Razumeo sam šta je kolega Veselinović rekao. No, ne slažemo se u tome da li su to efekti ove rezolucije. Apsolutno je i u prethodnom sazivu naša poslanička grupa želela i isticala kada je usvajan Poslovnik da mora da se uspostavi novi odnos između Vlade i parlamenta. Tada smo kritikovali donošenje Poslovnika zato što je on nažalost odlukom Narodne skupštine stavio u povoljniji položaj Vladu u odnosu na parlament koji je taj Poslovnik doneo.
Nabrajanjem svega toga šta bi Vlada trebalo da učini, a izostavljanjem bilo kakvih konkretnih mehanizama koji ne mogu doći ovom rezolucijom nego Poslovnikom da se ovo kontroliše, nećemo ništa uraditi. Donosimo jedan papir koji će biti zabeležen. Poslaće ga verovatno u Brisel u Evropsku komisiju da smo ga usvojili i ništa više. Mi nećemo naterati Vladu da to radi, o čemu ste vi govorili, ako ne promenimo Poslovnik i ako svi međusobno ne počnemo da se ponašamo drugačije u odnosu na ono što nama Vlada ovde predlaže i svi kritikovati ili hvaliti ono što nam dolazi od strane Vlade. Ali, put za to nažalost nije ova rezolucija jer ni jednu rezoluciju u prethodnom periodu ni jedna Vlada nije poštovala. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Maja Gojković.

Duboko mislim da su obojica kolega povredili Poslovnik jer ste im dali mogućnost da repliciraju oko nečega, oko opšteg zaključka. Mogli bi svi mi ovde prisutni da repliciramo sada koja Vlada se pridržavala pravila, koja će Vlada u budućnosti poštovati rezoluciju ili ne, ali mislim da nas to baš neće dovesti. Pošto je došao već ministar poljoprivrede, a ovde ima vrlo malo kolega koje žele da učestvuju u daljoj raspravi, možda da nas nekoliko preostalih poslanika polako svodimo rezultate ovog današnjeg rada.
Ne slažem se sa onim kolegama koje ovaj rad na predlogu današnje rezolucije, koja se našla pred nama i parlamentom, a u ovoj rečenici ću dati i odgovor zašto parlament danas usvaja i rezoluciju, pa mi smo zakonodavno telo i tu nemam nikakvu dilemu – zašto zakonodavno telo a ne izvršno telo predlaže ovakvu rezoluciju. To su osnove nekog bavljenja našom politikom ovde. Ne omalovažavam trud nego želim da izrazim jednu veliku zahvalnost kolegama koje su pomno u Odboru za ustavna pitanja radile na tekstu ove rezolucije.
Do ovoga se uopšte nije došlo lako. Čitav proces u stvari ne datira od pre nekoliko meseci nego od 2001. godine kada se krenulo u usaglašavanje zakonodavstva domaćeg sa EU i ne vidim tu nevinost ni Vlade od 2003. do 2007. godine ili neko ima duboku političku amneziju pa se stidi nekih četiri godine svog političkog delovanja. Mogu samo da kažem da je i taj period bio dosta pohvalan i da je parlament, kao i Vlada koja je predlagala, ali ovog puta više parlament koji je usvajao te zakone uradio nešto dobro za državu. Ovo neće biti mrtvo slovo na papiru iako to žele neki poslanici koji unapred neće ni o čemu da razmišljaju već da glasaju protiv, a ne govore šta to treba da se uradi da bi se poboljšala situacija.
Mislim da je ovo izuzetno važan zakon, ali i svest o važnosti zakonodavne politike u našoj državi koja je iskazana time što od 31 poslanika 25 su predlagači i nisu obukli prilikom predlaganja nikakve političke dresove niti imaju neke političke oznake nego su pokazali tu svest koliko je važna ova rezolucija i koliko je važno skoro jednoglasno usvajanje ovog današnjeg teksta.
Neko omalovažava usklađivanje sa propisima Evropske unije, rekla bih da prosto nisam shvatila koji su to razlozi protiv i šta je tu loše ako govorimo generalno, naravno, neće se usvojiti ono što poslanici budu smatrali da ne treba i da je protivno interesima naših građana.
Kada kažem o interesima naših građana, pa u tome je suština donošenja ove rezolucije, jer izuzetno je bitno kako će se donositi zakoni, a ono drugo što je još bitnije, kakav uticaj na građane ove države će imati kvalitet ovih zakona. Suština rezolucije, koliko sam je ja shvatila, jeste da se prosto svi mi zajedno obavežemo da uskladimo brzinu donošenja propisa na jednoj strani, a na drugoj strani kvalitet propisa koji želimo da postignemo.
Tu su bitne po meni neke dve stvari, kako će se donositi zakon, to sam rekla, i recimo način kako animirati građane i kako omogućiti građanima da svi zajedno učestvujemo u donošenju zakona, pa je tu važna obaveznost javne rasprave, koja se predviđa i naravno kako ovaj parlament da vrši što bolju kontrolu primene tih zakona, jer i dalje tvrdim da imamo jako dobre zakone, ali ono što nam nedostaje to je kasnije provera da li se ti zakoni primenjuju u onom duhu kojim smo ga mi i usvojili.
Ova rezolucija je obavezujuća i da to nije samo jedan od akata koji ćemo mi ovde doneti zato što čitav taj trud od 2001. godine bi time bio poražen. Studija koja je prethodila je izuzetno obimna, dobili su svih 250 poslanika, nadam se da su svi pročitali, pa će videti koliko je veliki trud tu uložen. Učestvovali su mnogi, stvarno velika zahvalnost Kancelariji OEBS-a u Varšavi i organizaciji GIZ, odnosno Deutche Gesellschaft fur Internationale Zusammenarbeit koji vrlo često i pomažu donošenje ovakvih studija, da bi nam pomogli, a ne da bi nam odmogli, kako to neki poslanici vole da kažu.
Ono što je prošlo nezapaženo, želim samo to da naglasim zbog javnosti, zbog svih koleginica poslanica, ali naravno i kolega koji shvataju važnost onoga što je gospođa Nevena Petrušić, koja je poverenica za zaštitu ravnopravnosti polova, prosto inicirala, koliko sam ja razumela predlagače da je to i prihvaćeno, da li je to amandmanski, ali u svakom slučaju je postalo deo Predloga rezolucije, a to je obaveza, sada je to već i pravilo, da se u pripremi propisa zakona prethodno izvrši jedna iscrpna rodna analiza.
Građani Srbije nisu dovoljno upoznati šta je to, jer mi koristimo te rogobatne izraze koji im nisu toliko prijemčivi, kao rodna analiza zakona. To je izuzetno dobar instrument koji može da ubrza to transformisanje našeg društva ka cilju veće jednakosti i ravnopravnosti i žena i muškaraca.
Doduše, u Ustavu na koji se mnogi pozivaju, u nekim delovima koji im odgovaraju, nekima ne, naglašena je ravnopravnost polova u našoj državi, ali su naglašene i jednake mogućnosti napredovanja. Kada dođemo do te jednake mogućnosti, to je ono što ova rezolucija sada želi da popravi i još više da naglasi. Ne bavimo se zakonima sa te strane, jer prosto ni neanaliziramo, kada nije rodna ravnopravnost u pitanju, kako zakoni u krajnjem slučaju utiču na život žena i muškaraca u našoj državi. Na prvi pogled, kada ovde dobijemo predloge zakona, čitamo ih, usvajamo ih, oni deluju kao da su nulto ravnopravni prema svima, odnosno benigni, a kada se malo više analiziraju te neke negativne posledice zakona, uglavnom se više osete na ženama, ženskoj populaciji, a u nekim delovima i na muškarcima.
Ako se dođe do efikasnosti i onog velikog pitanja - koliko će to našu državu da košta, da li imamo dovoljno kadrova? Da. Imamo ljude. Nedavno sam na jednom seminaru upoznala, u stalnoj Konferenciji gradova i opština, jednog velikog stručnjaka koji se bavi analizom zakona sa ovog aspekta rodne ravnopravnosti. Tada sam videla da zaista imamo stručnjake koji su za sada nevidljivi. Ono što će nam trebati, to će biti jedna velika edukacija. Mislim da ćemo imati podršku od organizacija koje su inicirale da donesemo ovakvu rezoluciju.
Verujte mi, krajnji cilj toga biće izuzetno pozitivan. Ne vidim razloga da zaista jednoglasno, bez uticaja na kolege koje su već odlučila unapred da neće podržati, jer smatraju da je to beskorisno, da neće biti sprovedeno, tako bi mogli da se ponašamo prema svakom predlogu, usvojimo ovaj predlog rezolucije i da time pokažemo koliko smo sazreli kao društvo i koliko ozbiljno razmatramo unapređenje zakonodavne politike u našoj državi. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, replika.

Samo da ne bi ostala nedoumica, s obzirom da je ovde pomenut period između 2003. i 2007. godine kada je DSS imala Vladu. Dakle, da, nije sporno da su tada donošeni zakoni koji su harmonizovali sistem Srbije sa EU. Ko je pažljivo slušao naše govore, video je da mi od izvesnog stepena harmonizacije ni dan danas ne bi odustali, iako mislimo da Srbija treba da odustane od članstva u EU. Harmonizacija nam je u tom delu neophodna, jer je u pitanju naš prvi sused.
Podsetiću, vrlo kratko, u ono vreme su bile drugačije političke prilike i drugačiji odnos između Srbije i EU. Nije se od nas tražili ovo što se danas traži. Nije napad na integritet Srbije bio ovakav masivan i vrlo otvoren, jasan, kao što je to bilo od momenta samoproglašenja tzv. nezavisnosti Kosova i priznanja kao nezavisne države dela naše teritorije. To su potpuno dve različite dimenzije. Naš odnos prema tome se praktično iz tih razloga menja.
Što se tiče korisnosti harmonizacije, to je priča potpuno otvorena. Treba da harmonizujemo naš odnos, ne sa EU, nego sa okruženjem i svim onim što mi predstavljamo korisnim okruženjem za srpsku ekonomiju, privredu i političku scenu po principu korisnosti i uzajamnosti. To je suština priče. Na taj način mislimo da prevaziđemo probleme.
Kako reagovati? Još jednom, ne rezolucijom, treba reagovati konkretnom akcijom, izmenom Poslovnika, izmenom konkretnih propisa i naterati izvršnu vlast da ona prihvati principe podele vlasti koji su proklamovani u Ustavu i da se to uradi jednom opsežnom akcijom, a deklaraciju ovog tipa, sem za jeftinu političku, kratkotrajnu upotrebu, pred neki datum, pretpostavljeni datum za pregovore, to je apsolutna besmislica. To govorim najdobronamernije. Ne bih želeo da se pogrešno shvatim.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da se na početku svog izlaganja prvo zahvalim ljudima koji su omogućili da ovu današnju rezoluciju danas raspravljamo i vidimo u ovakvom svetu, u ovom zdanju. Moram da uputim reči zahvalnosti gospođi Dragani Ćurčiji, gospodinu Radoju Ceroviću, gospodinu Dobrosavu Milovanoviću, ali pre svega našem kolegi Srđanu Mikoviću, koji je pokazao nesebičnu spremnost, plemenitost da svoje vreme uloži u izradu ove rezolucije, da svoje znanje, stručnost stavi na raspolaganje svim narodnim poslanicima, jer ovo je jedan veoma važan dokument o kojem danas raspravljamo.
Zakon, pogotovo rezolucija, su svedoci vremena u kome nastaju, oni su izraz stanja koje proizvode, ali su pre svega naš pogled u budućnost i naš odraz u ogledalu budućnosti. I zakoni i rezolucije na najbolji mogući način pokazuju da li smo dorasli poslu koji radimo, da li smo dorasli poslu koji obavljamo. Veoma je važno da imamo jednu ovakvu rezoluciju danas i da o njoj raspravljamo, jer kao što stalno dobrom čoveku preti opasnost od lošeg čoveka, tako i dobrom zakonu stalno preti opasnost od lošeg zakonodavca.
Ovde danas pre svega razgovaramo o proceduri, jer procedura je ono što, tako da kažem, očajno ponekada nedostaje srpskom društvu i svim segmentima našega društva. Nepoštovanjem procedure, o čemu je govorila moja uvažena koleginica Čomić, proizvodi vrlo često dramatične i tragične konsekvence i u našem društvu i u svakodnevnom životu. Da ne bude degutantno poređenje, kao dečak prvi put sam bio na vojničkom groblju na Zejtinliku. Svi grobovi lepo poređani, krstovi. Onda mi kaže moj deda – vidiš, to je nastalo tako što se poštovala procedura kada su ovi heroji sahranjivani, a pogledaj sada bilo koje groblje u Srbiji, seosko, gradsko, videćeš da ne može da se prođe kroz to groblje, zato što nisu postojale procedure. Ili, da primenim jedno primerenije poređenje. Pogledajte naše ljude u Srbiji, u bilo kom tržnom centru, šoping molu ili bilo gde. Kada pogledate te ljude kada dođu u šoping mol, tržni centar, svi koriste pokretne stepenice, voze se desno sa leve strane, pridržavaju se nekada sa obe ruke za one stepenike i ponekada čak ne dozvoljavaju ljudima koji žure da prođu pored njih. Kada naši ljudi odu u zemlje zapadne Evrope, u tržne centre tih zemalja zapadne Evrope, svi stoje sa desne strane, leva strana pokretnog stepeništa ostavljena je za one koji žure, koji su se navikli da poštuju proceduru.
Kada donosimo zakone, takvoj žurbi nema mesta, ali kada hoćemo da uredimo državu, neki mogu niz pokretne stepenice da idu dole, neki gore, neki mogu da preskaču po dva stepenika, neki mogu da se voze na pokretnim stepenicama, ali oni koji se voze ne treba da smetaju onima koji žure. Oni koji žure nekada čine i greške. Prilikom donošenja zakona ne možemo da trpimo greške, jer konsekvence tih pogrešaka trpi čitavo naše društvo i svi građani ove zemlje.
Međutim, kada govorimo o procedurama, kada govorimo o tome šta treba uraditi kada se donose zakoni i kakvi su nam zakonodavci potrebni, nisam ja mišljenja da ova rezolucija radi išta loše. Naprotiv, nisam mišljenja da moramo imati neki fatalistički pristup, da ne možemo nikakav uticaj kao parlament da imamo i na zakonodavnu i na izvršnu vlast, da praktično mi, kao parlamentarci, nismo u stanju da popravimo neke negativne efekte koje može da proizvede Vlada u odnosu prema parlamentu. Naprotiv, parlament je taj koji bira Vladu, parlament je taj koji kontroliše Vladu.
Nažalost, parlament je, kao institucija, proteklih godina postala institucija od najmanjeg poverenja građana Republike Srbije. Pogledajte istraživanje javnog mnjenja. Svi kažu da su poslanici ovakvi ili onakvi, a parlamenti u tim istraživanjima javnog mnjenja vrlo nisko kotirani. Da li je kotiran zbog toga što donosimo zakone po hitnom postupku ili zbog toga što je postojala kontinuirana kampanja u narušavanju parlamenta u nekim tabloidima? Da li smo krivi i svi mi koji ovde sedimo zbog nekih prethodnih postupaka, pa se takvo mišljenje kreiralo u javnosti? Možda nije na meni da ja tu presuđujem kao član ovog parlamenta, ali na nama je da stalno gradimo parlament kao instituciju koja će vraćati poverenje građana, jer mi smo ipak predstavnički dom građana Republike Srbije. Nas nisu birali ni Amerikanci ni Rusi ni NATO ni EU, nas su birali građani Republike Srbije i mi smo ogledalo Srbije, ovakvi kakvi smo. Da bismo u tom ogledalu bili bolji, to ogledalo ne može biti lepše ako ga stavimo u lep ram, nego ako slika koja se ogleda u tom ogledalu bude lepša, urednija, uljudnija, pristojnija i kako budemo donosili ovakve rezolucije i upristojavali političku scenu Srbije, tako će i naš odraz u ogledalu budućnosti biti što pristojniji, a mi ćemo pokazati da smo dorasli poslu koji radimo. Neko će to primetiti, neko će u tome videti podmetačinu, neko će tu videti dodvoravanje nekome, ali namera ljudi koji su izradili ovu rezoluciju je pre svega da se parlament, kao institucija, ojača i da se utvrde određene procedure kako se određeni zakoni donose i kako se određeni zakoni primenjuju. Nije bitno samo doneti zakon, zakon treba da se i primeni.
Ne treba ovu rezoluciju mešati sa nečim što bi bilo parlamentarno procesno pravo. Jedan je način kako se izrađuju zakoni kroz proces izrade i pisanje zakona. Ovo je ipak sveobuhvatnije gradivo i materija, jer ona govori ne samo o rađanju zakona, već i o tome kako zakon živi u praksi i kako mi, kao parlament, preuzimamo kontrolnu funkciju u našem društvu.
Zakon često mora da izmiri prošlost i sadašnjost, ali pisci zakona moraju da vide dalje od vremena u kome žive. Vrlo često taj posao nije ni malo lak, jer posao zakonodavaca je da stvori bolje, humanije društvo, racionalniju državu, pravedniju zajednicu. Ako mi tom poslu odgovorimo, onda ćemo biti dobri zakonodavci, dobri kontrolori vlasti.
Postavlja se pitanje – može li papir, kako je neko kazao, ili rezolucija da baš tako nama da ovlašćenja, da sprovedemo te kontrolne mehanizme. Možda ne može ni Poslovnik, jer nekada se Poslovnik brutalno krši, pa ne znači ništa ako ga mi usvojimo na ovaj ili onaj način, ako Poslovnik zavisi od volje većine, od volje 126. Ali, ako postoji stvarna želja da se ono što piše u Poslovniku ili rezoluciji sprovodi u praksi, onda ćemo napraviti snažan iskorak unapred i onda naš kolega Miković neće uzalud potrošiti svoje vreme da ove svoje napore pretoči u pisani dokument o kome ćemo se mi izjašnjavati.
Naravno, za kraj ću kazati, zakon jeste i vera i verovanje, vera u moć zakona i verovanje da zakon donosi dobro svima i svakome. Apsolutno sam uveren da ova rezolucija donosi dobro i srpskom društvu i srpskom parlamentu, da uspostavlja određene procedure i ne vidim ni jedan razlog da senku sumnje stavljamo na ovu rezoluciju, da je ona ustvari rezolucija koja ima neke potajne, skrivene ciljeve, osim da zaista uspostavi proceduru koje ovo naše društvo tako potrebno unormaljuje. Zahvaljujem vam se.

Hvala.
Narodni poslanik Srđan Šajn. Izvolite.

Dame i gospodo, rezolucija koja je danas na dnevnom redu, u svakom slučaju jeste nešto što može da se desi kao dobro jednoj demokratiji, našoj ličnoj demokratiji koja se nalazi na onom stepenu na kome se nalazi danas demokratija u Srbiji. Ona za mene znači, između ostalog, jedan kontinuitet ponavljanja osnovnih principa i osnovnih sravnjenja Srbije i demokratskog društva u Srbiji.
Dozvolite mi samo da na jednom konkretnom primeru kažem koliki je njen značaj i zašto je bitno da često neke stvari, neke ciljeve, neke principe koji, bez obzira što su u različitim zakonima ili u Ustav uneti i upisani, da ih nekad stavimo na jedno mesto, kao što smo ih ovde stavili, u ovom tekstu o kome danas govorimo.
Najbolji primer jesu dešavanja koja su se desila u Opštini Sečanj, u mestu Jaša Tomić, gde je noćas negde oko jedan sat jedno domaćinstvo napala grupa mladića, radi se o njih desetini, koji su bukvalni razbili prizemlje jedne kuće u kojoj su bila deca i majke te dece, a da se u toku noći onda to pretvorilo u jednu tihu potencijalnu mogućnost ozbiljnog sukoba, jer sa jedne strane je stalo 30-40 ljudi pod oružjem, a sa druge strane je stalo petnaestak ljudi koji su učinili to, a policija se u svemu tome celu noć borila da to dovede u jedan realan okvir.
Ukoliko donosimo ovakva dokumenta i Skupština Srbije bude često mesto u kome govorimo o osnovnim postulatima demokratije, o praćenju rada svih izvršnih organa, o ulozi i zadatku Skupštine, ne samo u donošenju zakona, već i u vršenju parlamentarne kontrole izvršne vlasti, onda možemo da dodamo značajan doprinos i takvim stvarima da ljudi zaista na onom mikro nivou konkretnih odnosa između dva čoveka u Srbiji shvate da jednostavno mi stremimo državi koja je pravno uređena, koja poštuje zakone, gde se zna ko isteruje pravdu, da pravdu ne mogu da isteruju palice, da pravdu ne mogu da isteruju ekstremisti, već da pravda može da se isteruje samo na taj način što će da preuzmu ulogu i zakonodavni i sudski i izvršni organi u ovoj državi.
Istakao bih samo nekoliko stvari koje su deo teksta ove rezolucije i koje su izuzetno bitne. Bitno je ono što smo čuli od predstavnika SVM, da je prihvaćeno ono gde se govori o ljudskim i manjinskim pravima, jer to su zaista i u međunarodnim dokumentima, u okvirnoj konvenciji i u različitim drugim dokumentima dve različite vrste prava, dva različita kapaciteta prava koja uživaju građani ili kao pojedinci ili kao pripadnici određene grupe.
Druga stvar koja je vrlo bitna jeste da je Skupština Srbije jasno opredeljena da sve dobre primere dobre prakse koji postoje u regionu, koji postoje u Evropi, koristi u svom radu. U tom smislu, nesumnjiv doprinos toga jeste i formiranje romske interparlamentarne organizacije, čiji je Skupština Srbije bila domaćin, gde su predstavnici u svim parlamentima koji postoje u ovom trenutku u Evropi, a kasnije i u svetu, stvorili tu interparlamentarnu organizaciju, gde su posete i makedonskom predsedniku države i predsedniku Tomislavu Nikoliću i predsedniku parlamenta Mađarske Republike.
Svi razgovori sa svim predstavnicima diplomatskog kora u Srbiji su potvrdili da je izuzetno bitno da parlamenti sarađuju na donošenju upravo zakona koji se tiču ranjivih grupa. Kada govorimo o ranjivim grupama, onda govorimo o Romima, jer Romi nisu problem Srbije, oni nisu problem Balkana, ova društvena zajednica problem je Evrope i u tom smislu moramo svi zajedno da sarađujemo, zajedno da primenjujemo mere i u tom pravcu pozdravljam naročito određivanje ovakve odrednice.
Na kraju da kažem da su u pravu ljudi koji govore da nisu dovoljni zakoni i da nisu dovoljna dokumenta. Međutim, takođe su u pravu i oni koji govore da ukoliko Skupština, ukoliko svi u zemlji budemo slali jasne poruke građanima u kom pravcu ide država, a da je osnovni naš zadatak da stvorimo pravno uređenu državu, onda ćemo polako svi moći to da shvatamo i to je najbolji način obračuna sa svima onima koji, nažalost, imaju i drugačije predstave o tome kako da se rešavaju stvari u državi. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.