Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Narodne seljačke stranke i kao poljoprivrednik veoma sam oduševljen velikim prisustvom u Narodnoj skupštini kad se razgovara o ovim temama. Kad su bili advokati i lekari na dnevnom redu, sve je bilo puno, kada je došla na red poljoprivreda, a nije izborna kampanja, možemo na prste prebrojati i pripadnike većine i pripadnike manjine. Da nekim slučajem sutra budu izbori, mislim da ćemo svi zajedno noge polomiti obilazeći staje, svinjce i kokošinjce. Mislim da toliko uznemiravamo stoku tim izbornim kampanjama, da sam zabrinut za mentalno zdravlje naših životinja.
Kada je prošla godina bila sušna i kada je ta tema bila urgentna, toliko se naricalo, posebno sa one druge strane, bez obzira što smo mi tek obrazovali Vladu, da sam pomislio da nama zalivni sistemi ne trebaju. Bilo je dovoljno te dušebrižnike izvesti na polja dok plaču i nama zalivni sistem uopšte ne bi trebao. Toliko je bilo suza da smo mogli pet godina da imamo dobre pristojne useve.
Što se tiče ovih propisa i sporazuma, oni pre svega treba da omoguće lakšu trgovinu sa Crnom Gorom. Sa Crnom Gorom u ovoj oblasti mi imamo veliki suficit. Dakle, samo sa regionalnim okolnim tržištima mi imamo trgovinski suficit, a sa svim drugim zemljama gotovo smo u deficitu.
S tim u vezi, bez obzira što je ovo potpisao svojevremeno i na snagu stavio bivši ministar poljoprivrede Dušan Petrović, koji je tada bio i zamenik predsednika stranke vladajućeg režima, dakle glavnog stožera vladajućeg režima, ja ću ipak glasati za to, zato što mislim da ovaj sporazum unapređuje odnose ne samo u poljoprivredi već ukupne odnose između nas i Crne Gore. Dakle, posebnu pažnju uvek treba posvetiti Crnoj Gori, s obzirom da tamo živi 186 hiljada ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi i koji vole više Srbiju nego mi sami. Oni su u veoma teškom položaju i svaka saradnja sa Crnom Gorom, bez obzira da li sa aktuelnim režimom ili sa opozicijom, doprinosi tome da se oni osećaju bolje i komotnije u trenucima kada im je u toj državi veoma teško.
Ovaj sporazum sem poljoprivredne i trgovinske funkcije, ima na neki način i tu neku političku dimenziju i to je neki odraz našeg patriotizma prema onom narodu koji živi tamo pod težim uslovima nego što danas žive građani srpske nacionalnosti u Hrvatskoj i ja ću se usuditi da to kažem samo u svoje lično ime.
Ovi sporazumi će nam omogućiti da lakše trgujemo, ali naši budžeti, naša situacija u poljoprivredi koja nam je ostavljena, naša situacija prilikom raznih kontrola, od fitosanitarnih do drugih, od situacije koja je zatečena u poljoprivredi gde se uglavnom stranka bivšeg režima služila poljoprivredom i služila državom, a nije služila ni poljoprivredi ni državi ni poljoprivrednicima, je takva da možemo komotno da se uhvatimo za glavu i da se držimo za nju jedno godinu dana.
Poslednje akcije Ministarstva poljoprivrede, a mi to znamo i ministar će to potvrditi, prilikom kontrole skladišta, pokazale su da prethodne kontrole koje su vršila odgovarajuća ministarstva, pre svega dok je vladala stranka bivšeg režima nisu bile potpune, bile su fingirane i rezultat te kontrole je bila ona afera sa aflatoksinom. Da bi se sakrila i prikrila jedna kriminalna afera nedostatka robe u robnim rezervama, smišljena je afera "Aflatoksin". Ako je kukuruz aflatoksičan, a proglašen je kao takav, onda ne moraju skladištari da ga isporuče, jer je zaražen, nije dobar za ishranu stoke i prema tome ne može se isporučiti stočarima. Ta kriminalna afera je prikrivana sve do nekog dana, pre jedno nedelju dana, kada je otkriveno da kukuruz nije bio aflatoksičan, kukuruza nije bilo. A oni su proglasili preko 50 hiljada tona, gotovo svaki drugi ili treći kilogram u robnim rezervama, aflatoksičnim. To se prikrivalo dok se prikrivati moglo.
Sada je više nego jasno da onaj tamo pokrajinski sekretar koji ima stan u Beču, da je radio u korist naše štete. Afera "Aflatoksin" nije uticala samo na to da se prikriju manjkovi u skladištima, već i na to da naša zemlja sama sebe predstavi kao zaraženim područjem. Time je stao izvoz kukuruza. Kukuruz je bio prva grana, prvi proizvod koji smo izvozili i vrednost tog izvoza je bio 500 miliona evra. Pre afere "Aflatoksin", koju je lansirao vrli funkcioner stranke bivšeg režima, kukuruz se na berzama prodavao za preko 250 evra tonu. Neka mi ministar ispravi ako grešim. Posle afere, koja je izmišljena da bi se prikrili manjkovi u robnim rezervama, taj kukuruz vredi 170 evra po toni. Izgubio je trećinu svoje vrednosti. Nije teško izračunati da je naša država izgubila preko 100 miliona evra na izvozu kukuruza samo zato što je neko želeo da prikrije kriminalnu aferu koja se desila za vreme bivšeg režima, neko ko se drznuo da to uradi, a mi kao država izgubismo 100 miliona evra zato što su pale cene i pao je izvoz kukuruza iz naše zemlje.
Sve se to prelomilo na leđa poljoprivrednih proizvođača, zemljoradnika. A da zločin bude još veći i gori prema zemljoradnicima, to se desilo posle najsušnije godine u poslednjih 20 godina koliko ja pratim suše u Srbiji. Posle jedne od najsušnijih godina, lansirati takvu aferu – više je nego kriminalno. To je zločin i gotovo pravi genocid nad zemljoradnicima u Srbiji koji je neko napravio samo zato da bi prikrio nedela koja su se, gle čuda, dešavala i u njegovoj opštini. On je kao prijatelj bivšeg pomoćnika ministra trgovine zaboravio da nam kaže da su na teritoriji njegove opštine, kod jednog skladištara koji im je bio lični prijatelj, otkriveni najveći manjkovi. Neka me ministar demantuje ako to nije tačno jer, 22 miliona i 500 hiljada kilograma žitarica je falilo u magacinu tog vrlo bivšeg predsednika opštine Inđije i vrlo zabrinutog pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, koji je toliko bio zabrinut za zdravlje životinja da je proglasio aflatoksičnim preko 50 hiljada tona kukuruza i time napravio gubitak seljacima, posle najsušnije godine, a time i državi, preko 100 miliona evra. Neka me ministar demantuje ako sam nešto pogrešio.
Mislim da bivši manjkovi koje smo otkrili odmah prilikom dolaska, i sadašnji koji su bili prikriveni, da je to negde oko 150.000 tona žitarica. Ako bi uzeli šlepere u vožnji, mogli bi da poređamo, nedostatak žitarica je toliki da bi mogli da poređamo to što fali u kamione koji bi bili u vožnji od Podgorice do Novog Sada. Toliko fali u robnim rezervama žitarica robe u poslednjih četiri, pet godina.
Zahvaljujući nedostatku te kontrole, nedostatku propisa, nedostatku dobre volje, zahvaljujući raznim aferama, zahvaljujući želji da se napune džepovi, da ljudi budu punih džepova, a ne da omoguće da seljaci nešto u džepu osete, zahvaljujući tome je nestala kolona kamiona od Novog Sada do Podgorice. Niko za to do dana današnjeg nije odgovarao.
Nije samo poslednja afera jedina. U septembru je bio objavljen spisak nedostatka onoga što su oni mislili da u tom trenutku ne treba prikrivati. Protiv lica u septembru kojima je falilo to iz robnih rezervi podnete su samo neke ko bajagi krivične prijave, vođene su parnice, puštane neke menice koje nisu imale pokriće itd.
Šta još treba reći o tome, šta se sve radilo da poljoprivreda pre svega služi, ne zemlji, ne seljacima, ne građanima, već da služi pre svega da se napune novčanici tajkuna koji su bili lični prijatelji ministara u stranci bivšeg režima i u bivšoj vladi?
Treba li da podsetim, da je u jednom kombinatu, neka me ministar demantuje, proglašena lažna kuga svinja, da je nestalo 10.000 tovljenika, da je pisano da su zaražene, odnete su na klanicu i privatno poklane i prodate? Da li treba da podsetim na vinograde kojih nema? Da li treba da kažem da je samo u jednoj opštini država isplatila dva miliona evra podsticaja za vinograde, a da vinograda koji bi trebali da vrede oko pet miliona evra, jednostavno nema. Pare su potrošene, vinograda nema, istraga je u toku. Ko će tu na kraju izaći kao pobednik, ostaje da se vidi, jer oni koji su opljačkali toliko para, imaju novca i za podmićivanje raznih reformisanih, neformisanih i deformisanih pravosudnih organa.
Da li treba reći da su iz pokrajinskih fondova isplaćivani, a nek me ministar demantuje, zalivni sistemi kojih nema? Na sledećoj sednici ću vam doneti podatke da su ljudi koji su dobijali preko 30 miliona evra za zalivne sisteme, koji apsolutno nisu imali vodni potencijal za takvu vrstu zalivnog sistema, bili su deset-petnaest kilometara daleko od reka i kanala iz kog bi se napajao taj zalivni sistem. Tih zalivnih sistema nema, ali su pare plasirane i najverovatnije deljene između funkcionera Pokrajine i zemljoradnika, koji su, gle čuda, sticajem okolnosti, kao sa neba dobijali preko 300 hiljada evra.
Treba li da kažem da sam ih našao i na spisku donatora te stranke bivšeg režima, sa 230 hiljada dinara? Da li je neko samo za 230 hiljada dinara dao 300 hiljada evra za zalivni sistem koga nema, pri tome, našao kontrolu koja će utvrditi da ga ima i ja u to ne verujem?
Dakle, u poljoprivredi smo imali aferu do afere, zato nije bilo para za podsticaje. Naši podsticaji su bili manji za deset puta više nego u Hrvatskoj. Hrvatska je na 800 hiljada hektara i 400 hiljada pašnjaka, oni premiraju pašnjake, delila podsticaje od oko 700 miliona evra. U Srbiji je to bilo negde oko 20 miliona evra na četiri miliona hektara i tek ove godine izduplirano.
I istine radi, da bi poljoprivrednici znali, mi smo zakon doneli u roku kao Skupština u podsticajima, ministarstvo je svoje odradilo na vreme i sve što kasne isplate premija, subvencija, nije greška ni do ove skupštine, ni do vlasti, ni do većine, ni manjine, ni opozicije, ni Ministarstva poljoprivrede, greška je do Ministarstva finansija koje treba da isplati ono što smo mi zakonom utvrdili, a Ministarstvo to prosledilo.
Dakle, istine radi, da naši poljoprivredni proizvođači znaju, premije i subvencije više ne zavise ni od Skupštine ni od Ministarstva poljoprivrede, one uglavnom zavise od Ministarstva finansija. Ukoliko sam vam bilo šta u svom izlaganju pogrešio, molim ministra da me ispravi.
Svakako ću kao predsednik NSS glasati za ove zakone. Ovim se širi naše tržište, regionalni uticaj i daj Bože da ministar poljoprivrede ima para koliko smo makar uložili u "Fijat". Mislim da bi mogli na 300 hiljada gazdinstava da podignemo proizvodnju za 10 hiljada evra, barem kroz stočarstvo, preradu mesa i mleka, da bi sa parama koje smo uložili u "Fijat" mogli kroz 300-350 hiljada gazdinstava da podignemo svakome od njih proizvodnju za 10 hiljada evra, ispravite me ako grešim, i da svake godine imamo od dve do tri milijarde veći društveni proizvod, nego što imamo sada.
Nažalost, on sad taj novac nema, taj novac je potrošen. Živelo se od zaduženog, nije se živelo od zarađenog, sada moramo da živimo od zarađenog i još da vraćamo ono što su olako potrošili dok su živeli od zaduženog. Hvala.
