na više mesta umesto da sve završe na jednom mestu kao što je recimo Kancelarija za brze odgovore.
Dakle, nije ovo nešto što se podrazumeva. Dobro je da mi Narodnu skupštinu podsetimo. Dobro je da svakog predlagača zakona podsetimo. Dobro je da nas same koji pišemo zakone i predlažemo zakone podsetimo da pre nego što se zakon stavi u skupštinsku proceduru dobro utvrdimo koji je cilj tog zakona i da dobro utvrdimo da li su sve procedure koje su u zakonu predviđene zaista neophodne.
Kada bi se poštovalo ovakvo pravilo u pisanju svakoga zakona sigurna sam da bi građanima, a i privredi uštedeli milione evra, odnosno građanima hiljade dinara koje u ovakvoj situaciji građani gube bezpotrebno.
Naravno, da ćemo se truditi i u buduće da gde god je moguće smanjimo količinu procedura, ali ova rezolucija koja je obavezujuća za sve nas, za sve predlagače zakona, ova rezolucija, da tako kažem zakucava. Ovo će biti objavljeno u "Službenom glasniku" i od sada će svako morati da vodi račun.
Načelo delotvornosti. Naravno, da svaki zakon koji ulazi u skupštinsku proceduru, odnosno svaki propis treba da rešava određene uočene probleme. Ali, ono što je isto tako važno kod ovog načela, mi predviđamo da propis mora biti primenjiv. Imamo opet čitav niz primera, a ja kao bivši advokat, sećam se čitavog niza problema koji su građani imali, recimo sa legalizacijom objekata. Građani vrlo često misle da se zakone donose zlonamerno, ali moramo isto tako objasniti da ima situacija kada jednostavno procedure ili određena pravila predviđena zakonom u praksi se izvitopere.
Mi smo na fakultetu učili da je život inventivniji od zakonodavca. Ovde se upravo trudimo da sprečimo ubuduće da procedure koje se uvode u zakone budu neprimenjive.
Načelo ekonomičnosti. Svaki zakon i svako sprovođenje zakona košta. Ali, moramo da odredimo jednu srazmeru, a to je da onoliko koliko košta sprovođenje zakona bude daleko manje od koristi koju će zakon doneti. Možemo čitav niz takvih primera videti u praksi.
Načelo srazmerno. Načelo koje podrazumeva da ne treba nikoga, kako građane, kako privredu, tako i same državne organe, opterećivati kad se donese određeni zakon iznad neke mere koja je prihvatljiva.
Načelo pojednostavljivanja. Jako važno načelo koje opet proističe iz svih ovih koje smo do sada rekli.
Načelo pristupačnosti, kome bih posvetio posebnu pažnju. Nedavno smo ovde i sami bili svedoci usvajanja Zakona o objavljivanju zakona i drugih akata, zakona koji je jako važan za naše građane, privredu i za naše partnere. To je zakon koji predviđa da će uskoro u Srbiji svi propisi biti dostupni besplatno, biti dostupni na internetu. To je nešto što je krajnje moderno. Pogledajmo samo naše komšije, ne moramo ići u EU. Pogledajmo Hrvate, oni imaju izvanredan sajt svojih "Narodnih novina". U Sloveniji već praktično deceniju funkcioniše sajt "Uradnog lista" Republike Slovenije, njihovog službenog glasnika. Zaista, građanima će jako mnogo biti olakšano a i troškovi će im biti smanjeni ako mogu da odu na internet i da besplatno vide kako glase zakoni, kako glase prečišćeni tekstovi zakona. To je ono isto što i ova rezolucija predviđa, da se odmah prave prečišćeni tekstovi. Građani će samim tim moći da smanje svoje troškove, neće morati da idu dva, tri puta da rade neki dokument ili da predaju određena dokumenta. U krajnjoj liniji, nekada neće morati da odu ni do advokata ili drugog pravnog savetnika i neće morati da plaćaju, moći će sami da pročitaju tekst i da na taj način budu upoznati sa svojim pravima, obavezama i sa mogućnostima kako da u pravnom svetu postupaju, na ovaj ili onaj način.
Ono što je interesantno je da ova rezolucija u svojoj 8. tački, načelo pristupačnosti, praktično već kasni na izvestan način u odnosu na stvarnost. Upravo, Zakonom o objavljivanju zakona i drugih akata je već urađeno ovo što se predviđa u samoj rezoluciji, dakle, omogućen je besplatan pristup svim aktima koje donese ne samo Narodna skupština, već praktično besplatan pristup "Službenom glasniku".
Jako važno je da će Narodna skupština i Vlada pratiti sprovođenje ove rezolucije, ali ne samostalno. Naime, i Vlada i Narodna banka, kao jedan od Ustavom predviđenih ovlašćenih predlagača, i Zaštitnik građana, najmanje jednom godišnje podnosiće izveštaj Narodnoj skupštini u sprovođenju ove rezolucije. Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo će sa svoje strane učiniti maksimum da ova rezolucija u praksi zaživi.
Potpuno je jasno da SNS podržava evropski put Srbije, ali hajde da kao pravnici pogledamo i mislim da ćemo se tu svi složiti, da standardi EU i insistiranje na harmonizaciji našega prava sa pravom EU, da je to nešto krajnje logično. Dakle, govorim sada kao pravnik. Nezavisno od toga što SNS u potpunosti podržava pristupanje Srbije EU, ali moramo sagledati iz ugla građana. Propisi EU s kojima želimo da se harmonizujemo su u 99,9% slučajeva odlični. Jako je dobro za naše građane, jako je dobro za našu privredu, za naš zdravstveni sistem, za sistem obrazovanja i za svaki drugi segment našeg društvenog života da harmonizujemo propise sa propisima EU i to je razlog, mimo činjenice da podržavamo evropski put, zašto se harmonizacija sa pravom EU više puta pominje u predloženom tekstu rezolucije.
Što se tiče amandmana i konstruktivnih kritika na tekst Rezolucije koji smo čuli, ja ću se opet zahvaliti kolegi Mikoviću koji je najviše energije i najviše vremena uložio u izradi ove rezolucije i njeno stavljanje u skupštinsku proceduru. Koliko sam upoznat, kolega Miković je dobar deo tih predloga već stavio u tekst amandmana. Meni je žao što neki od tih predloga nismo čuli kada je bilo organizovano javno slušanje povodom ove rezolucije, jer smo mogli blagovremeno da delujemo.
Podsetiću da je javno slušanje baš povodom teksta ove rezolucije održano pre nekoliko meseci ovde u Narodnoj skupštini. Zaista smo imali odličan odziv svih nadležnih institucija, svih zainteresovanih i nevladinih organizacija i agencija itd. Mislim da smo imali oko 200 gostiju koji su mnogo toga predložili korisnog. Ja ću samo pomenuti, recimo, gospođu Petrušić, poverenicu za ravnopravnost polova, koja je dala određene sugestije koje su sada sastavni deo amandmana.
Naravno, jasno je da ovom rezolucijom ne možemo ispraviti svaku krivu Drinu, da ne možemo svaki zakon koji je ušao u skupštinsku proceduru i koji će izaći iz skupštinske procedure da učinimo savršenim, ali definitivno možemo da unesemo jedan novi duh u pisanje zakona, novi duh koji se i vidi iz svakodnevnih aktivnosti ovog saziva i Narodne skupštine, ali i Vlade Republike Srbije.
Mi vidimo da je danas krajnje normalno postalo da se organizuju javne rasprave povodom tekstova zakona na koje se pozivaju zainteresovana javnost, stručnjaci, nevladine organizacije, međunarodne organizacije i svi drugi. Danas je najnormalnije da se tekstovi nacrta zakona stavljaju na sajtove nadležnih ministarstava kako bi se i kroz internet diskusiju došlo do što boljih rešenja.
Javna slušanja u Narodnoj skupštini organizujemo maltene svaki dan. Evo, samo Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je do sada organizovao vrlo posećeno javno slušanje i povodom ove rezolucije, ali i javno slušanje, recimo, povodom teme tužilačke istrage. Planiramo još nekoliko javnih slušanja.
To je jedna dobra praksa, bojim se u jednom periodu našeg parlamentarizma malo i zaboravljena, ali, evo, vraćamo se na taj put koji je svakako jako koristan i za koji imamo punu podršku i EU i naših prijatelja s kojima sarađujemo.
Na kraju, osvrnuo bih se i na neke amandmane koji, čuli smo danas, možda i neće biti prihvaćeni u originalnom tekstu, ali zaista moramo razlikovati. Sama procedura usvajanja rezolucije je malo drugačija, nego usvajanja zakona. Neki amandmani koje smo danas čuli su suviše pojedinačne prirode. Ovo je jedna opšta rezolucija i ne treba je opterećivati određenim tekstovima koji se tiču pojedinačnih zakona. Ne možemo sada retroaktivno da posmatramo. Sigurno bi neki zakoni drugačije glasili, zvučali i izgledali da su usvojeni da je postojala ova rezolucija u vreme kada je o njima raspravljano i kada su oni usvajani.
Kao što rekoh, ne možemo sve krive Drine ispraviti, ali se svakako nadam da će sve poslaničke grupe glasati za ili makar da niko neće biti protiv ove rezolucije koja je, ponavljam, zaista neobična u našoj praksi. Skoro svi članovi Odbora su je potpisali. Vidimo danas da političke partije različitog opredeljenja je podržavaju. Bilo bi zaista dobro videti da se ova rezolucija usvoji makar bez glasova protiv.
Naravno, poslanička grupa SNS će u danu za glasanje sa velikim zadovoljstvom ovu rezoluciju podržati. Hvala svima.