Hvala.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo iz nezavisnih regulatornih tela, koji ste juče počeli da nam držite lekciju time što ste bili ovde na vreme, nama koji nismo bili tu da možemo da počnemo juče ovu sednicu, vi ste svoje izveštaje podneli upravo onako kako zakon i kaže, neki 15. a neki 28. marta. Dakle, tri meseca su ti izveštaji pred nama. Imali smo vremena da se dobro upoznamo sa materijalima koje ste nam dali. Izveštaji su urađeni zaista izvanredno, sa strašno mnogo podataka i vrlo koncizno. Dato je sve pregledno i jasno. Sve što ste želeli da nam kažete, to smo uspeli da protumačimo i da pročitamo u vašim izveštajima. Ali, osim što se na odborima razmatrao materijal iz izveštaja, mi se nismo baš mnogo nadali da ćemo imati prilike da u plenumu zaista počnemo da se ozbiljno bavimo ovim izveštajima. Mislim da je važno da se bavimo njima zato što su oni zaista slika stanja ljudskih prava u državi. Sa druge strane, mogla bih slobodno da kažem, i to će biti način na koji ću ja gledati na ovu stvar u vašim izveštajima, da je to stanje državnih institucija, to je stanje državnog aparata, to je stanje države u kojoj mi živimo.
Imamo izveštaje Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Poverenice za ravnopravnost polova. Stvarno bih volela da mi neko danas ovde kaže, odnosno volela bih da je predlagač obrazložio kako je uspeo da se seti da spoji ova tri izveštaja u jedan, zato što mislim da nema, bar ja ne vidim ni jedan element koji bi trebao da spaja ova tri izveštaja, sem što se oni zovu izveštaji. Niti je status ovih tela isti, niti je njihova nadležnost ista i stvarno bih volela da mi kao narodni poslanici i Narodna skupština o ovome ozbiljno razgovaramo, a ne na ovaj način da stavimo sve u jedan džak, malo promuvamo i kažemo – sad ćemo da vam pričamo o tome kako smo mi doživeli vaše izveštaje. To je vrlo neozbiljno. Neozbiljno je pre svega prema onolikom radu koji ste vi uložili u te izveštaje. Neozbiljno je i prema građanima Srbije, zato što su građani Srbije zaista spremni da objektivno čuju stanje stvari, mada to doživljavaju svakog momenta. Neozbiljno je i prema nama narodnim poslanicima koji smo se ozbiljno bavili ovom temom.
Počeću od Izveštaja Poverenika za informacije od javnog značaja. Ovaj izveštaj se zapravo odnosi na sprovođenje dva zakona, Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti u 2012. godini. Šta možemo da vidimo odmah u ovom izveštaju? Možemo da vidimo da je jako povećaj broj građana koji se svakodnevno obraćaju Povereniku. Vrlo su zanimljivi podaci kada uporedimo kako se taj trend kretao. U 2012. godini otprilike 7.570 predmeta je bilo, iz oblasti informacija 6.037 predmeta, što pokazuje da zapravo naše institucije, da naša država uopšte ne shvata da je dužna da građanima daje informacije. Drugi deo je zaštita podataka, a tu je 1.533 primera. Kada pogledamo procente i kada pogledamo kako se kretao taj broj predmeta, povećao se 2012. godine u odnosu na 2011. godinu za 25%, što je čak dva puta više nego u 2010. godini, tri puta više nego što je to bilo u 2009. godini i 17 puta više u odnosu na 2005. godinu kada je telo formirano.
Šta ovo može da znači za nas narodne poslanike? Može da znači da su građani konačno razumeli da oni imaju izvesna prava i da traže da njihova prava budu ostvarena. Sa druge strane, može da znači da su svesni toga da postoje regulatorna tela koja mogu da im pomognu u ostvarivanju njihovih prava. Ali, može da znači i da država zaista ne razume svoju ulogu, da se nešto promenilo u statusu države, da su nekakve promene nastale i da država mora da sve ono što radi radi javno. To se, naravno, državi ne sviđa, jer to komplikuje ono što ona želi da uradi i kako je navikla da uradi, ali to je ono sa čime moramo da se nosimo.
Da vidimo kako prema izveštaju izgleda stanje u ove dve oblasti, u slobodi pristupa informacijama i u oblasti podataka o ličnosti. Potpuno su različite analize i potpuno različito stanje. To je zanimljivo videti, zato što je to isto jedan presek države. Ocene stanja su različite. Kada govorimo o slobodi pristupa informacijama, postoji jedan uzlazni trend, što znači da država polako prihvata da mora da se otvara i da informacije daje, da te informacije postaju javne. Ali, iako je uzlazni trend i iako to podrazumeva malo aktivniju ulogu države u tom pravcu, postoje i ogromni problemi. Volela bih da malo pričamo o tim problemima.
Recimo, u 2012. godini počinjeno je nekoliko hiljada prekršaja u Ministarstvu za državnu upravu i Ministarstvu pravde. Svi smo ovde u parlamentu delimično bili svedoci toga kako se to kršilo, kako su se kršila prava građana, ali prosto je dobro da to vidimo i u izveštajima, jer to daje jednu ozbiljnost onome o čemu sada govorimo. Sam Poverenik je više stotina puta upozorio ova dva ministarstva na kršenje zakona, ali, verovali ili ne, ni jedan jedini prekršajni postupak nije poveden protiv lica koji krše zakon. To je zanimljivo zato što se radi o ministarstvima.
Takođe, hronično je prisutan i problem prinudnog izvršenja naloga Poverenika. Moram da kažem da su ovi nalozi obavezujući, iako se ne odnosi država prema tome. U krajnjoj instanci Vlada je ta koja treba da izvrši to što je Poverenik naložio, ali Vlada to iz nekog razloga ne radi. I to je zanimljiv podatak za nas narodne poslanike, zato što Vlada, svaka koja ovde dolazi, kaže da je demokratska i da će poštovati zakone koji se donose u ovom parlamentu.
Zbog toga što se Vlada ne uključuje naročito aktivno povećava se broj onih koji se oglušuju o naloge. Tako se, recimo, u javnim preduzećima, koja postaju sinonim za korupciju, poput "Telekoma", oni imaju 23 rešenja o koja su se oglušili, pa "Železnice Srbije" slede, pa EPS, pa "Srbijagas", dakle, sve ono o čemu mi ovde u parlamentu razgovaramo, oni se upravo oglušuju o ove naloge. Oni ćute, a korupcija raste.
Moram da podsetim i većinu u ovom parlamentu, koja nije prisutna, ali koja to sigurno zna, da su sve preporuke, da zapravo regulatorna tela, da su ovi instituti ispred nas danas ti koji brane korupciju. Tim što su im informacije javne, tim što moramo da dobijemo sve informacije koje nas interesuju korupcija nekako odlazi u drugi plan. Jer, izvinite, baš niko ne sme da se usudi da ulazi u tako neke velike igre, ako zna da te sve informacije na kraju moraju da dođu do javnosti. Nije bolje stanje ni u ministarstvima. Navela sam ova dva, ali najviše žalbi je bilo na MUP – 208. Naravno, na sve policijske uprave se odnosi, ali prosto 208 žalbi je zaista jedan veliki broj. Ministarstvo finansija sledi sa 92 žalbe.
Znate kako, mi ovde u parlamentu nekada ne možemo da dobijemo informaciju koju tražimo. Ako postavite poslaničko pitanje kao institut, dobićete odgovor na sve ono što niste pitali, ali na ono što ste pitali nikako ne mogu da se sete šta treba da nam odgovore.
Kada pogledamo analizu rešenih žalbi, ona pokazuje da su organi vlasti odbijali zahteve tražioca, pozivajući se, pazite koji su razlozi, zbog kojih država ne prepoznaje šta je njena obaveza - tajnost informacija ili dokumenta. Država kaže da informacije moraju ostati tajne. Meni se dopao primer koji sam prepoznala, koji se odnosi na Ministarstvo odbrane, kada je smenjen general Ponoš, koji je tada izjavio u medijima da se budžet ovog ministarstva neracionalno troši. Tada je ministar Šutanovac tražio da se uradi vanredna kontrola. Nikada javnost nije bila upoznata sa rezultatima te kontrole, nikada se novinari nisu bavili tim. Mi ne znamo odgovore na ova pitanja, ali je zanimljivo, general Ponoš je smenjen.
Dakle, jedini odgovor koji smo dobili, a nismo pitali, jeste da li će biti smenjen, smenjen je, ali odgovor na ovo pitanje nismo dobili. Pošto je u Ministarstvu odbrane izmišljeno da je neka informacija tajna, onda je Poverenik u nekoliko navrata pokušao da dobije tu informaciju, dobio je informaciju i otkrio nam neverovatnu tajnu, 14 redova iz tog dokumenta koji je vrlo obiman je zaista bio zaista poverljiva informacija. Na osnovu 14 redova, dokument je proglašen tajnom. Izvinite, tako se ne ponaša ozbiljna država.
Zatim, pozivaju se na zloupotrebu prava od strane tražioca, znači 28-29% tražioca koji traže informaciju se proglasi da, zapravo, zloupotrebljavaju svoje pravo. Znači, ja zloupotrebljavam svoje pravo ako me interesuje zašto je u Upravi za veterinu urađen takav program mera? To nije zloupotreba informacija.
Zatim, pozivajući se na povredu prava na privatnost lica na koja se informacije odnose, to smo imali prilike da pratimo u medijima kada je bilo pitanje ličnih dohodaka, odnosno već plata, kako se to sad ponovo zove, nekih rukovodioca i nekih direktora u javnim preduzećima, cifre su enormne, onda se to proglasilo za privatnu informaciju i mi ne možemo da je dobijemo.
Onda sledi obrazloženje da se ne radi o informaciji od javnog značaja, procena, recimo, EPS-a da nije informacija od javnog značaja. Pa onda da ne postoji opravdani interes tražioca. Pazite, recimo EPS kaže da onu informaciju koju ja tražim, da nemam opravdan interes da tražim tu informaciju. Potpuno je pomereno i iščašeno, kako kažu deca. Ili kažu – informacije su već dostupne. To je najzanimljivije i to kada se vi kao narodni poslanik obratite nekom ministarstvu i tražite neku informaciju, oni kažu – ona je već dostupna, ne kažu nam gde je dostupna, ne možemo da je nađemo, ali, eto, ona je već dostupna.
Sada je zanimljivo, Poverenik je u 2012. godini doneo 47 zaključaka o kažnjavanju, izrekao 47 novčanih kazni u ukupnom iznosu od 3,1 milion dinara, od toga je u budžet zaista uplaćeno 1,6 miliona, 1,5 miliona nikada nije uplaćeno u budžet, pazite o kome se radi, ko su te neplatiše. Neplatiše su, recimo: Ministarstvo unutrašnjih poslova, Komisija za hartije od vrednosti, Arhiv Srbije, Železnice, "Telekom", "Srbijagas", Lekarska komora Srbije, Privredni sud Beograda, grad Leskovac, Gradsko veće. Pazite, vrlo širok spektar, ali oni smatraju da su iznad zakona i nema potrebe da uplaćuju. To nepoštovanje zakona i ta neodgovornost i ta vrsta bahatog odnosa državnih organa i organa lokalne samouprave zaista dovode do toga da se vi pitate da li ova država ima pravo da sebe zove demokratskom.
Drugi deo izveštaja se odnosi na poštovanje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Vrlo zanimljivo pitanje jer što se tog dela izveštaja tiče, Poverenik kaže da se nismo makli od 2005. godine i da naše društvo, naša država apsolutno nisu u situaciji da nešto promene, kada je u pitanju odnos prema ličnim podacima. Zašto je to tako? Ono što mi se jako dopada i kod Poverenika i kod Zaštitnika građana, oni su zaista dali jako dobre preporuke i jako dobre analize. Zašto je to tako? Kaže – pravni okvir zaštite podataka o ličnosti je apsolutno nekompletan i neke vrlo važne oblasti jednostavno uopšte nisu pokrivene.
Jedna od tih vrlo važnih oblasti i potpuno neuređenih je, recimo, bezbednosna provera. Više puta je ova poslanička grupa o tome govorila, naročito kada su nam se obraćali građani, mladi ljudi, koji nisu imali prilike da se upišu na policijsku akademiju ili na neke studije koje podrazumevaju ovakvu vrstu provere, dakle jedna provera koja je potpuno neuređena, pravno nepokrivena, izaziva mnoge dileme, mnoge nedoumice i što je najvažnije, uopšte nije u skladu sa Ustavom.
Ustav kaže vrlo precizno, u članu 42. – prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti se uređuje zakonom, dakle, ne podzakonskim aktima, kao što je kod nas slučaj, nego zakonom. Zato moram da naglasim da je Poverenik napravio zaista inicijativu da se ova oblast uredi posebnim zakonom, dao je preporuku državi, a država se o to oglušila. To je vrlo važno zbog toga što treba zaista da se uredi nadležnost raznih subjekata, u ovom slučaju i BIA i MUP i VBA i sličnih.
Dalje, imate ogroman prostor koji nije pokriven, nema zakona, pri tome nema nikakve faktičke kontrole, recimo, kod podataka koji se odnose na biometriju. Zatim na podatke koji cirkulišu u privatnom sektoru, fizičko-tehnološkog obezbeđenja. Zatim šta se dešava sa podacima sa video nadzora, to su potpuno nepokriveni prostori. Ništa se ne dešava parlamentu niko ne donosi zakne tog tipa.
Zatim Vlada i drugi državni organi nisu izvršavali ni osnovne zadatke koje im postavlja Zakon o zaštiti podataka. Sada pazite ove podatke. Dve i po godine Vlada kasni sa donošenjem strategije o zaštiti podataka o ličnosti. Četiri godine sa donošenjem uredbe o zaštiti naročito osetljivih podataka. Četiri godine nije donela Vlada podzakonske akta. Druga Vlada se promenila, ni ona ne donosi podzakonska akta zašta smatram da zaista nema opravdanja.
Pitanje sankcija u zakonu koji se danas primenjuje zaista je pitanje o kome treba da razgovaramo zato što mi ne možemo da očekujemo da će se zakon sam od sebe primenjivati, on mora da ima i sankcije i vrlo je važno u tom zakonu produžiti rokove za zastarevanje i povećati kazne.
Na kraju, samo jedan izveštaj koji pokazuje da zaista treba da se bavimo sa njim ozbiljno i onda ću brzo da pređem na izveštaj gospodina Saše Jankovića, Zaštitnika građana. Žao mi je što se neću baviti trećim izveštajem, na žalost, za 20 minuta, tri ozbiljna sistematska izveštaja je nemoguće preći.
Izveštaj gospodina Jankovića takođe je jako dobar, jako sistematičan, ali ono što će se dogoditi i sa Poverenikom kao i sa Zaštitnikom građana jeste da će se jednostavno te institucije, u koje građani sve više imaju poverenja, urušiti samo od sebe. Zašto? Zato što imaju enormno povećanje obima posla. Imaju male službe, imaju mali broj zaposlenih i to je na kraju krajeva pitanje Skupštine da se bavi tim podatkom. Oni se zaista dobro organizuju, pokrivaju za sada sve ono što može da se pokrije, imaju inicijative, imaju žalbe, izlaze na teren i sve ostalo ali je nemoguće raditi na takav način. Pošto su male službe onda jako brzo mogu da se sele pa država nikako da im odredi prostor, trajan prostor u kome će raditi, otprilike su te dve stvari povezane.
Saša Janković je takođe jako, jako ozbiljno se bavio ovom materijom i našao je toliko kršenja ljudskih prava, nije našao nego konstatovao na osnovu pritužbi građana i obraćanja građana, toliko pritužbi. Pre svega, to pitanje jer neću da se bavim drugim, nemam vremena, ali ću se baviti pitanjem zdravstvene zaštite naših građana i pre svega zdravstvene zaštite dece. To je tema kojom moramo da se bavimo i apsolutno neadekvatna zdravstvena zaštita je nešto što krasi naš zdravstveni sistem. Ona kao dobra postoji samo onda kada nam se ministar ovde obraća, ona jedina tvrdi valjda u ovoj državi da je to dobra služba. Apsolutno to ne stoji. Građani nemaju ni najosnovnije prava jer država dozvoljava da poslodavci ne uplaćuju doprinose za zdravstveno osiguranje, kao ni za penziono osiguranje pa ćemo videti da će se dogoditi sa čitavim generacijama radnika kojima se to dešava, odakle će oni primati penzije. Država naravno ima službe koje mogu da se bavi ovim.
Gospodina Janković je naveo da imamo preko 30 vrsta inspekcija, ona se time ne bavi zato što jednostavno nemaju nadležnosti, ne ulaze ozbiljno u ovu temu. Najstrašnije je što ti ljudi koji su zaposleni, fiktivno zaposleni ne mogu da ostvare svoja prava. Oni ne mogu da overe zdravstvene knjižice, ne mogu da se leče. Onda imate armiju ljudi koji ne mogu da dobiju zdravstveno zaštitu. Najstrašnije što na osnovu svega toga stradaju deca jer tek njihova deca nemaju šansu da dobiju zdravstvene knjižice.
Iako se o tome više puta govorilo u parlamentu, iako je prošli izveštaj gospodina Jankovića insistirao da deca moraju do 18 godina da dobiju pravo da imaju zdravstvenu knjižicu.
Ustav kaže da – ako ne može da se ostvari na taj način, može da se ostvari iz drugih javnih prihoda. To je obavezna kategorija svake zemlje da svoju decu do 18 godina pokrije zdravstvenim osiguranjem. Mi i dalje imamo te primere. Upravo kao narodni poslanik, imam primer majke koja dve bliznakinje, koje su stare nekoliko meseci ne može da odvede kod lekara, jer kaže - nije Skupština izglasala neki zakon na tu temu.
Najstrašnija stvar još uvek su one naše društvene akcije kada pokušavamo da se organizujemo da prikupimo novac da decu pošaljemo na lečenje u inostranstvo ili na neku tešku operaciju u inostranstvo, ne može to da bude stvar naše humanosti i naše društvene brige na taj način, to mora da bude stvar sistema, mora da bude uređena stvar i mora da bude potpuno jasna. Pogledajte sada cirkus da mi pravimo nove zdravstvene knjižice koje će biti biometrijske. Da trošimo silan novac na to, a da nećemo naći način da nađemo fond, da napravimo fond odakle ćemo slati svoju decu na operacije ili ćemo dovesti drugu neku decu, ili ćemo dovesti lekare iz neke druge zemlje da rade te operacije ovde.
Znači, modeli postoje, moguće je o tome razgovarati, ali ne možemo se baviti tim na način na koji to pokušava da nam se kaže – jednostavno to ne može.
Nešto bih rekla još o pravima dece, mada sam već dotakla tu temu na ovaj način. To je pitanje nasilja. Kada se ovde donosio set Zakona o osnovnom obrazovanju i tada smo smatrali da je to vrlo ružno govoriti o sedam ili osam zakona koliko je bilo, jer onda ne možemo voditi računa o detaljima. Promakla je cela, cela paleta između ostalog i to nasilje.
Izveštaj Saše Jankovića nam daje za pravo da tražimo da se o tome razgovara na taj način. On kaže – da nasilje u školama, naravno da postoji mi o tome iz medija dobijamo sliku samo onda kada se o tome piše, neko dete se ubilo ili ovo ili ono. Ali, škole ne sarađuju sa drugim institucijama kad je u pitanju nasilje. Škole nemaju timove za zaštitu dece od nasilja ili ako imaju o tome niko ništa ne zna. Vrlo je ozbiljna tema i ovi izveštaji za svakog narodnog poslanika treba da budu knjiga koju će da čita svaki put kada se neki zakon nađe pred nama. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavamo da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem redovnu pauzu.
Sa radom nastavljamo u 15,15 časova.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom. Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovani predsedavajući, uvaženi predstavnici nezavisnih regulatornih tela, kolege poslanici iz DS i kolege iz DSS i iz PUPS, pošto predstavnika ostalih stranaka nema, ali nadam se da će se priključiti ovoj raspravi, jer smatram da i oni uviđaju značaj nezavisnih regulatornih tela i da će raspravi danas i oni dati svoj doprinos, naročito što se najveći deo izveštaja, odnosno dobar deo izveštaja odnosi i na rad institucija u kojima oni sada imaju svoje predstavnike, odnosno članove Vlade.
Stanje koje je obrađeno u ova tri dokumenta na 450 stranica nije nimalo ružičasto, a daleko je od onoga kako ga prikazuju neke ružičaste televizije. Ovde je u stvari stanje u državi Srbiji dato kroz reči, primere nezavisnih regulatornih tela, oslobođene od stranačkih, možda subjektivnih stavova.
Svakako da gospoda koja ovde sede iz ovih nezavisnih institucija uz ovaj visoki Dom, trebalo bi da budu garant poštovanja Ustava, zakona, pravnog poretka i to sve od uzurpacije pojedinaca, grupe ljudi, što često zna da se pretvori u diktaturu pojedinca ili grupe ljudi.
Da li smo mi na putu ka tome, u ovim dokumentima se to vidi i ja ću baš zbog toga danas više citirati neke navode iz izveštaja Zaštitnika građana, a tiče se zabrane diskriminacije i pristupnosti informacijama od javnog značaja i manje ću davati neke svoje lične stavove.
Kakva nam je realnost u prethodnom periodu, u većem delu pokrivaju ovi izveštaji, a mi smo neke od prvih zakona koje smo donosili u ovoj Skupštini, oni su bili dati sa namerom urušavanja nezavisnih institucija, a počelo se sa Zakonom o NBS, koji je prilagođen jednoj osobi, jednom licu, koje je usput potpredsednik jedne stranke.
Dobili smo među dve ili tri države u svetu, stranački obojenu NBS, koja treba da brine o monetarnoj stabilnosti zemlje.
Na dobrom smo putu da javni servis koji bi trebalo da bude nezavisni javni servis, postane glasilo Vlade Republike Srbije, odnosno onih koji u tom momentu budu u toj vladi. Urušava se nezavisnost, ako nije urušena i RRA, a vidimo stanje u medijskoj sferi danas, a da ne govorimo o onome što je možda najdramatičnije, a to je urušavanje nezavisnosti sudstva, tužilaštva. Imali smo i uticaja na sudije, na tužilaštvo i od predstavnika Vlade, pa i od pojedinih poslanika Narodne skupštine, o čemu smo mi do sada iz DS dosta govorili.
Funkcija nezavisnih regulatornih tela, jeste da bi pravni sistem funkcionisao nezavisno od toga da li je na vlasti ova ili ona politička opcija, da li je bliža centru levo ili desno i nezavisno da li ona ima nameru da uzurpira vlast, više nego što joj to Ustav i zakon i daju.
Nažalost, sem ove tri institucije čiji su predstavnici danas ovde, ostalo je još malo od tih nezavisnih institucija.
Ono što mi je posebno teško i teško to prihvatam, jeste da je ustavna uloga parlamenta kao najvišeg zakonodavnog tela, ali ujedno i tela koje vrši kontrolu primene zakona, dovedena u pitanje, jer se vrlo malo u ovoj Skupštini govori i raspravlja o primeni zakona koje je ova Skupština donela i o tome se govori u Izveštaju Zaštitnika građana.
Kakva nam je trenutno situacija u ovim oblastima koje su predmet ova tri izveštaja, a ja sam rekao da ću neke od odredbi citirati, pošto zaista smatram da su one krajnje objektivne.
Recimo, u Izveštaju Zaštitnika građana kaže se – da je došlo do pada u ostvarivanju ekonomskih i socijalnih i kulturnih prava građana. To je svima nama dobro vidljivo, došlo je do stagnacije na niskom nivou, nažalost, poštovanja vladavine prava. Došlo je do jasne demonstracije političke volje za borbu protiv korupcije, ali uz njeno tabloidno banalizovanje.
Demokratska stranka je ukazivala na ovu činjenicu. S jedne strane, imamo zalaganje za borbu protiv korupcije, a sa druge strane, kako je to dobro rečeno, tabloidno banalizovanje te borbe protiv korupcije, naravno, uz dodatak da je ona vrlo selektivna.
Sa druge strane, imamo izostanak dosledne reforme administracije, posebno u pogledu depolitizacije i profesionalizacije, kao nekih od preduslova za njen zakoniti i pravilan rad.
Slabe institucije, karakter ovog izveštaja, odnosno akcenat ovog izveštaja je da su slabe institucije koje dovode do premoći političke volje i populizma nad vladavinom prava, medijski ratovi i birokratija i formalizam i najveća su prepreka potpunijem ostvarivanju ljudskih prava i vladavine prava u Srbiji i vere u njih.
Sa druge strane, navodi se u oblasti ekonomskog i socijalnog prava koje bi građani trebalo da ostvaruju, porast siromaštva i nezaposlenost, povećan je, a time je povećan i obim zahteva prema državi. Srbija, najugroženijima, ne uspeva da obezbedi minimalnu primenu standarda potrebnih za život, dovoljnu socijalnu pomoć, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, minimalno obrazovanje, pomoć u trudnoći itd, da bi se na kraju reklo, pristup najugroženijih kulturi i naučnim dostignućima, što su takođe zagarantovana prava, u granicama su statističke greške.
Dakle, vrlo je jasno iz ovog izveštaja, a to je svakom jasno ko želi da pogleda u trenutno stanje u državi, naravno i period koji je ovde posmatran, jeste da građani teško zadovoljavaju svoje osnovne potrebe, a da nam je stanje u kulturi, nauci, obrazovanju, o čemu smo pričali ovih dana, takvo da je pristup građana u toj sferi u granicama statističke greške.
Navode se tu primeri koji se tiču tabloidizacije društva. Najštetniji trendovi u građanskim pravima su snižavanje suštinske slobode štampe. Mediji kroz uticaj njihovih vlasnika, naravno da su netransparentni i zastupaju političko partijske interese i taj trend se očituje kroz tabloidizaciju i curenje osetljivih informacija iz državnih organa u pojedine medije iz kojih oni dižu tiraže.
Dakle, informacije koje bi trebalo da budu poverljive, dostupne su medijima. Oni na taj način imaju pristup tim informacijama, prodaju svoje tiraže na taj način. Naravno, oni iz svega toga izvlače svoje zaključke i naravno da je to narušavanje interesa društva u kojem vlada zakonitost, pravo i prezunkcija nevinosti.
Vrlo često smo bili svedoci, naročito krajem prošle godine, ali rekao bih i tokom cele ove godine, ovakvih scenarija u kojima politički moćnici zadaju zadatak medijima. Mediji taj zadatak kroz satanizaciju realizuju i posle toga ide salva satanizacije ljudi, grupa političkih, naravno uz štetu za sve.
Selektivna je naročito borba protiv korupcije i vladavina. U tom slučaju, vladavina prava je dovedena u pitanje. Kaže se dalje da korupcija ekonomski iscrpljuje i moralno ponižava građane Srbije, a po rasprostranjenosti i intenzitetu ugrožava temelje društva.Dakle, nije borba protiv korupcije samo borba kroz tabloidne medije.
Borba protiv korupcije se može ogledati i u činjenici da je u međuvremenu, preko četiri hiljade ljudi koji su bili osuđeni na određen kazne zatvora, pušteno iz pritvora, da nema resocijalizacije tih ljudi, da nema praćenja vršenja krivičnih dela, da se ljudi koji su osumnjičeni za korupciju unapred amnestiraju, kao što je bio slučaj jednog lekara koji je primio mito od invalida. Njega je predsednik Republike Srbije amnestirao. Amnestirao je i neke druge moćnike koji danas vode neka sportska društva itd. Amnestirani su i poreski dužnici. Amnestirani će biti i oni koji nisu plaćali TV pretplatu. Amnestirani će biti svi oni koji ne poštuju pravni sistem Republike Srbije. Gde je tu uloga nezavisnih regulatornih tela, a gde je uloga parlamenta, a gde je uloga Vlade?
Nezavisna regulatorna tela su podnela izveštaje i dala preporuke. Šta će se desiti sa ovim preporukama i izveštajima? Verovatno će u najboljem slučaju stajati u fiokama nekih ministara, državnih službenika. Nisu nezavisna regulatorna tela ta koja treba da sprovode preporuke. Bilo bi sasvim logično, ukoliko bi na ovaj izveštaj nezavisnih regulatornih tela dobili izveštaj državnih organa, dakle, ministarstava, šta je po ovim preporukama učinjeno.
Ja se bojim da te povratne informacije neće biti, da ćemo mi iduće godine opet, u sličnom ili nešto izmenjenom obimu, raspravljati o svim ovim slučajevima, a da će ovi izveštaji biti, nažalost sve deblji i deblji i da će se vaša uloga svesti na konstataciju problema, neku vašu ličnu želju da nešto promenite, ali sa sve manje mogućnosti da to realno i učinite.
U tom smislu, kada Skupština nema nadzornu funkciju, kada Vlada ne primenjuje zakone, skoro sam pitao našu ministarku koja vodi jedan resor, ne bih hteo da je pominjem, pošto je slična situacija i u drugim sferama, šta se dešava u primeni jednog zakona iz njene oblasti?
Ona je rekla – znate šta kolega, mi nemamo dovoljno inspektora. Rekao sam – gospođo ministarko, vi ste preuzeli funkciju i mogli ste nešto da učinite na tom planu, imate dovoljno državnih službenika, pokušajte da na Vladi to pitanje rešite.
Dakle, zakoni se ne primenjuju zato što nemaju dovoljno inspektora, ili zato što inspektori ne rade svoj posao. U svakom slučaju, nije na nezavisnim regulatornim telima da primenjuju zakon. Njihova uloga jeste da štite ustavni poredak, odnosno zagarantovana prava građana, kako bi oni ta prava mogli da realizuju posredstvom, ali prvenstvena je uloga državnih organa da omoguće primenu tih zakona.
Nažalost, to se ne dešava. Ova vlada nema mehanizme, izgleda, da primeni zakon. Prisutan je voluntarizam u radu ove vlade i u gledanju na poštovanje zakona. Vrlo je prisutan i voluntarizam i selektivan pristup u rešavanju pojedinih pitanja.
Citirao sam nekoliko odredaba iz ovog izveštaja Zaštitnika građana. Samo kratko. Zaista, malo je vremena da bi se na pravi način skrenula pažnja na sva pitanja u ovim izveštajima iz sva tri ova izveštaja, ali sam pročitao sa pažnjom izveštaj poverenice za zaštitu ravnopravnosti, gospođe Petrušić. Jasno mi je da je još uvek u našem društvu prisutna i homofobičnost, verska netolerancija, ksenofobija, pa čak i antisemitizam.
Naročito možda plaši činjenica da po nekim istraživanjima koje sam mogao da pročitam, a tiču se vaših istraživanja, koji su bili vama dostupni, da polovina građana Srbije nije sklona diskriminaciji, ali da nije sklona ni da osudi tu diskriminaciju. Dakle, posmatramo pored sebe diskriminaciju bez želje, bez volje da tu diskriminaciju osudimo i na taj način pomognemo nezavisnim institucijama.
Naravno, ovde se govori o nepoštovanju, odnosno, nedovoljnom poštovanju osoba sa invaliditetom, drugih ugroženih kategorija, nepristupačnost određenih državnih institucija za lica posebno ugrožena. Pogledao sam i izveštaj koji se tiče pristupa informacijama i oblasti zaštite podataka od ličnosti i jasno je sasvim da u oblasti zaštite podataka od ličnosti, da se nalazimo gotovo na samom početku, kao civilizovano društvo, da je svakome moguće od državnih službenika, da vam bez ikakvog ograničenja uzme lična dokumenta, da ih u određenom slučaju i zloupotrebi i imamo naravno i druge slučajeve zloupotrebe podataka raznih državnih službi, o čemu je bilo puno govora u prethodnom periodu.
Zbog toga će DS podržati ove izveštaje. Mislimo da su oni napravljeni kvalitetno, da oni daju nadu da u ovoj državi postoji šansa da se odbranimo od totalitarizma i od voluntarizma i da pokušamo da se vratimo na primenu zakona i Ustava.
Dakle, pozivamo sve ostale, pre svega kolege poslanike, da uzmu učešća i da posvete pažnju ovim izveštajima, jer mogu u njima da nađu informacije koje će im biti vrlo značajne. Hvala.

Reč ima Zaštitnik građana Saša Janković.

Hvala vam najlepše na strpljenju.
Mogu vam reći da sam u ovoj pauzi dok nisam bio sa vama imao jedan veoma uspešan sastanak sa predstavnicima Fonda zdravstvenog osiguranja i ministarkom zdravlja oko nečeg što je građene Srbije takođe zainteresovalo, a to je potreba da se izdaju nove zdravstvene karte i da je to jedan od primera dobre prakse, kojih uvek ima, da će Fond razmotriti sve argumente koji su na tom sastanku izneti "za" i "protiv" i sve opcije, ne samo tu da imamo nove zdravstvene karte, već da li je moguće da birokratiju smanjimo, a ne povećamo i da ćemo taj razgovor nastaviti, verujem, u najboljem interesu građana Srbije, da se ni jedna odluka dalje neće doneti pre nego što budemo uvereni da je to zaista nužno i neophodno.
Nekoliko stvari ste rekli za koje bih želeo da dam dodatno pojašnjenje. Tabloidizacija. Ovaj izveštaj sam predao pre 15. marta. Danas je tri meseca kasnije i danas se ova situacija, koju sam opisao pre tri meseca, još više povećala.
Želim da budem potpuno iskren. Tabloidizacija, po mom dubokom uverenju i po nalazima koje imam, nije počela pre tri meseca, šest meseci ili godinu dana. Tabloidizacija je počela ranije i ja sam bio jedan od ljudi kojima su i predstavnici prethodne Vlade i pretili i izvršavali te pretnje sa tabloidnim člancima.
Ne govorim to da bih rekao samo kako svi imaju pomalo udela u tome, već da kažem da je to oružje koje, ko god da ga danas ima u svojoj ruci, treba da zna da će mu sutra udarati po glavi i da se ne radi o dobrom ukusu ili neukusu ili o tome da se bude fin ili da se ne bude fin, već da je davanje podataka iz istražnih postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava potvrđeno, utvrđeno kao kršenje prava na pretpostavku nevinosti kao kršenje nezavisnosti sudstva, kao kršenje autoriteta sudijske funkcije i da se sa tim mora prestati, što ne znači da mediji ne treba da budu provokativni, da pokreću društvena pitanja, da budu i takvi da se svi ljute na njih, ali državni organi ne smeju učestvovati u onom što zakon propisuje da nije dozvoljeno.
Moram da vam kažem nešto i po pitanju termina "nezavisna regulatorna tela", pa i po tome što je jedan od poslanika takođe pomenuo da su svi naši izveštaji stavljeni zajedno.
Iako su u Srbiji kontrolni nezavisni organi relativna novost, mislim da je ipak vreme da znamo da nismo svi regulatorna tela. Zaštitnik građana nije regulatorno telo, poseban kontrolni organ, "ad personam", kao što nije ni organ koji može da daje akte sa snagom izvršnom, za razliku od dva poverenika koja sede danas zajedno samnom. Dakle, bitno su različiti ovi organi. Bitno je različito njihova prirod. Ukoliko pre kao društvo i kao zajednica počnemo da od svakoga od nas uzimamo ono što je najbolje može da da i pruži, a ne da stavljamo sve zajedno u isti koš, tada će i efekti biti veći.
Završavam ovu intervenciju sa šansom koju ste takođe pomenuli. Naravno da šansa postoji za Srbiju. Siguran sam da će biti korišćena, ali ona nije samo u tome što radimo mi. Ona je u tome što radite vi i još više je ona u tome što u Srbiji
u javnoj upravi postoje hiljade kvalifikovanih, stručnih, poštenih ljudi, koji su
spremni i znaju i ne trebaju im nikakvi svakodnevni projekti, "vork šopovi". Znaju da rade svoj posao, ali najčešće kada počinju da ga rade na način da su pred zakonom svi isti doživljavaju neprijatnost.
Onog momenta kada našim državnim službenicima, službenicima u javnoj upravi omogućimo da svoj posao zaista rade po slovu zakona i po sopstvenoj savesti i da ministri i drugi na čelu izvršne vlasti podržavaju takav njihov rad, tog momenta će zaista Srbija koristiti sve svoje kapacitete.
Siguran sam da nam nije potrebno ni pet, ni deset, ni 15 godina. Sada imamo kapacitete koji se nedovoljno koriste u javnoj upravi. Hvala.

Narodni poslanik Vučeta Tošković reklamira povredu Poslovnika. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, član 107.
Mislim da ste povredili Poslovnik zato što niste prethodnog govornika iz DS opomenuli jer je napravio povredu, dostojanstvo Narodne skupštine.
Srpska napredna stranka i koalicioni partneri nisu do sada ništa promenili. Nisu promenili ni jednog urednika, ni jednu agenciju. Nisu promenili nikoga u sistemu Srbije, tako da je govornik govorio o nekim lošim stvarima koje su se dešavale i desile se u prethodnom periodu. Dakle, posle vas je potop?
Gospodin Ombudsman je bio u prethodnom mandatu. Mi smo ga svi redom hvalili da on i njegov tim posao obavljaju kako treba. Ispostavilo se da sada demokratama ne vredi ni Ombudsman, ni Tijanić, ni ostale novine kojima oni rukovode.
Dakle, mislim da je povređen Poslovnik član 107. Trebali ste opomeniti gospodina da posle njih nije potop, nego ipak opada Dunav.

Gospodine narodni poslaniče, mislim  da nije povređen Poslovnik. Nisam tako shvatio gospodina Veselinovića, da je tako govorio kako ste vi to prezentovali.
Vaše je pravo da se izjasnimo u danu za glasanje.