Gospođo potpredsednice, kolege narodni poslanici, ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe u prepodnevnoj raspravi, gospodin Miloš Aligrudić, je rekao zašto naša poslanička grupa neće podržati Predlog ove rezolucije i u okviru svoje diskusije osvrnuću se na nekoliko pitanja, koja smatram da je važno pomenuti u ovoj, mogu da kažem, jednoj uniformnoj raspravi, kojom se daje podrška jednom, krajnje deklaratornom tekstu i porukama i rešenjima koja on daje.
Prvo pitanje i najspornije pitanje je – šta je cilj ovog teksta? Koga on treba da obavezuje. Ko treba da primeni ovo što piše u ovom tekstu? Ako bi se slušala prepodnevna rasprava, stekao bi se utisak da smo mi, narodni poslanici, ti koji će u najvećoj meri ova rešenja koja se ovde ističu kao dobra, važna, koja u nizu drugih propisa već postoje, biti ti koji će ovo primenjivati.
Međutim, ako sagledamo stvarnost zakonodavnog života, videćemo da je glavni subjekat onaj koji pokreće ceo zakonodavni proces i na koga bi, kada se čitaju ova rešenja pao glavni teret ovog posla jeste Vlada Republike Srbije. Ne ulazim u to koja vlada i kakva vlada, prethodna, sadašnja, buduća, izvršna vlast, Vlada Republike Srbije je glavni predlagač zakona u našem parlamentarnom sistemu. To možda nije trebalo biti tako, ali praksa o tome govori.
Poslanici, Narodna skupština, hajde da pogledamo koliko se zakona, koji su predložili poslanici našlo na dnevnom redu Narodne skupštine. Naša poslanička grupa ima sigurno 20-ak predloga zakona u proceduri i njih nema, a ne možemo reći da nisu važni i da ne bi rešili važan problem.
Prema tome, Vlada Republike Srbije je ta koja treba da bude obavezana ovom rezolucijom. U stvarnosti to je tako. Sada da vidimo tu izvršnu vlast, tu Vladu Republike Srbije kako se ona odnosila od 2008. godine prema svim rezolucijama koje je podnosila ova Narodna skupština. Najveći broj tih rezolucija ticao se rešavanja problema KiM. Ovde ima poslanika koji su bili u oba saziva, možemo mi ovde da glasamo šta god hoćemo, to je mrtvo slovo na papiru za Vladu Republike Srbije, ona će se ponašati onako kako ona želi jer ona je, bože moj, ta koja utvrđuje politiku prema Ustavu Republike Srbije.
Kada vi ovde pročitate šta mi treba da naložimo Vladi Republike Srbije, jer na nju se to u najvećoj meri odnosi, pitam vas da li smo mi ozbiljni u mišljenju da će Vlada ovo da usvoji i da prihvati?
Pomenuto je pitanje predlaganja i raspravljanje o zakonu po hitnom postupku. Sada vas pitam, posle usvajanja ove rezolucije, na osnovu odredbe ove rezolucije, koja kaže – obezbedite sa usvajanjem predloga zakona po hitnom postupku graniči samo na izuzetno definisane slučajeve da će to Vlada da prihvati. Sada imamo osam zakona koje raspravljamo po hitnom postupku, koji su svi objedinjeni, i šta ćemo sada da kažemo Vladi Republike Srbije kada sada to isto urade na sledećoj sednici, niste pročitali rezoluciju. Hoće li predstavnici koji sada ovo podržavaju ustati i reći – gospodine predsedniče Vlade, ministri, vi kršite rezoluciju Skupštine, hoće li imati hrabrosti to da kažu i da im pročitaju ovo? Naša poslanička grupa misli da neće. Zašto bismo onda ovo podržali?
Suštinsko je pitanje kako ovaj problem, mogu da govorim iz svog ličnog iskustva, dugo sam narodni poslanik, treba rešavati. Treba prvo rešavati poslovnički. Imamo na snazi jako loš Poslovnik o radu Narodne skupštine i naša poslanička grupa je o tome veoma mnogo govorila kada je on usvajan u prethodnom sazivu.
Posledice toga što je to loš Poslovnik, sada u pojedinim stvarima, slušamo od kolege i iz drugih poslaničkih grupa, trpe isti oni koji su ga usvajali i to je jedan nedemokratski Poslovnik koji je imao ideju da suzbije prava opozicije, a u isto vreme da omogući Vladi i ministrima i samoreklamerstvo i guranje zakona po hitnom postupku bez dovoljno vremena i za javnu raspravu i za ozbiljnu kritiku.
Ovo sve drage kolege, vi koji podržavate ovu rezoluciju, mogli ste temeljno da razradite i da usvojite u novom poslovniku. On bi nas obavezivao i obavezivao bi te iste ministre koji dođu ovde na raspravu i te iste ministre koji na Vladi usvajaju zakone i dostavljaju ih u Narodnu skupštinu. Možda je bila logika predlagača da od ponavljanja glava ne boli.
Zaista mislim da, ako poštujemo Ustav Republike Srbije, nema potrebe da se govori o tome kada može da se ostvaruje retroaktivna primena, recimo propisa, što se ovde navodi. To imamo u Ustavu, imamo u svakom propisu koji bi da usvajamo.
Šta znači ovo u rezoluciji koji je ovde usvajan? Šta će ona doprineti o tome da se procenjuje da li ćemo mi kada u danu za glasanje odlučujemo o tome da li ćemo pre nego što se izjasnimo u konačnom tekstu, usvojiti da se on primenjuje retroaktivno? Da li će ova rezolucija da reši taj problem? Naravno da neće.
Druga stvar je, ovde govorimo, kako se ovde često upotrebljava, o kapacitetima za sprovođenje zakona. Opet da podsetim javnost i sve nas, kapaciteti koji treba da sprovedu zakon su izvan ove sale. Oni su u izvršnoj vlasti, u Vladi, u organima uprave.
Šta smo mi kao narodni poslanici učinili u prethodnom periodu da se ti kapaciteti ojačaju ili, u krajnjoj liniji, šta smo učinili da stvorimo zakonodavni okvir kako bismo to omogućili? Hoćemo da pričamo o zakonu kojim se ograničava broj zaposlenih u republičkoj administraciji, koji je hvaljen na sva usta od strane prethodne vlade? Govorilo se da će dovesti do reforme državne uprave, da će se bolje raditi. Šta je od tog zakona bilo? Da li je promenjena državna uprava? Da li se bolje radi? Da li su administrativne manje? Da li se rešenja donose brže? Da li se investitori? Da li se građani manje žale?
Nismo doneli sistemske zakone u oblasti državne uprave, nemamo Zakon o upravnom postupku. Doneli smo Zakon o upravnim sporima koji se menjao nekoliko puta, jer je bio toliko loš. Sada mi govorimo o kapacitetima i o kapacitetima nas da mi kontrolišemo tu državnu upravu.
Mislim da je ovo jedno zavaravanje i da raspravljajući danas o ovome smo verovatno mogli imati bolje iskorišćen dan, usvajajući važnije zakone i važnije propise.
Način na koji se primenjivalo sve ovo što već postoji u Poslovniku i drugim zakonima, to može da kaže najbolje kako je izvršena, kako se pristupilo Zakonu o procesu u okviru reforme pravosuđa. Navešću samo osnovna neka načela koja su ovde navedena. Da li su zakoni u okviru reforme pravosuđa urađeni kao rezultat sveobuhvatne analize svih regulatornih instrumenata?
Da li one sadrže nepotrebne procedure i administrativne troškove? Znamo kakve su probleme napravili, izmeštanjem i ukidanjem sudova, seljenjem i vođenjem svedoka iz jednog u drugi grad, putovanjima itd. Da li su se tim zakonima koji su doneti rešili problemi u pravosuđu? Ne, nego su se dodatno nagomilali. Da li su ti propisi primenjivi? Videli smo da nisu. Ko nama garantuje da se tako nešto slično neće desiti kada se ovo usvoji? Ovo je sve postojalo već kada su ti zakoni usvajani.
Drugi problem, a to je suština ove rezolucije, jeste stvarni cilj i možemo mi sada da stavljamo ovo kao jednu oblandu ova sva načela, stavove, sve ovo. Glavni cilj je da ova Narodna skupština pošalje političku poruku da će se zakonodavni proces odvijati u pravcu usvajanja evropskih standarda, evropskih akija kako hod hoćemo da ga nazovemo, i da je to glavni zadatak u narednom periodu.
Naravno, o tome je moj kolega govorio, naša poslanička grupa izražava vrlo jasno protivljenje daljem nastavku evropskih integracija iz razloga što imamo ozbiljan politički spor sa EU oko teritorijalnog integriteta Republike Srbije, u vezi njene politike prema Kosovu i Metohiji, u vezi njene politike prema drugim pitanjima koje se tiču naše države. Smatramo da u takvoj jednoj situaciji treba preispitati ovde u Narodnoj skupštini dalji proces evropskih integracija.
S druge strane, da li se uvek dobro pokazalo i od strane prethodne vlade i od strane ove vladajuće većine, koja je usvajala veliki broj zakona, da su baš svi zakoni koji su usvojeni u okviru pravnih tekovina EU, bili dobri i primenjivi. Nemojte se zavaravati da ćete moći birati koje ćete zakone usvajati iz pravnih tekovina EU, moraćete sve usvojiti, ako dobijete datum, mi bismo voleli da ga ne dobijete, ali ako ga dobijete, kada prođe skrining svih poglavlja, sve što vam nalože, moraćete usvojiti. To sve u jednoj ovakvoj realnosti društvenoj, političkoj, ekonomskoj, u kojoj se nalazi Srbija, može u velikoj meri da se pretvori u grdne probleme za pojedine delove našeg društva, za pojedine segmente privrede i da se, u krajnjoj liniji, pretvori u negativne posledice ili u karikaturu.
Ovim što danas usvajate, obavezujete se usvojiti sve što stigne iz Evropske komisije. Srbija treba da vodi računa o svojim interesima kada gradi svoj pravni poredak – prvo, da poštuje svoj Ustav, kada donosi odluke ili kada zaključuje međunarodne sporazume. Videli smo da u nizu odluka i prethodne i ove Vlade, koji se tiču našeg teritorijalnog integriteta, Ustav nije poštovan. Nije poštovan ni u nizu drugih zakona ili odluka – Zakon o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, Statuta Vojvodine itd, o najvažnijim političkim pitanjima u ovoj zemlji i na osnovu svojih interesa, sagledavajući društvene probleme i procese koji se odvijaju u našoj državi, da usvajamo zakone i zakonodavna rešenja.
Ako su takvi zakoni, ako su modeli za rešavanje tih problema u zakonima koji postoje u zemljama EU – da, treba da ih usvojimo, ali ne sve i ne ono što nam je nametnuto da bismo bili deo takve jedne međunarodne organizacije. U krajnjoj liniji, da je sve to tako u okviru evropskih tekovina dobro i kvalitetno, oni danas ne bi imali tu krizu koju imaju - EU koja ima grdnu, veliku i ne samo ekonomsku nego i političku, socijalnu i moralnu krizu. Valjda bi oni svim zakonima koje su doneli uspeli da reše te probleme.
Postoje dobra rešenja, postoje dobri zakoni kojima možemo rešiti naša društvena pitanja ili situacije koje nam se javljaju i u krajnjoj liniji, kojima možemo uspostaviti određenu harmonizaciju u segmentima s kojima želimo da sarađujemo sa EU. Ali da se u drugoj rečenici obrazloženja donošenja ove rezolucije stavi da je potvrda toga da je Srbija dostigla demokratske, pravne i tržišne standarde je pitanje - sada da se pogledamo međusobno i da kažemo da li je to tačno. Jer, to što smo dobili kandidaturu za članstvo u EU.
Pitajte građane da li oni misle da je Srbija izgradila dovoljno demokratske, pravne i tržišno orijentisane standarde i postala takva država, i da je kandidatura to verifikovala.
Nemojte da se opet zavaravamo. Nije ta kandidatura došla zato što je Srbija to uspela, inače ne bismo bili u ovako dubokoj ekonomskoj, socijalnoj, političkoj krizi, nego zato što je to bila politička odluka EU, na osnovu političkih odluka i saglasnosti na odustajanju od teritorijalnog integriteta Republike Srbije i prethodne vlade.
Zato su dali kandidaturu. Možda će dati i datum, ako se ova vladajuća većina bude na isti način ponašala. Ali da smo mi uspeli da izgradimo onakvu državu kakvu smo želeli, nismo je uspeli izgraditi, inače bismo bili zadovoljno i srećno društvo.
Baš zato, da ne bismo bili u situaciji da nam EU nameće sve i da zato što moramo da budemo deo tog procesa prema jednoj međunarodnoj organizaciji, koja je u dubokoj krizi, moramo da definišemo sopstvene prioritete izgradnje pravnog poretka.
To ovde ne mora da piše u ovakvom jednom tekstu. To piše u Ustavu. To može da piše u zakonima koje donosimo i, nadasve, kolege, to mora da piše u Poslovniku Narodne skupštine. Nadasve, kolege, ako hoćemo da ostvarimo ovo što ste ovde zapisali, a koje će, ukoliko se Narodna skupština promeni i mi svi u njoj i naš odnos prema izvršnoj vlasti ostati mrtvo slovo na papiru da smo mi kao narodni poslanici za dosledno poštovanje principa podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Gospodo, pitam sve vas u kojoj meri smo mi kao narodni poslanici uspeli da izvršimo kontrolu rada Vlade i da imamo ozbiljnu raspravu u Narodnoj skupštini, bili vlast ili opozicija, o tome što Vlada radi?
Naši dani kada dovodimo Vladu u Narodnu skupštinu pretvaraju se u pohvale od strane vladajuće većine ministrima i u kritiku od strane opozicije, ne vezano kakvo je stanje u društvu. Mi moramo da menjamo svest kao narodni poslanici i da zaista postanemo oni koji kontrolišu izvršnu vlast. To je težak proces. Ne moramo o tome da se varamo. Vrlo težak, vrlo komplikovan, jer prethodne decenije obeležavaju period nadmoći izvršne vlasti nad parlamentarnom vlašću. Ali, ako svi zajedno poželimo da izgradimo Narodnu skupštinu kao takvu instituciju koja će uspeti da kontroliše izvršnu vlast, onda ćemo morati da se menjamo prvo mi unutar Narodne skupštine i da menjamo akte po kojima postupamo.
Mi možemo da propišemo Vladi kako će se ponašati kada dođe ovde u Narodnu skupštinu. Ne ovakvim aktom, nego Poslovnikom. Hajde odmah da krenemo u izradu novog Poslovnika. Hajde odmah da nateramo Vladu da imamo projekciju kakva treba da bude zakonodavna politika i koje zakone treba da predlaže na osnovu onoga što mi mislimo da je važno za društvo. Mi dolazimo iz različitih sredina i znamo koji su problemi u društvu. Hajde da mi kažemo Vladi, da joj nametnemo zakonodavni plan za jednu godinu. Koje zakone Vlada treba da donosi i koje probleme da rešava? Mi, narodni poslanici najbolje znamo koji su to problemi koji postoje u društvu. Možda bolje nego sama Vlada. To je jedna vrsta pritiska na izvršnu vlast i možda bismo uspostavili onda ovu ravnopravnost o kojoj govorimo i možda bismo uspostavili ono što zaista želimo, a to je da zakonodavna vlast kontroliše izvršnu.
I nadasve, ako hoćemo rezoluciju, obavežimo sebe, a ne organ koji u ovom trenutku, zbog naših slabosti, naših kapaciteta, ne umemo da kontrolišemo, zato što je ova rezolucija tekst koji ima prvenstveni cilj da usmeri zakonodavni proces u pravcu evropske integracije bez jasnost plana gde on treba da dovede Srbiju i zato što je ovo spisak nabrajanja načela koja već postoje u nizu drugih zakona i zato što znamo unapred da je ni vladajuća većina, ni oni koji podržavaju, ni Vlada Republike Srbije neće podržati DSS ne želi da glasa za ovakav tekst.
