Dame i gospodo narodni poslanici, demokratija je svakako pravo većine, ali i pravo manjine. Danas je drugi put da podržavam predloge kolege Mikovića. Dakle, jedan zakon smo čak usvojili. Tom prilikom, na moje zaprepašćenje, dok smo glasali, veliki broj njegovih kolega, kao i dok je obrazlagao svoje predloge u zakonu koji smo usvojili prošli put, nije bio prisutan u sali, jedva ih je bilo nekoliko, a prilikom glasanja više od polovine njegove poslaničke grupe nije glasalo za to. Uprkos tome, mi smo kao neka demokratska većina rešili i usvojili njegov prošli zakon koji je on predložio. Zadovoljstvo mi je što i ovog puta mogu da podržim njegov zakon, odnosno njegovu rezoluciju kojom se na neki način reguliše procedura prilikom donošenja zakona, da ona bude sve više u službi gađana, a da ne bude na njihovu štetu i da ne bude preterano na korist onih drugih.
Ono što mene malo čudi je zašto to kolega Miković nije uradio u prošlom sazivu. Imao je četiri godine da predloži takvu vrstu rezolucije. Ja ću je sigurno podržati, bolje ikad nego nikad, ali malo čudi da nije imao razumevanja kada su oni bili većina. Evo koliko smo mi demokratska većina u ovom parlamentu, da za ono što nije imalo razumevanja u prošlom mandatu ovoga puta ima razumevanja kao manjina i da ćemo svakako glasati, barem ja, a mislim i druge kolege da će glasati za ovu rezoluciju, s obzirom na plemenite namere gospodina Mikovića, koje, iako su zakasnele, ipak su dobrodošle. Bolje ikad nego nikad. Bojim se da njegove kolege imaju problem, zato što je u suštini gospodin Miković priznao svoju grešku, a njegove kolege malo razočaravaju zato što neće da priznaju, sem tuđih grešaka, nijednu drugu grešku. Što se tiče nas, neće da nam oproste ni svoje greške. To nije zamerka gospodinu Mikoviću, to je svakako zamerka na neke neprincipijelne njegove kolege, ali to nije razlog da mi ne podržimo ovaj zakon.
Ono što ne vidim da ova rezolucija obuhvata je ono što boli sve građane, a to je mnogobrojnost zakona i propisa koje donosimo, a koji često idu u koliziju i često su suprotni jedni drugima. Nekad imam utisak da naša administracija naručuje propise samo za sebe. Dakle, imamo preko 120.000 činovnika i imamo u javnim preduzećima preko 200.000 zaposlenih. Imam utisak da ta administracija neke zakone i propise naručuje i piše u predlozima upravo zato da bi ona što više imala posla, da bi se što češće lupali pečati i potpisi, a uvek ti fali neki papir kad dođeš na šalter. Ova rezolucija ne obuhvata, naravno, ni uredbe, ni pravilnike itd. Bojim se da nećemo, bez obzira na plemenitu nameru, izbeći tu situaciju da nas šetaju od šaltera do šaltera. Ima ono što je rekao, čini mi se, Matija Bećković: "Nigde se čovek ne oseća manjim nego pred šalterom, a nigde se ne oseća većim nego iza šaltera".
Dakle, bojim se da nećemo skratiti tu administrativnu proceduru, da i ubuduće tehnologije donošenja zakona neće sprečiti da nam administracija pravi probleme i da, recimo, čoveka od jednog šaltera do drugog šalju sa argumentom – fali ti papir od mog kolege koji je samo dva metra udaljen, a koji, gle čuda, ne može to da izda, već morate da predate zahtev pa da čekate još dve, tri ili četiri nedelje. Tako sporu i lenju administraciju bojim se da ni ova rezolucija, a bojim se da ni neki budući zakoni neće moći da uklone, jer jednostavno se bojim da su ti činovnici veći i stariji od države, stariji od građana i da će nam ti papiri koji nama fale faliti i ubuduće.
Takođe pozdravljam napore u nacrtima zakona Ministarstva pravde da se određena dokumenta, lične karte itd. ne vade svaki čas, da ne moramo 25 puta nekada u toku godine da vadimo potvrdu o državljanstvu, odnosno izvod iz matične knjige rođenih da bi dokazali da smo rođeni i da bi imali pravo na ličnu kartu ili bilo koji dokument. I sami prilikom kandidovanja znate da, bez obzira koliko ste mandata bili, i ova administracija i izborna komisija traži da ne znam koliko puta dokazujete da ste rođeni u toj državi, da ste državljani te države itd. To ide u prilog mojoj tezi da je administracija napravila državu za sebe, veoma skupu državu i zato cenim ovaj napor u tom smislu da ćemo možda ubuduće doći do takvih rešenja, ne samo u rezoluciji, već i u zakonima, da nam ne treba toliko složena administrativna procedura da bi ostvarili neko svoje pravo. Kada ga mi teško ostvarimo, onda možemo znati koliko teško ga ostvaruju građani.
Takođe zakoni koje smo donosili u ovoj Skupštini, da krenem samo od Zakona o privatizaciji, u tom sazivu do 2003. godine bio sam i ja, i sve druge izmene i dopune Zakona o privatizaciji su se pokazale veoma pogrešne. Dakle uzimalo se od onih koji nemaju, davalo se onima koji imaju. Zakoni o privatizaciji su bili takva bruka da su danas ne samo u privredi, već lančano u celom društvu napravili reakciju tako da su građani ostali bez ikakvih prava, jer pravo na posao, pravo na zaradu je jedno osnovno pravo iz koga proističu sva druga prava.
Ogromni privredni i prirodni resursi zahvaljujući tom Zakonu o privatizaciji su oteti od građana, dodeljeni tajkunima, tako da ponekad mislim da Skupština, govorim ovo samokritički, da Skupština često nije donosila zakone onako kako je ona htela i mislila, da neko ko je želeo nešto da uzme, neko ko je u privatizaciji želeo da ostvari neka svoja prava na uštrb drugih, da prirodno stvorena dobra pretoči iz društvenih u svoja privatna, da to nije radio protivzakonito. Jednostavno su ti ljudi u Skupštini a možda i u prethodnim vladama naručivali predloge zakona, zakone kakvi su njima odgovarali, a koji nisu odgovarali građanima.
To je rezultiralo danas u ovoj državi da cela država postane socijalni slučaj i mislimo da naša odgovornost prema građanima je veća kada usvajamo zakone i propise da danas majke decu uspavljuju pre vremena da ne bi morali da večeraju, pošto nemaju šta da im daju da jedu. Imamo situaciju da građani pažljivo kupuju hleb i da tri puta zagledaju pre nego što ga kupe, da imaju toliko para da danas ne možete nikoga videti pred izlogom radnje. Sada možete šetati kroz Beograd, nekada ste šetali i mogli ste da vidite pred svakim izlogom pet ili šest građana koji zagledaju šta će da kupe od cipela, konfencije itd. Danas zahvaljujući, između ostalog i Zakonu o privatizaciji, većina građana ne može da stane od sramote pred izloge jer nema novac da kupi ni najjeftiniji artikal iz tog izloga.
Mislim da treba da donesemo buduće zakone i da ova rezolucija treba da posluži da niko u Srbiji ne bude gladan, da niko ne bude bos, da niko ne bude go i da niko ne bude rob u svojoj državi koja postaje trećerazredna kolonija. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Cvijan.

Dame i gospodo narodni poslanici, bližimo se kraju ove diskusije. Mislim da nema nikakvog spora da će ne samo poslanička grupa SNS nego i mnoge druge poslaničke grupe u ovom parlamentu podržati ovu rezoluciju. Još jednom ponavljam, nadam se da bi rezolucija mogla da prođe, ako ne jednoglasno onda makar bez glasova protiv.
Ima ovde jako dobrih ideja, malo pre sam govorio o načelima, ali hajde da malo obratimo pažnju i na ono što rezolucija kaže da je potrebno u budućnosti, izričito je rečeno da treba u budućnosti izbeći isuviše detaljnu destandardizaciju utvrđivanja pojedinačnih pitanja ili odnosno od slučaja do slučaja. Nešto što je svakako jako dobra preporuka i za izvršnu vlast kada predlaže zakone, naravno, i mi sami kada predlažemo zakone. Treba restriktivno dodeljivati javna ovlašćenja uz obrazlaganje prednosti zašto se ona dodeljuju. Izričito je rečeno da tokom izrade nacrta zakona treba pripremiti i podzakonske akte i priložiti ih uz predlog zakona. Inače, to je jedna odlična ideja da ubuduće kada se, posebno oni malo komplikovaniji, sistemski zakoni donose, da se makar nacrti ili makar neki prednacrti budućih uredbi, pravilnika i slično dostave uz tekst samog zakona.
Mislim da je vrlo korisno, da ne kažem vrlo plemenito da to što se predlaže da ako je moguće sistemski zakoni stupaju na snagu ne osam dana od objavljivanja nego i kasnije 30 ili 60 dana da bi nadležne institucije i građani mogli da se detaljno upoznaju sa tekstom takvih zakona. Svakako, jako je dobar predlog da se uvek blagovremeno pripreme prečišćeni tekstovi propisa u slučaju kada su propisi više puta menjani.
Jednom rečju kada se sve ovo sabere i sa onim načelima o kojima smo već pričali i sada ova neka osnovna pravila, naravno, ima još pravila ali ne bih da oduzimamo više vreme, shvatamo da je ovo jedna dobra rezolucija koja će mnogo doprineti kvalitetu našeg zakonodavnog procesa, koja će mnogo doprineti pravnoj sigurnosti i lakšem snalaženju na prvom mestu građana i naravno svih onih koji nisu pravnici u ovoj šumi propisa. Da budemo iskreni i nama koji smo pravnici nekada isto bude teško.
Naravno ne treba biti defetista, ne treba sada automatski reći – neće od ovoga biti ništa. Iskreno, duboko verujem da ova rezolucija kada bude usvojena i objavljena u "Službenom glasniku" da će ona imati uticaj na našu zakonodavnu politiku, da će uticati i na izvršnu vlast koja najčešće predlaže zakone ali i na sve nas pošto vidimo da u poslednje vreme smo se vratili jednoj dobroj praksi u Narodnoj skupštini, a to je da poslanici predlažu zakone, da poslanici predlažu rezolucije i druge akte koje Narodna skupština usvaja.
Što se kaže, neka pola od ovoga što ovde piše zaživi do kraja godine, mi možemo biti srećni i možemo reći da smo nešto korisno uradili i da ćemo imati jedno mnogo bolje stanje u oblasti podnošenja zakona.
Mnogo puta smo spomenuli zaslugu pojedinih poslanika prilikom izrade ove rezolucije. Ipak ću sada iskoristiti priliku da ne zaboravim i da ponovim još jednom da je ova rezolucija potpisana od strane 25 narodnih poslanika koji su članovi Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Rezoluciju je potpisao i kolega Andrić, Veroljub Arsić, Olgica Batić, Jelena Budimirović, Laslo Varga, Vojislav Vujić, Neđo Jovanović, Marko Pavlik, Kosanović Mirna, Pantić Biljana itd. Na prvom mestu ću se zahvaliti i bivšem predsedniku Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo ali i mom zameniku kolegi Mikoviću ali svakako ne smemo zaboraviti ni sve druge članove koji su svojim konstruktivnim predlozima, nekada i kritikama doprineli da ovaj tekst bude maksimalno kvalitetan.
Još jednom, na kraju, ubeđen sam da će se ova rezolucija poštovati. Ova rezolucija je kvalitetna, olakšaće pisanje zakona, olakšaće razumevanje zakona. Srpska napredna stranka će naravno glasati za, vidim da će svi koalicioni partneri glasati za, a voleo bih, ako je moguće, da niko ne glasa protiv. Hvala.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima predstavnik predlagača narodni poslanik Srđan Miković.

Gospođo predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege, izuzetno mi je zadovoljstvo što sam prisustvovao, učestvovao u ovoj sadržanoj raspravi povodom Predloga rezolucije Narodne skupštine o zakonodavnoj politici. Ova diskusija mnogo znači pre svega u cilju zauzimanja određenih smernica za dalji rad. Bez obzira da li će neka sugestija biti prihvaćen ili neće biti prihvaćena, da li će neki amandman biti prihvaćen ili neće biti prihvaćen, u svakom slučaju korisna je bila svaka diskusija.
Činjenica je da nije bilo moguće ovakvu jednu rezoluciju predložiti u nekom ranijem periodu, odnosno takva rezolucija ne bi bila zasnovana na egzaktnim podacima. Činjenica je da je i tokom trajanja prošlog mandata Narodne skupštine se počelo sa sveobuhvatnim procesom analize zakonodavnog procesa u Republici Srbiji. Upravo jedan od glavnih dokumenata koji je bio podloga za sačinjenje ove rezolucije je ova studija o unapređenju zakonodavnog procesa u Republici Srbiji gde je na 270 stranica praktično izanaliziran zakonodavni proces.
To je urađeno i završeno u prvoj polovini 2012. godine i praktično ova publikacija je izašla iz štampe juna 2012. godine. Ta publikacija je prezentovana naravno i poslanicima u Narodnoj skupštini i bila je distribuirana ne samo predsedništvu Skupštine nego i svakoj poslaničkoj grupi upravo da bi videli šta oni koji su stručni mogu da nas posavetuju kako treba unaprediti zakonodavni proces. Znači, tu postoje određeni zaključci i čitav niz preporuka što su oni koji su sačinjavali ovu studiju napisali da bi valjalo razmisliti o tome.
Činjenica je da sam prvi radni tekst Predloga rezolucije je distribuiran članovima i zamenicima članova Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo tokom januara 2013. godine. U nekoliko navrata lično sam informisao članove i zamenike članova Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo u diskusiji sa pojedinim subjektima do kojih zaključaka sam stigao ili smo stigli i na koji način taj radni tekst se polako usavršava.
Početkom marta je ovaj predlog rezolucije dat u proceduru, ali to nije sprečilo sve nas da u narednom periodu takođe pokušamo da učinimo napor da oslušnemo šta sve pametni ljudi, šta sve stručni ljudi mogu da nas posavetuju da rezolucija bude još bolja i da eventualno amandmanom popravimo takvu jednu rezoluciju.
Upravo na bazi nekih prvih informacija do kojih sam stigao osluškujući upravo stručnu javnost, ponavljam da sve ono što sam napisao u amandmanu i što sam napisao u ispravkama amandmana nisu samo moje ideje nego su upravo ideje do kojih su stizali drugi relevantni subjekti u ovom procesu usaglašavanja, konsultacija u procesu javne rasprave. U tom smislu svako je imao mogućnost da i u ranijem periodu da određenu sugestiju i da popravimo koliko je moguće neku formulaciju. Evo, poslednju formulaciju sam popravljao 12. juna, juče, prihvatajući praktično i ubacujući u taj amandman koji je opširan, koji sam podneo još 28. marta a kasnije dopunjavao, poslednje određene sugestije koje su stigle iz poslaničke grupe Manjina u pogledu toga da u sam pojam ljudskih prava i sloboda posebno podvučemo manjinska prava, što smatram da je apsolutno u redu.
U svakom slučaju, pokušao sam da ne samo ono što je Vlada RS dala u svom mišljenju, ne samo ono što je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala u svojoj sugestiji, ne samo što su mnogi drugi stručnjaci dali tokom rasprave da stignemo praktično sa tim amandmanom, ispravljenim amandmanom, do teksta koji treba konačno da uobliči ovu rezoluciju.
Smatram da ne postoji prepreka da se glasa za ovu rezoluciju. Bilo je diskusija da li na određeni način ova rezolucija bilo šta unapred definiše što nije odlučeno na određeni način i što nije bio predmet Ustava Republike Srbije ili onih stavova koji su već prihvaćeni od strane Narodne skupštine. U tom smislu ukazujem na jedan od spornih delova rezolucije gde se kaže: "obezbediti usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU". Ovde se ne radi o pojmu evropskih integracija. Ovde se radi praktično o usklađivanju domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU. Ukoliko smatramo da treba da se ponašamo u skladu sa članom 1. Ustava, što je gospodin Marković dobro rekao, član 1. Ustava definiše da Republika Srbija je zasnovana, između ostalog, na slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Šta su evropski principi i vrednosti nego praktično tekovine EU, što je kao formalni izraz prihvaćeno u Predlogu rezolucije?
U tom smislu, ne vidim smetnju da svi oni koji ovog trenutka stavljaju jednu određenu rezervu na sam tekst rezolucije ne bi još jednom razmislili, do Dana za glasanje, i ipak prihvatili ovaj predlog rezolucije.
Druga stvar, postavilo se pitanje šta ovom rezolucijom dobijamo? Mnogi diskutanti su govorili o neposrednim efektima i neposrednim stvarima što treba popraviti u zakonodavnom procesu, znači, od paralelne izrade podzakonskih akata, od toga da treba polazne osnove zakona da postoje kod svakog predlaganja zakona, ali, uglavnom, šta smatram da je najvažnije? Najvažnije je da je u samoj rezoluciji, na kraju rezolucije, predviđeno da Narodna skupština i Vlada prate sprovođenje ove rezolucije. Vlada, skupština AP, Zaštitnik građana i Narodna banka Srbije najmanje jednom godišnje podnose izveštaj Narodnoj skupštini o sprovođenju ove rezolucije.
Odbor Narodne skupštine nadležan za ustavna pitanja i zakonodavstvo razmatra ove izveštaje i podnosi Narodnoj skupštini konačan izveštaj sa predlogom zaključaka, odnosno preporukama za dalje unapređenje zakonodavne politike.
Šta konačno radi plenum Narodne skupštine? Narodna skupština razmatra izveštaj sa predlogom zaključka, odnosno preporuke nadležnog odbora najmanje jedanput godišnje.
Onog trenutka kada glasamo i prihvatimo ovu rezoluciju, tog trenutka stvara se obaveza da najmanje jednom godišnje vi, koleginice i kolege narodni poslanici, ste u prilici da prozovete sve one koje učestvuju u zakonodavnom procesu da podnesu račun šta je rađeno u zakonodavnom procesu tokom te kalendarske godine.
To smatram da je jako važno, jer to će onda biti i prilika da se sagledava da li su dati podzakonski akti, koliko je zakona u hitnoj proceduri, šta treba unaprediti, da li analiza efekata propisa prati ili ne prati.
Jednu stvar da vam kažem, sve ove aktivnosti na donošenju Rezolucije pratio je i čitav niz aktivnosti od strane predstavnika čitavog niza subjekata od Vlade Republike Srbije, Ministarstva pravde, Kancelarije za evropske integracije i mnogih drugih i već je sačinjen, evo ispred mene je, pregled šta sve treba u narednom periodu raditi. Znači, ne završava se sa Rezolucijom ovaj naš posao.
Očekuje nas unapređenje strateškog okvira zakonodavnog procesa, unapređenje zakonskog okvira za sprovođenje zakonodavnog procesa, uvođenje obaveznog objavljivanja zakonodavnog plana Narodne skupštine i Vlade, uvođenje koncepta polaznih osnova za izradu zakona, uređivanje načina obrazovanja, funkcionisanje i odgovornosti radnih grupa za izradu propisa, unapređenje postupka javne rasprave, postepeno uvođenje obaveze procene uticaja propisa za pojedine ili nekoliko ključnih zakona iz delokruga nadležnih određenih organa državne uprave, dalje jačanje Kancelarije za regulatornu reformu i analizu efekata propisa i Kancelarije za evropske integracije, Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, uvođenje državne baze propisa, besplatno dostupne građanima i privredi, što je delimično urađeno Zakonom o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata.
Napominjem da je prvi tekst Rezolucije u januaru mesecu došao pred poslanike. U međuvremenu, paralelno sa time, Vlada je predložila zakon koji je izglasan ovde u Skupštini. Zatim, uvođenje obaveze istovremene pripreme podzakonskih akata sa nacrtom zakona, što treba da bude u Poslovniku Vlade, uvođenje obaveze izveštavanja o sprovođenju zakona, analiza postojeće organizacije obavljanja normativnih i analitički poslova u organima državne uprave i znanje veština i broja državnih službenika koje na tim poslovima rade i obezbeđivanje odgovarajućih finansijskih sredstava za sprovođenje planiranih mera.
Znači, razmišlja se i bićemo u prilici, očekujem najkasnije za godinu dana, da vidimo na koji način je Rezolucija primenjena i šta je od narednih zadataka urađeno, odnosno kojim tempom idemo prema tome.
U tom smislu još jednom pozivam sve vas, koleginice i kolege, i ove članove poslaničkih grupa koji su već iskazali podršku Predlogu rezolucije od moje poslaničke grupe, DS, poslaničke grupe SNS, LDP, PUPS i da ne nabraja, znači sve, apelujem i na poslaničku grupu manjina, koji su danas stavili određenu rezervu da li će glasati ili neće glasati, ali opet napominjem i srećan sam što su i gospodin Varga i gospodin Balint isto potpisnici Predloga rezolucije, a smatram da mojim podnetim amandmanom je taj osnovni tekst samo popravljen, apelujem i na još jednu poslaničku grupu koja je danas bila protiv izglasavanja Rezolucije, da još jednom razmislimo i da u danu za glasanje svi zajednički glasamo za Rezoluciju koja diže autoritet Narodne skupštine prema svim drugim učesnicima u zakonodavnom procesu. Hvala.

Hvala.
Zaključujem jedinstveni pretres o predlogu rezolucija.
Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu rezolucija.
Prelazimo na sledeću tačku dnevnog reda, zajednički jedinstveni pretres, o Predlogu zakona o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske, o saradnji u oblasti poljoprivrede, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o saradnji u oblasti veterine, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o međusobnom priznavanju i prihvatanju dokaza o ispunjenosti propisanih uslova o hrani i hrani za životinje biljnog, mešovitog kombinovanog porekla i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o saradnji u oblasti zdravstvene zaštite bilja.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednik Narodne skupštine, povodom zajedničkog jedinstvenog pretresa o predlozima zakona iz tačka 10, 11, 12. i 13. dnevnog reda, pored predstavnika predlagača, Gorana Kneževića, ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pozvao da sednici prisustvuju i Milanka Davidović, pomoćnik ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ivan Živkov, šef Kabineta ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Biljana Ranđelović, šef Odseka u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Saglasno Odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 10. do 13. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da prema članu 170, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova poslaničke grupe.
Vreme rasprave po poslaničkim grupama dobili ste u materijalu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 170. a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti poljoprivrede, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o saradnji u oblasti veterine, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o međusobnom priznavanju i prihvatanju dokaza o ispunjenosti propisanih uslova o hrani i hrani za životinje biljnog, mešovitog, kombinovanog porekla i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o saradnji u oblasti zdravstvene zaštite bilja.
Da li predstavnik predlagača, ministar Goran Knežević, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede želi reč?
Reč ima ministar Goran Knežević. Izvolite.

Hvala lepo.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, vrlo kratko.
Pred nama su četiri zakona. zakoni o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vladi Crne Gore o saradnji u oblasti zdravstvene zaštite bilja,o saradnji u oblasti veterine i o međusobnom priznavanju i prihvatanju dokaza o ispunjenosti propisanih uslova o hrani i hrani za životinje biljnog, mešovitog i kombinovanog porekla i Zakon o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti poljoprivrede.
Sve su to standardni akti, tekstovi sporazuma, memoranduma, koji se zaključuju između Vlade Republike Srbije i vlade zemalja ili država sa kojima Srbija ima ili želi da ostvari trgovinsku saradnju.
Ovi sporazumi sa Crnom Gorom su iz marta 2012. godine a Memorandum sa Turskom je iz devetog meseca 2011. godine i Vlada je utvrdila osnov za zaključivanje ovih sporazuma i oni se privremeno primenjuju još od dana potpisivanja.
Kao što vidite, potpisnici su bili bivši ministar gospodin Dušan Petrović, sa naše strane, kao što sam rekao standardni ugovori kojih imamo sa puno zemalja. Vidim da je Odbor za poljoprivredu prihvatio tako da mislim da ne bi trebalo da bude problema. Hvala.

Hvala
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković. Izvolite.

Zahvaljujem predsedniče.
Gospodine ministre, stvarno mi je drago da mogu danas sa vama da razgovaram o ovoj temi koja je predmet ovih ugovora. U pravu ste potpuno, ovo su standardni ugovori ali je prilika malo nestandardna. Dobro je da imamo ovakve sporazume, upravo zato što možemo da otvorimo jedan razgovor u parlamentu o temama o kojima se inače u parlamentu ne govori često.
O ovoj temi o kojoj ja hoću da govorim, samo još jedan poslanik, i to je poslanik opozicije govorio i nekako ispada da su pitanje veterine i pitanja poljoprivrede u opoziciji sa Ministarstvom poljoprivrede.
Kako bih vam rekla, ne znam šta se događa, ali ono što znam, a volela bih da mi kažete odgovor na drugi deo, ono što ne znam. Dakle, koliko znam, vi ste odbili da primite predstavnike Veterinarske komore, dakle jednog esnafskog udruženja, koje je tražilo prijem kod vas, vidim da ne znate i čudite se, ali na prijem nije naišlo iz nekog razloga, neko je očigledno sklonio ono što su oni tražili od vas. to je jedno čisto esnafsko udruženje, to što govorim ne pripada mojoj političkoj partiji, niti vašoj političkoj partiji, sve političke partije treba da se bave pitanjima za uređenje države, tako da je sasvim prirodno da ministar razgovara sa ljudima iz esnafa, zapravo iz Veterinarske komore, zato što postoji hiljadu i jedan razloga i hiljadu i jedan problem u ovoj oblasti, a ja želim da govorim o tome da li mi, kao država, možemo da ispunimo ovo što piše u ugovoru koji se zove – saradnja, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore, u saradnji u oblasti veterine. Tu je nabrojan jedan jako veliki spisak poslova. Ne mislim da treba da ih čitam zato što će to trajati dugo, ali pokušaću da odgovorim na to da li mi to možemo da uradimo, a volela bih da dobijem od ministra mišljenje, koje je možda suprotno od mog.
Za svaku zemlju veterinarska struka predstavlja stratešku struku, jer tim što brine o zdravlju domaćih životinja i o zdravstvenoj i bezbednosnoj upotrebi mesa, mleka, jaja i proizvoda od mesa, mleka i jaja, ona u drugoj liniji predstavlja prvu branu javnom zdravlju Srbije. Ona brani javno zdravlje Srbije.
Nažalost, u Srbiji se dogodilo da u Zakonu o veterini ne piše da je to služba od društvenog značaja. Ne znam zašto u Srbiji to nije tako. To je jedno od pitanja na koje treba da odgovorimo. To je prvi deo zadatka koji veterinarska struka treba da ispuni.
Drugi deo onih poslova koje treba da ispuni jeste organizacija rada te službe, a to je ono što država treba da uspostavi, tu organizaciju, tu vertikalu koju država treba da ispuni. To pokazuje o kakvoj se državi radi, koliko je ta država ozbiljna i koliko je ona budući partner nekim drugim državama koje žele da sarađuju u ovoj oblasti.
Hajde da vidimo kako izgleda stanje u ovoj oblasti. Od 1990. godine, kada su počele prodaje prvih veterinarskih stanica, bilo bi dobro i ne znam da li to postoji gospodine ministre, ali bilo bi dobro da imamo efekat tih mera da vidimo kako smo prošli u toj prodaji, šta smo dobili kao država od svega toga i kakvi su efekti svega toga. Dakle, od 1990. godine počelo je propadanje struke, pa sve do 2005. godine i čuvenog Krnjajićevog zakona, tako ga zovu stručnjaci u ovoj oblasti zato što žele da se zapamti ko je autor tog zakona koji je udario najveći šamar veterini?
U Zakonu o stočarstvu veterina se uopšte ne spominje. To ne postoji u Zakonu o stočarstvu. Interesantno je da dobijemo odgovor, ne od vas ministre, jer vi ste se pojavili ove godine ili od prošle ste ministar, ali zanimljivo je recimo, ko može da bude još zainteresovan i direktno nadležan za oblast stočarstva ako tu nije neko ko je iz veterinarske struke?
Šta je još vrlo zanimljivo? Imamo jako mnogo problema u ovoj oblasti. Gde se danas nalazi veterina? Ona je praktično u sivoj zoni. To kažu veterinari, ne ja. Promet lekova je u sivoj zoni. Promet semena je u sivoj zoni. Neki dan smo imali aferu koja je otvorena u medijima oko toga. Rad veterinara je u nekom velikom procentu u suprotnosti sa zakonom. Imamo brojne zloupotrebe. Odmah moram da vas opomenem šta se dešava sa onom aferom koja se dogodila 2012. godine u vezi sa falsifikovanim brojem pregledanih ovaca u Kragujevcu, kada je nekih 45 hiljada izmišljenih ovaca kobajagi pregledano?
Dokle je ta afera stigla? Kako se ona razrešava? Da li su svi akteri u tom lancu obuhvaćeni istragom, zato što je zanimljivo da neko više godina uzastopno bez pomoći bilo kog drugog, recimo da je to terenski veterinar, može da vrši ovakve zloupotrebe, da ošteti državni budžet za otprilike pola miliona evra?
Ako se ta afera otvori do kraja, veterinari računaju, oni kažu da tu može budžet poljoprivrede da se napuni i sa milion evra, jer ova afera predugo traje i nisu samo akteri u tom selu koje je u javnosti prikazano, nego su širom teritorije Kragujevca, pa bi bilo interesantno da se to pogleda. Kažu da se afera zataškava zato što su u koalicionom sporazumu neki iz vrha neke druge stranke, ne vaše, akteri te pljačke.
Ne volim da kažem – borci protiv korupcije. Zaista mislim da svi mi na svoj način, na jedan ljudski način, podržavamo ljude koji se bore protiv korupcije, jer to jeste smisao državnog posla, ali bilo bi dobro da se ova afera što je moguće pre da se razreši, jer bi se nešto novca vratilo u budžet Uprave za veterinu, koja, interesantno, uopšte se nije pridružila gonjenju niti traži naknadu sredstava koja su se odlila, a direktno je nadležna za ta sredstva i direktno bi trebala da bude zainteresovana da se ova stvar razreši. To što se tada otvorilo kao afera, nije prvi put, to se više puta dešavalo. Vaši saradnici u ministarstvu kažu da znaju više puta za tu situaciju, ali da ne smeju o njoj da govore.
Na veterinarskom tržištu lekova već skoro godinu dana nema vakcine protiv svinjske kuge. To je vrlo važan i vrlo veliki problem za ovu državu, zato što more farmi i veterinarskih stanica već godinu dana ne dobijaju one količine koje su im potrebne. Kažu da prošlog meseca pojedine farme, govorim o jugoistočnoj Srbiji, govorim o Nišu, mada i mom Kolubarskom okrugu nije mnogo bolja situacija, nisu vakcinisali nijedno jedino novo grlo koje je stiglo do vakcinacije.
Znam da je danas ili juče 680.000 vakcina ušlo u zemlju, ali moram da vam kažem, gospodine ministre, to je kap u moru, to je ono što bi zadovoljilo tržište Vojvodine. Ovaj drugi deo Srbije još uvek nije pokriven tim i zaista je u nekim krajevima jako dramatično. Zovu me stočari, ljudi koji su privatnici me zovu i kažu ne možemo da prodamo ni ono jedno ili dva praseta na običnoj pijaci jer ljudi traže potvrdu da je vakcinisano, a mi to ne možemo da izvedemo.
To nije jedini problem na tržištu lekova. Nemamo ni druge vakcine. Pojavio nam se problem i sa vakcinama protiv besnila domaćih životinja. Šta ćemo da radimo sa tim?
U ovom ugovoru, da se vratim na svinjsku kugu, nisam razrešila još jednu dilemu. Ovde u ovom ugovoru o saradnji sa Crnom Gorom imamo i izveštavanje o širenju bolesti. Da li je moguće da imamo na svojoj teritoriji još uvek svinjsku kugu i domaćih i divljih svinja? Ta epidemija koja je bila u Vojvodini je jedna od epidemija koja je moguće da bukne širom Srbije, ako ne možemo da obezbedimo vakcine i ako nemamo kontinuitet u primeni mera, koje moraju da se primenjuju u kontinuitetu da bi dale efekte.
Osim ove vakcine, nemamo ni te vakcine protiv besnila domaćih životinja. Nemamo vakcinu ni protiv antraksa. Još jedna od tačaka u ovom ugovoru nas obavezuje na to da izveštavamo o slinavki i šapu, a nemamo vakcinu. Nemamo ni legalno registrovane vakcine za vakcinaciju konja i mačaka. To je isto problem s kojim se nosimo i s kojim se nose veterinari na terenu.
Nemamo ni nekih drugih lekova, poput anaerobnih infekcija, lekovi za anaerobnu infekcije ili respiratorne bolesti goveda. To je problem koji se mora razrešiti. Kako ćemo da sarađujemo sa nekim, da ih izveštavamo o teritoriji, o svojoj teritoriji, o bolesti koje se šire na našoj teritoriji, ili da ih nemamo, kao što neke krijemo između sebe, ne razrešavamo ih i one onda buknu na nekom drugom trenutku i naprave štetu državi, kao što smo krili svoj problem sa aflatoksinom, pa buknuo, pa napravili toliku štetu državi i sada o tome ćutimo?
Kako se od sada rešavalo to? Moram da vam kažem, ministre, i mnogo mi je drago što mogu to da vam kažem u oči, jer, eto, niste hteli da čujete ovo od onih koji su to znali, rešavalo se švercom i nelegalnom trgovinom. Tako se dolazilo do veterinarskih lekova. Zato vam govorim o sivoj zoni veterine.
Nažalost, pitanje je i naših proizvođača i nekih zavoda. Naše proizvođačke zavode smo, nažalost, prodali. Bilo je bez mnogo plana, bez mnogo mudrosti, nažalost. To ja tako mislim. Možda je to upravo i bio plan da ih prodamo i da danas budemo zavisni od toga gde ćemo uvesti vakcine, koje će veletrgovine moći da uvezu vakcine, sa kojih teritorija ćemo uvesti vakcine. Nažalost, tu se mi mnogo ne pitamo. Jedan od tih proizvođačkih zavoda je prodat, verovali ili ne, zbog gradsko-građevinskog zemljišta, ni prvi ni poslednji, ali za ovaj sigurno znam.
Danas sam vam postavila pitanje i volela bih da čujem to od vas danas, da li je to možda odgovor na pitanje - ima li Srbija ozbiljnu nameru da sačuva svoju proizvodnju vakcina i seruma? To je vrlo važno za tržište Srbije. Hajde da čujemo odgovor.
Hajde da se sada vratim na još jedan problem koji će i te kako biti problematičan za razrešavanje ovih ugovora koji su ovde ispred nas. To je pitanje programa mera. Moram da podsetim da se nekada u parlamentu usvajao program mera. U parlamentu je predlagač bio ministar i parlament je usvajao program mera. Onda su došle one "srećne godine" ovog ministra, mnogih lobija, koji sada nažalost sedi u zatvoru, ali i država Srbija ima i te kako posledica od toga što on sedi u zatvoru. Tada se, demokratskom procedurom, partijski dobijao veterinarski teren.
Moram da vas pitam – zašto program mera kasni kod vas, za vreme vašeg ministrovanja, šest meseci? Sada je ono moje pitanje koje stvarno ne mogu da razrešim sama, ne vidim zašto – zašto dve trećine i, uopšte, procedura donošenja tog programa mera je bila vrlo čudna? Struka nije dobila nikakav predlog na koji ona daje svoje komentare i ostalo, što je čak i u vreme Dragina, koji je potpuno centralizovao stvar, bilo moguće, kada su dobili nekakav predlog i kada su napisali svoje komentare, onda se pojavio program mera bez dve trećine mera, koje su čak bile i u toj prvoj verziji na koju su oni komentarisali.
Šta je izbačeno iz tih programa mera? To je ono što budi sumnju, jer su izbačeni nadzori. Nadzor je vrlo važna mera. Ovde je izbačen nadzor nad efektima besnila nad divljim životinjama, onda aktivne mere veterinara, odnosno obilazak farme. Znači, sve mere koje ste dali su zapravo mere nadzora koje su izbačene.
Kako ćete da znate kako je neka mera dala rezultate, neka akcija koju ste sproveli - recimo, to besnilo lisica koje, mi smo poslednja crna rupa u Evropi koja razrešava još uvek svoj problem i na kraju nam je EU dala sredstva, kako bismo to razrešili i kako bismo to bacali mamce i radili tu akciju? Kako ćemo da znamo koliko je tih mamaca upotrebljeno ako nemamo nadzor? To je najjednostavnije. Kako ćete da znate da li vam je vakcinacija tih 680.000 vakcina dala nekakve efekte, nekakve rezultate, ako nemate nadzor?
Najgora stvar od svega toga je bila to što su ljudi, veterinari, terenski veterinari, bili u kontaktu sa vlasnicima farmi i sa ljudima koji gaje stoku i možda su ljudi mogli da dobiju neku informaciju od značaja.
Zaista ne znam, ali mislim da je to kada imate kontrolnu meru, da je to važno da ispoštujete. Ona vam pokazuje efekat svega toga.
Jako bih volela da vi i ja sada razgovaramo, dok govorim, ako je to moguće?
Dakle, u Srbiji ima 4.185 veterinara i na njima počiva javno zdravlje. Nažalost, to javno zdravlje je poprilično urušeno, ne samo bombardovanjem na koje se vadimo. U porastu su, recimo, karcinomi, pad imuniteta, opstruktivni bronhitis kod dece. Da li neko sme da se zapita – koliki je udeo veterinarske struke u svemu tome? Veterinari kažu da bi oni voleli da o tome govore.
Na kraju, uništavanje veterinarske službe, država direktno ugrožava zdravlje građana Srbije. Onda dobijam na odgovor na ono – kako se desilo da veterina više nije služba od državnog interesa. To je nekako čudno.
Šta će još da predstavlja problem za razrešenje svih ovih ugovora koje smo ovde navodili? Predstavljaće rad veterinarske inspekcije.
Kada smo govorili ovde o bezbednosti hrane, ako se sećate, postavila sam vam gomilu pitanja koja su bila vezana za ovu struku. Rekli ste mi – dobićete sve pisane odgovore, ne znam napamet. Prošlo je izvesno vreme, nema ni tih odgovora. Nema ih, verujte i sada vas opominjem da mi kažete kako je moguće da imate 480 veterinarskih inspektora, ali da nadležnost tih veterinarskih inspektora zakonom nije regulisana, zato što više od polovine njih nema licencu, što znači da ne mogu samostalno da rade.
Šta mislite da li može da se utiče na rad ljudi koji nemaju licencu i koji znaju da nemaju licencu i ne odgovaraju za radno mesto na kome se nalaze? I te kako. Posledice tog činjenja, odnosno nečinjenja, naravno ne mogu da kažem da ste vi odgovorni za sve ovo što ovde ja navodim. Vi ste najmanje odgovorni, ali da budem poštena, nasledili ste stotinu problema kada ste ušli u ovu oblast, ni jedan niste razrešili, pridodali ste još nekoliko desetina, tako da sad imamo jedan još malo veći haos.
Hajde da vidimo još jednu stvar. U Srbiji je 2005. godine, danas je 2013. godina, osam godina je prošlo, donet taj Zakon o veterini i još uvek nisu veterinarski specijalistički instituti, njih je 10, i naučni instituti, njih su dva, kao javne službe od posebnog društvenog značaja usaglašeni sa Zakonom iz 2005. godine. Pazite, još nisu stigli da se usaglase. Zbog čega nisu stigli da se usaglase? Mnogo je jednostavno. To bi konačno ukinulo monopol među ovim organizacijama, a oni sada na osnovu nevažećeg zakona, znači onog tamo pre ovog iz 2005. godine, samo na komercijalnim poslovima koje dobijaju od države zarađuju milione i milijarde evra bez javnog konkursa. Vi imate tako izabrane, da ih ne nabrajam, mada mogu da vam nabrajam i Kraljevo i Šabac i Jagodinu i Niš. Paradoks je još veći kada pogledate ovo. Dakle, oni nemaju javni konkurs, ali veterinarske stanice i javne i privatne, koje takođe zajednički učestvuju u ovim poslovima, učestvuju na javnom konkursu i tako im ugovorom poveravali posao na tri godine. Ovi su bez konkursa, ovi sad imaju neke javne konkurse, dobijaju poslove na tri godine, a sprovođenje tih konkursa je za neku drugu priču.
Još jedno pitanje koje se odnosi na hranu, koja je takođe jedna od stvari ovde. Hajde da vidimo u kakvom su nam stanju referentne laboratorije. Imaju li opremu, kakva je to oprema? Da li ona može da odgovori, recimo, na probleme kada je su u pitanju mikotoksini? Imali smo tu priču sa aflatoksinom. Da li možete da kažete da li su nam laboratorije, neću da pitam na one na terenu, one koje treba da ima veterinar, samo one koje su nam referentne, da li one imaju i kakvu opremu imaju?
Možda niste dobro upoznati, recimo ne znate podatak da su vam tražili ljudi da dođu i da razgovaraju sa vama, to su praktičari koji žele da svoju struku održe u životu i da žive od svog rada, a ne da strepe da li će doći neki inspektor koji će zatvoriti stanicu zato što ne mogu da imaju veterinarske lekove, ne mogu da kupuju humane da koriste u te svrhe. Bilo bi dobro da, ako želite da ove ugovore bilo ko sa vama sarađuje na bilo koji način, morate da budete partner koji je od poverenja, partner koji može da odgovori na izazove. Ovog trenutka vam tvrdim, veterina ne može vam odgovori na ove izazove. Pobrinite se za to što pre. Svi mi nosimo živote građana i zdravlje građana na duši ako ovo ne vidimo. Hvala.

Reč ima ministar Knežević.