Gospodine predsedniče, uvaženi predstavnici nezavisnih tela, mogu odmah da izjavim da sam ohrabren vašom hrabrošću da u datim okolnostima podnesete ovakav izveštaj.
Odmah na početku govora gospodina Jankovića, kada sam čuo da je 20.000, ako sam dobro čuo, predstavki bilo, moram priznati da me je taj podatak potpuno iznenadio, ne zbog toga što je to mnogo ljudi koji osećaju ugroženost svojih prava u raznim domenima, već zbog toga što još uvek ima 20.000 ljudi koji vam veruju da im vi možete pomoći.
Dakle, neiscrpna je ljudska nada da će se pravda nekako postići. Sa pravdom je malo složenije pitanje. Ne znamo gde ona stanuje. Stari Grci kažu, Tara Temis u jednoj pećini, odakle ona to nadgleda, iz nje izviru ljudska prava. Međutim, pravda je, koliko sam ja za ovo dosta godina shvatio, nešto što je zadato, a ne dato. Nje prosto nema ili je nema u savršenom vidu skoro nigde. Bilo bi strašno kada ljudi ne bi za njom tragali, i to je ono što nas održava, da iako znamo da ćemo teško do nje stići, mi za njom idemo.
Problem je ljudskih prava nastao u prošlom veku sa dva najkrvavija rata u istoriji čovečanstva, gde su milioni ljudi ostavili živote, veku u kome su stvarani najmonstruozniji logori na istoku i na zapadu, a boga mi i kod nas. Usled svih tih strahota koje nam je priredio 20. vek, doneo je i jednu lepu stvar, svest ljudi da moraju biti ljudi, da se humanum mora očuvati, a on bez pravde i poštovanja ljudskih prava, prosto nije moguć.
Od tada, od Nirnbeškog procesa nadalje, razvijaju se ljudska prava. Ovo što je zanimljivo, ona idu u širinu, obuhvataju one za koje se nije ni slutilo da će ih obuhvatiti. Kao univerzalna prava, ona se šire na sve, na decu, na životinje, mislim da će uskoro i na biljke, ekolozi na to imaju prava da i to pomenu. To je dobar proces.
Međutim, postavlja se pitanje, da li time čovečanstvo napreduje, ako se uzme u obzir šta se dešava, uprkos tome, pre svega na socijalnom planu strahovitog razaranja političkih zajednica na milijardere i na gladne ljude i kako da opstane tu negde trag neke pravde?
Kod nas su ugrožena ljudska prava svim ljudima koji su nezaposleni, to priznajmo, imaju pravo na rad, o tome se bog zna kako govori. Dakle, to je samo jedan oblik ugroženih prava, ali ona su ugrožena na mnogo direktniji način za čitave slojeve. Ugrožena su za žene, za ljude sa posebnim potrebama, za decu, za neke nacionalne grupe, ima jako mnogo toga što bi se moglo podvesti pod kršenje ljudskih prava ili ravnopravnost.
Ravnopravnost je izdejstvovana iz ljudskih prava, ali ako mi nemamo jednu duboku ljudsku empatiju koja podrazumeva i ambiciju da budemo ljudi, nećemo mnogo postići.
Zamislimo jednu malu Romkinju, koja je uz to i hendikepirana, recimo, invalidna. Sa kim je ona to u ovoj državi ravnopravna? Kao Romkinja - nije, kao žensko - nije, kao sirotinja - nije, kao neobrazovan - nije. Možemo da ređamo koliko god hoćemo, da vidimo da to malo stvorenje, koje je ljudsko i moramo da imamo osećaj za njega, nije ravnopravno, a takvih koji nisu ravnopravni ima jako mnogo. Zadatak je političke zajednice da obezbedi, koliko je god moguće ravnopravnost.
Jako dugo sam pisao i govorio o ljudskim pravima, ne bih sada držao nikakvo predavanje, ali bih ovde ukazao na jedan momenat koji hoću da istaknem, koji se nalazi u Izveštaju Zaštitnika građana. Reč je o medijima.
Nama se dogodilo da odjednom mnogi slobodu medija shvataju kao slobodu na svaštočinstvo. To još ne bi bilo tako strašno, toga je bilo u istoriji uvek, ali imamo jednu pojavu takozvane tabloidizacije sa dubokom saradnjom sa policijom. E, to predstavlja ugrožavanje ljudskih prava.
Jedno od osnovnih ljudskih prava jeste sloboda od straha. Dakle, bez zastrašivanja, jer diktature ne mogu sve da pobiju. Jedne pobiju, druge prebiju, a treće zastrašuju. Prema tome, zastrašivanje spada u deo kršenja ljudskih prava. Ako vi stvorite klimu da ljudi se boje ujutru da otvore novine, bez ikakve odgovornosti šta će se dogodi, to je ozbiljno kršenje ljudskih prava.
Vi tamo navodite, potpuno ispravno, pravnički, da je tu povreda, naravno, tajnosti istrage, da je tu problem vršenja pretpostavke nevinosti i svega onoga što dolazi, ali je skandalozno da se politički uticajni faktori ne pobune mnogo jače. Kako je to moguće da izađe prvo u novinama, kako se ponašalo, koliko se uplašio određeni, šta je rekao, ko će biti uhapšen, kada i to onda se realizuje od strane policije?
Uočen je problem i ja se nadam da ćemo svi zajedno, pre svega kao Skupština, jako dobro paziti da se taj problem reši, odnosno da se ne dozvoli dalje divljanje i ova saradnja.
Ko krši ljudska prava? Ko može da krši? Prvo, onaj koji ima moć, a moć ima država. A ko u državi? Oni koji najviše imaju moći, pre svega policija.
Mi imamo jednu čudnu pojavu ovih dana, proslavu u žandarmeriji. Nemam ništa protiv, kao i svaka druga profesija, neka slavi. Doduše, neuobičajeno je u normalnom svetu da se toliko slavlja tome pridaje, ali imamo izjavu da žandarmerija je garant ljudskih prava i sloboda. E, to je opasna izjava. Mislim da je data iz neznanja, jer slobodu i prava garantuje Ustav, koji je rezultat mišljenja i saglasnosti naroda, narodnog suvereniteta i Skupštine koja ga predstavlja. Ne može niko delegirati policiju. Ona će da čuva red, ona brine o bezbednosti građana i o njihovoj imovini, a neka ostavi prava i slobode onima koji za njih garantuju.
Onda se pojavi spot – Bog i žandarmerija čuvaju Srbiju. Sada ste i Boga uključili kao svog saveznika uz sve to. Vidim čovek liči skoro na maršala, odlikovanja silna itd, sve je to dobro, ali zašto je Bog tu sa žandarmerijom, da oni čuvaju Srbiju? Bez njih Srbije ne bi bilo?
Ako hoćemo malo da se našalimo, ima jedna narodna poslovica, ranije to je bilo, kada žandari nekoga uhvate, kažu - ubiju boga u njemu. Sad ispada da to više nije tako, neće oni da ubiju Boga, nego će tu malo da se slože, da spasu Srbiju.
To je sve šaljivo, ali ostavlja loš utisak i to treba da izbegavamo, jer to nam apsolutno ne služi. Kada dodamo ostale probleme, ne bih to dalje nastavljao.
Kada smo ulazili u Savet Evrope, kada sam bio predsednik parlamenta i trebalo je da održim i ja neki govor, zajedno sa generalnim sekretarom koji nas je primio. Rekao sam tada jednu rečenicu i uvek je ponavljam – mnogo me više raduju naše obaveze ulaskom u Savet Evrope, nego privilegije što ćemo biti tu.
Dakle, naša je obaveza da poštujemo ljudska prava i osnovne vrednosti Evropske – demokratiju, ljudska prava i vladavinu prava. Ako to istinski pokušavamo da ovde ugradimo u našu državu i u naš sistem, mi smo uradili mnogo više nego da nam neko oda nekakvo priznanje diplomatsko koje nas neće mnogo usrećiti, nego je problem šta ćemo mi moći da uradimo sa tim.
Problem ljudskih prava kod nas je najugroženije, pored ostalog što sam govorio, u radnom odnosu. Ne samo nezaposleni, nego i zaposleni imaju velike probleme. Oni moraju da trpe često da ne primaju platu, što je krivično delo, izrabljivanje ljudi i neplaćanje. Ima jako mnogo firmi koje to jednostavno ne plaćaju, naročito u privatnim firmama. Zatim, ima zloupotreba, prekovremenog rada, diskriminacija, pre svega žena da ne rađaju za to vreme itd, da se ne bune. U teškoj situaciji ljudi trpe.
Naša je dužnost kao poslanika da imamo tu empatiju, to osećanje sa obespravljenim radnim narodom i da, kako god možemo, podstičemo solidarnost, da se ne krše socijalna prava i da stvaramo jedno društvo sa velikom solidarnošću, bez čega ono ne verujem da može uopšte opstati.
O ljudskim pravima nadam se da ćemo imati prilike da razgovaramo, jer, ako sam dobro razumeo gospodina Filea u Briselu preksinoć, koji je rekao da predstoji dubinska analiza ljudskih prava i vladavina prava u Srbiji. Jedva čekam. Hvala vam lepo.