PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)
REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA
Treća posebna sednica
26.06.2013
Sednicu je otvorio: Nebojša Stefanović
Sednica je trajala od 10:05 do 20:40
OBRAĆANJA
Srpska napredna stranka
Nebojša Stefanović
Srpska napredna stranka
| Predsedava
Reč ima doktor Nevena Petrušić. Izvolite.
Nevena Petrušić
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, želim da izrazim najpre svoje zadovoljstvo što je naš prošlogodišnji izveštaj bio predmet pažnje odbora Narodne skupštine, što je takođe zaslužio pažnju i ženske parlamentarne mreže u onom delu u kome se odnosi na ostvarivanje rodne ravnopravnosti i naravno zato što je danas predmet vaša pažnja.
Kao što znate onaj koji se odnosio na prethodnu godinu nije bio predmet rasprave u Skupštini. To što danas o ovom izveštaju raspravljamo nas raduje i to je jedan dobar znak, rekla bih.
Izveštaj koji je pred vama zapravo ima dvojaku funkciju i tako piše u samom zakonu. S jedne strane tu je da prikaže realnu sliku stanja u ostvarivanju ravnopravnosti, da ukaže na ključne probleme i na one društvene grupe i na ona područja društvenih odnosa u kojima je diskriminacija najučestalija.
Sa druge strane ovaj izveštaj na neki način pruža pregled i rada Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, samostalnog i nezavisnog tela koje kao što znate ustanovljeno Zakonom o zabrani diskriminacije sa jednim jedinim zadatkom da se bavi jednim jedinim pravom, a to je pravo na slobodu od diskriminacije. Nadam se da ovaj naš izveštaj sa podacima koji su u njemu sadržani na neki način ispunjava i ostvaruje jedan i drugi zadatak.
Ono što je karakteristika izveštaja koji je pred vama i po čemu se on razlikuje od prethodna dva koja smo podneli Narodnoj skupštini jeste da je u njemu dat prikaz jednog istraživanja koje smo sproveli krajem prošle godine, istraživanje javnog mnjenja koje je trebalo da pokaže kakvi su stavovi građana i građanki Srbije kada je reč o diskriminaciji i kako oni vide ovu pojavu, kakvi su njihovi stavovi u smislu kakva je etnička, socijalna distanca prema pojedinim društvenim grupama. Naravno, želeli smo da znamo i da li znaju da li postoji Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i šta on radi i kakva mu je nadležnost.
Ovo istraživanje je dragoceno i verujem da je ono zavredelo vašu pažnju. Sigurna sam da oni koji rade na izradi različitih politika u različitim oblastima mogu da imaju veoma dobre pokazatelje u kojim to oblastima zapravo moramo intenzivno raditi kako bi se menjalo stanje svesti. Istraživanje pokazuje, a ja ću navesti samo jedan jedini podatak, da 18% naših građana i građanki imaju izrazito diskriminatorne stavove. Takođe, pokazuje da jedna polovina građana i građanki ne bi diskriminisali ali ne bi ni osudili diskriminaciju, ne bi reagovali u slučaju diskriminacije. To je takođe nešto što nas brine.
Ovo istraživanje takođe je pokazalo da imamo ogromnu etničku distancu najveću prema Albancima, Hrvatima, Muslimanima, Bonjšacima a na četvrtom mestu su Romi, Romi koji su u nekim ranijim istraživanjima koja su vršena možda biliu nekom periodu i na prvom mestu. Kada je reč o socijalnoj distanci, zabrinjava podatak koliki je ogroman broj naših građana koji LGBT ne bi ni u svom komšiluku, ne bi ih u porodici, ne bi sa njima da imaju nikakva posla. Kakav je naš odnos prema osobama obolelim od HIV-a i prema drugim marginalizovanim društvenim grupama.
Ti podaci zajedno sa onim što su i naši nalazi u pogledu toga koliko naš obrazovni sistem je u stanju da zapravo kod dece koja danas stiču prva saznanja o životu koji ih okružuje kod dece koju obrazujemo ili bi makar tako trebalo da bude za život u jednom otvorenom, tolerantnom društvu, demokratskom društvu. Koliko zaista ti nastavni materijali, taj nastavni staž, ali i nastavna praksa omogućavaju da deca ne nauče definicije šta je to nediskriminacija, šta su to ljudska prava, šta je to tolerancija, nego da ih obučimo da u svom svakodnevnom životu, od malih nogu kako će to kasnije činiti i u kasnijem životu kao odrasli ljudi, zapravo praktikuju toleranciju.
Jedan od naših preporuka kao što ste mogli da vidite jeste upravo da u sistemu obrazovanja nešto menjamo i ima se mnogo toga šta promeniti, zabrinjava podatak da iako je bilo potrebno da na osnovu Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja se donese jedan poseban podzakonski akt koji će zapravo urediti reakciju na slučaj diskriminacije u obrazovnim institucijama. To ni do dan danas nije učinjeno, o čemu sam govorila i na odborima.
Želim ovde samo da podsetim na neke podatke iz našeg izveštaja. Mi smo u 2012. godini u tom periodu koji se odnosi na naš izveštaj imali priliv od 40% više pritužbi nego što je to slučaj u 2011. godini. Iz ovoga ne treba zaključiti da je diskriminacija povećana, nego treba zapravo pre svega imati u vidu da je institucija Poverenika vidljivija. Bila bih prosto, na neki način i slobodna da kažem da mi verujem da je povećan broj pritužbi nešto što je rezultat i našega rada jer smo u 2012. godini obišli preko 60 gradova u Srbiji, uključujući i romska naselja i druga naselja gde žive raseljena lica sa Kosova, izbeglice. Pokušali da objasnimo najpre kako da lako mogu da prepoznaju diskriminaciju, na osnovu čega da znaju da li su diskriminisani i da naravno objasnimo šta mi to radimo, kako jednostavno da nam se obrate.
Sa druge strane, ono što takođe brine kada sumiramo same pritužbe koje su nam stigle, jeste da se preko 40% pritužbi odnosi na diskriminaciju koju vrše organi javne vlasti na svim nivoima. Nas to posebno brine, a ono što smo takođe primetili i što želim da podelim ovde sa vama jeste da mnogi pravnici, zaposleni u lokalnim samoupravama i zapravo iz onoga što nam pišu kada se izjašnjavaju o pritužbama, pokazuje jedno elementarno nepoznavanje antidiskriminacionih propisa.
Mi smo veoma često mogli da se uverimo, da ljudi ne znaju da postoji Zakon o diskriminaciji, odnosno o zabrani. Naš je zadatak takođe i mi smo već pripremili jedan program, zajedno sa drugim društvenim akterima da negde pravnike, one koji rade na pripremi različitih odluka koje donose lokalne samouprave, pre svega one, ali i drugi organi vlasti, da ponudimo jedan korpus znanja, da im pokažemo da kada kreiraju neke odluke iz svoje nadležnosti, da moraju sami vršiti testiranje tih odluka sa aspekta diskriminacionih propisa, kao što je naš rad bio usmeren u postupanju pojedinačnih slučajeva diskriminacije, a kada kažem pojedinačnim, mislim i na slučajeve diskriminacije pojedinaca, ali i na slučajeve diskriminacije čitave grupe ljudi. Koristili smo obilato svoje ovlašćenje, zakonsko ovlašćenje da organima javne vlasti i drugim licima upućujemo preporuke za preduzimanje mera, kako bi se stanje unapredilo.
Sa jedne strane, unapredilo u smislu da se otklanjaju uzroci diskriminacije, da se uklanjaju odredbe sadržane u raznim aktima koje su zapravo diskriminišuće u svojoj prirodi, ali da se unapredi i sistem zaštite od diskriminacije.
Dakle, 117 takvih preporuka je upućeno i čini mi se da su one poprilično konkretizovane i da pružaju jasne smernice za postupanje onima na koje se odnose.
Ove preporuke spadaju u red onih koje donosimo, a koje se najmanje sprovode.
Moram da kažem da i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao i Zaštitnik građana, može i ovog puta da ukaže na problem nesprovođenja preporuka.
Mnoge preporuke koje smo dali su preporuke koje su i u praksi i u onome što su izveštaji međunarodnih institucija, potvrđene kao ispravne.
Nije bilo potrebe da se pokreće postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, u pogledu diskriminacije, u pojedinim slučajevima, jer povodom tog konkretnog slučaja diskriminacije, već je postojala preporuka Poverenika, a zapravo, često se desi da se svi ti argumenti ponove kada se o tome odlučuje.
Pre nekoliko dana, Ustavni sud Srbije je morao da sprovede postupak i da utvrdi da je odredba člana 85. ZPP neustavna, iako smo mi pre više od godinu dana zapravo dali preporuku, pre nego što je ovaj zakon usvojen, da se ta odredba eliminiše, jer nisu sazreli uslovi da je imamo, budući da nemamo još uvek dobro utemeljen, delotvoran, funkcionalan sistem besplatne pravne pomoći.
Želim takođe da kažem da naši podaci govore da kada je reč o osnovu diskriminacije, da se ovde među pritužbama pojavljuju pritužbe koje se odnose na diskriminaciju, na osnovu invaliditeta, nacionalne pripadnosti etničkog porekla, pri čemu je tu najviše onih koji se odnose na diskriminaciju Roma, zatim pol, verska i politička ubeđenja i starosno doba.
To je negde po broju pritužbi koje su nam stigle, ali iz toga se ne može zaključiti da je upravo diskriminacija po ovim osnovama najraširenija, zato što različiti faktori na to utiču.
Mi imamo jako razvijen nevladin sektor i organizacija civilnog društva koja deluje u pojedinim oblastima i koje su vrlo agilne u korišćenju ovlašćenja da podnose pritužbe Povereniku, to sa jedne strane jeste značajan faktor.
Sa druge strane, treba imati u vidu da se najveći broj pritužbi odnosi na diskriminaciju u sferi rada i zapošljavanja, što opet ne znači da je tu najizraženija, nego ljudi kada je o ovim pravima reč, su najspremniji i najmotivisaniji da traže zaštitu od diskriminacije, jer se radi o jednom pravu koje je neko elementarno egzistencionalno pravo.
Sa tim u vezi, želim da zaključim, kada je reč o praćenju pojave diskriminacije, jedna od naših preporuka je bila da Srbija pristupi donošenju strategije za borbu protiv diskriminacije i mene jako raduje, verujem da sve nas raduje da je takva strategija izrađena, ona je trenutno u završnoj fazi i ja očekujem da će upravo mere koje su predviđene strategijom za borbu protiv diskriminacije, zapravo veoma brzo, budući da je strategija praćena i akcionim planom, dati odgovarajuće efekte.
Jedan naš deo te preporuke odnosio se na to da moramo uspostaviti jedan funkcionalni sistem koji će obezbediti da se podaci iz različitih institucija, a koji su relevantni za pojavu diskriminacije, da se prikupljaju, da se daju dobre metodološke procedure, koje će obezbediti da ovu pojavu pratimo i da vidimo da li te mere kreativnosti koje preduzimamo na suzbijanju diskriminacije daju efekta ili ne.
Pokrenuli smo nove parnice u ovom periodu na koji se izveštaj odnosi, pet je takvih.
Takođe, naše iskustvo pokazuje da još mnogo moramo raditi da i pravni profesionalci, sudije, ali i drugi profesionalci, uključujući i advokate zapravo povećaju nivo razumevanja samog fenomena diskriminacije, povećaju nivo i razumevanja onoga što su danas međunarodni propisi koje neposredno mogu da primenjuju.
Zašto to kažem? Zato što nije dovoljno da znamo šta piše u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava, da bismo je valjano primenili, potrebno je da razumemo koje vrednosti stoje iza svakog ljudskog prava koje je tamo garantovano. Čini mi se da, kada gledate kako funkcionišu pravosudne i druge institucije, da sa tim postoje izvesni problemi, i ima onih koji još uvek to ne razumeju na najbolji mogući način. Nije dovoljno navesti kako to u nekim presudama koje smo dobili, gde se javljamo kao tužioci, neku presudu Evropskog suda za ljudska prava, već treba primeniti pristup metodologiji koju i sam Evropski sud za ljudska prava primenjuje, kada odlučuje da li jeste ili nešto nije diskriminacija.
Pored onoga što je naše delovanje post festum, nastojali smo, koliko god su to naše mogućnosti dozvoljavale, da delujemo preventivno, da promovišemo ideju ravnopravnosti, nediskriminacije, da zajedno sa nevladinim organizacijama, sem medijima, utičemo da se menja stanje svesti, da se podiže nivo znanja. Učestvovali smo na mnogim javnim slušanjima, upravo u ovoj Skupštini i nastojali sami, kada su bila neka važna pitanja, poput pitanja da li će ovde u Skupštini sedeti ovoliko žena koliko danas ima i mnoga druga pitanja koja su bila predmet javnog slušanja, da utičemo na takva rešenja.
Dali smo i neke preporuke za koje očekujemo da budu ispunjene. Ono što želim još da kažem, naš rad tamo gde smo članovi međunarodnih različitih asocijacija kao što Evropska mreža tela za ravnopravnost, da jako prate naš rad i ocenjuju ga pozitivno. Mi, naravno, koristimo iskustva drugih sličnih tela i ono što su stavovi koje zauzimamo u pojedinačnim slučajevima, upravo se zasnivaju na standardima koji danas važe i koje je izgradio i Evropski sud za ljudska prava, Evropski sud u Luksemburgu, budući da težimo EU i to može biti nešto relevantno za nas, a taj sud takođe ima bogatu praksu, iako je manje poznat nego Evropski sud za ljudska prava.
Sama činjenica da smo predloženi da budemo od jeseni u bordu "Ekvineta", nekako za nas, ali rekla bi i za Srbiju jeste potvrda da ovo telo naše negde se pozicioniralo i da ocenjujemo da njegova praksa može dalje sama da se razvija i da ima podršku.
Strateški plan koji smo doneli, komunikaciona strategija, to su sve neke stvari koje će omogućiti da nastavimo da se razvijamo. Naša saradnja sa Narodnom skupštinom, sa njenim odborima je mnogo bolja nego na samom početku i ovi zaključci koji će danas biti predmet pažnje, pokazuju da se razume i da se shvata suština onoga što su naše preporuke.
Još uvek nismo zadovoljni koliku smo saradnju razvili, koliko smo to uspeli u 2012. godini sa sindikatima. Broj pritužbi koje nam sindikati podnose, iako oni jesu ovlašćeni i mogu to da čine, veoma je mali i mi već imamo nekakve planove da tu produbimo saradnju sa sindikatima i verujem da je posledica toga i njihovi slabi resursi možda, ali sa druge strane da je potrebno da i ovo što je naš rad, način našeg rada, da na neki način približimo ljudima, sindikalnim aktivistima i aktivistkinjama.
Saradnja sa nevladinim organizacijama, sa drugim organizacijama civilnog društva, sa medijima koji odgovorno se odnose prema fenomenu diskriminacije, razumeju svoju ulogu u promovisanju ideje diskriminacije, dobra je, ali naravno imamo i medije u odnosu na koje smo morali da utvrđujemo da su izvršili diskriminaciju, da su objavili neprimerene sadržaje.
Jedanaest knjiga, priručnika, brošura koje smo izdali i sa Pravosudnom akademijom, sa sudijama Vrhovnog kasacionog suda, deo je onoga što su naši ukupni napori da širimo znanje i podižemo svest ljudi. Zaposleni u stručnoj službi poverenika, takvih je ukupno 18, uključujući i one koji obavljaju stručne poslove i ne rade neposredno na predmetima našim, znatno je unapređeno i njihove profesionalne kompetencije, sama institucija je postala vidljivija, pristupačnija, dostupnija, što naravno ne znači da smo zadovoljni stanjem, na tome treba još mnogo toga uraditi.
Ovde očekujem podršku i vidim da i takvi zaključci, na neki način, jesu da nam daju nadu da će svi oni od kojih na neki način zavisimo u obezbeđivanju uslova za naš bolji rad, a to je pre svega problem rešavanja prostora, na šta se ukazuje i u izveštajima međunarodnih organizacija, što nam obezbeđuje da povećamo broj ljudi u našem aktu o sistematizaciji, koji je Narodna skupština usvojila, a treba da nas bude po tom aktu 60, a nas je zajedno sa mnom 18. Dakle, to su jako skromni kapaciteti, imajući u vidu povećanje obima posla.
Naravno, potrebno je da budemo dostupni i ne samo u Beogradu, nego i u drugim delovima Srbije. Najviše pritužbi stiže iz Beograda, nešto manje iz Vojvodine. Nema sa juga Srbije, nema iz zapadne Srbije. Naša ideja i, mislim, jedan plan koji je i strateškim planom utvrđen, da pokušamo da negde formiramo male regionalne centre, neka to bude jedna osoba u tim centrima zaposlena, ali će tamo ljudi moći da dobiju informacije i moći ćemo da ih podstaknemo da prepoznaju diskriminaciju, da je ne trpe i da reaguju, to je zadatak svih nas.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i svi zaposleni u službi poverenika zaista su posvećeni misiji koju imamo i to razumemo ne samo kao naš profesionalni zadatak, nego kao jednu misiju koju sa zadovoljstvom, sa svim svojim kapacitetima, ne žaleći truda, zaista to ima na najbolji način da ispunimo. Hvala.
Kao što znate onaj koji se odnosio na prethodnu godinu nije bio predmet rasprave u Skupštini. To što danas o ovom izveštaju raspravljamo nas raduje i to je jedan dobar znak, rekla bih.
Izveštaj koji je pred vama zapravo ima dvojaku funkciju i tako piše u samom zakonu. S jedne strane tu je da prikaže realnu sliku stanja u ostvarivanju ravnopravnosti, da ukaže na ključne probleme i na one društvene grupe i na ona područja društvenih odnosa u kojima je diskriminacija najučestalija.
Sa druge strane ovaj izveštaj na neki način pruža pregled i rada Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, samostalnog i nezavisnog tela koje kao što znate ustanovljeno Zakonom o zabrani diskriminacije sa jednim jedinim zadatkom da se bavi jednim jedinim pravom, a to je pravo na slobodu od diskriminacije. Nadam se da ovaj naš izveštaj sa podacima koji su u njemu sadržani na neki način ispunjava i ostvaruje jedan i drugi zadatak.
Ono što je karakteristika izveštaja koji je pred vama i po čemu se on razlikuje od prethodna dva koja smo podneli Narodnoj skupštini jeste da je u njemu dat prikaz jednog istraživanja koje smo sproveli krajem prošle godine, istraživanje javnog mnjenja koje je trebalo da pokaže kakvi su stavovi građana i građanki Srbije kada je reč o diskriminaciji i kako oni vide ovu pojavu, kakvi su njihovi stavovi u smislu kakva je etnička, socijalna distanca prema pojedinim društvenim grupama. Naravno, želeli smo da znamo i da li znaju da li postoji Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i šta on radi i kakva mu je nadležnost.
Ovo istraživanje je dragoceno i verujem da je ono zavredelo vašu pažnju. Sigurna sam da oni koji rade na izradi različitih politika u različitim oblastima mogu da imaju veoma dobre pokazatelje u kojim to oblastima zapravo moramo intenzivno raditi kako bi se menjalo stanje svesti. Istraživanje pokazuje, a ja ću navesti samo jedan jedini podatak, da 18% naših građana i građanki imaju izrazito diskriminatorne stavove. Takođe, pokazuje da jedna polovina građana i građanki ne bi diskriminisali ali ne bi ni osudili diskriminaciju, ne bi reagovali u slučaju diskriminacije. To je takođe nešto što nas brine.
Ovo istraživanje takođe je pokazalo da imamo ogromnu etničku distancu najveću prema Albancima, Hrvatima, Muslimanima, Bonjšacima a na četvrtom mestu su Romi, Romi koji su u nekim ranijim istraživanjima koja su vršena možda biliu nekom periodu i na prvom mestu. Kada je reč o socijalnoj distanci, zabrinjava podatak koliki je ogroman broj naših građana koji LGBT ne bi ni u svom komšiluku, ne bi ih u porodici, ne bi sa njima da imaju nikakva posla. Kakav je naš odnos prema osobama obolelim od HIV-a i prema drugim marginalizovanim društvenim grupama.
Ti podaci zajedno sa onim što su i naši nalazi u pogledu toga koliko naš obrazovni sistem je u stanju da zapravo kod dece koja danas stiču prva saznanja o životu koji ih okružuje kod dece koju obrazujemo ili bi makar tako trebalo da bude za život u jednom otvorenom, tolerantnom društvu, demokratskom društvu. Koliko zaista ti nastavni materijali, taj nastavni staž, ali i nastavna praksa omogućavaju da deca ne nauče definicije šta je to nediskriminacija, šta su to ljudska prava, šta je to tolerancija, nego da ih obučimo da u svom svakodnevnom životu, od malih nogu kako će to kasnije činiti i u kasnijem životu kao odrasli ljudi, zapravo praktikuju toleranciju.
Jedan od naših preporuka kao što ste mogli da vidite jeste upravo da u sistemu obrazovanja nešto menjamo i ima se mnogo toga šta promeniti, zabrinjava podatak da iako je bilo potrebno da na osnovu Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja se donese jedan poseban podzakonski akt koji će zapravo urediti reakciju na slučaj diskriminacije u obrazovnim institucijama. To ni do dan danas nije učinjeno, o čemu sam govorila i na odborima.
Želim ovde samo da podsetim na neke podatke iz našeg izveštaja. Mi smo u 2012. godini u tom periodu koji se odnosi na naš izveštaj imali priliv od 40% više pritužbi nego što je to slučaj u 2011. godini. Iz ovoga ne treba zaključiti da je diskriminacija povećana, nego treba zapravo pre svega imati u vidu da je institucija Poverenika vidljivija. Bila bih prosto, na neki način i slobodna da kažem da mi verujem da je povećan broj pritužbi nešto što je rezultat i našega rada jer smo u 2012. godini obišli preko 60 gradova u Srbiji, uključujući i romska naselja i druga naselja gde žive raseljena lica sa Kosova, izbeglice. Pokušali da objasnimo najpre kako da lako mogu da prepoznaju diskriminaciju, na osnovu čega da znaju da li su diskriminisani i da naravno objasnimo šta mi to radimo, kako jednostavno da nam se obrate.
Sa druge strane, ono što takođe brine kada sumiramo same pritužbe koje su nam stigle, jeste da se preko 40% pritužbi odnosi na diskriminaciju koju vrše organi javne vlasti na svim nivoima. Nas to posebno brine, a ono što smo takođe primetili i što želim da podelim ovde sa vama jeste da mnogi pravnici, zaposleni u lokalnim samoupravama i zapravo iz onoga što nam pišu kada se izjašnjavaju o pritužbama, pokazuje jedno elementarno nepoznavanje antidiskriminacionih propisa.
Mi smo veoma često mogli da se uverimo, da ljudi ne znaju da postoji Zakon o diskriminaciji, odnosno o zabrani. Naš je zadatak takođe i mi smo već pripremili jedan program, zajedno sa drugim društvenim akterima da negde pravnike, one koji rade na pripremi različitih odluka koje donose lokalne samouprave, pre svega one, ali i drugi organi vlasti, da ponudimo jedan korpus znanja, da im pokažemo da kada kreiraju neke odluke iz svoje nadležnosti, da moraju sami vršiti testiranje tih odluka sa aspekta diskriminacionih propisa, kao što je naš rad bio usmeren u postupanju pojedinačnih slučajeva diskriminacije, a kada kažem pojedinačnim, mislim i na slučajeve diskriminacije pojedinaca, ali i na slučajeve diskriminacije čitave grupe ljudi. Koristili smo obilato svoje ovlašćenje, zakonsko ovlašćenje da organima javne vlasti i drugim licima upućujemo preporuke za preduzimanje mera, kako bi se stanje unapredilo.
Sa jedne strane, unapredilo u smislu da se otklanjaju uzroci diskriminacije, da se uklanjaju odredbe sadržane u raznim aktima koje su zapravo diskriminišuće u svojoj prirodi, ali da se unapredi i sistem zaštite od diskriminacije.
Dakle, 117 takvih preporuka je upućeno i čini mi se da su one poprilično konkretizovane i da pružaju jasne smernice za postupanje onima na koje se odnose.
Ove preporuke spadaju u red onih koje donosimo, a koje se najmanje sprovode.
Moram da kažem da i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao i Zaštitnik građana, može i ovog puta da ukaže na problem nesprovođenja preporuka.
Mnoge preporuke koje smo dali su preporuke koje su i u praksi i u onome što su izveštaji međunarodnih institucija, potvrđene kao ispravne.
Nije bilo potrebe da se pokreće postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, u pogledu diskriminacije, u pojedinim slučajevima, jer povodom tog konkretnog slučaja diskriminacije, već je postojala preporuka Poverenika, a zapravo, često se desi da se svi ti argumenti ponove kada se o tome odlučuje.
Pre nekoliko dana, Ustavni sud Srbije je morao da sprovede postupak i da utvrdi da je odredba člana 85. ZPP neustavna, iako smo mi pre više od godinu dana zapravo dali preporuku, pre nego što je ovaj zakon usvojen, da se ta odredba eliminiše, jer nisu sazreli uslovi da je imamo, budući da nemamo još uvek dobro utemeljen, delotvoran, funkcionalan sistem besplatne pravne pomoći.
Želim takođe da kažem da naši podaci govore da kada je reč o osnovu diskriminacije, da se ovde među pritužbama pojavljuju pritužbe koje se odnose na diskriminaciju, na osnovu invaliditeta, nacionalne pripadnosti etničkog porekla, pri čemu je tu najviše onih koji se odnose na diskriminaciju Roma, zatim pol, verska i politička ubeđenja i starosno doba.
To je negde po broju pritužbi koje su nam stigle, ali iz toga se ne može zaključiti da je upravo diskriminacija po ovim osnovama najraširenija, zato što različiti faktori na to utiču.
Mi imamo jako razvijen nevladin sektor i organizacija civilnog društva koja deluje u pojedinim oblastima i koje su vrlo agilne u korišćenju ovlašćenja da podnose pritužbe Povereniku, to sa jedne strane jeste značajan faktor.
Sa druge strane, treba imati u vidu da se najveći broj pritužbi odnosi na diskriminaciju u sferi rada i zapošljavanja, što opet ne znači da je tu najizraženija, nego ljudi kada je o ovim pravima reč, su najspremniji i najmotivisaniji da traže zaštitu od diskriminacije, jer se radi o jednom pravu koje je neko elementarno egzistencionalno pravo.
Sa tim u vezi, želim da zaključim, kada je reč o praćenju pojave diskriminacije, jedna od naših preporuka je bila da Srbija pristupi donošenju strategije za borbu protiv diskriminacije i mene jako raduje, verujem da sve nas raduje da je takva strategija izrađena, ona je trenutno u završnoj fazi i ja očekujem da će upravo mere koje su predviđene strategijom za borbu protiv diskriminacije, zapravo veoma brzo, budući da je strategija praćena i akcionim planom, dati odgovarajuće efekte.
Jedan naš deo te preporuke odnosio se na to da moramo uspostaviti jedan funkcionalni sistem koji će obezbediti da se podaci iz različitih institucija, a koji su relevantni za pojavu diskriminacije, da se prikupljaju, da se daju dobre metodološke procedure, koje će obezbediti da ovu pojavu pratimo i da vidimo da li te mere kreativnosti koje preduzimamo na suzbijanju diskriminacije daju efekta ili ne.
Pokrenuli smo nove parnice u ovom periodu na koji se izveštaj odnosi, pet je takvih.
Takođe, naše iskustvo pokazuje da još mnogo moramo raditi da i pravni profesionalci, sudije, ali i drugi profesionalci, uključujući i advokate zapravo povećaju nivo razumevanja samog fenomena diskriminacije, povećaju nivo i razumevanja onoga što su danas međunarodni propisi koje neposredno mogu da primenjuju.
Zašto to kažem? Zato što nije dovoljno da znamo šta piše u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava, da bismo je valjano primenili, potrebno je da razumemo koje vrednosti stoje iza svakog ljudskog prava koje je tamo garantovano. Čini mi se da, kada gledate kako funkcionišu pravosudne i druge institucije, da sa tim postoje izvesni problemi, i ima onih koji još uvek to ne razumeju na najbolji mogući način. Nije dovoljno navesti kako to u nekim presudama koje smo dobili, gde se javljamo kao tužioci, neku presudu Evropskog suda za ljudska prava, već treba primeniti pristup metodologiji koju i sam Evropski sud za ljudska prava primenjuje, kada odlučuje da li jeste ili nešto nije diskriminacija.
Pored onoga što je naše delovanje post festum, nastojali smo, koliko god su to naše mogućnosti dozvoljavale, da delujemo preventivno, da promovišemo ideju ravnopravnosti, nediskriminacije, da zajedno sa nevladinim organizacijama, sem medijima, utičemo da se menja stanje svesti, da se podiže nivo znanja. Učestvovali smo na mnogim javnim slušanjima, upravo u ovoj Skupštini i nastojali sami, kada su bila neka važna pitanja, poput pitanja da li će ovde u Skupštini sedeti ovoliko žena koliko danas ima i mnoga druga pitanja koja su bila predmet javnog slušanja, da utičemo na takva rešenja.
Dali smo i neke preporuke za koje očekujemo da budu ispunjene. Ono što želim još da kažem, naš rad tamo gde smo članovi međunarodnih različitih asocijacija kao što Evropska mreža tela za ravnopravnost, da jako prate naš rad i ocenjuju ga pozitivno. Mi, naravno, koristimo iskustva drugih sličnih tela i ono što su stavovi koje zauzimamo u pojedinačnim slučajevima, upravo se zasnivaju na standardima koji danas važe i koje je izgradio i Evropski sud za ljudska prava, Evropski sud u Luksemburgu, budući da težimo EU i to može biti nešto relevantno za nas, a taj sud takođe ima bogatu praksu, iako je manje poznat nego Evropski sud za ljudska prava.
Sama činjenica da smo predloženi da budemo od jeseni u bordu "Ekvineta", nekako za nas, ali rekla bi i za Srbiju jeste potvrda da ovo telo naše negde se pozicioniralo i da ocenjujemo da njegova praksa može dalje sama da se razvija i da ima podršku.
Strateški plan koji smo doneli, komunikaciona strategija, to su sve neke stvari koje će omogućiti da nastavimo da se razvijamo. Naša saradnja sa Narodnom skupštinom, sa njenim odborima je mnogo bolja nego na samom početku i ovi zaključci koji će danas biti predmet pažnje, pokazuju da se razume i da se shvata suština onoga što su naše preporuke.
Još uvek nismo zadovoljni koliku smo saradnju razvili, koliko smo to uspeli u 2012. godini sa sindikatima. Broj pritužbi koje nam sindikati podnose, iako oni jesu ovlašćeni i mogu to da čine, veoma je mali i mi već imamo nekakve planove da tu produbimo saradnju sa sindikatima i verujem da je posledica toga i njihovi slabi resursi možda, ali sa druge strane da je potrebno da i ovo što je naš rad, način našeg rada, da na neki način približimo ljudima, sindikalnim aktivistima i aktivistkinjama.
Saradnja sa nevladinim organizacijama, sa drugim organizacijama civilnog društva, sa medijima koji odgovorno se odnose prema fenomenu diskriminacije, razumeju svoju ulogu u promovisanju ideje diskriminacije, dobra je, ali naravno imamo i medije u odnosu na koje smo morali da utvrđujemo da su izvršili diskriminaciju, da su objavili neprimerene sadržaje.
Jedanaest knjiga, priručnika, brošura koje smo izdali i sa Pravosudnom akademijom, sa sudijama Vrhovnog kasacionog suda, deo je onoga što su naši ukupni napori da širimo znanje i podižemo svest ljudi. Zaposleni u stručnoj službi poverenika, takvih je ukupno 18, uključujući i one koji obavljaju stručne poslove i ne rade neposredno na predmetima našim, znatno je unapređeno i njihove profesionalne kompetencije, sama institucija je postala vidljivija, pristupačnija, dostupnija, što naravno ne znači da smo zadovoljni stanjem, na tome treba još mnogo toga uraditi.
Ovde očekujem podršku i vidim da i takvi zaključci, na neki način, jesu da nam daju nadu da će svi oni od kojih na neki način zavisimo u obezbeđivanju uslova za naš bolji rad, a to je pre svega problem rešavanja prostora, na šta se ukazuje i u izveštajima međunarodnih organizacija, što nam obezbeđuje da povećamo broj ljudi u našem aktu o sistematizaciji, koji je Narodna skupština usvojila, a treba da nas bude po tom aktu 60, a nas je zajedno sa mnom 18. Dakle, to su jako skromni kapaciteti, imajući u vidu povećanje obima posla.
Naravno, potrebno je da budemo dostupni i ne samo u Beogradu, nego i u drugim delovima Srbije. Najviše pritužbi stiže iz Beograda, nešto manje iz Vojvodine. Nema sa juga Srbije, nema iz zapadne Srbije. Naša ideja i, mislim, jedan plan koji je i strateškim planom utvrđen, da pokušamo da negde formiramo male regionalne centre, neka to bude jedna osoba u tim centrima zaposlena, ali će tamo ljudi moći da dobiju informacije i moći ćemo da ih podstaknemo da prepoznaju diskriminaciju, da je ne trpe i da reaguju, to je zadatak svih nas.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i svi zaposleni u službi poverenika zaista su posvećeni misiji koju imamo i to razumemo ne samo kao naš profesionalni zadatak, nego kao jednu misiju koju sa zadovoljstvom, sa svim svojim kapacitetima, ne žaleći truda, zaista to ima na najbolji način da ispunimo. Hvala.
Srpska napredna stranka
Nebojša Stefanović
Srpska napredna stranka
| Predsedava
Hvala.
Da li reč žele izvestioci nadležnih odbora? (Ne)
Da li reč žele predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Da)
Reč ima gospodin Jugović. Izvolite.
Da li reč žele izvestioci nadležnih odbora? (Ne)
Da li reč žele predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Da)
Reč ima gospodin Jugović. Izvolite.
Srpska napredna stranka
Aleksandar Jugović
SPO-DHSS
Poštovani predsedniče, poštovane kolege i koleginice, SPO i DHSS podržavaju ovakav vid parlamentarnog delovanja, jačanje nezavisnih regulatornih tela, jer mislimo da snaga institucije Zaštitnika građana mora jačati, ako stremimo vrednostima savremenih zapadnih demokratija.
Samo mali ljudi misle da istorija počinje od njih. U tom smislu, problemi koji su nasleđeni nekako su posle 20 veka ili u poslednjoj deceniji 20 veka bačeni pod tepih, njihovo nasleđe i sve ono što je inpliciralo ružnu sadašnjost.
Mi pozdravljamo to što je Zaštitnik građana,Saša Janković, podržao usvajanje u ovom parlamentu zakona o otvaranju dosijea, jer je nekoliko puta SPO, a poslednji put zajedno sa DHSS pokušao da uvrsti u dnevni red zasedanja ovog parlamenta, jedan takav zakon.
Mi smo, smatrajući da je to neophodna pretpostavka kako bi smo sve one nasleđene probleme počeli da rešavamo, tražili u nekoliko navrata od ljudi koji su se borili za demokratske vrednosti, od ljudi koji su 5. oktobra obećali, kao jedan od glavnih zadataka, otvaranje dosijea. Dakle, jedno od 10 obećanja, ili jedno od 10 stavki ugovora sa narodom DOS 5. oktobra, bilo je otvaranje dosijea. Do dana današnjeg to nije učinjeno. Nije učinjeno iz mnogo razloga.
Oni koji kažu da se u dosijeima ništa ne nalazi, moraju odgovoriti na pitanje – otkud toliki otpor otvaranju dosijea? Oni koji kažu da je uništena dokumentacija ili da je uništavana, to dobro znamo od strane ondašnjeg DB posle 5. oktobra, mesecima na poligonu kod VMA, moraju odgovarati za to. Kako su agenti Štazija u istočnoj Nemačkoj odgovarali zbog uništavanja dokumentacije njihove tajne službe?
Mi zaboravljamo da živimo upravo to nasleđe, da nam se u državnim službama, državnim strukturama nalaze ljudi koji su naslednici ili koji su sve činili kako bi određene političko-tajkunske, političko-poslovne strukture, zagrabile što više vlasti i što više državnog novca.
Od 12. septembra 1944. godine, namerno obuhvatam period od osnivanja OZNA, do dana današnjeg, jer je to predmet svega onoga što se nalazi u dosijeima, od 12. septembra 1944. godine, od momenta osnivanja OZNA, do 1946. godine, ubijeno negde oko 100.000 ljudi i pobacano u masovne grobnice širom Srbije, samo zato što su bili drugačijeg političkog opredeljenja.
Parlamentarna skupština Saveta Evrope, Rezolucijom 1481, tražila je od svih bivših komunističkih zemalja, zahtevala, da donesu u svojim parlamentima rezolucije kojima bi se usudili zločini totalitarnih komunističkih režima. To nije učinjeno u Srbiji, učinjeno je recimo u Mađarskoj, pa smo mi pre nekoliko dana donosili parcijalnu, što su SPO i DHSS podržali kao poslanički klub, osudu zločina partizana ili pripadnika partizanskog pokreta na teritoriji Vojvodine nad mađarskim stanovništvom.
Dakle, u Srbiji je ubijeno i već postoji popisano, samo za tri godine, od komisije koja se bavi ispitivanjem tih zločina, 60.000 imena i prezimena rodoljuba, čiji se grob ne zna. Da li su to osnovna ljudska prava kojima bi trebalo da se bavi Zaštitnik građana i ova država? Nemačka se neće umiriti dok ne bude popisala svoje žrtve i sve ozbiljne države na taj način tretiraju svoje žrtve.
Evropa je od nas tražila da mi donesemo jednu takvu rezoluciju, zato što je nasleđe veoma jako, zato što sam u nekoliko navrata o tome govorio i reći ću opet, da su potomci onih koji su zauzeli vile na Dedinju posle 1945. godine, a koji su pomislili da se zločin isplati, duboko se ukorenili u svim državnim strukturama od posle Drugog svetskog rata do dana današnjeg. Oni su i najveći protivnici Evrope. Evropska komisija je rekla da Srbija neće postati članica EU do onog momenta dok se ne otvore tajni dosijei. Šta je zadatak tih ljudi koji se nalaze u državnim službama? Upravo da ukoče put Srbije u EU jer je ulazak Srbije u EU faktički ogledalo u kome će se oni naći, njihovi zločini, njihove veze i njihovi koraci, kako bi Srbiju osramotili, obogaljili, napravili nesretnijom zemljom. Jer, oni žive po principu – što je Srbiji lošije, njima je bolje.
Mi moramo videti, a ja pretpostavljam da se to nalazi u tim dosijeima, i tragove krvavog koraka, tragove krvavog novca, ubistva novinara, političkih neistomišljenika 90-ih godina 20. veka. Nemoguće je da Državna bezbednost posle 5. oktobra pali svoje arhive, a da se upravo ti tragovi ne nalaze u dosijeima.
U Bugarskoj, podsetiću, pre dve godine, parlamentarna komisija za otvaranje dosijea ustanovila je da su četiri bivša ministra, jedan potpredsednik Vlade i 15 bugarskih vladika, bili saradnici njihovih tajnih službi. Bili bismo naivni ako bismo pomislili da u Srbiji situacija nije slična.
Mi moramo otkriti i to u predlogu zakona koji je SPO dostavio pisarnici, u proceduri je, podnet je na usvajanje ovom parlamentu u nekoliko navrata, u tom zakonu koji je pisan po iskustvima savremenih, sada već zemalja članica EU, bivših komunističkih zemalja, dakle, ljudi koji su priznali na kakvim osnovama je građena istorija druge polovine 20. veka u njihovim državama, dakle, moraju postojati i imena onih ljudi, i to je osnova ljudskih prava, koji su uhodili svoje žrtve i čije uhođenje je proizvelo smrtne posledice i veliku nesreću po one ljude koji su uhođeni.
Dakle, ne mora jedino SPO svaki put da opominje ovaj parlament šta je preko potrebno da se uradi. I premijer je u svom ekspozeu, prilikom formiranja ove vlade, takođe rekao da će za ovoga mandata otvoriti dosijea a mi ne vidimo ni naznake ka jednom takvom koraku.
Smatram da je najveća vrednost i svaki hrišćanin to smatra, svaki čovek koji je pripadnik civilizacije a ne anticivilizacije, da je najveća vrednost ljudski život. Mislim da su ogromne žrtve iza nas, da su mnogi ljudi prošli nekažnjeno, da nam se istorija ponovila upravo zbog toga što su neki smatrali da se zločin isplati, jer su bili nagrađivani za svoje zločine tokom Drugog svetskog rata koji su činjeni u Maglajskoj, recimo, to je ulica ovde u Beogradu, ili, recimo, na stadionu "Borca" kraj Morave, gde je ubijen i moj pradeda i mnogi očevi i dedovi, ili, recimo, da pročitate svedočenje Milana Trešnjića, koji je učestvovao u svemu tome, ili da pogledate imena ubijenih domaćina koji su bili krivi samo zato što su drugačije mislili, a njihov spisak je već dosegao negde oko 60 hiljada imena, da pogledate sve ono unazad što nam se dešavalo, pa onda neke organizacije ne bi tražile da se opet slavi 7. jul, nego bismo zauvek kroz rehabilitaciju, kroz vraćanje imovine tim ljudima, zakopali sve one rane iz prošlosti i pokušali da gradimo jednu svetlu i izvesno bolju budućnost.
Ni protiv koga nemam ništa. Ne pričam ovde protiv tekovina partizanskog pokreta, jer mislim da je Srbija zemlja čija je antifašistička uloga nedvosmislena. Za razliku od mnogih, mi smo imali dva antifašistička pokreta. Mnoge zemlje koje su na bilo koji način šurovale sa fašizmom pokušavaju da minimalizuju svoju ulogu u Drugom svetskom ratu ili da to iz svoje istorije izbrišu.
Mislim da Srbija treba da bude ponosna i na partizanski i na ravnogorski pokret i na sve one ljude koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma. Ali, da bi istorija bila kompletna, a da bismo mogli da krenemo napred i da bismo i u 21. veku znali koje su to ruke koje su uspele da nekažnjeno pređu u savremeno društvo, a da nose svoje krvave tragove iz prošlosti, mislim da je potrebno odlučiti se na ovakve korake.
Još jednom bih se zahvalio Zaštitniku građana zato što je podržao donošenje jednog ovakvog zakona i zato što mislim da bismo mogli da sarađujemo u narednoj godini i sve parlamentarne stranke da se udruže, da donesemo najbolji mogući zakon koji bi ovo pitanje rešio. Hvala vam puno.
Samo mali ljudi misle da istorija počinje od njih. U tom smislu, problemi koji su nasleđeni nekako su posle 20 veka ili u poslednjoj deceniji 20 veka bačeni pod tepih, njihovo nasleđe i sve ono što je inpliciralo ružnu sadašnjost.
Mi pozdravljamo to što je Zaštitnik građana,Saša Janković, podržao usvajanje u ovom parlamentu zakona o otvaranju dosijea, jer je nekoliko puta SPO, a poslednji put zajedno sa DHSS pokušao da uvrsti u dnevni red zasedanja ovog parlamenta, jedan takav zakon.
Mi smo, smatrajući da je to neophodna pretpostavka kako bi smo sve one nasleđene probleme počeli da rešavamo, tražili u nekoliko navrata od ljudi koji su se borili za demokratske vrednosti, od ljudi koji su 5. oktobra obećali, kao jedan od glavnih zadataka, otvaranje dosijea. Dakle, jedno od 10 obećanja, ili jedno od 10 stavki ugovora sa narodom DOS 5. oktobra, bilo je otvaranje dosijea. Do dana današnjeg to nije učinjeno. Nije učinjeno iz mnogo razloga.
Oni koji kažu da se u dosijeima ništa ne nalazi, moraju odgovoriti na pitanje – otkud toliki otpor otvaranju dosijea? Oni koji kažu da je uništena dokumentacija ili da je uništavana, to dobro znamo od strane ondašnjeg DB posle 5. oktobra, mesecima na poligonu kod VMA, moraju odgovarati za to. Kako su agenti Štazija u istočnoj Nemačkoj odgovarali zbog uništavanja dokumentacije njihove tajne službe?
Mi zaboravljamo da živimo upravo to nasleđe, da nam se u državnim službama, državnim strukturama nalaze ljudi koji su naslednici ili koji su sve činili kako bi određene političko-tajkunske, političko-poslovne strukture, zagrabile što više vlasti i što više državnog novca.
Od 12. septembra 1944. godine, namerno obuhvatam period od osnivanja OZNA, do dana današnjeg, jer je to predmet svega onoga što se nalazi u dosijeima, od 12. septembra 1944. godine, od momenta osnivanja OZNA, do 1946. godine, ubijeno negde oko 100.000 ljudi i pobacano u masovne grobnice širom Srbije, samo zato što su bili drugačijeg političkog opredeljenja.
Parlamentarna skupština Saveta Evrope, Rezolucijom 1481, tražila je od svih bivših komunističkih zemalja, zahtevala, da donesu u svojim parlamentima rezolucije kojima bi se usudili zločini totalitarnih komunističkih režima. To nije učinjeno u Srbiji, učinjeno je recimo u Mađarskoj, pa smo mi pre nekoliko dana donosili parcijalnu, što su SPO i DHSS podržali kao poslanički klub, osudu zločina partizana ili pripadnika partizanskog pokreta na teritoriji Vojvodine nad mađarskim stanovništvom.
Dakle, u Srbiji je ubijeno i već postoji popisano, samo za tri godine, od komisije koja se bavi ispitivanjem tih zločina, 60.000 imena i prezimena rodoljuba, čiji se grob ne zna. Da li su to osnovna ljudska prava kojima bi trebalo da se bavi Zaštitnik građana i ova država? Nemačka se neće umiriti dok ne bude popisala svoje žrtve i sve ozbiljne države na taj način tretiraju svoje žrtve.
Evropa je od nas tražila da mi donesemo jednu takvu rezoluciju, zato što je nasleđe veoma jako, zato što sam u nekoliko navrata o tome govorio i reći ću opet, da su potomci onih koji su zauzeli vile na Dedinju posle 1945. godine, a koji su pomislili da se zločin isplati, duboko se ukorenili u svim državnim strukturama od posle Drugog svetskog rata do dana današnjeg. Oni su i najveći protivnici Evrope. Evropska komisija je rekla da Srbija neće postati članica EU do onog momenta dok se ne otvore tajni dosijei. Šta je zadatak tih ljudi koji se nalaze u državnim službama? Upravo da ukoče put Srbije u EU jer je ulazak Srbije u EU faktički ogledalo u kome će se oni naći, njihovi zločini, njihove veze i njihovi koraci, kako bi Srbiju osramotili, obogaljili, napravili nesretnijom zemljom. Jer, oni žive po principu – što je Srbiji lošije, njima je bolje.
Mi moramo videti, a ja pretpostavljam da se to nalazi u tim dosijeima, i tragove krvavog koraka, tragove krvavog novca, ubistva novinara, političkih neistomišljenika 90-ih godina 20. veka. Nemoguće je da Državna bezbednost posle 5. oktobra pali svoje arhive, a da se upravo ti tragovi ne nalaze u dosijeima.
U Bugarskoj, podsetiću, pre dve godine, parlamentarna komisija za otvaranje dosijea ustanovila je da su četiri bivša ministra, jedan potpredsednik Vlade i 15 bugarskih vladika, bili saradnici njihovih tajnih službi. Bili bismo naivni ako bismo pomislili da u Srbiji situacija nije slična.
Mi moramo otkriti i to u predlogu zakona koji je SPO dostavio pisarnici, u proceduri je, podnet je na usvajanje ovom parlamentu u nekoliko navrata, u tom zakonu koji je pisan po iskustvima savremenih, sada već zemalja članica EU, bivših komunističkih zemalja, dakle, ljudi koji su priznali na kakvim osnovama je građena istorija druge polovine 20. veka u njihovim državama, dakle, moraju postojati i imena onih ljudi, i to je osnova ljudskih prava, koji su uhodili svoje žrtve i čije uhođenje je proizvelo smrtne posledice i veliku nesreću po one ljude koji su uhođeni.
Dakle, ne mora jedino SPO svaki put da opominje ovaj parlament šta je preko potrebno da se uradi. I premijer je u svom ekspozeu, prilikom formiranja ove vlade, takođe rekao da će za ovoga mandata otvoriti dosijea a mi ne vidimo ni naznake ka jednom takvom koraku.
Smatram da je najveća vrednost i svaki hrišćanin to smatra, svaki čovek koji je pripadnik civilizacije a ne anticivilizacije, da je najveća vrednost ljudski život. Mislim da su ogromne žrtve iza nas, da su mnogi ljudi prošli nekažnjeno, da nam se istorija ponovila upravo zbog toga što su neki smatrali da se zločin isplati, jer su bili nagrađivani za svoje zločine tokom Drugog svetskog rata koji su činjeni u Maglajskoj, recimo, to je ulica ovde u Beogradu, ili, recimo, na stadionu "Borca" kraj Morave, gde je ubijen i moj pradeda i mnogi očevi i dedovi, ili, recimo, da pročitate svedočenje Milana Trešnjića, koji je učestvovao u svemu tome, ili da pogledate imena ubijenih domaćina koji su bili krivi samo zato što su drugačije mislili, a njihov spisak je već dosegao negde oko 60 hiljada imena, da pogledate sve ono unazad što nam se dešavalo, pa onda neke organizacije ne bi tražile da se opet slavi 7. jul, nego bismo zauvek kroz rehabilitaciju, kroz vraćanje imovine tim ljudima, zakopali sve one rane iz prošlosti i pokušali da gradimo jednu svetlu i izvesno bolju budućnost.
Ni protiv koga nemam ništa. Ne pričam ovde protiv tekovina partizanskog pokreta, jer mislim da je Srbija zemlja čija je antifašistička uloga nedvosmislena. Za razliku od mnogih, mi smo imali dva antifašistička pokreta. Mnoge zemlje koje su na bilo koji način šurovale sa fašizmom pokušavaju da minimalizuju svoju ulogu u Drugom svetskom ratu ili da to iz svoje istorije izbrišu.
Mislim da Srbija treba da bude ponosna i na partizanski i na ravnogorski pokret i na sve one ljude koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma. Ali, da bi istorija bila kompletna, a da bismo mogli da krenemo napred i da bismo i u 21. veku znali koje su to ruke koje su uspele da nekažnjeno pređu u savremeno društvo, a da nose svoje krvave tragove iz prošlosti, mislim da je potrebno odlučiti se na ovakve korake.
Još jednom bih se zahvalio Zaštitniku građana zato što je podržao donošenje jednog ovakvog zakona i zato što mislim da bismo mogli da sarađujemo u narednoj godini i sve parlamentarne stranke da se udruže, da donesemo najbolji mogući zakon koji bi ovo pitanje rešio. Hvala vam puno.
Vesna Kovač
Ujedinjeni regioni Srbije
| Predsedava
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.
Miljenko Dereta
Liberalno demokratska partija
Hvala, potpredsednice.
Moram da kažem da je ogromno zadovoljstvo govoriti o nezavisnim institucijama, Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zaštitniku građana i Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Poređao sam ih po starosti, ne po značaju. Mislim da su svi oni jednaki.
Da se ova sednica dogodila juče ne bih imao to zadovoljstvo, drugo i promenio sam ceo svoj koncept govora zato što je juče Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio po odluci BIA na koju se žalila Inicijativa mladih za ljudska prava i na osnovu preporuke Poverenika za slobodni pristup informacija, tj. za pristup informacijama od opšteg značaja, presudio u korist Inicijative mladih, tj. Poverenika za pristup informacijama. Želim da podsetim na taj slučaj koji je započet 2005. godine, kada je BIA odbila zahtev Inicijative mladih da dostavi broj osoba čije elektronske komunikacije su pratili. Tada je BIA rekla da to ne može, da je to državna tajna. Inicijativa se žalila Povereniku koji je utvrdio da je povređen Zakon o slobodnom pristupu informacijama i naložio da se tražena informacija dostavi.
Tri godine je bilo potrebno da se BIA žali Vrhovnom sudu na ovu preporuku i Vrhovni sud je odbio njihovu žalbu. Godine 2008. je obavestila Inicijativu da ne poseduje informacije koje ne želi da da, koje su državna tajna. Žalili su se Evropskom sudu za ljudska prava i on je doneo odluku juče, zbog toga čestitam i Inicijativi i Povereniku, da u roku od tri meseca BIA mora dostaviti tražene podatke.
Mislim da je to jedan od jako dobrih primera koji značaj ove nezavisne institucije zapravo imaju za uspostavljanje jednog drugačijeg pravnog reda u Srbiji. Naime, one su, pre svega, osnovni mehanizam, da ne kažem jedini u ovom trenutku, osim parlamenta, naravno, kontrole države koja je, kao što znamo, uvek sklona da van svake kontrole koristi svoju moć.
Te institucije su svojim radom postale institucije od poverenja građana, jer štite njihova prava, građanska i ljudska, štite poštovanje Ustava i zakonitosti. Po mom mišljenju, one su postale osnov uspostavljanja pravne države u kojoj svi, uključujući i državne institucije, poštuju zakone u koje zakoni i nezavisno sudstvo štite građane i građanke od samovolje i zloupotrebe moći od državnih institucija.
Izveštaju koji su pred nama sadrže neke paradokslane kontradikcije. Naime, u svakom izveštaju kada pročitate da se povećava obim rada neke institucije te institucije bi trebalo da budu zadovoljne. U ovom slučaju, nažalost to je pokazatelj da se problemi kojima se bave ove institucije, nažalost ne rešavaju i da država ne čini sve ono što treba, da građani i građanke nemaju razloga da se žale ovim institucijama zbog kršenja njihovih prava.
Činjenica da je sve veći broj rešenih slučajeva i da je sve veći ipak broj institucija koje odgovaraju na preporuke koje dobijaju od njih, govori da se neka stvar menja u pozitivnom pravcu i da ćemo možda biti manje žrtve i loše uprave i diskriminacije po svim osnovama, u svim oblastima života od zdravstva, obrazovanja itd.
Još jedna stvar je zajednička ovim izveštajima, a to je moram reći ozbiljnost kojom su napisani. Oni vrlo precizno i tačno opisuju probleme sa kojima se suočavaju, daju vrlo precizne podatke o tome, i na osnovu tih podataka, je moguće zapravo kreirati neke nove politike kojima bi se situacija u tim oblastima na pozitivan način promenila. Nažalost, čini mi se da institucije koje bi trebalo da te podatke koristi u predlaganju novih zakona, to ne čine, pa smo tako imali situaciju da Ministarstvo prosvete, ne uvaži preporuke Zaštitnika građana i Agencije za borbu protiv korupcije po pitanju udžbenika, besplatnih, i štampanje udžbenika. Prosto su se oglušili o to i rekli da će to učiniti onog trenutka kada budu promenili zakon o tome, a to će biti ko zna kada.
Zajedničko ovim institucijama je i to da rade, zapravo u veoma teškim uslovima. Ne samo zbog nedostatka sredstava, što je uvek izgovor za ovu vrstu neaktivnosti, nego i zbog toga što postoji jedna tiha opstrukcija unutar sistema protiv ovih institucija. To je zato što oni ukazuju na manjkavosti tog sistema, zato što oni od državne administracije, zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja, policije, bezbednosnih agencija i da ne nabrajam dalje, zahtevaju da poštuju zakone i da poštuju prava građana i građanki. Oni to retko čine, oni se tome opiru na sve moguće načine, a najefikasnije naravno, pitanje uslova u kojima agencije rade, tj. institucije rade i dva poverenika i zaštitnik građana, i broj ljudi koji je tu uključen, i na to su oni ukazali i u preporukama koje su sastavni deo svih izveštaja. Te preporuke su zaista jedan, zapravo akcioni plan kojeg bi Vlada i Skupština trebalo da se pridržavaju.
Povećan broj zahteva prema svim nezavisnim institucijama jeste nešto što mora da nas zabrine, zato što govori o jednoj pravnoj nesigurnosti. Gospodin Zaštitnik Saša Janković, je ovde pomenuo neke od ključnih problema sa kojima se danas građani i građanke suočavaju, to je pitanje gole egzistencije, za koju on na našu žalost nije prava adresa. Istovremeno, povećanje broja kršenja ljudskih prava, povećanje broja slučajeva kršenja tj. diskriminacije, povećanje broja uskraćivanja informacija, jeste nešto što govori da se ovaj sistem čuva koliko god može od svake promene i da od reformi neće uopšte biti ni slova, ukoliko se to suštinski ne promeni.
Takođe, smatram da je jako važno da su ove institucije podnele niz zakonskih inicijativa, i da su uspele da neka zakonska rešenja koja su postojala u trenutnim zakonima budu na Ustavnom sudu oborena. Tu se pre svega radi o Zakonu o elektronskim komunikacijama, Zakonu o VBA, VOA, BIA, i delimično, o Zakonu o krivičnom postupku, koji će svi doći u proceduru. Važno je da je Ustavni sud postupajući po predlogu Poverenika i Zaštitnika građana, doneo odluku da odgovarajuće odredbe Zakona o VBA i VOA nisu u saglasnosti sa Ustavom Srbije. To su one odredbe o kojima je i u javnosti bilo dosta reči, a odnose se na spiskove, tj. na praćenje zapisa s kim ste i kako telefonom razgovarali i to bez sudskog naloga. Dakle, to je nedopustivo, na to je ukazivala javnost, na to se bezbednosne agencije nisu osvrtale, na to se Vlada nije osvrtala, ali je Ustavni sud na to pozitivno reagovao, na moje veliko iznenađenje.
Ovde je već govoreno o tome da ove institucije vrlo tesno sarađuju sa civilnim društvom i mislim da bi uspešnost njihovog rada mogla da bude model na osnovu koga bi i druge institucije, ministarstva i cela Vlada, pa i ova skupština, mogli više da se okrenu toj vrsti saradnje i da više slušaju ne samo kroz javna slušanja, nego i kroz procese javne rasprave, glas onih na koje se odnose zakoni koje ovde donosimo.
Mislim da je tačno da je pravni okvir relativno dobro uređen u ovom trenutku, da je potrebno još doterivati neke stvari, ali da na tome treba da radimo zajedno. Pozivam sve nas ovde u skupštini, kao što pozivam i sve relevantne ljude u Vladi, da pažljivo pročitaju preporuke koje postoje u sva tri izveštaja i da na osnovu njih kreiraju politike prema svakom od tih nezavisnih tela.
U izveštaju Poverenika za zaštitu informacija i za slobodan pristup informacijama i zaštitu podataka o ličnosti postoji jedan primer gde je za način arhiviranja i mera naročito osetljivih podataka Vlada trebala da donese do maja 2009. godine, ali to ona do danas još nije učinila. Ta vrsta kašnjenja u donošenju zakonskih rešenja je nešto što stvara pravnu nesigurnost i nešto sa čime ne smemo da se pomirimo.
Žao mi je što gospodin Janković nije ovde, zato što je on prepoznat. Trebao bi da bude poslednja distanca. Kada su svi drugi pravni lekovi istrošeni i kada građanin nije mogao da dobije zadovoljenje svojih prava, onda bi on trebao da bude ta poslednja karika, taj poslednji stepenik. Nažalost, on je najčešće prvi stepenik, zato što građani nemaju poverenja u institucije koje bi pre toga trebale time da se bave. U tom smislu, bi nešto trebalo učiniti na poboljšanju pravnog sistema. Ono što će doći kao izmene vezanih za sudstvo sumnjam da će nešto promeniti, ali na osnovu preporuka to bi svakako trebalo uraditi.
Podsetiću na još neke uspehe koje su ove institucije postigle. Podsetiću vas da smo bili na granici problema koji je imala BiH sa JMBG, jer jedan broj dece nije imao više overene zdravstvene knjižice, pa nisu mogli da se leče. To je opet na osnovu intervencije od strane nezavisnih institucija sprečeno i oni su dobili to pravo. Izbegli smo to da na ulici građani potraže svoja prava, ako što su to učinili u BiH. Podsetiću da je u saradnji ovih institucija rešen problem pravno nevidljivih lica i da danas mnogi od njih imaju već dokumenta na osnovu kojih mogu da se zaposle i da normalno funkcionišu u društvu u kome žive.
Podsetiću i na dve preporuke koje je dala Poverenica za ravnopravnost, kako je ja zovem, za borbu protiv diskriminacije, a to je, po pitanju registrovanja verskih zajednica, mora se promeniti Zakon o registraciji malih verskih zajednica, koji ih stavlja u neravnopravan položaj prema tzv. tradicionalnim verskim. To se mora promeniti i to će biti, siguran sam, jedan od zahteva, ako i ikada i kada dobijemo taj datum. Siguran sam da će to biti jedno od pitanja koje će biti na dnevnom redu. Mislim da je bolje sprečiti, nego lečiti.
U tom smislu, mislim da mnoge preporuke jesu zapravo preporuke za prevenciju nekih problema, a ne uvek samo za efikasno naknadno rešavanje problema koje su neka rešenja donela.
Isto tako, sporno je, kao što znate, pitanje besplatne pravne pomoći. To je takođe jedna civilizacijska tekovina koja se kod nas, nažalost, ne poštuje i to je takođe, po meni, jedan od prioriteta na kojima bi i zakonodavci i mi ovde u Skupštini i u Vladi, trebalo da ozbiljno rade i da se obezbedi da svaki građanin može imati besplatnu pravnu pomoć koja ne može biti uslovljena bilo kojim stručnim ili statusom advokata itd.
Ono što je ključ problema sa kojima se suočavamo i što mislim da je takođe jedna od preporuka o kojima je govorila Poverenica, jeste da mi zapravo u školskom sistemu nemamo osnovne informacije za učenike i o pojmu diskriminacije i o neophodnosti da se na tom planu nešto radi, samo u okviru građanskog vaspitanja to postoji kao jedna od tačaka, tj. kao jedna od tema, o kojoj učenici koji se za taj predmet odluče, budu informisani.
Sada smo imali slučaj, pošto smo usvajali zakone koji su bili vezani za obrazovanje, da je iz krovnog zakona brisan član koji kaže – razumevanje različitosti. Kada vi iz krovnog Zakona o obrazovanju izbrišete – razumevanje različitosti, vi zapravo radite na diskriminaciji i tada i u tom slučaju, da tako kažem, država sama sebi stvara nove probleme i tu nažalost, malo može, ma kako veliki broj nezavisnih institucija, nešto da promeni. Tako dugo dok ljudska prava, borba protiv diskriminacije, pravo na pristup informacijama ne budu deo obrazovnog sistema, mi ćemo imati problem i imaćemo, da tako kažem, uspešne izveštaje u kojima se broj slučajeva povećava, umesto da imamo uspešne izveštaje u kojima se broj slučajeve smanjuje i u kojima, da tako kažem, preti da ostanu bez posla ovi naši poverenici i Zaštitnik građana. To se, naravno, neće dogoditi, zato što onog trenutka kada bi se to dogodilo, izbile bi sve manjkavosti ove vlasti i ta sklonost, koju sam na početku pomenuo, svake vlasti da koristi svoju moć izvan zakona koje sama donosi.
Dakle, meni je jako drago da je ova Skupština svojevremeno na pravi način prepoznala značaj nezavisnih institucija. Drago mi je da je ona to prepoznala na osnovu, pre svega, određenog pritisaka iz civilnog društva, od nevladinih organizacija. Drago mi je da se ova Skupština jednoglasno, što je jedan od retkih slučajeva, izjasnila prilikom izbora Zaštitnika građana. Mislim da je to nešto što nas sve obavezuje, da pre svega, po meni, budemo brojniji ovde dok se o ovoj temi raspravlja i drugo, da nas obavezuje da u svakoj prilici prema svim građanima i građankama pokazujemo puno poštovanje, između ostalog i time što ćemo poštovati sva njihova prava, a njihova prava jesu da ih mi ovde zastupamo u njihovom najboljem interesu. Hvala.
Moram da kažem da je ogromno zadovoljstvo govoriti o nezavisnim institucijama, Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zaštitniku građana i Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Poređao sam ih po starosti, ne po značaju. Mislim da su svi oni jednaki.
Da se ova sednica dogodila juče ne bih imao to zadovoljstvo, drugo i promenio sam ceo svoj koncept govora zato što je juče Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio po odluci BIA na koju se žalila Inicijativa mladih za ljudska prava i na osnovu preporuke Poverenika za slobodni pristup informacija, tj. za pristup informacijama od opšteg značaja, presudio u korist Inicijative mladih, tj. Poverenika za pristup informacijama. Želim da podsetim na taj slučaj koji je započet 2005. godine, kada je BIA odbila zahtev Inicijative mladih da dostavi broj osoba čije elektronske komunikacije su pratili. Tada je BIA rekla da to ne može, da je to državna tajna. Inicijativa se žalila Povereniku koji je utvrdio da je povređen Zakon o slobodnom pristupu informacijama i naložio da se tražena informacija dostavi.
Tri godine je bilo potrebno da se BIA žali Vrhovnom sudu na ovu preporuku i Vrhovni sud je odbio njihovu žalbu. Godine 2008. je obavestila Inicijativu da ne poseduje informacije koje ne želi da da, koje su državna tajna. Žalili su se Evropskom sudu za ljudska prava i on je doneo odluku juče, zbog toga čestitam i Inicijativi i Povereniku, da u roku od tri meseca BIA mora dostaviti tražene podatke.
Mislim da je to jedan od jako dobrih primera koji značaj ove nezavisne institucije zapravo imaju za uspostavljanje jednog drugačijeg pravnog reda u Srbiji. Naime, one su, pre svega, osnovni mehanizam, da ne kažem jedini u ovom trenutku, osim parlamenta, naravno, kontrole države koja je, kao što znamo, uvek sklona da van svake kontrole koristi svoju moć.
Te institucije su svojim radom postale institucije od poverenja građana, jer štite njihova prava, građanska i ljudska, štite poštovanje Ustava i zakonitosti. Po mom mišljenju, one su postale osnov uspostavljanja pravne države u kojoj svi, uključujući i državne institucije, poštuju zakone u koje zakoni i nezavisno sudstvo štite građane i građanke od samovolje i zloupotrebe moći od državnih institucija.
Izveštaju koji su pred nama sadrže neke paradokslane kontradikcije. Naime, u svakom izveštaju kada pročitate da se povećava obim rada neke institucije te institucije bi trebalo da budu zadovoljne. U ovom slučaju, nažalost to je pokazatelj da se problemi kojima se bave ove institucije, nažalost ne rešavaju i da država ne čini sve ono što treba, da građani i građanke nemaju razloga da se žale ovim institucijama zbog kršenja njihovih prava.
Činjenica da je sve veći broj rešenih slučajeva i da je sve veći ipak broj institucija koje odgovaraju na preporuke koje dobijaju od njih, govori da se neka stvar menja u pozitivnom pravcu i da ćemo možda biti manje žrtve i loše uprave i diskriminacije po svim osnovama, u svim oblastima života od zdravstva, obrazovanja itd.
Još jedna stvar je zajednička ovim izveštajima, a to je moram reći ozbiljnost kojom su napisani. Oni vrlo precizno i tačno opisuju probleme sa kojima se suočavaju, daju vrlo precizne podatke o tome, i na osnovu tih podataka, je moguće zapravo kreirati neke nove politike kojima bi se situacija u tim oblastima na pozitivan način promenila. Nažalost, čini mi se da institucije koje bi trebalo da te podatke koristi u predlaganju novih zakona, to ne čine, pa smo tako imali situaciju da Ministarstvo prosvete, ne uvaži preporuke Zaštitnika građana i Agencije za borbu protiv korupcije po pitanju udžbenika, besplatnih, i štampanje udžbenika. Prosto su se oglušili o to i rekli da će to učiniti onog trenutka kada budu promenili zakon o tome, a to će biti ko zna kada.
Zajedničko ovim institucijama je i to da rade, zapravo u veoma teškim uslovima. Ne samo zbog nedostatka sredstava, što je uvek izgovor za ovu vrstu neaktivnosti, nego i zbog toga što postoji jedna tiha opstrukcija unutar sistema protiv ovih institucija. To je zato što oni ukazuju na manjkavosti tog sistema, zato što oni od državne administracije, zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja, policije, bezbednosnih agencija i da ne nabrajam dalje, zahtevaju da poštuju zakone i da poštuju prava građana i građanki. Oni to retko čine, oni se tome opiru na sve moguće načine, a najefikasnije naravno, pitanje uslova u kojima agencije rade, tj. institucije rade i dva poverenika i zaštitnik građana, i broj ljudi koji je tu uključen, i na to su oni ukazali i u preporukama koje su sastavni deo svih izveštaja. Te preporuke su zaista jedan, zapravo akcioni plan kojeg bi Vlada i Skupština trebalo da se pridržavaju.
Povećan broj zahteva prema svim nezavisnim institucijama jeste nešto što mora da nas zabrine, zato što govori o jednoj pravnoj nesigurnosti. Gospodin Zaštitnik Saša Janković, je ovde pomenuo neke od ključnih problema sa kojima se danas građani i građanke suočavaju, to je pitanje gole egzistencije, za koju on na našu žalost nije prava adresa. Istovremeno, povećanje broja kršenja ljudskih prava, povećanje broja slučajeva kršenja tj. diskriminacije, povećanje broja uskraćivanja informacija, jeste nešto što govori da se ovaj sistem čuva koliko god može od svake promene i da od reformi neće uopšte biti ni slova, ukoliko se to suštinski ne promeni.
Takođe, smatram da je jako važno da su ove institucije podnele niz zakonskih inicijativa, i da su uspele da neka zakonska rešenja koja su postojala u trenutnim zakonima budu na Ustavnom sudu oborena. Tu se pre svega radi o Zakonu o elektronskim komunikacijama, Zakonu o VBA, VOA, BIA, i delimično, o Zakonu o krivičnom postupku, koji će svi doći u proceduru. Važno je da je Ustavni sud postupajući po predlogu Poverenika i Zaštitnika građana, doneo odluku da odgovarajuće odredbe Zakona o VBA i VOA nisu u saglasnosti sa Ustavom Srbije. To su one odredbe o kojima je i u javnosti bilo dosta reči, a odnose se na spiskove, tj. na praćenje zapisa s kim ste i kako telefonom razgovarali i to bez sudskog naloga. Dakle, to je nedopustivo, na to je ukazivala javnost, na to se bezbednosne agencije nisu osvrtale, na to se Vlada nije osvrtala, ali je Ustavni sud na to pozitivno reagovao, na moje veliko iznenađenje.
Ovde je već govoreno o tome da ove institucije vrlo tesno sarađuju sa civilnim društvom i mislim da bi uspešnost njihovog rada mogla da bude model na osnovu koga bi i druge institucije, ministarstva i cela Vlada, pa i ova skupština, mogli više da se okrenu toj vrsti saradnje i da više slušaju ne samo kroz javna slušanja, nego i kroz procese javne rasprave, glas onih na koje se odnose zakoni koje ovde donosimo.
Mislim da je tačno da je pravni okvir relativno dobro uređen u ovom trenutku, da je potrebno još doterivati neke stvari, ali da na tome treba da radimo zajedno. Pozivam sve nas ovde u skupštini, kao što pozivam i sve relevantne ljude u Vladi, da pažljivo pročitaju preporuke koje postoje u sva tri izveštaja i da na osnovu njih kreiraju politike prema svakom od tih nezavisnih tela.
U izveštaju Poverenika za zaštitu informacija i za slobodan pristup informacijama i zaštitu podataka o ličnosti postoji jedan primer gde je za način arhiviranja i mera naročito osetljivih podataka Vlada trebala da donese do maja 2009. godine, ali to ona do danas još nije učinila. Ta vrsta kašnjenja u donošenju zakonskih rešenja je nešto što stvara pravnu nesigurnost i nešto sa čime ne smemo da se pomirimo.
Žao mi je što gospodin Janković nije ovde, zato što je on prepoznat. Trebao bi da bude poslednja distanca. Kada su svi drugi pravni lekovi istrošeni i kada građanin nije mogao da dobije zadovoljenje svojih prava, onda bi on trebao da bude ta poslednja karika, taj poslednji stepenik. Nažalost, on je najčešće prvi stepenik, zato što građani nemaju poverenja u institucije koje bi pre toga trebale time da se bave. U tom smislu, bi nešto trebalo učiniti na poboljšanju pravnog sistema. Ono što će doći kao izmene vezanih za sudstvo sumnjam da će nešto promeniti, ali na osnovu preporuka to bi svakako trebalo uraditi.
Podsetiću na još neke uspehe koje su ove institucije postigle. Podsetiću vas da smo bili na granici problema koji je imala BiH sa JMBG, jer jedan broj dece nije imao više overene zdravstvene knjižice, pa nisu mogli da se leče. To je opet na osnovu intervencije od strane nezavisnih institucija sprečeno i oni su dobili to pravo. Izbegli smo to da na ulici građani potraže svoja prava, ako što su to učinili u BiH. Podsetiću da je u saradnji ovih institucija rešen problem pravno nevidljivih lica i da danas mnogi od njih imaju već dokumenta na osnovu kojih mogu da se zaposle i da normalno funkcionišu u društvu u kome žive.
Podsetiću i na dve preporuke koje je dala Poverenica za ravnopravnost, kako je ja zovem, za borbu protiv diskriminacije, a to je, po pitanju registrovanja verskih zajednica, mora se promeniti Zakon o registraciji malih verskih zajednica, koji ih stavlja u neravnopravan položaj prema tzv. tradicionalnim verskim. To se mora promeniti i to će biti, siguran sam, jedan od zahteva, ako i ikada i kada dobijemo taj datum. Siguran sam da će to biti jedno od pitanja koje će biti na dnevnom redu. Mislim da je bolje sprečiti, nego lečiti.
U tom smislu, mislim da mnoge preporuke jesu zapravo preporuke za prevenciju nekih problema, a ne uvek samo za efikasno naknadno rešavanje problema koje su neka rešenja donela.
Isto tako, sporno je, kao što znate, pitanje besplatne pravne pomoći. To je takođe jedna civilizacijska tekovina koja se kod nas, nažalost, ne poštuje i to je takođe, po meni, jedan od prioriteta na kojima bi i zakonodavci i mi ovde u Skupštini i u Vladi, trebalo da ozbiljno rade i da se obezbedi da svaki građanin može imati besplatnu pravnu pomoć koja ne može biti uslovljena bilo kojim stručnim ili statusom advokata itd.
Ono što je ključ problema sa kojima se suočavamo i što mislim da je takođe jedna od preporuka o kojima je govorila Poverenica, jeste da mi zapravo u školskom sistemu nemamo osnovne informacije za učenike i o pojmu diskriminacije i o neophodnosti da se na tom planu nešto radi, samo u okviru građanskog vaspitanja to postoji kao jedna od tačaka, tj. kao jedna od tema, o kojoj učenici koji se za taj predmet odluče, budu informisani.
Sada smo imali slučaj, pošto smo usvajali zakone koji su bili vezani za obrazovanje, da je iz krovnog zakona brisan član koji kaže – razumevanje različitosti. Kada vi iz krovnog Zakona o obrazovanju izbrišete – razumevanje različitosti, vi zapravo radite na diskriminaciji i tada i u tom slučaju, da tako kažem, država sama sebi stvara nove probleme i tu nažalost, malo može, ma kako veliki broj nezavisnih institucija, nešto da promeni. Tako dugo dok ljudska prava, borba protiv diskriminacije, pravo na pristup informacijama ne budu deo obrazovnog sistema, mi ćemo imati problem i imaćemo, da tako kažem, uspešne izveštaje u kojima se broj slučajeva povećava, umesto da imamo uspešne izveštaje u kojima se broj slučajeve smanjuje i u kojima, da tako kažem, preti da ostanu bez posla ovi naši poverenici i Zaštitnik građana. To se, naravno, neće dogoditi, zato što onog trenutka kada bi se to dogodilo, izbile bi sve manjkavosti ove vlasti i ta sklonost, koju sam na početku pomenuo, svake vlasti da koristi svoju moć izvan zakona koje sama donosi.
Dakle, meni je jako drago da je ova Skupština svojevremeno na pravi način prepoznala značaj nezavisnih institucija. Drago mi je da je ona to prepoznala na osnovu, pre svega, određenog pritisaka iz civilnog društva, od nevladinih organizacija. Drago mi je da se ova Skupština jednoglasno, što je jedan od retkih slučajeva, izjasnila prilikom izbora Zaštitnika građana. Mislim da je to nešto što nas sve obavezuje, da pre svega, po meni, budemo brojniji ovde dok se o ovoj temi raspravlja i drugo, da nas obavezuje da u svakoj prilici prema svim građanima i građankama pokazujemo puno poštovanje, između ostalog i time što ćemo poštovati sva njihova prava, a njihova prava jesu da ih mi ovde zastupamo u njihovom najboljem interesu. Hvala.
Vesna Kovač
Ujedinjeni regioni Srbije
| Predsedava
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić. Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić. Izvolite.
Vladimir Ilić
Ujedinjeni regioni Srbije
Dame i gospodo, kada se pažljivo pročitaju izveštaji ove tri nezavisne institucije, nameće se jedno intrigantno ali logično pitanje – u kakvoj mi to zemlji živimo? Gotovo da nema nikoga u ovoj zemlji ko barem jedanput takvo pitanje nije postavio. Verujem da je to tako i ovde u Narodnoj skupštini. O čemu se ovde zapravo radi? Od koga nas štite ove institucije ili bolje reći od koga ili od čega one štite građane Srbije? Verovali ili ne, u najvećoj meri od same države, naravno i od nas samih građana Srbije.
Visoki stepen ljudskih prava ideal je svakog demokratskog društva. Ta prava garantuju mnoge međunarodne konvencije, povelje, deklaracije i sporazumi. Taj visoki stepen zaštite ljudskih prava garantuje i naš Ustav i veliki broj zakona koji se ovim pitanjima bave. Tačnije, svaki zakon koji je izglasan u ovom parlamentu, makar implicitno je obuhvatio najviše standarde zaštite ljudskih prava.
Šta se dešava u praksi? Mnogi građani su suočeni sa nemogućnošću ostvarivanja čak i onih elementarnih ljudskih prava koja im garantuje naš Ustav, poput prava na rad, dovoljnu socijalnu pomoć, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, pravo na objektivno informisanje i slično. Osiromašenje našeg društva i ekonomska kriza su mnoge udaljili od mogućnosti da uživaju i minimum zagarantovanih prava.
Narod kaže – kad beda ulazi na vrata, ljubav leti kroz prozor. Stalno osiromašenje društva dovelo je i do velike otuđenosti među ljudima, izostanka solidarnosti i sve nižeg praga tolerancije između različitih društvenih grupa.
Kako se u tim okolnostima postavlja sama država, odnosno vlast ili aparat koji vodi državu? Sudeći prema ovim izveštajima, u mnogim postupanjima bahato, neodgovorno, siledžijski i bez ikakve svesti o tome šta je zapravo uloga vlasti.
Da podsetimo, vlast uvek mora da služi narodu. Svi znamo da to nije uvek tako. Vlast zasnovana na sili, pretnji, strahu i korupciji po pravilu proizvodi podaničko društvo, bez inicijative i slobodoumnog razmišljanja kojim je lako manipulisati. Tako se stvara društvo bez budućnosti, društvo u kome je pojedinac potpuno nemoćan i pod kontrolom svemoćne birokratije i najzad, društvo koje se menja samo kroz konflikte i revolucije. Niko od nas ne želi da živi u takvom društvu, najviše iz razloga jer smo takvo iskustvo već imali.
Pitanje je koliko smo se od svega toga udaljili? Veoma malo. Srbija je i danas u velikoj meri jedno zatvoreno, netolerantno društvo u kome vladaju korupcija, bahatost, birokratija, nestručnost, nerad i razni vidovi diskriminacije. Iz ove zemlje ljudi još uvek masovno odlaze, a malo ko želi da se vrati.
Možda je ton mog govora isuviše kritički usmeren, naročito kada se obraćam Narodnoj skupštini sa pozicije šefa poslaničke grupe koja pripada skupštinskoj većini. Međutim, moje obraćanje nije kritika ni bivše, niti ove Vlade čije mandate obuhvataju ovi izveštaji. Ono je, pre svega, izraz moje zabrinutosti za stanje u kojem se Srbija nalazi već nekoliko decenija unazad, koje teži da se konzervira jer nam nedostaje kritična volja da se menjamo i napuštamo loše navike i mitove prošlosti.
Aktuelna Vlada pokazuje odlučnost da se napravi pozitivan iskorak, kada su u pitanju borba protiv korupcije i kriminala, istorijski dogovor sa kosovskim Albancima i konsenzus oko evropskog puta Srbije. Ova Vlada je jasno opredeljena da krene u reforme koje će trajno i pozitivno promeniti Srbiju. Da bismo u tome uspeli, neophodno je da društvene vrednosti, koje promovišu rad, toleranciju, solidarnost, odgovornost, stavimo visoko iznad nerada, korupcije, netolerantnosti i bahatosti.
Naravno, uslov za to jeste postojanje te političke volje koja je uvek pokretač, ali nikako ne sme da bude jedina i najjača institucija u društvu, a ona ponekad to zaista jeste. Zato moramo da se iz sve snage potrudimo da ovim institucijama pružimo svu moguću podršku i pomoć, jer su one svetionici na putu Srbije da postane otvoreno i moderno evropsko društvo.
Šta možemo da izvučemo kao zajedničku nit svih ovih izveštaja? Kao prvo da imamo solidan zakonski okvir i definisane institucije koje nemaju dovoljno materijalnih i ljudskih kapaciteta. Dakle, u svim izveštajima imamo situaciju da je nedovoljan broj zaposlenih i da ne postoje adekvatni prostorni uslovi za nesmetano obavljanje dnevnih aktivnosti. Ako sve ove institucije ocenjujemo kao krajnje pozitivne i neophodne, onda ovakva vrsta ograničenja nemaju nikakvog opravdanja i smisla.
Kao drugo, iz godine u godinu sve je veći broj žalbi i zahteva građana za zaštitu ljudskih prava. To ukazuje na nekoliko stvari. Najpre, ljudi imaju sve više poverenja i informacija o načinu i efektima postupanja Poverenika i Zaštitnika građana. Otuda je logično više žalbi i zahteva. Moguće je da sve veći broj žalbi ukazuje na pogoršanje stanja u pojedinim oblastima, što uvek treba uzimati sa rezervom. Takođe, informacija o različitim pravima građana, koje su im sve dostupnije putem elektronskih medija i interneta, doprinose da se oni sve više javljaju poverenicima kako bi ta prava brže ostvarili.
Na kraju sve institucije, čije izveštaje razmatramo, imaju izuzetno dobar imidž u javnosti, primaju puno pohvala i nagrada od strane međunarodnih organizacija i ostvaruju izuzetnu saradnju sa nevladinim sektorom i udruženjima građana. Dakle, imaju puni legitimitet i uživaju nepodeljenu podršku građana, pre svega. U toliko pre, to ih obavezuje na odgovorniji rad u interesu građana i za sada oni tu misiju ispunjavaju.
Posebno bih ovde pohvalio izveštaj Zaštitnika građana, koji na jedan sistematičan i sveobuhvatan način, bez preterano oštrih reči jasno ukazuje na ozbiljne društvene probleme. Ovaj izveštaj, kao i preostala dva, jasno prikazuju prirodu naše vlasti, predrasude, zablude i mitove koji su duboko ukorenjeni u našem društvu. Možda ovi izveštaji nisu slikoviti kao Nušić, ali su u svakom slučaju anatomski presek državnog aparata, administracije, političkih stranaka i dobar prikaz objektivne nemoći pojedinca protiv često otuđene države.
Ovde su navedeni konkretni primeri eklatantnog kršenja ljudskih prava građana od strane državnih organa. Prikazana je i bahatost i osionost birokratizovanih delova državnog aparata. Opisani su, takođe, načini na koje različite institucije iskazuju nepoštovanje prema ovim nezavisnim institucijama, ostajući gluve i neme na sve njihove preporuke.
Mi smo, narodni poslanici, dužni da nateramo Vladu, pre svega, pa i neke lokalne samouprave da preduzmu sve kako bi se ispoštovale preporuke nezavisnih institucija. U izveštajima su detaljno obrađeni podaci, dat prikaz stanja u različitim aspektima, oblastima ljudskih prava, počev od ekonomskih, socijalnih prava, preko građanskih i političkih, pa sve do reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije i kriminala, objektivnog informisanja, kulturnih prava, sprečavanje diskriminacije, zaštite podataka o ličnosti i drugih prava građana koje im garantuje Ustav.
Izveštaji detaljno opisuju saradnju, odnosno ne saradnju sa pojedinim ministarstvima i državnim institucijama. Ono što ohrabruje jeste da je sve manji broj institucija koji ignoriše preporuke nezavisnih institucija. Da bismo postali moderno društvo zadovoljnih građana, neophodan nam je javni sektor zasnovan na principima dobre uprave. To podrazumeva odgovornu administraciju koja nije sama sebi cilj i koja služi svojim građanima. Profesionalizam, stručnost, integritet, oslobođenje od partijskog ropstva jesu jedini mogući pravac formiranje takve uprave. Danas smo još uvek daleko od toga i ovakvo opredeljenje kod mnogih izaziva podsmeh i nevericu.
Ne sumnjam da ćemo u veoma bliskoj budućnosti biti blizu ovog ideala. Na tom putu nam je neophodna dragocena pomoć i Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Možda će jednoga dana, u dalekoj budućnosti, ove institucije postati besmislene i suvišne. Međutim, danas su one dragocene čitavom društvu i za mnoge građane predstavljaju jedinu instancu kojoj mogu da iznesu svoju muku i problem. Zato nam je zajednički zadatak i briga da ove institucije ostanu nezavisne, da mogu da razviju svoje pune kapacitete i sačuvaju se od našeg lošeg uticaja. Kada kažem našeg, mislim na uticaj političkih stranaka.
Dve sugestije za kraj. Prva je da nam u sledećem izveštaju jasno pocrtate gde smo kao društvo ostvarili napredak, a gde smo nazadovali, polazeći od ovog izveštaja koji nam danas prezentujete. To će nam jasno reći u kom pravcu idemo.
Druga je da putem Javnog servisa ili na drugim nacionalnim medijima uspostavite periodične emisije u kojima ćete predstavljati vaše rezultate i ukazivati na eklatantne primere kršenja ljudskih prava i neprihvatljive postupke države, kada su u pitanju prava građana. Sud javnosti će daleko biti efikasniji od presuda ne reformisanog pravosuđa.
Naravno, podržaćemo sve vaše izveštaje u danu za glasanje. Hvala.
Visoki stepen ljudskih prava ideal je svakog demokratskog društva. Ta prava garantuju mnoge međunarodne konvencije, povelje, deklaracije i sporazumi. Taj visoki stepen zaštite ljudskih prava garantuje i naš Ustav i veliki broj zakona koji se ovim pitanjima bave. Tačnije, svaki zakon koji je izglasan u ovom parlamentu, makar implicitno je obuhvatio najviše standarde zaštite ljudskih prava.
Šta se dešava u praksi? Mnogi građani su suočeni sa nemogućnošću ostvarivanja čak i onih elementarnih ljudskih prava koja im garantuje naš Ustav, poput prava na rad, dovoljnu socijalnu pomoć, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, pravo na objektivno informisanje i slično. Osiromašenje našeg društva i ekonomska kriza su mnoge udaljili od mogućnosti da uživaju i minimum zagarantovanih prava.
Narod kaže – kad beda ulazi na vrata, ljubav leti kroz prozor. Stalno osiromašenje društva dovelo je i do velike otuđenosti među ljudima, izostanka solidarnosti i sve nižeg praga tolerancije između različitih društvenih grupa.
Kako se u tim okolnostima postavlja sama država, odnosno vlast ili aparat koji vodi državu? Sudeći prema ovim izveštajima, u mnogim postupanjima bahato, neodgovorno, siledžijski i bez ikakve svesti o tome šta je zapravo uloga vlasti.
Da podsetimo, vlast uvek mora da služi narodu. Svi znamo da to nije uvek tako. Vlast zasnovana na sili, pretnji, strahu i korupciji po pravilu proizvodi podaničko društvo, bez inicijative i slobodoumnog razmišljanja kojim je lako manipulisati. Tako se stvara društvo bez budućnosti, društvo u kome je pojedinac potpuno nemoćan i pod kontrolom svemoćne birokratije i najzad, društvo koje se menja samo kroz konflikte i revolucije. Niko od nas ne želi da živi u takvom društvu, najviše iz razloga jer smo takvo iskustvo već imali.
Pitanje je koliko smo se od svega toga udaljili? Veoma malo. Srbija je i danas u velikoj meri jedno zatvoreno, netolerantno društvo u kome vladaju korupcija, bahatost, birokratija, nestručnost, nerad i razni vidovi diskriminacije. Iz ove zemlje ljudi još uvek masovno odlaze, a malo ko želi da se vrati.
Možda je ton mog govora isuviše kritički usmeren, naročito kada se obraćam Narodnoj skupštini sa pozicije šefa poslaničke grupe koja pripada skupštinskoj većini. Međutim, moje obraćanje nije kritika ni bivše, niti ove Vlade čije mandate obuhvataju ovi izveštaji. Ono je, pre svega, izraz moje zabrinutosti za stanje u kojem se Srbija nalazi već nekoliko decenija unazad, koje teži da se konzervira jer nam nedostaje kritična volja da se menjamo i napuštamo loše navike i mitove prošlosti.
Aktuelna Vlada pokazuje odlučnost da se napravi pozitivan iskorak, kada su u pitanju borba protiv korupcije i kriminala, istorijski dogovor sa kosovskim Albancima i konsenzus oko evropskog puta Srbije. Ova Vlada je jasno opredeljena da krene u reforme koje će trajno i pozitivno promeniti Srbiju. Da bismo u tome uspeli, neophodno je da društvene vrednosti, koje promovišu rad, toleranciju, solidarnost, odgovornost, stavimo visoko iznad nerada, korupcije, netolerantnosti i bahatosti.
Naravno, uslov za to jeste postojanje te političke volje koja je uvek pokretač, ali nikako ne sme da bude jedina i najjača institucija u društvu, a ona ponekad to zaista jeste. Zato moramo da se iz sve snage potrudimo da ovim institucijama pružimo svu moguću podršku i pomoć, jer su one svetionici na putu Srbije da postane otvoreno i moderno evropsko društvo.
Šta možemo da izvučemo kao zajedničku nit svih ovih izveštaja? Kao prvo da imamo solidan zakonski okvir i definisane institucije koje nemaju dovoljno materijalnih i ljudskih kapaciteta. Dakle, u svim izveštajima imamo situaciju da je nedovoljan broj zaposlenih i da ne postoje adekvatni prostorni uslovi za nesmetano obavljanje dnevnih aktivnosti. Ako sve ove institucije ocenjujemo kao krajnje pozitivne i neophodne, onda ovakva vrsta ograničenja nemaju nikakvog opravdanja i smisla.
Kao drugo, iz godine u godinu sve je veći broj žalbi i zahteva građana za zaštitu ljudskih prava. To ukazuje na nekoliko stvari. Najpre, ljudi imaju sve više poverenja i informacija o načinu i efektima postupanja Poverenika i Zaštitnika građana. Otuda je logično više žalbi i zahteva. Moguće je da sve veći broj žalbi ukazuje na pogoršanje stanja u pojedinim oblastima, što uvek treba uzimati sa rezervom. Takođe, informacija o različitim pravima građana, koje su im sve dostupnije putem elektronskih medija i interneta, doprinose da se oni sve više javljaju poverenicima kako bi ta prava brže ostvarili.
Na kraju sve institucije, čije izveštaje razmatramo, imaju izuzetno dobar imidž u javnosti, primaju puno pohvala i nagrada od strane međunarodnih organizacija i ostvaruju izuzetnu saradnju sa nevladinim sektorom i udruženjima građana. Dakle, imaju puni legitimitet i uživaju nepodeljenu podršku građana, pre svega. U toliko pre, to ih obavezuje na odgovorniji rad u interesu građana i za sada oni tu misiju ispunjavaju.
Posebno bih ovde pohvalio izveštaj Zaštitnika građana, koji na jedan sistematičan i sveobuhvatan način, bez preterano oštrih reči jasno ukazuje na ozbiljne društvene probleme. Ovaj izveštaj, kao i preostala dva, jasno prikazuju prirodu naše vlasti, predrasude, zablude i mitove koji su duboko ukorenjeni u našem društvu. Možda ovi izveštaji nisu slikoviti kao Nušić, ali su u svakom slučaju anatomski presek državnog aparata, administracije, političkih stranaka i dobar prikaz objektivne nemoći pojedinca protiv često otuđene države.
Ovde su navedeni konkretni primeri eklatantnog kršenja ljudskih prava građana od strane državnih organa. Prikazana je i bahatost i osionost birokratizovanih delova državnog aparata. Opisani su, takođe, načini na koje različite institucije iskazuju nepoštovanje prema ovim nezavisnim institucijama, ostajući gluve i neme na sve njihove preporuke.
Mi smo, narodni poslanici, dužni da nateramo Vladu, pre svega, pa i neke lokalne samouprave da preduzmu sve kako bi se ispoštovale preporuke nezavisnih institucija. U izveštajima su detaljno obrađeni podaci, dat prikaz stanja u različitim aspektima, oblastima ljudskih prava, počev od ekonomskih, socijalnih prava, preko građanskih i političkih, pa sve do reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije i kriminala, objektivnog informisanja, kulturnih prava, sprečavanje diskriminacije, zaštite podataka o ličnosti i drugih prava građana koje im garantuje Ustav.
Izveštaji detaljno opisuju saradnju, odnosno ne saradnju sa pojedinim ministarstvima i državnim institucijama. Ono što ohrabruje jeste da je sve manji broj institucija koji ignoriše preporuke nezavisnih institucija. Da bismo postali moderno društvo zadovoljnih građana, neophodan nam je javni sektor zasnovan na principima dobre uprave. To podrazumeva odgovornu administraciju koja nije sama sebi cilj i koja služi svojim građanima. Profesionalizam, stručnost, integritet, oslobođenje od partijskog ropstva jesu jedini mogući pravac formiranje takve uprave. Danas smo još uvek daleko od toga i ovakvo opredeljenje kod mnogih izaziva podsmeh i nevericu.
Ne sumnjam da ćemo u veoma bliskoj budućnosti biti blizu ovog ideala. Na tom putu nam je neophodna dragocena pomoć i Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Možda će jednoga dana, u dalekoj budućnosti, ove institucije postati besmislene i suvišne. Međutim, danas su one dragocene čitavom društvu i za mnoge građane predstavljaju jedinu instancu kojoj mogu da iznesu svoju muku i problem. Zato nam je zajednički zadatak i briga da ove institucije ostanu nezavisne, da mogu da razviju svoje pune kapacitete i sačuvaju se od našeg lošeg uticaja. Kada kažem našeg, mislim na uticaj političkih stranaka.
Dve sugestije za kraj. Prva je da nam u sledećem izveštaju jasno pocrtate gde smo kao društvo ostvarili napredak, a gde smo nazadovali, polazeći od ovog izveštaja koji nam danas prezentujete. To će nam jasno reći u kom pravcu idemo.
Druga je da putem Javnog servisa ili na drugim nacionalnim medijima uspostavite periodične emisije u kojima ćete predstavljati vaše rezultate i ukazivati na eklatantne primere kršenja ljudskih prava i neprihvatljive postupke države, kada su u pitanju prava građana. Sud javnosti će daleko biti efikasniji od presuda ne reformisanog pravosuđa.
Naravno, podržaćemo sve vaše izveštaje u danu za glasanje. Hvala.
Vesna Kovač
Ujedinjeni regioni Srbije
| Predsedava
Reč ima narodna poslanica Olena Papuga.
Liga socijaldemokrata Vojvodine
Olena Papuga
Liga socijaldemokrata Vojvodine
Predsedavajuća, gospodo iz naših institucija, kolege poslanici, drago mi je što danas svi poslanici govore pohvalno o vašem radu. Mislim da ste to svojim radom i zaslužili i da ste naš život, ja govorim možda iz nekog svog iskustva, nacionalne manjine, doveli do nekih evropskih standarda. Hoću da kažem i to da će LSV podržati sva tri izveštaja, s tim da smo onako, pohvalno govoreći o vašem radu, ali vidim da to govore svi poslanici.
Hoću da kažem na samom početku, pored svog tog odnosa države, možda i Vlade, prema vašem radu koji je u nekim segmentima i zastrašujući, jer Vlada i neki pravosudni organi, državni organi ne podržavaju, u nekim slučajevima, vaš rad. Znamo dobro da radite bez prostorija, da radite sa malim brojem zaposlenih, da radite sa malim budžetom koji je nedovoljan da biste obavljali svoje funkcije, ne samo na terenu, nego i u svojim redovnim aktivnostima. Takođe, hoću da kažem, pored svega toga, vi svoje zadatke stvarno dobro obavljate.
Prvo ću govoriti o radu Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Izveštaj je sveobuhvatan i pregledan pruža uvid u aktuelno stanje i ključne probleme u ostvarivanju zaštite ravnopravnosti. Izveštaj pokazuje da Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i njen tim nisu postupali samo po pritužbama, već da su delovali preventivno u cilju suzbijanja diskriminacije, podizanja nivoa znanja i svesti javnosti o problemima diskriminacije i štetnim posledicama koje ona izaziva. Preporuke koje su u izveštaju date, na osnovu kojih je Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova formulisao zaključke, daju jasne smernice državnim organima u kom pravcu moraju delovati kako bi diskriminacija bila iskorenjena. Delovanje Poverenice potvrdilo je da nam je takvo telo preko potrebno, da je neophodno da njegovi kapaciteti, vidljivost i dostupnost budu na većem nivou.
Izveštaj koji je pred nama je koristan, pored ostalog, i zbog toga što sadrži podatke o stavovima građana i građanki, o tome koliko su u stanju da prepoznaju diskriminaciju, da joj se suprotstave i kakav je odnos građanki i građana prema pojedinim manjinskim i marginalizovanim društvenim grupama. Ovi podaci su dragoceni izvor saznanja o nama sa njima i ono što je još važnije pokazuju da je potrebno mnogo toga uraditi kako bismo postali tolerantno društvo koje svima pruža jednake mogućnosti.
Poverenica je tokom prošle godine, kako piše u Izveštaju, uputila 117 preporuka organima javne vlasti, u cilju unapređivanja ravnopravnosti, a ovaj izveštaj sadrži i 15 opštih preporuka. Od nadležnih organa očekuje se da te preporuke sprovode, jer je suzbijanje diskriminacije jedan od važnih zadataka u domenu zaštite i unapređivanja ljudskih i principa vladavine prava.
Rad Poverenice i njenog tima za zaštitu ravnopravnosti su pravi primer kako se štite ljudska prava svakog pojedinca. Količina posla koji ima ova institucija, nažalost, još uvek ne odslikava pravo stanje stvari, jer mislim da je mnogo veći broj onih koji ovo društvo na ovaj ili onaj način diskriminiše i čija prava su ugrožena ili uskraćena, a zadatak svih nas je da rad Poverenika za zaštitu ravnopravnosti promovišemo i podržimo. Ovo je jedina institucija koja je neophodna da bi ovo društvo i ova država pružili zaštitu i garantovali poštovanje ljudskih prava i sloboda svake osobe koja je iz bilo kojih razloga ugrožena.
Takođe, postojanje institucije Zaštitnika građana odjeknula je pozitivno među građanima, ali daleko van naših granica. Ne govorim to samo zbog ličnosti gospodina Jankovića, koji stvarno radi dobro svoj posao, već i zato što je Srbiji bila potrebna ta institucija Ombudsmana, koja postoji širom sveta i svugde teži da bude opšteprihvaćena kočnica samovolji svake administracije i da svojim aktivnostima u središtu njene pažnje održava građanina, a ne sticanje moći.
Takođe, Izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja treba pohvaliti i reći da je to dobar trend i potvrda da su građani dali puno poverenje toj instituciji, a i on njima sa svojim raznoraznim pomoćima.
Hoću da kažem na samom početku, pored svog tog odnosa države, možda i Vlade, prema vašem radu koji je u nekim segmentima i zastrašujući, jer Vlada i neki pravosudni organi, državni organi ne podržavaju, u nekim slučajevima, vaš rad. Znamo dobro da radite bez prostorija, da radite sa malim brojem zaposlenih, da radite sa malim budžetom koji je nedovoljan da biste obavljali svoje funkcije, ne samo na terenu, nego i u svojim redovnim aktivnostima. Takođe, hoću da kažem, pored svega toga, vi svoje zadatke stvarno dobro obavljate.
Prvo ću govoriti o radu Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Izveštaj je sveobuhvatan i pregledan pruža uvid u aktuelno stanje i ključne probleme u ostvarivanju zaštite ravnopravnosti. Izveštaj pokazuje da Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i njen tim nisu postupali samo po pritužbama, već da su delovali preventivno u cilju suzbijanja diskriminacije, podizanja nivoa znanja i svesti javnosti o problemima diskriminacije i štetnim posledicama koje ona izaziva. Preporuke koje su u izveštaju date, na osnovu kojih je Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova formulisao zaključke, daju jasne smernice državnim organima u kom pravcu moraju delovati kako bi diskriminacija bila iskorenjena. Delovanje Poverenice potvrdilo je da nam je takvo telo preko potrebno, da je neophodno da njegovi kapaciteti, vidljivost i dostupnost budu na većem nivou.
Izveštaj koji je pred nama je koristan, pored ostalog, i zbog toga što sadrži podatke o stavovima građana i građanki, o tome koliko su u stanju da prepoznaju diskriminaciju, da joj se suprotstave i kakav je odnos građanki i građana prema pojedinim manjinskim i marginalizovanim društvenim grupama. Ovi podaci su dragoceni izvor saznanja o nama sa njima i ono što je još važnije pokazuju da je potrebno mnogo toga uraditi kako bismo postali tolerantno društvo koje svima pruža jednake mogućnosti.
Poverenica je tokom prošle godine, kako piše u Izveštaju, uputila 117 preporuka organima javne vlasti, u cilju unapređivanja ravnopravnosti, a ovaj izveštaj sadrži i 15 opštih preporuka. Od nadležnih organa očekuje se da te preporuke sprovode, jer je suzbijanje diskriminacije jedan od važnih zadataka u domenu zaštite i unapređivanja ljudskih i principa vladavine prava.
Rad Poverenice i njenog tima za zaštitu ravnopravnosti su pravi primer kako se štite ljudska prava svakog pojedinca. Količina posla koji ima ova institucija, nažalost, još uvek ne odslikava pravo stanje stvari, jer mislim da je mnogo veći broj onih koji ovo društvo na ovaj ili onaj način diskriminiše i čija prava su ugrožena ili uskraćena, a zadatak svih nas je da rad Poverenika za zaštitu ravnopravnosti promovišemo i podržimo. Ovo je jedina institucija koja je neophodna da bi ovo društvo i ova država pružili zaštitu i garantovali poštovanje ljudskih prava i sloboda svake osobe koja je iz bilo kojih razloga ugrožena.
Takođe, postojanje institucije Zaštitnika građana odjeknula je pozitivno među građanima, ali daleko van naših granica. Ne govorim to samo zbog ličnosti gospodina Jankovića, koji stvarno radi dobro svoj posao, već i zato što je Srbiji bila potrebna ta institucija Ombudsmana, koja postoji širom sveta i svugde teži da bude opšteprihvaćena kočnica samovolji svake administracije i da svojim aktivnostima u središtu njene pažnje održava građanina, a ne sticanje moći.
Takođe, Izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja treba pohvaliti i reći da je to dobar trend i potvrda da su građani dali puno poverenje toj instituciji, a i on njima sa svojim raznoraznim pomoćima.